[ Лепота живота ] 29 Јануар, 2018 00:44

 
Разумети време...
 
 
[ Генерална ] 28 Јануар, 2018 18:42

 

Телевизија је са нашег дома скинула врата

Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ разједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којима ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. Грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује созерцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. Испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост; он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да она емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву; на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и созерцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда Регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

Телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Извор

 

[ Доколичарење ] 27 Јануар, 2018 23:41

 Шанел

Албанија више није земља каква је некад била и сад се далеко брже развија него Србија. Међутим, за ову причу послужићу се само једним детаљом: у тој земљи је сада дозвољено сваком почетнику - у било ком послу, да првих годину дана не плаћа порез. А то је више него довољно времена, у већини случајева, да сваки продавац испита тржиште и сакупи новац за покретање посла.

Ово је нешто што Србији недостаје, а само је потребно мало добре воље и притисак на власт. Не губити време узалуд, већ отимати и себе и народ од пропасти.

Овде ћу се за тренутак још једном осврнути на претходну причу о изради торбе. Али то узмите само као пример, јер је применљиво и на неке друге занате.

Рецимо да неко пожели да прави торбе и крене са њима да их продаје по разним тезгама. Наравно, у тој продаји није згорег размотрити и да се више жена удружи, јер разноврснија понуда помаже продаји (али на страну оставити сваку завист, јер свет и тако није уређен једнако, већ према потреби сваког појединца понаособ). Међутим, још успешнија продаја би могла бити и овако: ако бисте уз изложен модел имали и комплетно спремљен материјал са шемом и видео упутством за израду. Нове технологије нам излазе у сусрет са таквом могућношћу. У свету већ постоје такве врсте услуга. Неки људи живе искључиво од продаје шема, па и исплативије него од готових производа. То је све доступно и лако изводљиво. Да не помињемо куповину преко интернета.

Сећам се, такође,  прошлих времена, кад је у граду или варошици била само једна радња, али се у њој могла наручивати роба из већих, па и страних градова (овде тренутно мислим на моду). Сад замислите да се у неком већем граду у Србији заинати неко и покрене овако уређен посао, па да могу и мањи градови и варошице од њих да преузимају - за своје муштерије, које ће да искористе такву понуду - овако упаковане комплете за рад (или већ готове радове). Погранични градови могу разматрати овај посао и шире, безмало као мисију. А нема тог бренда, којег веште руке српских дизајнера и рукодељки не могу да скину, или, још пре, да направе нешто наше а светско!

 

– наставак -

 

[ Лепота живота ] 27 Јануар, 2018 18:31

 

 

Устани из хлеба, Свети Саво,
Из зрна соли;
Из овчјег руна,из вучје земље,
Из зделе млека,
Из пшенице и ражи

Трпеза за којом смо,
Твоја је трпеза;
Хлеб који ломимо Од твог је жита;
Вино које пијемо Твоје је вино.

Устани из воде преображене,
Из плода и ветра Устани из вина, из горе,
Из слова и из кошнице.
Изгнани хлебови
Преко поља прелећу Светли зрно пшенице
Ил' дете у колевци.
Дечје нас очи воде У другу земљу.
Устани, Свети Саво,
И благослови хлеб Који делимо!

Слободан Ракитић
 

 

[ Генерална ] 26 Јануар, 2018 14:20
 

Можете ли да замислите да се демократски управља по питању медицине, пилотирања, било које струке, а на начин како се то ради у политици: да право гласа имају и умно поремећени, затвореници?  

Уколико не кренемо да сами размишљамо где смо и шта нам је чинити, план, који нам несумњиво прети, јесте да ћемо бити замењени другим народом. То је политика која се увелико спроводи у свету, а државе треба да се сведу на метрополе. Ми то већ видимо да се дешава, али питање је да ли ћемо то наставити да допуштамо. Послушајте емисију, користиће вам!
 
[ Генерална ] 25 Јануар, 2018 22:23
 
 
[ Генерална ] 23 Јануар, 2018 21:35
 
Тешка времена стварају јаке људе.
Јаки људи стварају добра времена.
Добра времена стварају слабе људе.
 Слаби људи стварају тешка времена.
 
