Виленка
- Софијина бајка -
- Љубави, јеси ли ти прочитала кумину бајку? – упитах Софију која дође да прави куми друштво.
- Јесам, мама ми је читала – дочека она спремно. - И она је плакала кад је читала... свашта!?
- Па можда јој се свидела, па је зато плакала. Хоће ли кума да напише нову бајку за тебе?
- Може!
- Каква да буде? Шта би ти волела да буде у њој?
- Па, принцеза, вила, краљ и краљица и змај...
- А хоћеш ли да је ти и ја заједно напишемо.
- Како?
- Ти смисли и диктирај, а кума ће да куца. Хоћеш...?
- Хајде!
И крену Софија да кроји своју бајку, коју причалица дословно, од речи до речи, преноси...
„Била је једна вила која је имала свог змаја...“
- А наслов? – сетих се да питам.
- Јој, да! – рече Софија, хватајући се за главу.
- Виленка, може?
- Може Виленка! Да!
„Онда је била једна жена, која је спасила свет и заледила вилу. Дошла је вила у краљевство и онда је оставила свог змаја напољу и била је добра и није била безобразна и није правила зло. Онда је један краљ дошао и краљица, њих двоје су се венчали а она је онда ту вештицу која није хтела да спаси свет него га је заледила... Кад је принц видео да неко има змаја, питао је ту девојчицу вилу да ли жели да крсти његовог сина и ћерку. Та вештица је дошла и заледила је ту вилу и била је јако безобразна.“
- Љубави, а шта значи бити безобразан? – прекинух је за кратко.
- Па кад неко стално чини зло и неће да буде добар, онда је он безобразан – појасни она без пардона.
- Аха! Хвала... Куцамо даље...
„А онда је краљ наредио да она изађе. Па је она изашла и видела једну другу вилу. Онда је та жена од краља рекла да пусти ту вилу унутра. И онда је краљ размишљао и пустио је, али та вила је имала исто једну ћерку. Али је она била негде у граду да заледи. Онда је краљ рекао да и ћерка може да уђе и краљица је, такође, пустила да уђе. Онда је краљица мислила да је њена ћерка зла, а краљ се смејао и рекао је: „Откуд је она зла?“ И онда је дошла зла вештица што уопште није хтела да спаси свет већ да га заледи и рекла је да је она добра а у ствари није била добра. И онда је тај змај провалио краљевство и ударио је једну принцезу. И онда је та вила дала да се змај врати тамо где је и био. Онда су се њих две вратиле кући и онда је, у ствари, та зла вештица имала је ту своју ћерку вилу. Онда су опет сутрадан дошле пешке, али без змаја, и краљ је наредио стражи да се постави и да не буду безобразни. Онда је цело краљевство било у опасности када је змај изашао из куће. И онда је краљица употребила свог једног змаја. Онда се краљ опет смејао и био је добар, али краљици је онда било жао што је он морао да иде. И краљ се онда чудио што је таква вила била безобразна а у ствари то је била вештицина ћерка. А њих две су заједно чиниле зло. Онда је опет дошао краљ и наредио стражи да не буде зла и да се не туку. Онда су се оне вратиле кући и вила је размишљала да буде добра, а вештица је и даље правила зле намере. Онда су они сутрадан дошли и вештица је била добра и није носила са собом змаја. Онда је краљ био добар и јако је поштено и добро слушао своју ћерку. Онда је питао краљ да она њему буде кума да му венча дете. А то је вештица заледила зато што је она била љубоморна.“
- А шта значи то бити љубоморан? – зауставих је поново.
- Јој, ал` ти ништа не знаш! – ухвати се Софија за главу.
- Па појасни ми, да знам – одговорих.
- Ова зла вила је љубоморна на ову другу, јер је ова друга добра, а ова није била.
- Аха! Хвала на објашњењу. Настављамо...
„Вила кад је дошла видела је да су сви људи добри и да нису зли. И да цео свет није био у опасности. Онда је једна девојчица дошла и трчала је и говорила тата. И видела је једну отровну ружу. Онда је вила дошла и посветила је да не буду сви зли као и ова друга вештица. Чича мича и готова прича.“
- И да, на крају иде песмица – рече Софија, на моје велико изненађење.
- И песмицу ћеш додати?
- Да! Овако иде:
„Вило, вило
Буди добра и не буди зла
Ко вештица.
Нећу, нећу, вило,
Бићу добра, бићу добра, хм, хм, хм.“
Аутор: Софија З.
- Је л` сад моја бајка дужа од твоје? – упита на крају, одмеравајући текст.
- Што питаш? Да ли би ти волела да је дужа? – надовезах се.
- Да! Твоја има 5 страна, а моја мора да буде дужа.
- Ако ти тако кажеш, онда нека и буде.
Затим ме погледа и додаде:
- Ти си мени јако чудна...
- Чудна?! – зачудих се њеној изјави. - Због чега, мила?
- Па, тужна си ми...
- Откуд сам тужна?! Видиш да сам радосна кад си ти овде.
- А кад мене нема?
- Е, онда јесам тужна!
- Онда ћу и сутра доћи да не будеш тужна! – додаде званично.
- Дивно! Већ се радујем. Дођи да те кума пољуби тако милу.
Ту се и поздрависмо и дружење за тај дан приведосмо крају. Сутрадан, као што је и обећала, дошла је да обрадује своју куму. И чим смо ушле, упита:
- Јеси ли показала моју бајку? Шта су рекли?
- Нисам још, али јесам причала о твојој бајци и сад чекају да је прочитају – одговорих.
- Добро. Али мораћемо још мало да додамо, да буде још дужа.
- Важи, љубави. А можемо и нову да напишемо или неку другу причу, не мора да буде само једна.
- Па може. А јеси ли написала овде моје име, испод бајке?
- Јесам, обавезно! Да се зна аутор.
- Аха!
И тако, у приповедачком тону, обојисмо нас две још један дан, који, чудна ли чуда, и даље траје, једнако се новим причама и бајковитошћу испуњујући. А како је Софија научила слова, и са својих шест година уме да прочита реч Последованије, надам се да ће нас ускоро и сама почети радовати својим аутограмима. Јер је тако нешто већ и наговестила. Наиме, баш јуче је питала кад ћу објавити ову њену бајку, да је она може поделити деци у храму.
Мило кумино злато.
Збирка - "Причом да ти кажем"!!!
