Све у причама бива

Хеклани бикини

 

 

Прозебли ученици

Слика: Виктор Сафронов

Старац је извео ученике на мраз и пред њима је стајао у тишини. Прође пет минута, десет... Старац ћуташе.

Ученици су се јежили, премештали се с ноге на ногу, гледајући у старца. Он је ћутао. Они су поплавили од хладноће, тресли се и, најпосле, кад им је трпљење достигло свој врхунац, старац проговори.

И рече:

- Хладно вам је. То је стога што стојите издвојено. Станите ближе и делите с другима своју топлоту. У томе је суштина хришћанске љубави.

За блог и причољупце у слободном преводу са руског преводила је причалица.

Притча о замерзших учениках

Старец вывел учеников на мороз и молча встал перед ними. Прошло пять минут, десять... Старец продолжал молчать.

Ученики ежились, переминались с ноги на ногу, посматривали на старца. Тот безмолвствовал. Они посинели от холода, дрожали, и, наконец, когда их терпение достигло предела, старец заговорил.

Он сказал: «Вам холодно. Это потому, что вы стоите порознь. Станьте ближе, чтобы отдать друг другу свое тепло. В этом и есть суть христианской любви».

Дечак који је веровао у чуда

Дечак је волео да чита добре и мудре приче и веровао је свему што је тамо било написано. По томе је тражио и у животу чуда, али није налазио ништа што би наликовало његовој омиљеној бајци. Осећајући помало разочарење због својих потрага, он упита мајку да ли је исправно да верује у чуда. Или се чуда не догађају у животу?

- Драги мој - одговори му мајка с љубављу - уколико се будеш трудио да узрасташ у доброг и љубазног дечака, то ће се све бајке остварити у твом животу. Упамти: чуда се не траже; добрим људима она сама долазе.

"...који добро чини од Бога је, а који зло чини не виде Бога." (3 Јн. 11)

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

+ + +

Мальчик очень любил читать добрые и умные сказки и верил всему, что там было написано. Поэтому он искал чудеса и в жизни, но не мог найти в ней ничего такого, что было бы похоже на его любимые сказки. Чувствуя некоторое разочарование от своих поисков, он спросил маму, правильно ли то, что он верит в чудеса? Или чудес в жизни не бывает? «Дорогой мой, — с любовью ответила ему мама, — если ты будешь стараться вырасти добрым и хорошим мальчиком, то все сказки в твоей жизни сбудутся. Запомни, что чудес не ищут, — к добрым людям они приходят сами».

Химна призренских богослова

Ћутањем се издаје Христос

Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.

Прослављајући спомен Светих мученика, често смо склони да заборавимо да мученици нису тек само део историје Цркве. Они су, били и остали, вазда присутна снага и дивно светило Православља у свим протеклим временима. У сваком веку, у свакој деценији и у сваком дану хришћанског трајања, многи Христоносци су управо мучеништвом, као сведочењем вере, одговарали на изазове и искушења свога времена. Мученик, заправо, и јесте сведок. Мученици нису тек само неки нама непознати и далеки, храбри и одважни хришћани чија имена срећемо у календару. Мученици су огледало одбљеска небоземне љубави Спаситеља нашег и њихов пример је позив свакоме од нас на непрестано сведочење Христа. 

На Светој Тајни крштења, Светим уљем се свакоме од нас помазују сви делови тела. Приликом помазивања стопала, свештеник изговара речи: И да ходи по стопама заповести Христових. Те речи су недвосмислени позив, као и јасно назначење, сваком нашем кораку да буде усмерен и да крене у правцу где је Христос. Да ли ми данас, ваљало би се искрено запитати, заиста идемо по стопама заповести Христових? ... Има ли суштинске разлике између “оних времена” и овога времена које је нама подарено данас, у 21. веку, да бисмо и ми, ходивши по стопама заповести Христових, сведочили исту веру, наду и љубав? Осврнимо се мало око себе, пажљиво посматрајући шта се све дешава у друштву и средини где живимо, па ћемо на сваком кораку видети небројене изазове и искушења пред оним што нам је драгоцено и свето.