Повезано: 
 
[ Доколичарење ] 21 Јануар, 2018 19:18

Гобленска ташна "Долче и Габана" 

 

Једна гобленска ташна „Долче и Габана“ кошта неколико хиљада евра. Руска дизајнерка је, у једној емисији, показала како се нешто слично може урадити за далеко мање новца. Узела је стару кожну ташну, купила руску шарену мараму, исекла је и обшила, те пришила за предњи део торбе. Стара торба је прогледала у новом руху.

А ово је тек један у мору примера. Свет је отворен више него икад за нове идеје. Неки су то одмах препознали, неки тек треба то да учине. Они, који су у духу времена, кренули су да освајају свет. Неки су школовани дизајнери, неки приучени, али и једни и други су, у потрази за послом, кренули да са светом деле своје умеће. И не само то, већ и да другима помажу у обуци, идејама, осавремењивању. Тако су, захваљујући њима, многима доступне и нове технике и нови алати.

Али има још нешто занимљиво у свему, а то је - повезивање разних занатлија. Баш јуче гледам како жена из Италије прави торбу и за израду користи више врста материјала. То ме је подсетило на време гоблена, где сте имали повезаност фабрике конца, фабрике тканине, фабрике боја и неке већ фабрике за израду игала. Такав је случај и са израдом ташне. Потребни материјали су: конац, копче, игле и алке, кожа или скај, пластика, тканина. И сад само да неко то повеже у продаји, па да се многе торбе из модних часописа, или идејом неког нашег заинтересованог дизајнера, нађу пред онима који желе да обрадују себе или друге. И ето посла за више породица, зар не?

 

-наставак -

 

[ Генерална ] 20 Јануар, 2018 19:09
 
Испод ове сјајне Нушићеве драме, која, заједно са писцем, нема намеру да стари, стоји одличан коментар: "Оно што не полази за руком Господу Богу, одувек полази за руком Мр Долару: да накалеми вредност тамо где је нема."
 
[ Богољупче ] 19 Јануар, 2018 21:40
 
[ Генерална ] 18 Јануар, 2018 17:55

 

Веруј у Промисао Божји! Љуби свој крстић јутром и с вечери, не носи га као омчу око врата – Христос је на Крсту оставио светлост и љубав.

Од крста долазе зраци благодатне светлости и љубави. Удахни ове зраке, они невидљиво пролазе у душу; под њиховим утицајем човек постаје благочестив.

Љуби крст, помоли се за грешнике: пијанице, блуднике и друге које знаш. Вашим молитвама они ће се исправљати и постајати бољи, јер срце срцу преноси вест о томе да нас све Господ љуби. Он је за све пострадао из љубави, те смо и ми дужни да све љубимо ради Њега, чак и наше непријатеље.

Љуби крст, читај молитву:

„ Пролиј, Господе, капљу Твоје Свете Крви у моје срце, сагорело од страсти, грехова и нечистота духовних и телесних. Амин. Сачувај од свакога зла и мене, и моју родбину и моје најближе (имена).“

Схиигуман Савва (Остапенко)

(мој слободни превод са руског)

 

"Нательный крестик нужно целовать."

Верьте в Промысл Божий! Целуйте свой крестик утром и вечером, не носите его как на вешалке — Христос оставил на Кресте свет и любовь.

От крестика исходят лучи благодатного света и любви. Вдыхайте эти лучи, они невидимо проходят в душу, под действием этих благодатных лучей человек становится благочестивым.

Целуя крест, помолитесь за близких грешников: пьяниц, блудников и других, кого знаете. Через ваши молитвы они исправятся и будут хорошими, ибо сердце сердцу весть подает. Господь всех нас любит. Он за всех пострадал ради любви, и мы должны всех любить ради Него, даже врагов своих.

Целуя крестик, читайте молитву:

«Пролей, Господи, каплю Святейшей Крови Твоей в мое сердце, иссохшее от страстей, и грехов, и нечистот душевных и телесных. Аминь. Имиже веси судьбами спаси меня, и сродников, и знаемых моих (имена)».

Схиигумен Савва (Остапенко)

 

[ Лепота живота ] 17 Јануар, 2018 21:40

 

Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе.

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

– Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

– Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

– Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“.

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

– Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

– Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

– Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

Неко од нас може рећи свом детету:

– Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?

Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.

Када је блудни син рекао свом оцу: „Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!“ – његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: „Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда“.

Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас љубе на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити.“

Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.

Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: „Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим.“

Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: „Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено.“ И са речима: „Идем макар себе да спасим!“, устао је и отишао у пустињу.

Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи – у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.

Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:

– Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.

Иако често, жене искрено и говоре:

– Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.

Ова „пуцања“ представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“

Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“

Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:

– Ја сам крив!

– Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?

– Да сам био добар, они се сада не би свађали.

Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:

– Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели… Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.

Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: „Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други“. Размислите о томе, „код мене“, а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: „Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу“.

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

– Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

– Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.

Знам сина који је свом оцу рекао:

– Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! До виђења!

А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.

Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: „Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити“, значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.

Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке… Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.

Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално „да“, желим да дете објасни зашто он говори: „Да, оче, слажем се са тим“.

Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: „Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању“?

Ја у том тренутку одговарам:

– Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те убедим, биће добро. Ако не будем могао да те убедим, ништа страшно. Живот ће те убедити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.

Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. „Ко хоће за Мном да иде?“ (Мк. 8:34) – да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?

Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: „Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што… нећу.“

А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:

– Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.

 

Андреј Кононос

 

[ Генерална ] 14 Јануар, 2018 18:22

Овако се снима филм, па још о каквом генералу! Генералисимус!

Биографски филм о великом руском војсковођи Александру Суворову, који током своје каријере која је трајала више од 40 година, није изгубио ни једну битку. У центру приче налазе се последње године живота Суворова, односно период током царевања Павла I.

Торент и превод можете наћи на сајту Руски филм.

Такође, превод одговара и овом снимку на јутјубу.

Пријатно гледање! 


[ Лепота живота ] 13 Јануар, 2018 19:11

 

Уочи Нове године, желим да поновим речи, које је, на почетку рата, краљ Џорџ VI изрекао свом народу:

„Питао сам стражара, који је дежурао на Нову годину:

- Дај ми савет, са којим могу с увереношћу да ступим у неизвесност.

Он ми је рекао:

- Положи своју руку у руку Божију – то ће те водити јасније од светлости и путем далеко исправнијим.“

Са таквим поверењем и таквом вером да сви уђемо у Нову годину.

(мој слободни превод са руског) 

 

 

У преддверия нового года мне хочется повторить слова, сказанные в начале войны королем Георгом VI своему народу: “Спросил я стража, который стоял у дверей нового года:

– Дай мне свет, чтобы я с уверенностью мог вступить безопасно в неизвестное…

И он мне сказал:

– Вложи руку твою в руку Божию – это будет для тебя лучше, нежели свет, и вернее известного пути.."

Вступим и мы с таким доверием и с такой верой в Новый год...

 

Митрополит Антоний Сурожский

 

[ Лепота живота ] 12 Јануар, 2018 22:40

 

Живео је у Старом завету свети пророк Илија који је био велики ревнитељ Божји у свету. Али, кад је, гоњен од цара Ахава и царице Језавеље, морао да бежи у пустињу и да се крије по пећинама, клонуо је био духом и замолио Бога да му узме душу. Тада му је речено да ће му се на Хориву јавити Господ.

И изиђе пророк на гору Хорив. Тада наиђе страшан ветар који брда, разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас – и то беше Господ (I Књ. о царевима гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру.

И данас у животу тако бива. Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући.

Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало.

То се поновило и за време земљотреса у Скопљу, и за време поплава у Загребу, Поморављу и Подунављу, и за време недавних непогода у Србији и Босни.

– Није у бури Господ.

Дошла је једном у Патријаршију нека чиновница из Београда и замолила да буде разрешена датог завета. Док је путовала прекоокеанским бродом брату у Америку, настала је претпоследњег дана пута страшна бура на мору. Путницима је наређено да узму појасеве за спасавање и дата су им упутства шта да чине ако бродолом наступи. Тада је ова чиновница дала завет, да ако остане у животу неће никада радити петком. Када се ипак све срећно свршило, и када се вратила у Југославију, видела је да тај завет уопште не може испунити, јер све канцеларије раде петком. Питали смо је, зашто је баш такав завет дала. Обично се свет заветује да петком пости, а не да не ради. Одговорила је: „Све је тада било тако страшно да човек сасвим друкчије мисли него у нормалним приликама. Сви смо се молили и заветовали, а највише се молио један официр који нас је ранијих дана уверавао да у Бога не верује“.