Драги моји причољупци,
Ево, дао Бог, изашла је из штампе - како је и планирано за Васкршње Празнике, нова збирка приповедака назива „Причом да ти кажем“. И на овој књизи, као и на сликовници, радила је иста проверена екипа у саставу: Виолета Милићевић, Ненад Живковић, Александар Божић, Зоран Живојиновић, с тим што је овог пута промењен издавач. Наиме, од тренутка учлањења у Клуб, причалица има ту част и задовољство да јој издавач буде Ђуро Салај АД Београд.
За представљање ове књиге најбоље ће послужити реч рецензената. Али, пре тога, да се најтоплије захвалим свима заслужним горе споменутим, као и нашој милој Анки. Иначе, и ову збирку могуће је наручити, (по цени од 150 динара + поштански трошкови), на мејл:
Читајући ове редове, посебан осећај испуњава душу сваког верујућег човека, одушевљава чисту и Богом испуњену децу, отварајући им видике за предстојећи живот, насмејавајући их, упозоравајући их на искушења која чекају на трновитим путевима какви су они који воде ка срећи, пуноћи, Богу.
Интересантна је снага речи којом се писац прилагодио читаоцима без обзира на узраст, у зависности од дара, те отворио могућност извлачења снажних закључака читалаца, примене искуства у практичном животу. Познајући писца, одрасли читаоци с лакоћом закључују да је темељ писању хришћанство, православље, учење Светих Отаца, снажна и пуна љубави породица у којој је рођена и одрасла, и жеља да стечена искуства буду примењена у практичном животу имајући у виду правило: „Малој деци прво мека храна, а касније тврђа“. Овај писац у читаоцу изазива осећај боравка у некаквом другом свету, посебном свету, свету из маште, где се врло лагано уграђује и налази чиста душа, жељна правде, сигурности, мира, љубави.
У свим ситуацијама имамо сукобе добра и зла, позитивног и негативног, али увек добро надвладава зло. Писац успева врло лако за улогу Добра придобити читаоца, што је од посебног значаја за децу и родитеље, децу којој се путем ТВ-а, интернета и данас многобројних средстава углавном нуди насиље. На тај начин лошија страна човека заузима чиста дечија срца, а родитељима се даје добра подлога за рад на пољу васпитања деце, у циљу стварања здравих личности, корисних чланова Цркве, државе, породице.
Понуђене басне утемељене су на непролазним вредностима својственим „нашем човеку“: вери, нади, љубави, поштењу, уопште врлини, али данас ретко и тешко доступним у друштву коме припадамо, јер понуда корисна за душу детета и човека, на нашу жалост, у многим домовима, породицама, сматра се старомодном. При томе се губи из вида да квалитет поуке, попут ове, није временски ограничен, тј. да има и имаће увек своју високу цену.
Љубав према Богу, људима (посебно деци), врло видљиво у тексту, подстакла је писца, који се успео уселити у многа дечија срца знајући за речи Светога Јеванђеља: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Божије“ (Мт.18,3), на скупљање и писање понуђених тема што је морало дати видљиве резултате...
Велика је радост да је ова збирка угледала светлост дана, и биваће све већа што више буде присутна у нашим домовима, у рукама деце и родитеља.
Верујем да је постигнут жељени циљ, и надам се да ће писац наставити да ствара служећи тако заједници, умножавајући свој дар, оплемењујући љубав безазлених дечјих срца, и да ће, гледајући резултате свога рада, непрекидно надграђивати и уздизати себе у „меру раста Христова“.
Протојереј Зоран Јагодић.
Овај део Андрићеве беседе, изговорене приликом доделе Нобелове награде 1961. године, наметнуо ми се сам од себе када сам сазнала да ће се друга збирка приповедака Јелене Јергић звати „Причом да ти кажем“.
Кажем: наметнуо се јер ми се та спона чини као најприкладнији увод у запис о људској потреби за причом и претакањем сопствених и туђих искустава у умотворине вредне пажње свих нараштаја.
Прва збирка Јелениних прича, „Све у причама бива“, објављена је 2008. године, и ево сада, две године након тога, Јелена нам нуди још једну збирку писану у истом стилу и са истим циљем: да нас дотакне, насмеје, растужи, обрадује и покаже да увек можемо бити бољи и ми сами и свет у коме живимо.
Збирка „Причом да ти кажем“ састоји се из три целине: Шумске мудролије (у којима су главни јунаци животиње), Причом да ти кажем (у којима су ликови углавном деца, али и један ластавић, као и цврчак и мрав) и Из ризнице народног ствараоца (две народне приче).
У „Шумским мудролијама“ главни јунаци су животиње, и то углавном лија и меда. Лија и меда су понекад налик људима који су пријатељи из користи (Брига за децу), али су и ситуације у којима се налазе разрешене у складу с тим, јер се, у том случају, када се пријатељство не заснива на искрености и истинској љубави и поштовању, обично догоди да неко буде надмудрен.
У Јелениним причама лија није приказана онако како је обично приказују басне: она је понекад насамарена („Брига за децу“, „Рачуни и трофеји“); горда („Спасила саму себе“); лицемерна и користољубива («Рачуни и трофеји»), хвалисава («Велик или мали»), уплашена («Случај са два краја»), али и она која уме да врати истом мером кад је преварена («Чист рачун – дуга зима»), док је меда у поменутим приповеткама лукав, саможив, прорачунат, користољубив.
Врло су занимљиве и приче «Гуска трачарица» и «Зачарана жаба» јер говоре о лошим навикама као што су трачарење и лаковерност, као и о опасностима које вребају оне који не размишљају здраворазумски. Понекад и онај ко је млад уме да надмудри иначе препредена бића, као што је случај са ластавићем из приповетке «Причам ти причу».
У овој збирци животиње су носиоци неких људских особина, нарочито порока и врлина, а ситуације у којима су приказане заправо представљају ситуације у којима се често налазе људи. Зато способност животиња да говоре и реагују као људи делује тако реално и реалистички, иако се, наравно, преплиће са фантастиком.
У овој збирци има прича које нису басне, пошто не доносе уопштено искуство (лија није увек лукава, цврчак није увек распеван, жаба није увек хвалисава), већ су то све духовито смишљене ситуације из људског живота, иако су ликови животиње, тако да је пре реч о причама о животињама.
Приче о животињама се разликују од басни и по структури и дужини јер су сложеније и имају више епизода, а повезивање епизода углавном се врши преко главног јунака. Кад би се разне епизоде једне приче о животињама узеле као засебне целине и кад би им се додала поука, лако би се од њих могле створити басне, пошто басне, својом краткоћом и алегоријом и наравоученијем, указују само на једну важну појединост.
Пажња читалаца се углавном преноси са особина животиња на односе међу ликовима, тако да је у причама о животињама, за разлику од басни, важније дешавање, необични сплет околности и занимљиве епизоде него наравоученије.
