[ Лепота живота ] 30 Август, 2012 12:30
 
(кликни на слику и погледај видео)
 
[ Бисерје са нет-а... ] 28 Август, 2012 20:25

 

 

 

 

Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века. Цела територија Москве била је подељена између банди на делове. У једном од таквих сектора „оперисала“ је и  банда Марата.

Како му је била право име, ја не знам, искушеник га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности Татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последњег даха били одани свом „куму“. Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је нешто рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил…

Колона „кума“ морала је да прође поред усамљене фигуре која је молила и одједном, он је зажелео да сазна шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: „Зауставите се! Сви станите.“ Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.

„Седи брате“, предложио му је Марат, „успут нам је.”

Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликовао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита:

„А ко си ти?”

„Ја сам свештеник.”

Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да претпостави ко је то пред њим.

„Тако значи, ти си поп? Дивно!“, зачудио се. „Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја „кум“, тако да смо ми, како се каже, „из исте приче“”, и осмехнуо се, задовољан својом досетком.

„Није лако бити прави кум“, одговори баћушка.

„То је тачно“, климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје. „Слушај, попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели „опијум“ са народом“ – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.

Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.

На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.

„Ко је то, попе?“, једва је смогао снаге да изговори бандит.

„То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама, у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.”

Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру.

„Марате“, побунио се неко из његове околине, „закаснићемо на окршај.”

„Сачекаће“, одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику.

Баћушка се тргао:

„На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?”

„Разбојници“, насмеја се Марат, „тако ме још нико није назвао. Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша“.

Прошло је време... После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је укорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао је путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији, пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале само зидине. Поред храма „кум“ је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао. Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:

„Попе, где је Она? Одмах ми је покажи.”

Свештеник се није зачудио и одвео га је у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.

„Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати.”

„Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући.”

„А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути.”

Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом  је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо.

„Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм.”

И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара.

„Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још.”

Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи „читаво брдо зелених долара“, сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читаво брдо пара. У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ће храм направити, него ће још и за духовни центар остати.  Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот, отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подизали из руина оскрнављене храмове и градили их сопственом душом.

„Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва.”

Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је на пример у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му:

„ Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити.”

После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то што је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца:

„Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради.”

Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.

Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, како се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.

И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао  је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо... Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење.

„Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву.”

„Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах.”

Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.

„Истина је“, причао је искушеник, „често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела која је у своје време успео да направи.”

Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.

 

Свештеник Александар Дјаченко

Одломак из књиге „Уплакани анђео”

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 25 Август, 2012 00:19

 

(кликни на слику)

 

 

 

Била једном једна гостионица која се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА. Гостионичар није био кадар повезати крај с крајем, иако је предузео све могуће мере како би привукао госте. Гостионица је била угодно место, послуга срдачна, а цене пристојне.

Но њему и даље није било јасно да тако слабо послује. Очајан након свега, отишао је да упита за савет једног мудраца.

Саслушавши његову тужну причу, мудрац рече:

- Ствар је врло проста! Мораш променити име своје гостионице...

- Немогуће! - одговори гостионичар. - Кроз покољења гостионица се звала СРЕБРНА ЗВЕЗДА и тако је позната у целом крају.

- Не! - рече мудрац одлучно. - Овако ћеш урадити. Мораћеш гостионицу назвати ПЕТ ЗВОНА, а обесити шест звона изнад улазних врата!

- Шест звона?! Па то је глупо! Не видим чему би то служило?

- Покушај и видећеш - рече мудрац загонетно се смешећи.

И тако је гостионичар и урадио.

Већ идућег дана видео је ово: сваки путник, који би пролазио покрај гостионице, ушао би у њу да укаже на забуну, јер је сваки мислио да то нико други није приметио. Но ушавши унутра сви би били изненађени срдачношћу послуге и остали би ту и да се окрепе. На тај начин су угоститељу прибављали зараду коју је дуго времена узалуд тражио.