Не тражи ли се од нас данас да се веома често, али у перфидно закамуфлираним формама, одрекнемо Христа? Питате се - како? Тако што се од нас очекује да скрштених руку и мирних савести и даље дозвољавамо да нам рођену децу трују погубним идејама, а што је још горе, и из таквих идеја изниклим понашањем (врло често опонашањем), а све то у име назови “слободе мисли и изражавања”! Тако што ћемо мирно дозволити да нам уста затворе како ни једну једину реч не бисмо рекли против небивало безумних застрањивања! Тако што ћемо ускоро, као “сажежене жртве” на “олтару” политичко-друштвене коректности, и то са осмехом, носити букете цвећа којима ћемо поздравити нови “брачни пар” и нову “породицу”, али не више Адама и Еву, него сада Адама и Стеву, а када нас, било наша рођена, било њихова - законски усвојена деца, буду питала: Ко је ту “мама”, а ко “тата”, ми ћемо, брже-боље, звати доктора Фила, или Опру Винфри, или ћемо отрчати у студио код Xерија Спрингера, по неки већ “свима прихватљив” одговор! И, како вам се сада чини раздаљина или близина међу изазовима и искушењима из мученичких времена давних и недавних и овог нашег “времена незамерања”?

 Близина, али и сличност, јесте у невероватно подударним захтевима овога света да будемо што тиши, па да на крају и сасвим заћутимо када је Христос у питању, јер нам свет, не заборавите, овако поручује: Христос је ваша приватна ствар! А, колика је раздаљина? Огромна! Раздаљина, али и разлика је у томе што су хришћани прошлих времена, али и малобројни данас, постали страдалници и мученици јер су имали вере, љубави и одважности да сведоче Христа! Да Га сведоче речима, делима, а ако је било потребно, нису се либили ни страдања! Истина, страдамо и ми данас. Тачно је да нас не разапињу и не бацају пред дивље звери. Али, искрени да будемо, не разапињемо ли ми данас сами себе, и једни друге? Разапињемо и разапињу нас, али ипак нисмо мученици!

Проговоримо већ једном! Проговоримо не у “одбрану света”, јер свет има више него довољно својих “адвоката”, него у одбрану Истине, коју од нас и наше деце отимају и уместо ње нам “полуистине” намећу. Истина је и то да нас данас не бацају пред дивље звери, али зато чине нешто неупоредиво страшније и перфидније, покушавајући да нас, мало-помало, преобрате у “цивилизоване, широкогруде и нашминкане” звери! ... А, све то у име “одбране слободног мишљења”! 

А, Христос? Где је Он у читавој тој савременој причи? Ту је Он, драги моји. Увек је ту. Вазда присутан и чека. Чека када ће и да ли ће са нас спасти потковице којима нас је потковао “овај свет”, па да најзад на нама засија уље којим нас у Цркви Његовој помазаше, и да онда наша стопала, незазорно и с љубављу, заиста ходе по стопама заповести Христових! Уосталом, узмимо у руке Житија Светих и видећемо сјајне примере о томе како се тиховало док је гомила вриштала, како се говорило док је већина у страху ћутала, како се волело док је маса мрзела и како се сведочила Истина док је “свет” захтевао незамерање! 

О. Милош Весин, парох јужночикашки 
Извор: saborna-crkva.com

Преузето са: Пријатељ Божији

Прича о добру и злу

 Слика са интернета

Гнев је имао сина. Звао се зло и оцу је било тешко са њим. Стога он реши да га ожени са било којом добродетељи.

Гледао је да га смекша, да би му у старости било лакше са њим. Ухвати радост и њоме ожени своје зло.

Не прође много и брак се распаде. Али иза њега остаде дете - злурадост.

Истина је, ничег заједничког нема у добру са злом. А кад се то и деси, ничег доброг од тога не очекуј!

Монах Варнава (Евгеније Санин)

За блог и причољупце је, причу са руског, у слободном преводу превела причалица.

Ничего общего. Притча о добре и зле.

Был у гнева сын. Звали его - зло. Такой, что ему самому было с ним трудно. И решил он его женить на какой-нибудь добродетели.

Глядишь, немного смягчится, и ему на старости легче с ним будет! Похитил он радость и женил на ней свое зло.

Только недолгим был тот брак поневоле. Но осталось от него дитя - злорадство.

Да и правда, не йожет быть ничего общего у добра со злом. А если вдруг и случится, то добра от него не жди!