Јеленине приче немају наглашено наравоученије, али се морална поука намеће сама по себи.
«Дечја Нова година» јесте прича о досезању звезде на храму Светог Саве, односно о досезању крста, православља: «За ту звезду не треба новац. Она једнако припада и богатима и сиромашнима. А да бисмо је дотакли, морамо се сви смањити, да будемо као деца. Као ти, сине.“
Прича „Приоритети“ јесте прича о племенитости дечака Николе: о одрицању од сопствених жеља и о изненада спознатој великој радости давања. Као да је ова приповетка разговор са приповетком Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, а дечак Никола, погођен судбином ратних инвалида, пошто се одриче своје највеће жеље како би помогао ономе коме је то потребно, као да својом племенитошћу ублажава ране газда-Благојевог сина из поменуте приповетке.
«Поверење» успоставља мост између родитеља и деце, и говори о потреби детета да буде схваћено и да му родитељи укажу поверење; «Писмени задатак» је прича о победи православне вере над бајкама и о дечјој искрености и мудрости због које се одрасли постиде и преокрену; «Просјакиња» је дирљива прича о жени која је изгубила ближње и коју друштво неправедно одбацује, али и о деци која умеју да буду сурова док не открију праву истину.
Врло наглашену религозну ноту имају приповетке: «Река дома мог», «Заблуде у свађи» и «Жена обучена у сунце». У њима тријумфују племенитост, кроткост, стрпљење, љубав.
Приповетке: «Најважније у животу» и «Пријатељ народа» писане су у традицији народне бајке, док је «Прича о два јарца» нарочито занимљива зато што доноси спој народне и исконске мудрости; две паралелне приче: једне библијске и једне свакодневне, а њене поуке се своде на одрицање од свега што је материјално и овоземаљско, испуњено гордошћу, и прихватање духовног блага, скрушености и скромности као идеала коме треба тежити.
Збирка садржи и параболе. Оне, као и басне и приче о животињама, имају циљ да читаоце поуче, али су у њима носиоци радње људи. Ситуације су врло реалистичне и наизглед уобичајене, али су параболе писане узвишеним стилом и исказују неку религиозну истину или дају важну моралну поуку. И оне имају пренесено значење («Празне шкољке», »Светске бриге», «Светионик», «Гнев и Смирење», «Истина и лаж»).
Прву целину, «Шумске мудролије», чине, дакле, приче везане за шуму, у којој се налази и гуска трачарица.
Друга целина, чији је назив истоветан са називом збирке, као своје јунаке има углавном децу, али и цврчка и мрава, мачку и ластавицу, жабу и роду, које нису становници шуме, бар не у овим причама.
По речима самог аутора, «Шумске мудролије» траже већу пажњу, иако су мање, док је у «Причом да ти кажем» изражено приповедање. То су приче које траже баку, ватру у камину, дечицу окупљену око баке и снег напољу (што се може видети и на корицама књиге).
Трећу целину чине две народне приче, које Јелена уноси како би нас и насмејала и поучила. То су приче: «Божије старање» и «Снаја и зет».
Као мото приповетке «Светионик» јавља се и мисао Хелен Келер: «Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће. Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз преданост циљевима вредним поштовања.“
То су циљеви које аутор ове збирке приповедака увек има у виду и којима тежи. Залажући се за њих, Јелена Јергић, наша Причалица, наставља да нам прича приче, свесна да за све што кажемо и урадимо сносимо одговорност.
Она у потпуности следи поруку Андрићеве беседе о смислу књижевности и дарује нам приче које су „покретане љубављу и вођене ширином и ведрином слободног људског духа. Јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно.“
Овакве збирке приповедака све се ређе пишу у данашње време, јер већина стваралаца, у тежњи за модерним изразом и новим тенденцијама, не уме овако лепо, искрено, надахнуто и топло да нам приповеда о свету који нас окружује, а да при том видимо да то приповедање служи човеку и човечности.
Данас је, више него икад, потребно развијати у читаоцима уверење да добро тријумфује уколико се човек свим срцем и умом за то залаже, уколико се бори за праве вредности. Исто тако је неопходно развијати свест о значају и неопходности знања и мудрости у животу, као и о пожртвованости и трпељивости у многим ситуацијама, како би човек осетио да је срећа само у давању и несебичности, а не у узимању и гордељивости.
Зато је збирка Јелене Јергић неопходна данашњим читаоцима: она их подсећа на све што је важно и племенито, и нуди им изобиље саткано од осећајности, мудрости, разумевања и безграничне љубави према човеку који, будући да је грађен по Божјем обличју, треба да остане круна Божјег стварања.
Виолета Милићевић
Велики петак
Имала је деду, који је на све начине гледао како да омаловажи њену мајку. Па ипак, за њу је он био деда, деда по оцу, и имала је поштовања према њему. Бога се није бојао, нити се молио и кајао, за разлику од баке, која је била верујућа душа. Она је ишла и у цркву, спремала славу и није имала злурадих примедаба на снају. А онда се деси да деда поче да обољева, и то тако да му се није баш знало која је болест у питању.
Водили су га и на испитивања у болницу, али ништа значајно није откривено. Почео је да једе све ређе и да се суши, кости почеше да му се провиде испод коже, и сви су мислили да му је крај близу. Међутим, на изненађење свих, бака се наједанпут разболе и за кратко време се упокоји. Након овога деда још више почне да копни, леже и у кревет, али смрт га и даље обилази. Отпоче и Васкршњи пост, а деда се досети и позва своју унуку да се насамо са њом разговори. Иначе, девојка је повукла на бабу и била је некако највише упућена у веру од свих. Кад она уђе код њега, он је замоли:
- Чедо, би ли ти деди читала Свето Писмо?
- Хоћу, деда – одговори она више него радосно и донесе Светињу, коју потом поче да чита насумице.
У неко доба деда је поново упита:
- Шта мислиш, дете, да ли то Бог не жели да прими мене грешника, кад, ево, толико се мучим, а смрти нема? Како би било да ти мени доведеш свештеника да ме исповеди и причести. Можда ће Господ погледати и смиловати се.
Са сузама у очима девојка послушно пође да испуни дедину вољу. И, заиста, свештеник дође и исповеди старца и причести га. Кад је отишао, деда ће њој овако да каже:
- А хоће ли Господ опростити и оно чега нисам могао да се
сетим?
Девојка га погледа и лепим га речима утеши. А на Велики Петак, деда се упокоји.
На крају свега, како се не сетити покајаног разбојника и Исусових речи упућених њему: «...: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају» (Лк.23:43) Помени, Господе, уснулог слугу твога Јована. Амин.
