[ Непозната историја Срба... ] 31 Децембар, 2012 21:19

 

Лелић, мошти Светог Николаја (слика са нета)

 

 

 

КРАЉ Александар Карађорђевић, са краљицом Маријом, посетио је почетком лета 1925. године југ Македоније. Половином месеца јуна боравио је у Битољу и Охриду. После величанственог дочека у древном Охриду, краљ је са пратњом отишао у манастир светог Наума, на ручак који је он приредио.

На том путу, који је водио самом ивицом Охридског језера, падином планине Галичнице, пратио га је владика Николај, као надлежни епископ охридски и домаћин у манастиру. Краљ Александар је ушао у храм, целивао мошти светог Наума, и упознао се са историјатом ове светиње. После кратког предаха и освежења, кренули су у манастирску трпезарију на ручак.

Био је посни дан, среда или петак. На путу до трпезарије пролазили су поред кухиње. Николај је крајичком ока смотрио спремљено печено прасе на кухињском столу. Одмах је скренуо у кухињу, оставивши краља, дохватио печено прасе и бацио га кроз прозор у језеро.

Послуга краљева остала је скамењена. За време јела, служена је охридска риба, разне салате и искључиво посна храна. Ручак је протекао у прилично затегнутој атмосфери.

Када се краљ вратио у Београд, жалио се својим пријатељима и Николајевим познаницима на овај његов поступак. Један њихов заједнички пријатељ рекао му је тада:

„Ваше величанство! То Вам је Николај. Не заборавите, он је комшија Илије Бирчанина, који је пред турског пашу излазио са буздованом и јатаганом и бацао пред њега порез без бројања.“

 

Владика Николај Велимировић – духовник, мученик, мислилац и светац

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 30 Децембар, 2012 12:51

 

 

 

 

Док друга деца једу слаткише за доручак, ја морам јести пахуљице, јаја или тост.

Док други једу колаче за вечеру и пију кока-колу, ја морам појести сендвич.

А знајте да ми ни ручак није као њихов. Али барем не патим сама. Моја сестра и два брата имају исту злобну маму.

Моја је мама увек хтела знати где сам. Човек би помислио да сам с уличном бандом.

Морала је знати ко су ми пријатељи и где идем.

Упорно је тражила да се вратимо за сат времена, ако смо тако рекли – или раније, а не за сат времена и једну минуту.

Скоро се стидим признати, али казнила би нас када је не бисмо послушали.

Не једанпут, него сваки пут кад нисмо слушали и кад смо чинили како нас је воља.

Сада видите колико је злобна била наша мама.

Морали смо носити чисту одећу и купати се.

Друга су деца увек носила исту одећу данима.

Јако смо се свађали, јер нам је сама ушивала одећу како бисмо уштедели новац.

Зашто, зашто смо имали мајку због које смо се осећали друкчијим од остале деце?

Али најгоре тек долази. Морали смо бити у кревету у девет свако вече и устати у 8 следећег јутра.

Нисмо могли спавати до поднева као друга деца.

И док су они спавали, моја је мајка увела закон о раду.

Тако смо морали радити по кући. Морали смо прати посуђе, спремати кревете, кувати и радити друге страшне ствари.

Увек смо морали говорити истину, истину и ништа друго осим истине, чак и по цену властитог живота – а скоро је тако и било.

Кад смо постали тинејџери, постала је мудрија, а наш живот још несрећнији.

Није било трубљења аутима испред кућних врата. Морали смо своје момке и девојке позвати у кућу прије негоо што смо с њима излазили напоље. Да их мама упозна!

И увек би проверавала јесмо ли тамо где смо рекли да ћемо бити. Никад нисам имала прилике побећи у Мексико.

И док су моје пријатељице имале момке у зрелом добу од 12 и 13, ја нисам смела излазити до 16.

Односно до 15, ако сам излазила у школу. А то је можда било два пута годишње.

Током година, ствари се нису ни мало поправиле.

Нисмо могли попут наших пријатеља лежати болесни у кревету и тако избегавати школу. Морали смо имати добре оцене.

Док се у књижицама наших пријатеља шаренило од црних и црвених оцена, ми смо морали имати само црне. Оне црвене, којима су наставници уписивали јединице, нису долазиле у обзир.

Тако смо један по један матурирали. С мамом иза леђа која нам је непрестано причала, понављала, инсистирала, кажњавала и захтевала поштење, нико од нас није могао, а да не заврши средњу школу.

Моја мама је стварно била катастрофа. Од нас четворо, двоје нас је завршило факултет. Нико од нас никада није био ухапшен, или растављен.

Нико се чак никада није потукао са својим супружником. Моја су оба брата служила на време војску.

И кога да сада кривимо за оно што смо постали?