 

 

 

[ Пријатељи моји... ] 22 Август, 2012 01:58

 

 

(Заборављене)

ПOХВАЛЕ ЉУБАВНЕ

или

БИОГРАФИЈА ЈЕДИНЕ ЉУБАВИ

 

Љубав. Много је писано о њој, али колико је заиста написано? Много је изговореног, а ипак мало реченог. Љубав се опире одређењима и објашњењима, она нема дефиницију. Загонетка је. Тајна. Како питати о њој? Шта је Љубав? Авај, ништа погрешније. Љубав се повлачи пред таквим питањем рањена и тужна, и почиње да клизи као песак из наших руку. Одговора нема упркос томе што до у бескрај можемо да наводимо примере у којима се она очитује. Који је прави? Сви? Ниједан? Свеједно, љубав се сакрила и нема одговора. Како питати? Можда треба питати Њу. Ко си Ти? Ко је Љубав? И то је, најзад, право питање. И одговор је ту, одмах и непогрешиво. У нашим срцима. Ко? Онај Који свему даје смисао и без Кога нема постојања, без Кога је све само прах и пепео. Само Он је Љубав. Он је одговор, прави, потпун, мада Тајна остаје Тајна. Ипак, нама је то блиска Тајна. Зачудо, ми чак можемо да је спознамо. Како то? Како уопште да спознамо Љубав када она знању даје могућност постојања? Нема другог начина до угледањем на Њу, вољењем. Без Љубави нема спознаје.

Збирка песама ЉУБАВ се доживљава и узима као редак Лек, направљен од драгоцених састојака које створи Љубав на овој нашој рањеној и посрнулој земљи. Свима је препоручујем са жељом да постанемо „само“ љубавници Љубави, „само“ они чија срца куцају у ритму Песме-Похвале Љубави, јер тако певати значи Живети. Ко не Пева Богу тај није ни жив. Певајмо да би Живели!

Нада Нововић (одломци из Поговора)

 

ВИСОКИ ДЕЧАНИ

 

Над виноградима бдиш

из којих Молитве и Вино

теку непрестано,

док те грли шума кестенова,

као што ти грлиш

Крст!

Капљо

Небеског Млека

сливена у Храм,

што појиш нас садашње,

као што си појила бивше,

и као што ћеш појити будуће

непрестано,

Лабуде Свети од камена

и Лепоте

у зеленилу опојном,

витак си од Неба

и свиленог ветра

што шуми

непрестано

као бистра твоја река:

„... Високи Дечани, Високи Дечани

Високи Дечани, Високи Дечани...“

 

Висину меримо Тобом,

као што Слободу меримо Тобом

Света Земљо Метохијо,

А Љубав и Истину

Тројединим Богом!

 

(Косово и Метохија,

Манастир Високи Дечани,

27. јануар 2008. године)

 

 

ДАВНОМ ЗАПИСНИЧАРУ

(Теодору Љубовићу,

14. век)

 

Звездама ти ноћас пишем...

 

О, земља, сунце, море,

месец и модра небеса!

Реке и бездани тамни

и плави...

 

Знам Њих ја и како

вапили су на те, те давне

ноћи горке, а Дивне,

ко што је ова

сад...

 

И тебе питам где да

се скријем, јер спас и

заклон ти нађе

знам, те давне

ноћи горке, а Дивне

ко што је ова

сад...

 

 

ПОМИЛУЈ НАС ГРЕШНЕ

ГОСПОДЕ

 

Небо и земља,

вода, семе, биље,

Хлеб и Вино,

 

ми

живимо,

чезнемо

и хоћемо да волимо,

 

но, сад је класје на снегу

и златни прах је у леду

и тек одсјај на сребрној равни

огледала видимо,

 

али чекамо,

у ноћи даноноћно,

блиставост Невечерњег Дана

и Лице Лицу окренуто

јасно да угледамо

 

ми се надамо

и трпимо, Путем идемо, дижемо

и падамо усред трња,

и устајемо

удишући мирис тамјана

са поља белих љиљана.

 

 

МОЛИТВА ОД ВОЋА

 

О, Боже,

Помилуј

нас уплашене

и грешне,

 

Дај

лепоту

молитвама

нашим, па нека

свака има

срце наранџе

и букти

од радости

као грозд нара

и

мирише

на цвет

трешње

 

у пролеће!

 

 

 

ВОЋЊАК У СРЦУ

или

ПОСЛАСТИЦА ЗА МАЛЕ БОГОВЕ

ПО БЛАГОДАТИ

 

Постоје мисли које се не могу другачије изрећи до стиховима... Када је Први Стихотворац био одлучио да проговори - одлучио је да разговара са Творцем. И тако је пропевао Песник, и тако је настао први стих. А, и како да човек поприча са Истинoм ако не стиховима? Дијалог између Бога и Песника води се непрекидно. Кад Творац одлучи да проговори и он позове пријатеља Песника и пренесе му поруку коју треба однети људима.