Не плачи мати Марија
Софијин Васкрс
Враћајући се са Васкршње литургије, моја четворогодишња Софија је са својом тетком свратила код нас по Васкршње јаје. И док смо седели и разговарали о Празнику, нашем народу и обичајима, тетка наједном примети како наша деца, ипак, не знају шта ми тог дана славимо, јер им слабо ко у кући зна о томе причати. У том расположењу, ја се обратих Софији, која се играла поред нас.
- Љубави, дођи да те кума нешто пита?
Она послушно приђе.
- Знаш ли ти шта ми данас славимо?
- Шта? – упита она са таквом радозналошћу, од које вам дође милина.
- Видиш, једном је на земљу дошла мила Бога као беба и њу нико није на земљи волео, па су је стално терали из једног места у друго. Онда је беба порасла и постала човек, али и тада су милу Богу тукли и пљували и нису Му мира дали.
- Безобразници једни! – добаци Софија, сва се узрујавши. – Они су... они су... ја би` њих... Ја се са њима нећу дружити, кад су такви!
Ту је помиловах по глави и наставих с причом.
- А знаш, душо, мила Бога је много волела децу. На крају су милу Богу убили, али је мила Бога била јача од смрти и васкрсла је, што ми данас славимо и због чега и јаја фарбамо.
Упијала је сваку моју реч, свако слово, да би, најзад, и сама почела да поставља питања.
- А где је сада мила Бога?
- На небу.
- А је л` имаш ти њену слику?
Показах јој икону.
- Ево, погледај овде.
Најзад, упита оно што је њу највише мучило, јер је и сама пролазила кроз патњу:
- А је л` њу и сада боли?
- Не, љубави, милу Богу сада више не боли. Тамо где је мила Бога, тамо бол не станује.
По завршетку приче нас две се изљубисмо, а затим се она и тетка поздравише и отидоше на Васкршњи ручак.
Мали Христов војник
Може ли се наоружан у храм? Верујем да ће многи рећи да не може и ја ћу
се сложити са њима. Али наоружања могу бити разна; између осталог и
невидљива. И може да се деси - примери сведоче - да су они, који би
улазили невидљиво наоружани, бивали видљиво разоружани, а они, који би
улазили видљиво наоружани, одлазили би невидљиво разоружани.
А на
Бадњи дан уђе у храм дечак „наоружан“ борбеним мислима због пуцаљке у
рукама, и који, по речима његове мајке, није другачије ни хтео да дође, а
који би љубављу разоружан. Заједно са њима дошао је и дечаков старији
брат, као и брат му близанац.
И, наравно, тако „опремљен“ нашао се тик
уз мене, па сам могла изблиза и веома детаљно да осмотрим и њега и
играчку коју је понео.
Свог пластиканера је превртао по рукама,
разговарајући се са браћом и при том тражио најповољније место да га
„паркира“. Мајка му је стално добацивала да га стави у кесу, јер „томе“
није место у храму, а он се трудио да јој у једном удовољи: наиме, хтео
је да га склони, али му начин како да то учини није одговарао - он је
желео да и „склоњен“ буде њему при руци. За тај маневар му је, по
мангупски, недостајао џеп у унутрашњем делу јакне, како је он то већ
негде видео на ТВ-у да се ради.
Како служба још није почела, а мали
ми саговорник би занимљив, (услед моје немоћи да се одупрем дечијем
мудровању), то се ја упустих са њим у разговор.
Причалица: А како би било да „то“ ставиш у спољашњи леви или десни џеп јакне, па да будеш као каубој?
Дечак:
(смеје се и покушава да га стави)... Ма не може, фали ми, ипак, џеп у
јакни... Али могу да га ставим у панталоне... (И ту свој полуаутоматик
гурну у џеп на доњем делу десне ногавице, ради потврде онога што прича,
али га брзо извуче одатле, те га стаде растављати.)
Причалица: А шта ти је то? Пригушивач?
Дечак:
(држи у рукама део скинут са врха цеви.) Шта...?! Ма не, то је ласер!
Сад ћу да ти покажем. (Вративши део на место нанишани црвеним светлом
моје панталоне).
Причалица: Аха, ради!
Нека жена: (прилази и повлачи га за јакну...) Не сме се то уносити у храм!
Дечак:
(само је погледа и брзо се окрену од ње... Затим узе пиштољ и поче да
„нишани“, причајући са братом.) Види, нациљао сам анђеле!
Брат близанац: (слуша и гледа, не говори...)
Причалица: Немој у анђеле да нишаниш, већ у демоне.
Дечак: Кога...?!
Причалица: У демоне! Кад већ имаш наоружање, онда би било лепо да будеш Христов војник.
Дечак: Чији војник?!
Причалица: Малог Христа, који се вечерас рађа и долази на свет... Да га чуваш и штитиш...
Дечак:
(слуша пажљиво али, нашавши се у небраном грожђу, приклања се мајци.)
Ја тебе ништа не разумем шта причаш... Мама, шта она прича? Ко је
Христос?
Мама: Зато што не слушаш шта ти се говори! Прича ти о милој Боги...
Дечак: А како се Христос рађа? Као беба?
Причалица: Па да, као беба...
Дечак: А где? Овде? (Затим се стаде обраћати мајци)... Ко ће да Га роди? Мама, хоће ли попадија да роди бебу Христа?
Мама: (ишчуђујући се) Откуд попадија!? Баш свашта од тебе!... Ено тамо погледај, ниси видео пећину...?
Дечак:
(Он и брат му близанац извирују из гомиле не би ли видели пећину о
којој им мајка прича, а која је била осветљена и постављена у једном
углу у храму. У средишту је била икона Рождества.) Хоће ли ту да се
роди?
Мама: Да, ту! Је л` лепа пећина?
Дечак: (Потврђује климањем главе.) А ко ће да Га роди?
Причалица: Богородица ће Га родити...
Дечак: Богородица! А ко је Она?
Причалица: (показује му иконостас) Ено, погледај! Је л` видиш где жена држи бебу? То је Богородица и мали Христос.
Дечак: (гледа у иконостас, али не на указано место.) Али то неко држи књигу...! Нема бебе!
Причалица: Не, то је светитељ, погледај испод. Је л` видиш?
Дечак: (показује прстом самоуверено...) Је л` Она?
Причалица: Да, то је Она и беба са њом.
Дечак: Она...?!
Причалица: Да!...
Дечак: А где је сад беба? Хоћу да је видим?
Причалица: Па ту је...
Дечак: Где? Ја је не видим!
Причалица: Е, па да би је могао видети, мораш бити добар Христов војник.