У праву сте, нашу маму!

Погледајте шта смо све пропустили!

Никада нисмо пили, крали, уништавали ствари, нити чинили ишта узбудљиво попут наших пријатеља!

Све чему нас је учила било је да одрастемо у вери, и да постанемо човечни и исправни људи.

А сада и ја одгајам тако своје троје деце.

И разумем их кад мисле да сам мало злобна. Но, тиме се и поносим.

Јер, видите, ја се захваљујем Богу што ми је дао «најзлобнију маму» на свету.

 

 

 

 

 

 

[ Музичка кутијица ] 29 Децембар, 2012 18:12

 
 Кликни на слику!
 
Слика: Викторија Иванова
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 28 Децембар, 2012 20:05

 

(слика са нета)

 

Мери Волш

СУД ВРАНА

 

Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.

Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.

Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?

Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.

Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.

Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.

Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.

При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.

Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.

У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.

Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.

Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.

Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.

Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.

Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.

Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.

Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.

Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.

Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.

Октобра 2000. прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је време пролазило а ја стицала све више искуства излазећи на терен, имајући рђаву навику да се крећем ван строго контролисаних граница своје канцеларије, почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличном односу. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од почетка била резервисана за оне који су сматрани савезницима Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смерницама.

Многе су мере предузимане да би се одржао привид закона, реда, правде и људских права на Косову. Али све је то, без изузетка, био део димне завесе. Наизглед све у најбољем реду, у суштини, ништа. Тако сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу, који ми је казао да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Запањила сам се да ико то може отворено да каже, а поготову неко на таквом положају.

Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе слику по којој су Срби били кривци а Албанци жртве. Да сам и ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на месне албанске изворе и информације западних медија, ретко нешто више од голе пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову убеђена да је тамо све јасно и да је ‘‘хуманитарна интервенција’‘ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.

Како је време пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видела сам све више доказа да је извршено етничко чишћење. Ако би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било да га оправдају, изговором да је природно очекивати известан број напада на Србе. Увек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих неалбанских заједница, нарочито по градовима. Чак и после координираног и врло добро организованог погрома 17. марта 2004, који је захватио целу Покрајину, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака Албанцима. Чула сам како неки правдају погром из 2004. ‘‘фрустрацијама’‘ албанског становништва и да је стога морало да се поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 особа. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других делова Косова, расељени у марту 2004, живе по контејнерима које су добили од руске владе.

Понекад су пуштане гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више набедили. Те гласине су често биле апсурдне али су се упркос тога шириле и расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице тек пристигли на Косово. Снабдевање струјом било је слабо, искључења честа и то, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало на памет да и када би сви преостали Срби на Косову одбили да плате те рачуне, то не би могло објаснити драстичан недостатак струје у покрајини, с обзиром да су октобра 1999. Срби чинили мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при светлости свеће! Успут, ваља приметити да пре јуна 1999. искључења струје на Косову готово да није било.

Према другој причи, сви предивни средњевековни манастири и друге светиње којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док им их Срби нису отели. Не мора се бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би се схватило да су светиње као Дечани и Пећка Патријаршија очигледно православног стила. Није тешко проверити ни чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон Српском народу.

Тврдње да су манастири првобитно припадали Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: ‘‘Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште’‘? На то никада нисам добила одговор.

Нисам се искључиво држала своје канцеларије, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, попут оловом загађеног кампа у Звечану за лица која је 1999. ОВК прогнала из јужног дела Косовске Митровице. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. После уласка КФОР-а и УН у Покрајину и одласка српских снага безбедности сви неалбанци постали су жртве насиља. Што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004, може се само назвати терористичким ратом против становништва, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.

Насиље је било усмерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и децу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат терором и застрашивањем ради прогона неалбанаца, у извесним случајевима подстицан и потпомаган од неких контингената КФОР-а.

Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра и Срби и Роми били су протерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у местима као Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља, а годину дана потом остала их је само шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око хиљаду њих провело читаву једну недељу у ограђеном простору без икаквих хигијенских услова у центру града, старији Срби су потоварени у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то време је ОВК палила српске куће и убијала сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избеглице отишла је да им однесе лекове, да би јој било речено да су их амерички војници одвезли у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи и данас живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су понижавани, мучени, силовани и убијени.

Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успео да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље 17. марта те године, у кампањи етничког чишћења широм Покрајине, а нарочито њеном централном делу, око Приштине. Међународна заједница није штитила те грађане. За време напада у Обилићу, док су српске куће гореле, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз наоружану руљу. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а; британски војници су све то посматрали и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено, но њихово нечињење подударало се са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да одбране жртве насиља већ су стајали по страни не предузимајући ништа, док су други побегли у своје базе. Но, било је и изузетака: на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.