„Воћњак у срцу“ је Слатко Писмо пренето са висина овде на земљу да нам заслади горке дане отпадништва.

„Воћњак у срцу“ је као Ружин сок! Ако сте некада пробали сок од латица дивље руже онда ћете препознати исти тај укус док се напајате песмама „Воћњака у срцу“. Одакле воћњак у срцу? О ком воћњаку је реч? Реч је о „Врту Вртова“, заборављеном састајалишту Бога и човека. То место ми називамо Рај. А некад је оно било Наша Кућа.

Драги Бог, Лепи Човек, Човек Будућег Века, Обожена Природа, помолована нежном руком Лепе Човечице, су учесници и саучесници ове Поезије. Писана у Част њихову, а нама за сласт збирка песама „Воћњак у срцу“ је Књига – Драгуљ која нам на необичан начин, а крцат Лепотом, Пева о „обичним стварима“.

Нада Нововић (одломци из Поговора)

 

ОПЕТ РАДОСТ!

 

Сипајте врчеве пуне млека,

док расту хлебови у зделама бивших просјака,

опет је Сунце! ушло у јастуке, на небу нема

гнезда без јагоде! капље

Мед на испружене прсте,

крцате гроздовима густим као корак

у води, Вишњик

се смеши на бескрају Пута!

 

 

ФРУШКА ГОРА

 

... слушајте као шапуће море

у брескви као у шкољки,

свака орахова љуска

је лађа, а једро лист,

сваки камен сидро,

грана кормило,

таласи су долине, брда и траве,

буре громови и кише, а огњиште

сваке куће

лука и спас.

Свака боровница по једна је маслина,

а грозд пуна чаша вина,

горске сирене су кошнице распеване,

а златна риба сваки клас

у подножју твоме.

 

Брује ти манастирска Звона,

Тамјан има мирис

Рузмарина,

 

Фрушка Горо,

 

Благослов Господа

кроз тебе Љуби нас!

 

 

ЛЕТО НЕЋЕ ПРОЋИ

 

промичу далеке лађе,

пуна им једра

маслина и вина

И ветра, На

сланим длановима

има места за још једно море,

две шкољке и три делфина,

сидро од злата и врелог лета

у коме цветају корали трешања

на мокрим уснама

и цакле се модри бисери зеница

 

на Сунцу

и песку

 

пуном наших сенки

расејаних као семе сузних лубеница

 

 

БИТКА

 

ако врућа крв буде

издала моје ране

нека Маслачак клекне

у поље,

а зујање пчела нека буде зов

 

да уместо суза падају малине

по бледим уснама,

 

Јер њихов сок биће Жетва

 

Устаћу поново да Пољубим

облаке који личе на наш кров

и нашу кућу

и никада нећу постати мртва!

Завијорићу траву као Заставу

Ветар ће бити на Мојој

страни

и Твојој

 

 

[ Мисли у зрењу ] 20 Август, 2012 19:59
 
 
[ Мисли у зрењу ] 19 Август, 2012 11:58
 
 
[ Заозбиљски смешно... ] 17 Август, 2012 19:12

У предвиђено поље (где пише mozzarella) укуцајте Ваше име, а затим кликните на TRANSLATE (превод) и сачекајте да Вам славуј отпоје име на свом језику.

Кликни овде

[ Генерална ] 13 Август, 2012 17:00

 

(слика са нета)

 

... Управо “слободни зидари’’ су подигли Вавилонску кулу главне екуменистичке организације – Светског савета цркава. То се догодило 1948. године, само три године после формирања Организације уједињених нација, чији су извори такође масонски, и која је замишљена као светска влада. (На глобусу од 33 поља који симболизује Уједињене нације – тридесет три поља значе тридесет три степена Шкотског реда).

Блискост циљева обе структуре подвукао је 1954. године на скупштини Светског савета цркава тадашњи Генерални секретар ОУН Даг Хамершелд.