Дечак: Шта то значи?! Је л` то да људи нису добри кад не могу да виде бебу?
Причалица: Браво! Управо то значи!
Дечак: А где се сада беба налази? На небу?
Причалица: И на небу и овде...
Дечак: Свуда...?
Причалица: Баш тако! Свуда!
Мама: (додаје) Али је невидљива...
Дечак: (збуњено) Невидљива је...!?
Причалица: И све нас гледа, нарочито вас, децу, јер децу највише воли...
Дечак: И ту је...! И ту...! И ту...! (говори и прстом показује у разним правцима...)
У
том се појављују деца са корпама, појући Божићне песме и просипајући
слаткише по разбацаној слами у храму. И дечак, онако изненађен
неочекиваним даровима, разоружава се, одлажући пластиканера у мамину
кесу, како би мале ручице напунио слаткишима.
Поприлично хитар и
вешт, успео је да накупи неколико руку, па је претекло и за брата, који
није био толико успешан. И не само то! Након извесног времена, кад је
слаткиша нестало на поду, придружи му се и једна девојчица од три
године, којој се оба брата близанца, па и онај старији, необично
обрадоваше, а име јој беше Анђела. Било их је милина гледати како је с
дечјом дирљивошћу обасипају пажњом, и при том јој мали Христов војник,
затраживши од мајке бомбону из његове гомиле, исту вади из папира,
нудећи јој да једе.
Да, мали Христов војник је то! Имао је он још
питања за Причалицу, као и његов брат близанац, који се знао покаткад
умешати, али нећемо дужити с причом. Оно што је остало за крај, а што ме
је и саму дирнуло, био је његов разговор који је водио иза мојих леђа.
Истина, не знам с ким је разговарао, али је био у вези „оружја“ које је
понео у храм. И након њега, ставши испред мене, он, онако сам за себе,
изјави у самоодбрани: „Па нисам ја „њега“ понео да пуцам у цркви!“
Заиста, све говори у прилог његовим речима. Јер он одбаци оружје, да би могао срцем прићи другом детету, нудећи му бомбону.
Но,
свакако, не треба ту превидети ни стражење мајке, која, кад поче
свештеникова беседа, рече дечаку да пази о чему се прича, јер ће га она
код куће о свему пропитати; и њега и брата му. Није то лоше, али би било
још пожељније, и то извлачим за наук нама, када би деца у храм већ
долазила са неким предзнањем. Јер деца воле приче, нарочито о милој
Боги. Но ретки су родитељи, који их и сами знају, да би их могли пренети
деци. Али, ако би остали на томе, ми би се изговарали. А нама требају
дела, не изговори!
Прича има! Потребна је само добра воља да се
пронађе књига и одвоји време за дружење са децом кроз приче, како оних
из Светог писма, тако и оних других народних или светских, поучних
бајки, басни... Вреди ли то? Пробајте и изненадићете се; не само оним
што прочитате, већ далеко више дечијом пријемчивошћу, радозналошћу и
поимањем које није од овога света.
Ваистину - вреди!
Јер, ко зна, може-бити да Христови војници чекају на регрутацију...
Љубав какву желим
Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека, знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледавао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам с обзиром да нисам имао других пацијената.
Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за уклањање шавова и санирање ране.
Док сам санирао његову рану, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно, јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алцхајмерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје. Био сам изненађен и упитао га:
- А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?
Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао:
- Она мене не зна, али ја њу знам...
Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију, рекао сам себи: „То је љубав коју желим у свом животу.“
Истинска љубав није ни физичка, ни романтична.
Истинска љубав је прихватање свега што је било, што јесте, што ће бити и што неће бити.
Најсрећнији људи не морају имати најбоље од свега; они ће направити најбоље од свега што имају!
Још понешто о сликовници
корица, илустрација Александар Божић
Након половине раздељеног тиража новоизашле сликовнице-бајке „Језерска принцеза“ осетих потребу да напишем неколико речи, понајпре утисака. Оно што охрабрује, а што показују резултати на терену, јесте да и деца и родитељи још воле бајке и радо их читају. Посебно весели то да се Принцеза купује као поклон деци за Васкрс. Мислим да је томе умногоме допринела и сама цена, а што ће ми и даље бити приоритет, кад је издаваштво у питању – бар тамо где могу, дао Бог, да утичем на њу. А њена цена је 100 динара (плус поштански трошкови). Урађена је у оном глатком, кунздрук папиру, са илустрацијама у боји, због чега, како неки родитељи јављају, буде код деце потребу за црткањем по њој. Добро је, значи да подстиче креативност од малих ногу.
Овде није згорег поменути и још једну анегдоту. Наиме, овако добром пласману сликовница може да захвали понајпре мојој најбољој продавачици, којој нема премца, Бог јој добра дао. Само један пример ће вам на најсликовитији начин дочарати њено продавачко умеће. Једном приликом, уђе код ње нека девојка и, кад се напричаше и ова хтеде да пође, моја јој девојчица понуди сликовницу да купи. Међутим, како није имала новца код себе, девојка рече да ће се свакако вратити и узети једну. На то јој ова одговори:
- Шта једну?! Зар те није срамота? И нема везе што немаш пара; ти понеси, а паре донеси!
Шта ће девојка: да јој удовољи - узе три.
Њу би требало повести на промоцију где-год и чију год.
А кад смо код промоције, ред је да и о томе кажемо неку. Најпре бих се хтела захвалити на чланству у КК „Сцена Црњански“, где су ме заиста људски примили и поред свих мојих зановетања. Наравно, Сањарења, којој се од срца захваљујем, је ту највише припомогла. Надам се да ће сарадња бити на обострано задовољство.
Након учлањења, 13. јуна је заказана и промоција сликовнице-бајке „Језерска принцеза“. Сада само напомињемо, али ћемо, ако Бог да, у догледно време поставити прикладно обавештење. Сад или тад, сви заинтересовани су позвани да дођу.
На крају се захваљујем свима који су помогли и помажу у томе да бајка стигне до свих крајева наше планете. Први примерци утабаше пут, а други чекају за њима да крену, Богу хвала. Из тог разлога још једном свима заинтересованим стављам на увид адресу на којој се сликовница може поручити (по цени од 100 динара + пош. трош.):
jezerska.princeza@yahoo.com
Срдачан поздрав свим бајкољупцима и причољупцима, посебно најмлађим.
Пречистој
Лествица молитвена
Знам да си ту. Руку подигнутих,
љубављу везаних за небо,
ничим придржаваних.
На камену, боса,од постања најављена,
сузом пророка предсказана,
Купина несагорела, Лествица молитвена.