Стилска коректура

Кривица

Пастир је, предајући овци тек рођено јагње, овако рекао:

- Чувај га, и пази, и поучавај у добру! Живите и храните се од зеленила које је свуда око вас, само немојте јести у камењару.

Мајка климну главом сагласно. Али тек што се Пастир окрену а она устаде са порођајног места, овца крену да размишља о реченом. И њене мисли све више почеше да се отимају. Најзад, једног дана, дошавши до црте разграничења, она гордељиво скочи у камењар; за њом, наравно, пође и јагње. И није прошло дуго кад мајка примети сикћућу и пузећу змију како им долази у сусрет. Овца, која је била искуснија и спретнија, брзо одскочи у страну, али, авај, јагње не би те среће - змија га отровом смртно рани.

За зло које ју је снашло овца крену да криви Пастира. Али Пастир јој одговори:

- Имала си знање које је требало да пренесеш детету како би и оно живело, али си ти то знање, оглушивши се о њега, себично затрпала у себе. Смрт детета је, дакле, на твојим рукама, мајко!

Аутор: причалица Јелена Јергић

Други разговор

Слика са нета: Свети Апостол Петар држи кључеве од раја

Православни: Доста говорисмо о томе како сте покварили символ вјере и како је римска црква отпала од тијела Христова; сад је вријеме да разговарамо о поглаварству у цркви, које сте ви лажно присвојили својим папама.

Унијат: Кад смо говорили о промјени символа вјере, ти си побиједио мене, а овдје ћеш ти бити побијеђен, јер ми нијесмо измислили јеванђеоске ријечи: «Ти си Петар*), и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мат, 16: 18 – 19).

Православни: Расправљаћемо о тим ријечима, али ћу ти најприје рећи, да су оне изречене Петру, а не римским папама.

Унијат: Али је Петар био епископ у Риму и сву је своју власт предао својим нашљедницима.

Православни: Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат с ликом Петра и Павла. Ако ти чак хоћеш да убрајаш Петра у римске епископе, што је ипак сумњиво, ипак ничим нећеш доказати, да је он предао својим нашљедницима не само епископску власт, него и све своје дарове. Тако је Господ апостола Јована назвао сином Пресвете Богородице, али његови нашљедници у ефеској цркви нијесу имали тога звања; апостол Јаков је назван стубом Цркве, и он, а не Петар, претсједаваше на апостолском сабору у Јерусалиму, јер је тамо био епископ; он је изрекао као претсједник саборски закључак (гледај о томе у Дјелима 15, 13 – 22). Па ипак нико не тражи, да јерусалимски епископ буде претсједник свију сабора и да предлаже саборски закључак.

Унијат: Ја ти се врло чудим. Свагда су се наши сабесједници с нама слагали у теми о папском поглаварству над свом Црквом, кад год би се сложили с нашим учењем о Петрову поглаварству и о његову епископству у Риму.

Православни: Ја се не слажем ни о Петрову првенству, но о томе ћемо послије говорити, него ћу сад рећи, да су многих цркава епископи били апостоли, али њихови нашљедници, осим епископске власти, не добише њихових дарова. Господ је рекао Филипу и Натанаилу: «Отсада ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов, 1: 51). Па покрај свега тога њихови се нашљедници у азијским црквама тога не удостојише.

Унијат: Онда читај из Гаџегине књижице, да је сва Црква признавала власт римских епископа као Петрових нашљедника.

Православни: А ја знам, да није признавала. Читао сам код твога Гаџеге, да је «Петар учио у Риму као епископ. Тако исто и сваки његов нашљедник на престолу има, као што је он имао, првенство у цркви». Одакле је он то узео – ни ја не знам.

Унијат: А даље шта пише Гаџега: «И ово признаје сва црква».

Православни: То он пише, а затим наводи ријечи св. Отаца које то никако не потврђују, или наводи лажне ријечи, које св. Оци нијесу рекли ни писали, на пр. Св. Игњатије Богоносац није римског епископа називао главом свију цркава, а што је коринтска црква молила за савјет у црквеним пословима св. Климента римског, није то поглаварство, јер су и св. Василија Великог многе цркве питале о догматима и канонима и држале се његова ријешења, о чему можеш читати у Књизи правила, па и св. Атанасија Александријског.