Дакле, једна светска влада, један светски поредак, једна светска религија…

Омиљени аргумент новог светског поретка је следећи: само јединствена религија може обезбедити мир у читавом свету. Приметимо: то је идеја позајмљена из масонских ложа.

Владимир Новиков, посвећеник тридесетог степена (Велика ложа Русије): “Увек где се сукобљавају различите религије, лије се крв. Ако је двадесети век био век идеолошких ратова, онда је двадесет први век претио да постане веком религијских сукоба. Наступило је ново средњевековље. И ту миротворна улога масонерије, која стоји изнад религија, расте.’’

Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Примамљива идеја! Ако се религије уједине, онда ћемо се кретати путем мира. Али, овде се крије страшна заблуда! Никада компромис у питањима истине није доносио добар плод. Дух иште себи форму, и ако је поражен тај дух, онда не може бити добрих форми.

Затим, сетите се минулих деценија. У каквом смо то свету живели! И зар свако од нас нема пријатеља међу људима другачијих конфесија и, чак, међу атеистима. Ми можемо да живимо у сагласности, независно од вере. Питање вере не треба постављати ради фиктивних циљева.’’ (Напомена: Умесно је да се сетимо историјског факта повезаног са „екуменистичким размишљањем“ Јулијана Отпадника. Обраћајући се персијским посланицима - Хришћанима, који нису желели да учествују у паганском празнику, он им говори: „Жељени свет не треба градити друкчије већ путем религијског сагласја и узајамног пријатељства.“ Као резултат те поуке, император осуђује посланике на смрт и започиње рат са Персијом, у којем, као један од првих претеча антихристових – гине.)


Нова екуменистичка Вавилонија


…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све то подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак духовне експанзије Светског савета цркава.

Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер. Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом врху је – слика оштрокљуног орла.

Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’ церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи. Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња.

Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’

Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.

Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.

Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.

Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише слободу избора вере, православни лишени могућности да преобрате и крштавају инославне.

Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу идоле…

Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се незавидним. Од свих присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских племена.

У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се није одрекао својих религијских погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних. Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста. Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено припрема долазак антихристов. (Напомена: Сада екуменистички покрет прелази на нов ступањ. Уз подршку фонда „Горбачов“, формира се тзв. Организација Уједињених Религија. Идеја је следећа: „Контрола над светским религијама је - контрола над човечанством“.

Истраживач О. Платонов, који назива ОУР „црквом антихристовом“, пише: „Поред „ширења духовности“, Организација Уједињених Религија представља се као темељни орган за арбитрирање светских религијских конфликата. Ради тога се предлаже формирање команде „миротвораца“, састављене од духовних лица и политичара високог ранга, делимично и оних који су учествовали на Првом светском форуму фонда „Горбачов“. Тај орган фактички може да препоручи примену међународних санкција против религија које одбију да сарађују са црквом антихристовом“.

Међу активистима ОУР-а, то јест, Организације Уједињених Религија, су: Џејмс Бејкер, Џорџ Буш, Маргарет Тачер, Вацлав Хавел, Руперт Мердок, Теди Тарнер и друга високо духовна лица.)

Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем пастиру…

 

Одломак из књиге Јурија Воробјовског "Западни пут у апокалипсу"

 

+ + +

 

А сада погледајмо којој "цркви" и ком "пастиру" служе ови који заговарају екуменизам. Која је то, заправо, религија, намењена свима, која ће донети "просперитет" људима?

 

 

[ Мисли у зрењу ] 11 Август, 2012 14:28
 
 
[ "Господ ће се постарати" ] 08 Август, 2012 02:38

 

 

 

 

А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу

за њима, окренућу лице своје на супрот њему, и истребићу

га из народа његовог. (3.Мојс. 20:6)

Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју

кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата

по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим

духовима, ни опсенар ни који пита мртве. Јер је гад пред

Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе

Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвим Господа Бога свог.