Тиха, Девојка смерна,
Тајну од анђела сачувала,
достојна,обрадована.
Како да Ти певам? Усана нечистих
и прегласног смеха?
Срца прободеног, Богородице,
Девојко-Мајко, грешнике љубиш,
чистотом их мењаш.
Јалова је душа – посна и празна,
преварна, варана, ничија и свачија.
А Ти, што оправда Еву,
погледа благог, Утешитељко срца покајaног,
похитај, Пречиста, помози и спаси,
да зрно Сејачево не замре
и да се у мени не угаси.
Пречистој
Затвори очи моје и уши, Богородице,
да не видим и не чујем ишта – до Тебе.
Јер глас је Твој танак и тих, нећу га препознати
од разуздане дреке моје душе.
Поведи ме, Пречиста, до вијугавог понора мог срца,
јер нагнух се и уплаших онога што видех.
Руке и ноге ми преклони и зглобове ослаби,
да се не усправим, већ ничице да лежим пред
величанством Сина Твога.
Бојим се, Мајко…
Господ на вратима куца,
а ја га у смраду својих греха дочекујем -
девојка луда, што остави лампу без уља,
играјући игре паганске, наливајући ватре идолске,
поганећи хаљине свечарске…
Где да их убелим?
Ти, што Серафиме и Херувиме осветљаваш чистотом,
само један зрак баци ка мени да оденем ругобу своју;
и покриј ме, Утехо, да се Син Твој не окрене од мене
због чедности моје развраћене,
смерност –непознане и мудрости –изгубљене.
Јасминка Марковић
Вилински плес
Бодље у очима (наставак)
аутор: причалица
Умка га погледа и потврђујући главом пође ка ружином грму. Како је њен ход био бучан, то кртицу позва на опрез.
- Ко је то? – упита Крле, пажљиво дижући њушку и ослушкујући.
- Комшиница... – рече Умка, смешећи се.
Хтеде да дода и своју омиљену узречицу „око мило“, али се уздржа из пристојности; пред њим је и иначе никад није употребљавала.
- О, Умка! Откуд ти код нас? – обрадовано ће Крле. – Ако, ако, баш ми је мило.
- И мени је, вала да знаш. Па... како је?
- Одлично! Али, шта је мени. Седи, смести се, знам да ти није лако стајати.
А док се Умка покушавала сместити испод ружиног грма, како би склонила главу са жарког подневног сунца, она се нехотично огребе о трн.
- Ах, убоде ме...!
- Па пази где седаш – узнемири се Крле. – Да неког не повредиш...
- Како мислиш да неког не повредим?! Па ја огребах своју главу о ружин трн!
- А тако, опрости... Мислио сам... Али, да, буди опрезна...
- Па сад хоћу... А шта си мислио под тим да неког не повредим...? Има ли овде још кога са тобом? Не видим никог...
- Мој другар! Помаже ми да скупим лишће за кућу. Зими уме да буде јако хладно доле, ако не затворим рупе и не навучем довољно лишћа под ноге.
Корњача стаде загледати, не би ли негде угледала тог друга, али једва да је могла подићи главу из траве. Најзад, примети подаље нешто као клупко које се котрља тамо-вамо.
- Је л` то онај што се ваља тамо? – упита га.
- Е, тај! Зову га Бодљави, мада не знам због чега – одговори јој Крле. – Било је далеко лепших надимака, који су му могли дати.
Док је он говорио, то клупко што се ваљало докотрља се до њих. Кад се уставило и растворило, те са својих леђа скинуло сакупљено лишће, корњача примети мноштво иглица, због чега јој одмах поста јасно одакле овом створењу тај надимак. Било је застрашујуће гледати те оштре врхове, а камоли им прићи.
- Ево, Крле! Видиш, ништа лакше, а још је и забавно! – изјави Бодљави тихим гласићем, смејући се, што је сличило на какав звон. Али кад угледа корњачу, он се намах уозбиљи и као постиђен, увређен, шта ли, брже-боље се откотрља у смеру из којег је дошао.
Умка се том понашању силно зачуди.
- Шта му би...?!
- Ма пусти га! Само је мало опрезнији, бира друштво... – брањаше га другар уз осмех.
- Биће да му се моје друштво не допада...
- Откуд знаш? Није те још упознао.
- Па како ме мисли упознати бежећи...?!
- Па он ако и бежи, ти седи и чекај.
Ове тако једноставне, а мудре речи, поразише почетно Умкино подозрење.
- Имаш право. Уосталом, и те бодље, ма колико страшно изгледале, чини се да могу и на добро послужити. Мораћу још једном да их погледам, под условом да Бодљави приђе поново.
Јеж, као да је чуо њене речи, заиста се докотрља још једном. Штавише, овог пута се устави много ближе њеном погледу. Тако је Умка могла из непосредне близине да посматра игличасти његов огртач. Био је умотан у њега са свих страна и тешко би му се ико могао приближити, а да се не убоде. Имали су право, дајући му такав надимак, мислила је Умка. Ако га је ико носио у сразмери са разлогом избора, онда је то овде био случај.
Не проговоривши ни реч, Бодљави истресе нову туру лишћа и бацивши тек један скрајнут поглед га гошћи, откотрља се назад.
- Заиста, тако чудесно и несвакидашње створење! – говораше удивљено Умка. – Ево примера како оружје може и оруђе бити! И обратно!
Крле, који је посао одложио са њеним доласком, помно је слушао, не скидајући осмех са лица.
- Ти мислиш да је то оно што чудесност чини чудесним? – примети загонетно.
- Не разумем, Крле – збуњено ће Умка. – Зар је ствар у нечем другом?
Али, уместо да јој удовољи одговором, Крле и сам упути питање:
- А јеси ли му видела очи?
- Очи?! – тек сад се корњача посрами и благо поцрвени у лицу, признајући: - Не, ја нисам!... Али, ти... Како си ти...?
Не желећи је додатно збуњивати, Крле просто добаци:
- Лепо! Нисам чекао на друге да ми кроје поглед, већ стадох и сам их погледах. И видех небо како се огледа у њима. Ето!
За тренутак корњача, навикнута да је она та која дели мудрост, утихну. О, да! Тачно је знала на чега су се односиле Крлетове речи, и што је још болније, осећала је да би се морала сложити са њима. У том тренутку, она по први пут у своме животу осети снагу праве и дубоке мудрости. Истина, растрзало је то што је морала да је чује од другог, али је бар ствар изнета на чистац. И то ју је необично обрадовало, јер је спознала да постоји поглед сакривен од света, који само ретки могу да користе. Знала је да сад, више већ ишта, жели њега да пронађе. А да би га пронашла, она направи и искорак у сусрет тој својој жељи.