Унијат: А затим је написано, да на четвртом васељенском сабору оци називају папу главом свију цркава.

Православни: То није говорио четврти васељенски сабор; ако су то клицали неки оци, то бијаху обични комплименти, који су хвалили мудрост св. Лава, папе римског, а не папску власт. Знаш ли од најстаријих времена каква је титула александријског и антиохијског патријарха?

Унијат: Не знам.

Православни: А кад би знао, ни ти ни твој Гаџега не би говорили глупости о папиној власти. Па слушај: у титули цариградског патријарха каже се: архиепископ Цариграда, Новог Рима, и васељенски патријарх, а у титули антиохијског: пастир пастира, архијереј архијереја, - у титули александријског патријарха исте ријечи, па шта више: - «тринаести апостол и судија васељене».

Унијат: Но таквих ријечи нема ни у папиној титули.

Православни: Зато ми је смијешно читати Гаџегу, кад он мисли, да ће доказати папску власт позивајући се на то, што се увријеђени епископи каткад обраћају његовој заштити. А знаш ли ко се је обратио суду васељенског судије, тј. александријском патријарху? Сам цар, кад се је завадио са цариградским патријархом Сергијем. Па кад су многи оци на четвртом сабору, саслушавши посланицу св. Лава, клицали, да на његова уста говори сам Петар, ту се хвалила мудрост св. Лава као побједиоца монофизита, а никако папина власт. За Златоуста су оци говорили и писали, да су његова уста – уста Христова, али ником није ни падало на ум да њега и његове нашљеднике у Цариграду назове јединим Христовим намјесницима.

Унијат: А кад је тако, зашто је Гаџега почео да гледа у тим поклицима првенство папе?

Православни: Јасно је зашто, он није могао наћи никаквих саборских изрека о папину поглаварству, па се је морало купити поклике и комплименте и надати се, да читаоци не знају како су исти поклици и комплименти били управљени не само папи, него и другим патријарсима и епископима.

Унијат: Но ако ти одбацујеш власт папа над свом Црквом и власт Петрову као њихово право, на чему се онда оснивало њихово првенство међу петорицом патријараха?

Православни: То већ није растумачено поклицима појединих светитеља, већ непосредним и јасним закључком другог, трећег и четвртог васељенског сабора, јер се овај ослања на прва два у свом 28. правилу: «У свему се држећи одредаба светих отаца, одређујемо и закључујемо о посебним правилима најсветије цркве истог Цариграда, Новог Рима: јер су престолу Старог Рима оци дали доста преимућства пошто је то био царски град. Руководећи се истом побудом и стопедесет богољубазних епископа (тј. други васељенски сабор) прописаше једнака права најсветијем престолу Новог Рима, праведно расудивши, да град, који је добио част да буде градом цара и државног вијећа и који има иста права као и стари царски Рим, и у црквеним стварима буде други за њим».

Унијат: Папа није потврдио то правило.

Православни: Није папа потврђивао саборе, него су сабори папе и дизали и збацивали и преклињали оне папе, који су били јеретици. Али није ствар у томе, него је то главно, што је овдје наведена свједоџба не само четвртог, него и другог сабора, који се осим тога, оснива «на учењу најстаријих отаца». Рим није уздигнут над друге архијерејске престоле зато што су папе сматрали за носиоце Петрове власти (што су латини такође послије измислили), него с тога што је он био царска престоница, а људи се састају у престоници због послова и одатле је згодније управљати својим подручјем, али никако свом црквом, којој је једина глава Христос.

Унијат: Зар се духовна власт мора управљати по грађанском поретку: где је цар, тамо су и већи јерарси?

Православни: Управо ваша духовна власт јесте власт епископова; он посвећује свештенике, освећује храмове, одлучује од Цркве непокајане итд., а митрополити и патријарси постављају се, да се очува поредак. Они сазивају саборе и претсједавају на саборском бирању и постављању нових епископа, на саборском расправљању о вјерским предметима, али све то раде сабори епископа, а не патријарси ни папа.

Унијат: Докажи ми саборским одредбама, да су права епископска у решавању таквих спољашњих послова и да се она зато постављају у престоницама и обласним градовима.