(5.Мојс. 18:10-13)

 

Још из детињства имам тројицу другова са којима сам била нераздвојна: један је Словак, други муслиман, трећи Србин. Заједничко двориште у зградама, као и кош, саставили су нас и то тако да смо се безмало сродили. Сем једном, нисам упадала у неприлике, а и то једном је био случај крајње непромишљених и кукавичких околности, а баш у време кад се мој отац борио с тешком болести и био у болници. Тада, немајући никог, (брат је био мали), ови ме моји другари узеше у одбрану (један чак, а што сам тек неко вече сазнала, и физички, мада му нисам дала да се упушта у тучу - но није могао неправду да отрпи). Оно што ми је било заиста драго јесте то да сам у њима увек имала искрене пријатеље, који се нису устручавали да ми кажу у очи кад мисле да грешим, не марећи да ли ћу се љутити. Наравно, како бих се могла љутити на оне који су ми желели добро, у чега сам се много пута уверила. Бог им добра дао на таквој бризи и пажњи, која је реткост и која се и са свећом тешко налази.

Премда различитих народа и народности, ми нисмо били подељени у погледу тога да нам је Србија заједничка држава, и да се свој дом брани по цену живота. Довољно смо били разумни да спознамо ко је непријатељ, ко човек а ко нечовек, и да то нема везе ни са вером ни са народношћу, већ искључиво са пакошћу појединаца, који желе да сви играју како им се свира.

Могла бих о сваком понаособ и надугачко да пишем, али за ову прилику изабрах само једног од њих, јер ми се његова животна прича посебно учинила прикладном за ово писаније у деловима.

За време грађанског рата, где је мој пријатељ Словак био у резерви, овде су се сливале реке избеглица. Међу њима је дошла и девојка из Сарајева, са којом се он спријатељио, а потом ју је и оженио. У почетку, млада, премда градско дете, идући за мужом дође у његову кућу, и без икаквог роптања одазва се сељачким пословима: копању кукуруза, брању и томе слично. Ни трудна се није скривала од посла. Али, из неког разлога, почеше за њом неки људи да шире гласине, због којих с временом младожењина породица омрзе на њу. И не само да је замрзише, већ почеше и сину гадости да говоре, не би ли га одвојили, а кад би он отишао на посао, њу би малтретирали, па чак и тукли. А пре него што се и почео забављати са њом, саградили су кућу, која је законски и са уредним папирима припала мом другу. Кад је муж чуо шта му раде са женом, он се подиже од стола, узе је под руку са нешто ствари и изађе у стан. У нову кућу му нису дали ни да привири, рекавши да ће их убити ако пређу праг. За њих је она била курва, дете копиле а он ни у ком случају детињи отац. А у све то их је уверила гатара, из чије куће младожењина мајка није избивала и чијим је саветима покушала да „излечи“ и заблуделог сина и целу породицу.

Премда изашавши у стан, терор није престајао. Кад год би мој другар био на послу, они би пресретали трудну жену и било у кући, или на улици, малтретирање се настављало. Морали су променити и град. А за то време сам Бог зна како су живели, више преживљавали. Но Словак ниједном није помислио да напусти жену и дете. Кад се дете родило, слава Богу, дечак исти на оца Словака! И, како казује мој пријатељ, да јесте било као што кажу, то се није могло сакрити: могла би му жена лагати месец, два, годину, али су они у браку више од деценије сад.

Кад је и стрина, жена од рођеног очевог брата, покушала да их уразуми – да пусте децу да живе, отац ју је сачекао кад се враћала с њиве и излетевши са неком гуменом цеви, која је подсећала на пендрек, сву ју је избатињао. Жена је морала да прележи батине, а он је од суда добио да плати неких 50 евра. Кад је чуо цифру, рекао је:

- Да сам знао да ће бити толико ниска, још бих је тукао.

Кућу су успели да на суду поделе и то тако да је он, на коме је цела кућа, добио да дели половину са мајком и братом (који није имао другог удела, сем на мешалици), а на оцу је остала друга половина.

Мржња је трајала годинама, посете гатарама редовне, што у комшилуку, што преко телевизије. Мој другар и жена, сада са сином, нађоше стан на другом крају града, како се не би сретали са заблуделом породицом.

А онда се „саветодавци“ размилеше по свету и несрећна мајка, отац и млађи син осташе без „пријатеља“. И деси се да отац поче побољевати. И то не обичном болешћу, већ му се по телу изасуше красте, да се није могао човек препознати. Када сам ово испричала једном свештенику, он додаде на то коментар:

- Да, свака краста за подигнуту руку на ближњег. Тако се дешава свуда по свету, па ево и у Америци: где год да ударе, њима се одмах врати, да ли у виду земљотреса, пожара или неке друге непогоде.