Када се јеж докотрљао и трећи пут, Умка храбро иступи пред њега и најљубазнијим гласом му се представи, рекавши:
- Волела бих да Крле и ти свратите код мене и правите ми друштво.
Бодљави, који је стајао обореног погледа, наједном поче да диже главу. И тада она срете најлепши пар очију, у којима се, баш како Крле рече - који је њих гледао срцем, огледало небо. А онда се, да чудо буде још веће, у те исте очи и поглед уселило и Умкино лице. Бодљави се топло насмеја њеној позивници и радо пристане.
Сунце је већ било у нагињању, кад се поздравила са јежом и кртицом.
Пролазећи крај друштва окупљеног око базена, њима не промаче посебан сјај и живост на њеном лицу.
- Умка, јеси ли добро? Као да си се намирисала руже, тако изгледаш! – добациваше Шврћа шаљиво, али с мером. Осећао је он да се нешто чудно тамо догодило, чим ју је красио несвакидашњи израз, али није се усуђивао питати за појединости. А и мислио је да ће им сама већ рећи.
Но то се није десило.
- Нисам, Шврћо, премда хтедох, но криве очи понесох па на трн наиђох – одговараше Умка на прозивку, не устављајући се. - А ружа висока, чак до неба, да видите само! Слеп да прогледа од милине!
Зуба, Шврћа, Мицка, Сунчица и Перла, немо и чудећи се између себе – не налазећи никаквог смисла изговореним речима, осташе да збуњено гледају за њом.
А корњача, не скидајући с лица израз дубоког заноса и радости, полако измицаше из њихових омеђених погледа. Ипак, не сасвим. Пазећи да својим одласком не закачи неку од бодљи и тиме затвори врата погледу који тек треба да се деси, она не заборави да и њима упути позивницу...
Прича са посветом
За најискренијег дечака, који је причом подстакао причу
Јелена, с љубављу.
Бодље у очима
„Знаш, сад се она бајка о ружном пачету не завршава више тако да оно постане лабуд већ – чичак!“, рече ми једна рањена душа и због ових речи осетих двоструки бол. Прво, јер сам и сама осећала његову тугу, а друго, јер је неко хтео да из његове душице истера лепоту. Све то осетивши, скоро да сам вриснула, покушавајући да допрем до њега:
- Не, то неће моћи! Ружно паче мора да постане лабуд, и не само то, већ желим и ти сам лабуд да постанеш! Јеси ли разумео!?
Насмејао се и то је био смер који сам тражила, да би ми, најпосле, оним својим делом душе, којем сам се и обраћала, то и обећао. Затим је додао:
- Ма ја се слабо споразумевам са људима, не разумемо се.
- Можда зато што они не остају дуже - да те упознају, и суде на прву лопту, или им ти сам то не допушташ. Само наизглед ти личиш на какву тврђаву, на морског јежа, који се чине недодирљиви и неосвојиви, али је твоја унутрашњост тако топла и сусретљива. А ја не причам напамет, већ оно што сама искусих.
- Хеј, можда једног дана напишеш причу о мени!? – рече, насмејавши се поново.
- Није немогуће. Штавише, можда ја то већ имам у плану. Само, да ли ћеш се и препознати? – добацих и сама се осмехујући. – Јер ја увек гледам да оног о коме причам вешто сакријем од радозналих очију.
- Ваљда ћеш ме обавестити, да знам!
- Наравно, срећице...
А потом ми исприча још понешто из свог живота, што ули нову наду у веру моју у њега, и пут који је изабрао. Није ме изненадио, јер сам неким делом свога бића то осећала да је могуће, али ме јесте веома обрадовао. Сад само да му пожелим успех и благослов Божји да га прати.
И захвалим на дивним тренуцима који су условили причу...
Бодље у очима
аутор: причалица
Дуго тражећи место за своје становање, млада корњача најзад изабра једно. Био је то врт прекрасног растиња, најлепши у том крају. Том избору је, поред раскоши бујног шаренила - унутар којег се налазио базенчић са свежом изворском водом, допринела и надасве добра прегледност околине, што је њеној тромости итекако одговарало. Осим тога, ни друштва јој ту није мањкало. Тако је, седећи у својој удобности, могла и без кретања да сазнаје о дешавањима у окружењу. Како је била доброг памћења и у неким разговорима, услед своје добре обавештености показавши умешност, о њој су говорили са поштовањем, дајући јој надимак Умка.
А један од најчешћих њених посетилаца био је пас Шврћа, мешанац са огрлицом око врата, коју је носио више као украс, јер се његовом власнику одавно изгубио сваки траг. Но њему то, чинило се, није сметало: овако је могао сваког дана да бира новог газду - према коски која му се понуди. Уколико би му, уз коску, био понуђен и какав посао да обави, он би се захвалио једним мирисањем и дигнутог репа би се вратио путем којим је и дошао.
Тако је он и тог јутра, најнеобичнијег од свих, поранио да корњачи учини дужну посету.
- Хеј, Умка, како је? – добаци Шврћа још са врата. – О чему данас...?
Он овде не изговори мисао до краја, већ шапом дотаче главу, смешкајући се.
- О, очи моје лутајуће! – тепала му је корњача, као и свима који су, долазећи код ње, доносили какву вест са собом. – Ево, кад не умујем, одмарам главу на јутарњем сунцу.
- Јеси ли чула новост? – упита је сав званичан.
- Не, али слутим да неко јесте... – примети она, осмехујући се.
- Наравно! – славољубиво дочека Шврћа. – Зато и пожурих са доручка, премда га је месар баш добро удесио, брке да полижеш, али нисам хтео да останем до хвале, већ дођох да ти јавим вест. А ко ће, ако не ја, зар не?
Корњача весело климну главом, потврђујући, а он настави:
- Знаш, оно моје друштванце што се саживело у врту у близини, а што долази и код тебе: замисли, добили су новог станара!
- Стварно? – заинтересовано ће корњача. – Неко га позвао?!
- Ма какви позвао! Дошљак! Самозванац! Не личи ни на шта, ја кад ти кажем... Ови моји разменили с њим реч-две, видели с ким имају посла и тајац! Ту су, али се не миришу...
- Занимљиво! Па је л` тако ружан?
- Ма страшан, шта да ти кажем... Страшан!
- Хм, па ипак, волела бих да га видим – изјави корњача знатижељно.
- Мислим, Умка, да од тога нема ништа – узврати пас. – Нити га има ко довести, нити ће он сам изволети да дође. Он се скупио тамо под ружин грм и без неке потребе не мрда одатле. А и боље му је... Да не би било каквих незгодација...