Православни: Ако је по вољи, - ево ти 9. правило антиохијског сабора, чије су закључке потврдили шести и седми васељенски сабор: «Треба да у свакој епархији епископи познају епископа, који је претстојник у митрополији и који води старање о свој области, јер се у митрополију са свију страна стичу сви, који посла имају». По томе права тих епископа над другима не оснивају се ни на чему другом, већ само на згодном саобраћају с главним градовима.

Унијат: И тако Рим и Цариград само су за то уздигнути?

Православни: Па разумије се. У осталом познато нам је једино уздизање града из духовних разлога. То се не тиче Рима, него Јерусалима, иако он није био ни главни град у држави ни у већој области, али је био мати цркава, стога ево шта су о њему одредили сабори: «Пошто се је учврстио обичај и древно предање, да се поштује епископ који станује у Елији, нека му се одаје част уз чување достојанства, које припада митрополији». (7. правило првог васељенског сабора). Исто се говори и у 36. правилу шестог васељенског сабора. Елија – јесте Јерусалим, који се тако назвао послије пошљедњег јеврејског устанка. Видиш ли, ту је епископ узвишен не због знаменитости града, него «по старом предању» ради његове светости.

Унијат: А има ли бар једно правило које доказује, да папе немају власт над осталим црквама?

Православни: А ти мислиш да нема? Ето се твој Гаџега позива на св. Тарасија, цариградског патријарха (у 8. вијеку), да је он писао папи Адријану као управитељу престола апостола Петра, али св. Тарасије не само што не признаје папи Петрових права, него у тој истој посланици, коју је осим тога потврдио 7. васељенски сабор, још тражи, да укине симонију. Још је јаче показао своју власт над папама картагенски сабор, коме су закључке потврдили 6. и 7. васељенски сабор; он је саставио и написао папи нарочиту каноничку посланицу са захтјевом, да се не мијеша у ствари картагенске цркве и, особито, да не прима тужаба на мјесне епископе, јер ће бити лишени свог чина, ако се нађу такви нагли људи, који се буду тужбама обраћали папи. Ето твој Гаџега наводи примјер, кад се ко тужио папама, али ћути о томе, да су за то тужиоце сабори врло кажњавали. Дакле ти су случајеви тужаба били или приватна писма или злоупотребе.
Каноничка посланица картагенског сабора Целестину римском папи, каже: «Молимо Вас, господине брате, да у напријед лако не слушате оне, који одавде долазе, и да више не допуштате себи примати у општење оне, који су од нас одлучени, јер ће твоје блаженство лако наћи, да је то тако установио и никејски сабор (тј. први васељенски)... И исти је никејски сабор разумно и праведно признао, да ма какви се послови појавили, они се морају свршавати у својим мјестима, јер оци признаше, да ни једној области неће бити ускраћена благодат Светог Духа, кроз коју свештеници Христови и виде правду и тврдо је чувају, а особито кад је свакоме допуштено, сумњајући у праведну одлуку најближих судија, обратити се саборима своје области и, шта више, васељенском сабору. «Зар има кога, који би вјеровао, да Бог наш може надахнути правицом у суду једнога, а многобројним свештеницима, који су на сабору скупљени, да ће то одрећи».
«Немојте дакле више да, на молбу неких, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, и немојте то допуштати ради тога, да се не каже да ми уносимо ташту гордост свијета у Христову цркву, која онима, што желе видјети Бога, доноси свјетлост простоте и дан смирености.»

Унијат: Како било да било, али Црква на земљи мора имати видљиву главу, јер, иако се Христос сматра главом цркве, како пише Гаџега, али је Он «невидљива глава», па ма да је био с апостолима, али се је узнио на небо и од тада су апостоли управљали Црквом под вођством Петровим. А даље пише: «Црква је слична друштву, а друштво на земљи не може бити без једнога главног управника; тако и Црква мора имати једнога највишег управитеља, једну главу» (стр. 23 и 30).