Али, прошла је бура, тај официр свакако и даље не верује и смеје се своме страху и ономе што је за време буре чинио. А и ова чиновница, ето, чим се вратила с пута, сама тражи да буде разрешена завета који је у страху дала.

Ни бура, ни страх не приводи истински Богу.

Догодило се пре двадесетак година у једном нашем граду да је неки столар дошавши на Светог Арханђела из радионице кући затекао на столу славски колач и свећу, које су мајка и жена биле припремиле, пошто им је тога дана била слава. Мајстор је гневно бацио колач на под, изломио и изгазио свећу и стао, ван себе од беса, да грди мајку и жену. Догодило се некако да је тог младог човека тих дана ударила кап, тако да и дан данас вуче десну ногу и не може честито да се служи десном руком, те уместо да ради свој столарски занат, продаје новине у једном киоску. Питао сам: „Па да ли сада слави кад му се то догодило? “ Одговорили су ми: „Не слави“. Вуче мајстор и даље своју полуодузету ногу, али га несрећа није приближила ни Богу ни слави.

Господ није у бури, није у трусу, није у огњу, није у несрећама – Божји је глас тих и мио. И тај тихи глас у души је оно што обраћа људе на пут спасења.

Разговарао сам пре неколико година са једном женом из околине Петровца на Млави. Живела је, вели, не знајући много о Богу, као и већина нашег света, онда јој је једног дана дошла до руку нека побожна књижица. Прочитала ју је и у души јој се разлила нека радост. Онда је прочитала ту књижицу и својима. И у њих је ушао неки мир и нека благост. Прочитала је затим још неколико таквих књига и било је и њој и њенима све лакше и лепше. Изнутра је нешто светлило и грејало душу.

У њеном селу нема цркве, те је у цркву силазила само оно неколико пута годишње када свет из брдских села долази на причешће. А тада је у цркви ларма, гурање, метеж, те се служба честито и не чује. Гледаш само да се прогураш до олтара и причестиш, па да што пре побегнеш напоље на чист ваздух. Једне недеље је случајно отишла у Петровац. Кад тамо: звоне звона, црква отворена, служи се служба. Ушла је. У цркви тихо, мало света, лепо се служи, лепо пева. Први пут је тада сазнала да има цркава у којима се служи сваке недеље. Почела је чешће да долази и саопштила ту „новост“ и својима. И отада сваке недеље и празника неко из (њене куће сиђе доле у варошицу у храм Божји. „А у кући нам – вели – и даље влада онај мир, љубав, милина, радост…“

А све је почело једном малом, танушном књигом. Та је књига била онај Господњи тихи глас.

Крајем прошлог века живео је велики енглески песник Оскар Вајлд. Био је даровит, богат, леп, чувен. Мислио је да му је зато дозвољено да чини све што хоће и чинио је гнусобе које се не могу ни споменути. Када је све превршило меру, новине су почеле писати о његовим скандалозним поступцима, власт га је затим осудила на робију и сав га је свет презрео. Међутим, сва та јавна срамоћења само су још више огорчавала Вајлда и чинила да буде још гори.

И онда се догодило нешто наизглед безначајно: неколико његових познаника га је и посетило у затвору и разговарало са њим као са себи равним и као да се ништа није догодило. Међутим, то мало пажње и тих неколико пријатељских речи успело је да дирне његово срце. У својим исповестима из затвора – у књизи De profundis он је забележио да га је тај поступак пријатеља вратио у живот и помогао му да се поново осети човеком. Писао је у тим исповестима: „Љубав је светиња коју треба клечећи узимати“. И на другом месту: „Оно што Христос тражи то је – човечја душа коју Он сравњује са зрном бисера… Христос је први који је људима рекао да треба да живе животом цвећа. . Вајлд је завршио живот у туђини и немаштини, али је – по сведочанству биографа до краја живота остао са тим светлим мислима и мирно носио овој животни крст.

А све је то учинио само један мали гест пажње који су пријатељи према њему, од свих презреном, показали, учинио је онај тихи глас који је чуо и пророк Илија када је био клонуо духом.

Нека би дао Бог да тај глас чујемо и ми кад на нас наиђу невоље и кад нам буде тешко да се снађемо у животу. И нека би још дао Бог да тај глас и кроз нас проговори људима који су у невољи и на странпутици. Да их тихо и мирно, без жестине, приводимо Богу, Богу мира, љубави и радости

Епископ Хризостом (Војиновић)