И у тој болести, даде Господ да се оцу почну отварати очи, те позва сина. Овај, који се за све време ниједном није огрешио о њих, нити им иједан каменчић вратио, оде у болницу оцу у посету. Каже, не верује да ће дочекати јесен, а кад га је видео – отац се заплакао. На синовљево питање што плаче, он је одговорио:

- Сине, били смо заведени... Људи нам свашта налагаше...

Мајка је још тврда у „вери“, али не тако као пре, мада је све ово и почело захваљујући њој, нажалост. Овде је потребно присетити се речи Светога Писма: „Стани сада с врачањем својим и с мноштвом чини својих, око којих си се трудила од младости своје, не би ли се помогла, не би ли се окрепила. Уморила си се од мноштва намера својих; нека стану сада звездари, који гледају звезде, који проричу сваког месеца, и нека те сачувају од оног што ће доћи на те. Гле, они су као плева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена; неће остати угља да се ко огреје, ни огња да би се поседело код њега. Такви ће бити они с којима си се трудила и с којима си трговала од младости своје, разбећи ће се сваки на своју страну; неће бити никога да те избави.“ (Иса. 47:12-15)

Мој другар је још далеко од тога да им поверује у потпуности, јер, како каже: кога змија уједе, тај се и гуштера боји.

Но у свему томе највеће чудо Божије је то што синчић, који им се у овом браку изродио, највише воли да чита Свето Писмо (има 12 година), и иде на Православну веронауку. Кад је пошао у школу, зове их учитељица да дођу. Они се забринуше, а како отац није могао да иде, оде мајка. И пита њу учитељица да ли њен син похађа веронауку, на шта жена рече – да! То њој би чудно, али мајка рече да њега нико није на то терао, већ да дечак нипошто није хтео грађанско, већ само Православну веронауку, што су му они и допустили. Затим је почела учитељица да их „саветује“ о могућој штетности такве одлуке, али се ни мајка ни отац не поколебаше; чак им би све то за учитељицу неприлично. А дечак, не само да чита Свето Писмо, већ, како каже отац, он зна све о Косовском боју, боље већ свештеников син са којим се игра и иде у разред. Уме да оде и до црквеног киоска да тражи „постере о Богу“. Све ово је крајње чудно и дечаковој мајци, која признаје да није оцрковљена и да оде у Цркву о Божићу, или Васкрсу, а сем тога њен је отац био комуниста. Другим речима, то није могао да учи ни од једног родитеља.

Али, православни знају да, поред телесних родитеља на земљи, сви имамо небеског Бога Оца. А „Господ ће се постарати“ и сачувати оне који Га љубе и желе да служе Њему, без обзира у ком народу рођени. „Узвиси се више небеса, Боже, и по свој земљи нека буде слава Твоја! Да би се избавили мили Твоји, помози десницом својом...“ (Пс. 118:5-6)

За крај ћу се послужити цитатом из књиге „Људи и демони“ свештеника Родиона Петроградског, који у делу „Црква и астрологија“ каже: „Овде имамо јасно указивање на немоћ свих врста чаробњаштва пред вољом и силом Божијом и на неминовну казну која погађа оне који се баве магијом и астрологијом или прибегавају помоћи окултиста. Приликом сукоба мага и чаробњака с пророцима и другим духоносним људима, силе таме увек трпе пораз.“

 

причалица

07. 08. лета Господњег 2012.

 

 

 

[ Лепота живота ] 06 Август, 2012 20:23

 

 

 

 

Како је стала на праг, погледом ме је потражила, а онда је целу просторију прешла раширених руку – идући мени у загрљај.

- Кумо! – смешила се, грлећи ме. Кад је пољубих, она ме погледа, питајући: - Хоћеш ли и данас плакати?

- Хоћу, љубави – одговорих јој, Богу благодарна на овом детету. – Данас се поздрављам са мојом вољеном баком.

- Онда ћу ја бити са тобом – рече одлучно.

- А и ти си дошла да се поздравиш са старом кумом, зар не?

Она погледа на сандук са земним остацима моје баке, нимало уплашена и климну главом.

- Кад дође свештеник, певаћемо заједно, је л` важи?

- Аха! – потврди она.