Православни: Ти си одједанпут рекао двије неистине. Друштво је често без управника. Ђаци између се немају управитеља, него им управљају учитељи, који не улазе у то друштво, већ живе за се. Друга је ваша лаж у томе, што сте, јурећи за земаљским благом, ослабили у вјери, и не можете схватити да сам Спаситељ наш управља Црквом. «Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин», каже Он прије вазнесења на небо (Мат, 28: 20). Да ви читате св. Књиге, а не своје шизматичке бајке, знали бисте по књизи Дјелима, да сам Господ непрестано управља свом Црквом, а не апостоли. Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђела да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповијед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у јерусалимском храму. Много је таквих догађаја изнесено у Дјелима, а исто тако и у Петровим и Павловим посланицама, одакле знамо како треба учити и владати се. Зато кажемо да вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву, треба вјеровати да је Господ Исус Христос у њој стално, мада и невидљиво, присутан и њоме управља, као што Господ и говораше апостолима полазећи на страдања: «Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам.» ( Јов, 14: 18 ).

Унијат: Али у Старом Завјету био је првосвештеник, а Нови Завјет је важнији од Старога, па зашто смо лишени видљиве главе Цркве?

Православни: Није то одузимање него право, и све је то изнио апостол Павле у посланици Јеврејима тако јасно, као да је предвидио ваше латинске фантазије и доскочице. Сад слушај шта ти читам из једне архијерејске посланице:
« Ако вам опет кажу латини, како треба да буде у Христовој цркви један првосвештеник и намјесник Христа, који се је од нас вазнио на небо, као што је и у Старом Завјету један првосвештеник, и такав је говор против божанског писма; стога нас апостол Павле, који је унапријед видио и те латинске лагарије, учи у својој посланици Јеврејима, да нико други није нашљедник првосвештеника Старог Завјета, осим Господа Исуса Христа (Јевр. 4, 14-16 и 7, 23-28 ), јер каже да јеврејски «многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно (непролазно) свештенство». Али је и ово предвидио божански апостол, да ће латини овако говорити (као што увијек и говоре); потребно је да на земљи имамо Христова намјесника, јер је сам Христос отишао на небо, а нама треба жив првосвештеник, који посредује за нас. Стога на ту неистину апостол одговара настављајући овај говор о Христу: «Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих (за људе)».
Зашто то дакле не разумију латини? Зашто траже и другог поглавицу и заступника своје васељенске цркве? Одговарамо: Због свог маловјерја, јер као маловјерни не могу дати, да Христос управља њиховим животом и свом црквом, нити знају наше свакидашње јектеније: «Сами себе, и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим». Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској Цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима. Али тако говорећи они се опет истичу као противници божанском Писму, јер Павле каже о Христу Богу: «Јер немамо архијереја, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затреба помоћ» (Јевр. 4, 15-16).

Наставак читајте овде:

На камену вере

Апостоли

Прича о милосрђу и љубави природе према деци

Цветак је растао у пољу, радујући се сунцу, светлости, топлоти, ваздуху, киши, животу... А и томе што га је Бог створио, не копривом или коровом, већ таквим да радује човека.

Растао је, растао...

Али прође поред њега дечак и откиде га.

Тек тако, не знајући зашто.

Згужва га и баци на друм.

Цвет осети бол, горчину.

Дечак није знао да су научници доказали да и биљке, попут људи, могу осећати бол.

Али пре свега цвет је болело то што је без икакве користи и смисла лишен сунчеве светлости, дневне топлоте и ноћне свежине, кише, ваздуха, живота...

Последње о чему је размишљао било је - да је добро што га Господ није створио копривом. Јер би у том случају дечак ожарио своју руку.

А он, знајући за бол, није желео да је ико на земљи осети...

Аутор приче је монах Варнава (Евгеније Санин)

Причу за блог и причољупце је, у слободном преводу, превела причалица.

Незабудка. Притча о милосердии и любви к природе для детей

Вырос в поле цветок и радовался: солнцу, свету, теплу, воздуху, дождю, жизни… А еще тому, что Бог создал его не крапивой или чертополохом, а таким, чтобы радовать человека.

Рос он, рос…

И вдруг шел мимо мальчик и сорвал его.

Просто так, не зная даже зачем.

Скомкал и выбросил на дорогу.

Больно стало цветку, горько.

Мальчик ведь даже не знал, что ученые доказали, что растения, как и люди, могут чувствовать боль.

Но больше всего цветку было обидно, что его просто так, без всякой пользы и смысла сорвали и лишили солнечного света, дневного тепла и ночной прохлады, дождей, воздуха, жизни…

Последнее о чем он подумал – что все-таки хорошо, что Господь не создал его крапивой. Ведь тогда мальчик непременно обжег бы себе руку.