Још мало поразговаравши о необичном дошљаку, Шврћа, који и иначе није могао дуго да седи на једном месту, најзад се подиже и крену даље.
- Хвала ти на вестима –захваљујући се, поздрављаше се корњача са њим.
- Увек на услузи, Умка! А ако те баш интересује, ти знаш... ако неће брег теби, иди ти брегу... – говораше Шврћа у одласку, весело намигнувши.
Ове његове речи заголицаше корњачу. Већ се и не сећајући кад је последњи пут изашла из дворишта, она се мало и уплаши од помисли. Али, како је мисао није напуштала, већ све јаче храњаше њену радозналост, најзад, она се, охрабрена, подиже и крену.
Требало јој је прилично времена да се догега до врта о којем јој је пас говорио. Овај је подсећао у понеком детаљу на њену башту, али далеко од тога да се могао мерити са њом. Премда јој ово није била прва посета - али јесте једна од ретких, ипак, када је ушла, имала је осећај као да се ништа није променило и да све стоји на свом месту. Чак је и друштво затекла онако како их је и упамтила: зец Зуба је грицкао салату крај рупе над којом је расло стабло, док се на једној од грана излежавала мачка Мицка, велика чистуница, а на другој сврака Перла, која је волела да се кити разним украсима; жаба Сунчица је, седећи на ивици, хладила ноге у базену, а пас Шврћа, који је таман стигао са ручка, причао им је о својим дневним догодовштинама.
Угледавши је како долази, друштво се стаде осмехивати.
- О, Умка! Каква част! – мјаукаше Мицка дочекујући је, умилно вртећи репом.
- Таман стижеш на свежу салату, тек узбрану – рече Зуба, мљацкајући.
- У-У-Умка – растезаше Сунчица, надувавајући се од усхићења.
- Баш те је лепо видети! – повика Перла сва раздрагана, са чије ноге блесну прстен огромног црвеног камена.
Шврћа се само насмеја и добаци јој један од својих шеретских мигова.
- Шта ћу – изјави Умка и сама обрадована – кад сам вас се пожелела. А и добро је мало прошетати, да се не улењим. Можда и моје очи буду вредне попут ваших, па улове понеки поглед за незаборав.
На ове њене речи сасвим спонтано Мицка отпоче разговор.
- Хајде, де! Него, кад смо већ код лењости, данас је код нас на кафи била нека госпођа, ако се та жена са госпођом сме упоредити, која има у кући мишеве! Замислите! Госпођа, а мишеве у кући има! И шта је њој пало на памет: да позајми моју маленкост, како бих јој ја по кући мишеве ловила... Брука! Да је вредна, имала би новца за слушкињу да јој она реди кућу. Као моја газдарица што има...
- Сасвим си у праву, Мицка – сагласи се Шврћа. – И мени су јутрос, на неколико места, условљавали храну. Па зар им није драго што сам уопште дошао код њих? И то што сам баш неког посебног изабрао, већ је довољан рад сам по себи. А и њима је на корист, да могу неком да удовоље. Шта би хтели више?!
Корњача их је пажљиво слушала, разбашкарена у шушкавом лишћу, не оглашавујући се.
- Истина, има много лењог и доконог света данас – журно дочека Перла. – Да знате само колико има неуредних оџака и прљавих прозора... чудо једно!
- Морам се и ја сложити са вама – рече Сунчица. – Могли би и овај базен да очисте, а не да ми се ноге прањем прљају.
Ту она, ради потврде, извуче свој десни крак и подиже га увис.
- Ја не бих имао ништа против да ми неко други спрема салату – надовеза се и Зуба, на чију примедбу сви праснуше у смех.
Потом се Шврћа обрати корњачи, покушавајући да је увуче у разговор.
- А ти, Умка, шта ти имаш да кажеш?
Ова, уместо да одговори, примети с чуђењем нешто што јој је промакло при доласку.
- Кажем да нигде не видим Крлета. Где је он?
Крле-кртица је, иначе, био још један члан ове дружине.
- А, Крле се отуђио... – рече Перла уз негодовање. – Нашао је себи боље друштво. Нисмо могли ни замислити какав је то лицемер, драга Умка. Откад је Бодљави стигао, највише са њим време проводи.
- Бодљави?! – зачуђено ће Умка.
- Ма она придошлица о којој сам ти причао... – појасни Шврћа.
- Аха! А зашто га зовете Бодљави?
- Па сав је на јуриш, не можеш му ниодакле прићи. Први дан кад је дошао, поче да нас загледа и као нешто исправља, шта ли, а све тако фино, да ти мука припадне – објашњавала је Мицка. – Замисли, чак је и данас, пролазећи овуда и прислушкујући наш разговор, добацио - мени у пролазу, да ми не би реп отпао, ако бих помогла оној сељанки и отерала мишеве из њене куће. Па зар ја за то живим? Да будем ловац? Каква дрскост и безобразлук!...
- Мени је рекао да превише извољевам, и да храну треба и зарадити – с презиром говораше Шврћа. – Шта он умишља да је? Боље себе да погледа, на шта личи...
- Ја боље и да не говорим шта је мени рекао – умеша се и Перла. – Смета му мој накит, који сакупљам у пролазу. Боде му очи! Чуј! Њега боде...!? Нечувено...
И протресавши главом од надошлог једа, она уздахну гласно.
- Накит ти је диван, драга Перла – саосећајно изјави Сунчица, тешећи је. – Мени је рекао да ћу се распући, и да је боље да ме се клони - да не би одговарао за моје здравље. Па и треба да ме се клони, дрзник један! Ја да се надувавам...?! Није-него!
- А да не причам како је био завидан на то што сам ја, за разлику од њега, тако фин и мекан – хвалисаво ће Зуба.
- Кажем ти, Умка – поново узе реч Шврћа. - Необичнијег створа од њега нисам видео. Тај би се могао по цео дан бости, ништа друго да не ради.
Корњача се зачуди овим његовим речима.
- Како то мислиш: бости...?! Има рогове, шта ли?
- Ма какве рогове! Сав је ко трњак какав!
У том се у непосредној близини зачу шушкање. Сви окренуше главе у правцу ружиног грма, где је кртица Крле управо извирио.
- Ево Крлета! – тихо примети Мицка.
- Сигурно њушка где му је друг Бодљави – шапутајући добаци Перла.
- Мислите да је и он ту? – радознало ће Умка.
- Без икакве сумње, ту је! – дочека Шврћа иронично. – Иди и сама се увери каквог смо чудака добили...
- наставиће се -