Пример страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца, коју с поносом сматрам личним пријатељима. Њихова непопустљива одлучност, стаменост и храброст упркос свега што им је ужасна судбина доделила су ме задивили. Госпођа Данијела-Дана Николић, већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посети оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Венчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има ћерку Сантипу, архитекту, и Љиљану, инжењера. Николићи су стара, угледна урошевачка породица која је током година много учинила за развој града. Године 1999. Данијела је са ћеркама живела у једном делу велике породичне куће – све остало су јој комунисти одавно били конфисковали.

Ни њихове године, ни потпуна немогућност да било кога угрозе нису их поштедели ОВК. Мада су избегле први напад на Србе у Урошевцу, током јуна и јула 1999. припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтели. Све три су биле нападане, свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Љиљани су обе ноге биле одузете после саобраћајног удеса, а мајка Данијела је слепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је често пребијали. Неко време их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред њиховим улазним вратима. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004, када је руља опколила кућу.

Још постоји видео трака снимљена за време тог напада. На траци се види како у једном делу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом делу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају је амерички КФОР морао да спасава грчки КФОР док је црква горела а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успели су да дођу и до куће Николића одакле су изнели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Љиљана, парализованих ногу, задобила је ударац каменицом, тек касније схвативши да јој је од њега нога и сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке од 18.000 књига, великог броја скупоцених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцењиве вредности. С њима су изгорели и последњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.

Госпођа и госпођице Николић пренете су у базу грчког КФОР-а где су затекле још Срба који су преживели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил где су могли да им укажу хитно потребну лекарску помоћ. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лечење, али не пре него је једна старија Српкиња подлегла ранама.

Породицу Николић су вратили у грчку базу где још увек живе. Грци су их одвели на кратко време у Грчку у нади да ће тамо остати заувек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису несталe у ‘‘ноћи и магли’‘ (7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет Nacht und Nebel према коме је невид требало да прогута сва непожељна лица). Њихова одлука да се врате кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске месне власти – нису вољни да им обнове кућу и омогуће повратак. У међувремену, новизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној а њихова молба да им се дозволи да посете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају, до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног господина Николића ‘‘приватизовала’‘ је Косовска повереничка агенција под окриљем Уједињених нација. Породицу Николић о томе нико није обавестио нити је од њих тражен пристанак. Један војник им је недавно рекао да Албанци ‘‘заслужују’‘ да буду власници фабрике јер их је много сиромашних и треба им посао. Упркос свега, породица Николић упорно одбија да напусти вољени Урошевац.

Чињеница да нема безбедног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову остаје непромењена. Имовинска права расељених не постоје. Нико, ни међународна заједница ни месне власти, није спреман да се заложи ни за људска права. Старе избеглице са Косова смештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда, полако се и тешко довуку до кантине када дође време ручку, да приме свој оброк у малим, пластичним посудама. На њиховим лицима читате трагове дугогодишњег утамничења по колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и наде.

Пре доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, веровала сам у систем међународног права и у организације основане да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи на стварност сатанских махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Казао ми је да нема стварне намере да им се омогући повратак и да су за то успостављени механизми само димна завеса.

Да нe бих гајила илузије, један британски дипломата у Београду ми је са видном моралном супериорношћу рекао да су ‘‘Срби на погрешној страни историје’‘. На моју примедбу да мора да је дивно припадати земљи која је увек на правој страни историје, потпуно несвестан моје ироније одговорио је: ‘‘Да, дивно је’‘.

Земља покривена сунцокретима у цвету августа 1999. сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, многих подигнутих незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали будзашто да би могли да оду са Косова, не могавши и даље да живе у колективним центрима. Добар део српског земљишта даље од главних путева Срби нису ни продали, али га Албанци користе као своје.

Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Порушено је или спаљено 150 цркава и манастира, неких из средњег века. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака оскрнављене, српска села опљачкана и имена им промењена. Српска омладина је приморана да бежи са Косова.

Мој отац је видео ‘‘суд врана’‘. И ја сам га видела. ‘‘Вране’‘-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, правде и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини ‘‘суднице’‘ је српски народ на Косову. Њему се суди без разлога, кривица му је установљена пре него је суђење и почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсећају ме на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, јер је друкчији од осталих, којима је потребно жртвено јаре.

Нисам у стању да затворим очи пред свирепошћу руље, нити пред бескичмењаштвом и лицемерјем оних који ту руљу подржавају и чине јој уступке не би ли одржали сопствени ‘‘кредибилитет’‘. Одбијам да не видим свирепост оних који су сами себи дали мандат да штите ‘‘закон’‘ и решавају сукобе на Балкану, а уместо тога сеју семе будућег рата.