Затим је стала крај мене - злато кумино - не одвајајући се, и свако би ме мало загледала да неће која суза кренути; а кад би суза пошла, грлила ме је и тешила. То исто је радила и претходно вече, на дан кад нам је јављено да је бака уснула, где је дошла, као ономад кад ми се отац упокојио, да ми исприча утешну причу.

- Кумо, мене је један дечак, са којим сам била пре тога добра, ударио, и мене је заболело и почела сам да плачем, а онда ми је пришла једна другарица и овако је ухватила образе прстима (показивала је тај чин на своме лицу) и развукла их, тражећи да се насмешим.

Сам Господ ју је послао да ме теши, али њен осмех на лицу осмехивао се моме срцу, где није било неутешне земне туге, већ духовне радости: моја се бака, мој херој без ордена, која је цео свој живот ставила на жртву другима, представила у Господу на сам Празник Светог Пророка Илије - као и дан посвећен Светом Николају, нашој Крсној слави (четвртак), дочекавши, најпре, да се удостоји Свете Тајне Причести. И севши на кочије, мирно предаде дух свој Господу.

Кад је дошао свештеник, Софија је и даље стајала крај мене и нас две заједно појасмо „вјечнаја памјат“. А када је свештеник замолио да у просторији остане само родбина, десило се нешто чудесно – нешто што ме је подсетило на речи из Светога Писма. Истина, неки људи изађоше, али то махом беху људи нецрквени, док неки осташе, иако нам нису телесни род. И присетих се речи: „И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши на народ који сеђаше рече: Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Божју, онај је брат мој и сестра моја и мати моја.“ (Мк. 3:33-35)

У том пресабирању, моје ће кумче:

- Ја сам кума. Је л` да изађем?

- Не, љубави – одговорих јој. – Кум је најпречи род – духовни.

- Онда остајем! – рече са осмехом, грлећи ме радосно.

Кад се молитвено поздрависмо са уснулом баком, која је, због врућине - и сахране која се имала обавити сутрадан, морала да буде пребачена на хладније место, моје је кумче и даље остало уз мене, правећи ми друштво и не дајући тузи места на моме лицу. Кад је дошао њен брат, још једно једнако вредно кумино злато, мада нешто старије, али исте душевне лепоте, она се и пред њим испрсила, дајући му до знања да је преузела бригу о мени. Он је ишао неким другим пословима, али је и сам, кад год би нашао времена, дошао да нас обиђе.

А ја сам у тим тренуцима, измешаних осећања радости духовне и туге (али оне услед прекинутих успомена), размишљала, (гледајући ово двоје деце), о оној причи, где је један истраживач, трагајући међу децом за одговорима о томе шта је љубав, наишао на бисер којим је украсио своје истраживање. Наиме, победник је био четворогодишњи дечак, чији је комшија постао удовац. Видевши да старац плаче, дечак је ушао у двориште, попео му се у крило и једноставно је тамо седео. Када га је мајка упитала шта је рекао комшији, дечак је одговорио: „Ништа. Само сам му помагао плакати.“

Све до тада, мени је ово била прелепа прича. Али од овог тренутка, прича је оживела; и не само то, већ сам и сама постала део ње. Но, моја прича је била још чудеснија, јер су у њу почела да се усељавају, заједно са кумићима, и друга деца. Моје је крило било премало да их све смести, али је душа, ипак, све и једном ручицом била обгрљена и утешена. А на сам дан сахране, поред Софије, тетку је дошла да теши Милица – дете, истог имена моје уснуле баке! То дете нисам видела годинама, али њој то није сметало да ми не само приђе, већ да ме заједно са Софијом теши и грли, без икаквог устезања, бришући ми сузе.

Сматрам да је велика грешка бранити деци да долазе на сахране. Деца немају страх од смрти, већ им тај страх, у своме незнању, ми преносимо. А смрти се бојимо услед наше огреховљености и непокајања. Но да смо бар једном прочитали Свето Писмо и поуку Светог Апостола Павла, знали бисмо да „је мени живот Христос, а смрт добитак“. (Фил. 1:21)

 

 

 

Нека је слава Господу на дивним утешитељима, који су ме обавезали да наставим започето, а што је настало трудом моје вољене баке: причати приче деци на радост.

 

Помјани, Господе, уснулу слушкињу Твоју Милицу, а баку моју,

и подари јој Царство Небесно.

Амин.

 

06. 08. лета Господњег 2012.