А он, познав, что такое боль, так не хотел, чтобы еще хоть кому-нибудь на земле было больно…

Абортус

Крем одговор на корални изазов

 

Милица Стојадиновић Српкиња

Брест и винова лоза

Један човек стаде да се одмори у сенци бреста кад угледа винову лозу обавијену око стабла. Монах, пролазећи туда, и сам се заустави у хладу дрвета. Загледајући дуго брест и лозу, он упита:

- Брате мој у Христу, шта ти мислиш о овом дрвету и виновој лози?

- Мислим да су они веома корисни једно другом - одговори човек.

- Наравно, брест и лоза су веома корисни и погодују једно другом. Но, знаш ли за какво дубље значење које је скривено у тој корисности и погодности?

- Какво значење? - упита човек.

- Брест је без плода - одговори монах - а лоза даје плодове. Али лоза не може рађати ако лежи на земљи - њен плод ће бити труо, а и она сама ће да иструне. Обујмивши дрво, лоза ће рађати и за себе и за брест. Из тога произилази да брест није бесплодан, јер без њега не би било гроздова! И тако, обавијена око бреста лоза рађа обилне и укусне плодове! У томе и јесте сакривен смисао и наук свима нама, слугама Божјим!

- Објасни - удивљено ће човек - како је за мене поучно то да кад лоза лежи на земљи даје труле плодове а обавијена око дрвета рађа у изобиљу?

- Ово је наук о сиромаштву и богатству - појасни монах. - У богатог је много блага али је он бедан пред лицем Господњим, јер се богат теши својим богатством и ретко се моли Богу. А и кад се моли, његова молитва је слаба и Господ је не чује.

Када богат даје сиромашку, што је пред Богом света милостиња, сиромашак се моли Богу за богатог. И молитва је његова силна и Господ је чује.

Тако он доприноси богатоме да умножава своје богатство, које овај потом даје сиромашном и храни га.

Тако и брест, који не даје плода, штити виноградску лозу од подневног сунца а при суши је напаја водом коју има у себи.

Благословен је онај који прима богатство од Господа да би помагао сиромашне.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Один человек остановился передохнуть в тени вяза и увидел, что виноградная лоза обвилась вокруг дерева. Проходивший мимо монах тоже остановился в тени дерева. Он долго разглядывал вяз и виноградную лозу, а потом спросил:

- Брат мой во Христе, что думаешь ты об этом дереве и об этой виноградной лозе?

— Думаю, что они весьма полезны друг для друга! — ответил человек.

— Конечно, вяз и лоза весьма полезны и пригодны друг для друга. Но ведомо ли тебе, какой глубокий смысл сокрыт в этой пользе и пригодности?

— Какой же смысл? — спросил человек.

— Вяз бесплоден, — отвечал монах, — лоза дарит плоды. Но лоза эта не сможет приносить плоды, если будет лежать на земле — и плоды ее будут гнилыми, и сама она сгниет. Обвившись же вокруг дерева, дает лоза плоды и за себя, и за вяз. Выходит, что не бесплоден вяз, ибо без него не было бы никаких плодов у виноградной лозы! А ныне, обвившись вокруг вяза, принесет лоза плоды обильные и вкусные! Вот в этом и есть сокрытый смысл и урок всем нам, рабам Божьим!

— Объясни, — удивился человек, — какой же урок для меня в том, что, лежа на земле, дает лоза плод гнилой, а обвившись вокруг вяза — обильный?

— Урок этот о бедности и богатстве, — пояснил монах. — У богатого много богатства, но беден он перед лицом Господа, ибо богатый, богатством своим тешимый, редко молится Господу. А если и молится, то молитвы его слабы и Господу не слышны.

Когда же богатый подает бедному, зная, что угодно Богу подаяние святое, молит бедный Господа за богатого. И молитва его сильна, и Господь ее слышит. Наделяет он богатого, умножая его богатства, а тот подает бедному, питая его.

Так и вяз, плода не давая, защищает виноградную лозу от полуденного солнца, а в засуху питает водой, которую в себе имеет.

Ибо блажен тот, кто богатство свое от Господа имея, бедных наделяет.

Женски топ