 

Преузето

Irish Catholic Humanitarian Mary Walsh: Witness to the Truth about Kosovo

 

 

[ Генерална ] 24 Децембар, 2012 19:54

Јапански IQ тест

http://www.robmathiowetz.com/

"Сви морају прећи реку"

- Само двоје људи могу на сплав у исто време.
- Отац не може остати ни са једном ћерком без присуства мајке.
- Мајка не може остати ни са једним сином без присуства оца.
- Лопов (у мајици на штрафте) не може остати ни са једним чланом породице без присуства полицајца.
- Само мајка, отац и полицајац знају да управљају сплавом.

Да покренеш особу, кликни на њу. Да покренеш сплав кликни на црвену полугу.

 

[ Бисерје са нет-а... ] 23 Децембар, 2012 15:08

 

 

Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...

Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.

Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.

А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.

Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.

А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.

Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.

 

 

 

Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.

Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...

Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.

Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!

Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!

Да три прста никада не буду слободна за крст!

А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.

Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!

На том дугмету пише – искључи.

 

„Светосавско звонце“ бр.2/2011.

Преузето

 

[ Крилата прича ] 21 Децембар, 2012 21:02
 
 
Цртежи и идејно решење за корице: Маја Д. Недељковић
 
Графичко обликовање: Марко М. Урошевић
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 20 Децембар, 2012 22:07
 
[ Јелена - деци ] 18 Децембар, 2012 18:22
 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 17 Децембар, 2012 18:35
 
 
 
И, као што обећах прошли пут, једна занимљивост коју пронађох на нету:
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 16 Децембар, 2012 15:38

 

 

 

 

Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је, због тумора на мозгу, умирао. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.

Једне је вечери отац рекао уплаканој мајци:

- Не може овако даље, драга. Мислим да смо дошли до краја; њега може спасити само чудо.

Девојчица је све слушала притајена у ћошку собе. Отишла је у своју собу, разбила касицу и нечујно отрчала до оближње апотеке. Стрпљиво је чекала, а кад је дошла на ред, пропела се на прсте и пред апотекара сасула свој ситниш.

- Шта би ти хтела, душо?

- То је за мог брата, чико, јако је болестан. Дошла сам купити чудо.

- Нисам те најбоље разумео рече апотекар.

- Зове се Андрија. Има нешто што му расте на глави, тата каже да је готово, да га само чудо може спасити. Ја јако волим свога брата, зато сам донела све новце да купим чудо.

Апотекар се тужно насмешио и одговорио:

- Али ми не продајемо чуда.

- Ако нема довољно новаца, могу још потражити. Колико кошта једно чудо?

У апотеци се затекао висок и наочит човек озбиљна лица, који је са занимањем пратио разговор. Док је апотекар немоћно ширио руке, девојчица је скупљала своје новчиће. Високи човек јој приђе и упита:

- Зашто плачеш, мала? Шта се догодило?

- Чика апотекар ми не жели продати чудо и неће да ми каже колико оно кошта. То је за мог брата Андрију, који је јако болестан. Мама каже да мора на операцију, а тата да то не можемо платити и да Андрију може само чудо спасити. Зато сам донела све што сам имала.

- Колико имаш?

- Долар и једанаест центи... Али знате - дода шапутајући - могу потражити још новаца...

Човек се насмеши.

- Мислим да неће бити потребно. Чудо за твога брата кошта управо долар и једанаест центи!

Једном је руком покупио ситниш, а другом нежно узео девојчицу за руку.

- Поведи ме својој кући рече. – Желим да видим твога брата и да разговарам с татом и мамом. Можда успемо пронаћи чудо које им треба.

Отмени високи господин и девојчица изиђоше из апотеке држећи се за руке. Тај човек је био професор Карлтон Армстронг (Carlton Armstrong), један од најпознатијих светских неурохирурга. Оперисао је касније малог Андрију, који се за неколико недеља потпуно опоравио.

- Ова је операција право чудо - рекла је мама. - Питам се само колико је коштала...?

Девојчица се насмешила не рекавши ништа. Знала је да је чудо стајало долар и једанаест центи. Наравно, љубав и вера Андријине сестрице урачунати су у цену.

 

Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.“ (Мт 17,20)

 

 

 

 

[ Дечји биоскоп ] 15 Децембар, 2012 19:33
 
Кликни на слику да погледаш дугометражни цртани филм!
 
 
[ Доколичарење ] 14 Децембар, 2012 20:07
 
 
 
 
 
 
[ Богољупче ] 13 Децембар, 2012 17:37
 
Кликни на слику и погледај видео!
 
у.п.: Слика је позајмљена са блога Дођи и види
 
 
[ Доколичарење ] 12 Децембар, 2012 23:26