Последњи поздрав Лошем Орлу
Тек синоћ сам чуо вест да се 11. марта, после тешке болести, прерано упокојио доктор Дејвид Јегли (David A. Yeagley). Чукунунук Лошег Орла, поглавице племена Команчи, др. Јегли је био књижевник, сликар, композитор, и коментатор. Притом се није бавио само судбином америчких Индијанаца, већ и многим другим темама, па и неправдом учињеном Србима.Као успомену на др. Јеглија, преносим овде његов последњи есеј о Србима, написан у новембру прошле године. Жао ми је што није дочекао одговор на питање из последњег пасуса.
Србија, поука за данашњи свет
Дејвид Јегли, 7. новембра 2013. (извор)
До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка (international robbery) једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?
Срби на северу свог Косова успротивили су се изборима муслиманске албанске владе (Albanian Muslim government elections) у узурпираној покрајини.
Много је текстова о Србији (numerous articles on Serbia) овде написано, о иронијама и агонији, о срамоти владе САД под председником Билом Клинтоном (President Bill Clinton) и његовим НАТО командантом Веслијем Кларком (Gen. Wesley Clark), па онда после под председником Бушом (President Bush) и сада Обамом (Obama administration).
Суштина су криминал (crime), хероин (heroin), и албански муслимани (Albanian Muslims). Тако је Косово постало „независна“ држава, хероинска мека (a heroin haven) за светску поквареност (world corruption), за шта су награђене такве славне вође као бивши фински председник Марти Ахтисари. Медији никада нису споменули ову подлогу зла. „Етнички Албанци“ који су се масовно доселили на српско Косово представљени су као - жртве! А они који су им помогли као хероји достојни само похвала, без обзира на истину.
Срби су проглашени за варваре, иако су били само бели хришћански националисти и родољуби, који су штитили и бранили своје. Либерални Запад није хтео ни да чује.
Али има још српских родољуба, чак и на северу Косова, неких 40-50 хиљада. Одбили су да гласају за интеграцију у Косово и пореметили недавне изборе (disrupted the recent) у Митровици, на северу.
Дабоме, нови либерални режим у Београду се очајнички труди да Србију интегрише у Европску унију и захтева од свих Срба да признају независно Косово. Стога је нова влада Србије издала Србе, прогласила их за ултра-националисте (ultra-nationalists) уместо за родољубе, и оптужила их за несарадњу, тврдоглавост и томе слично, представљајући их остатку Србије као проблем. За то време, као одговор на родољубље, Косово планира нове изборе (plans another election).
Срби на Косову су представљени као неко ко мора да се интегрише у „нову државу“ Косово, коју су створиле хорде албанских имиграната отмицом српске земље. Замислите да вас „интегришу“ у нову државу на сопственој земљи, коју је од вас отео уједињени либерални Запад!
Ове српске родољубе назвао сам Последњим Мохиканцима (last of the Mohicans). Они су српски православни хришћани. Наспрам њих су муслимани, либерали и западна нарко-машинерија. Хришћански белци су забрањени, а муслиманска тиранија пожељна. Западне владе, укључујући и Америчку, тако желе.
Ова издаја Србије је међународна срамота. Да у њој кључну улогу имају Сједињене Државе само показује до које мере је влада САД постала покварена. Обостраначка издаја је у питању. Просто непојмљиво.
Масовно досељавање непријатељски расположених страних завојевача; међународна сарадња са освајачима, уносни послови и злочиначко подмићивање; потпуно лажна слика коју стварају либерални медији. То су елементи овог космичког злочина. То је поука из Србије за свет.
Чувајте се. Нико данас није безбедан. Нико. Силе интернационализма харају. Шта год ваша држава има што интернационалци желе, отеће вам то силом, принудом, чак и оружјем. Ни од чега не презају.
Можемо само да се молимо Богу за правду. Када родољубе надјача свет, како могу бранити своје? Када душмани имају више људи, оружја и новца од родољуба, да ли је све чему ови могу да се надају „резерват“, попут америчких Индијанаца? Да ли ће истинска част ту и скончати, у резервату?
Патофне (42)
Од чега људи живе
Зашто?
Жаба се моли Богу
А. Р.: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече:
- Јеси ли монах? Буди онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе.
Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече:
- Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност.
Како
је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном
одатле
изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби:
- Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш.
Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“
Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“.
Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.
Слово о љубави
која буја у самоћи, од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести....
Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.
Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.
Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.
Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.
Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао на њу будиће те
и кад се растанете.
Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну,
писали писмо.
Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.
Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.
Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.
Пирамида
Лубеница и тиква
слика са интернета
Један човек је једном одлучио да се посаветује са старцем Пајсијем Светогорцем о једном искушењу. Када би разговарао са пријатељима који су били горди, и он сам се тако понашао. И колико год да је покушавао да то не ради, није никако могао да се исправи.
Док је он размишљао како да најбоље постави питање, неко је старцу донео на поклон предивну лубеницу. Старац Пајсије је узео и обратио се поклоницима са речима:
- Пошто сте донели лубеницу, донесите ми и нож да бисмо је расекли. А потом ћу вам открити тајну шта треба да се уради, да би лубенице увек расле слатке и укусне.
Затим је старац почео да сече лубеницу на делове, дајући сваком по комад. Када је дошао ред на човека који је чекао одговор на своје питање, старац га је погледао својим проницљивим погледом и рекао са осмехом:
- Ако се поред лубенице сади тиква, десиће се следеће: тиква ће узети сву сладост од лубенице и лубеница ће постати неукусна и неслатка. А тиква, колико год да има сладости, остаје тиква. И зато, ако желимо да имамо слатке и укусне лубенице, треба да их садимо даље од тикве.
И човек је схватио шта је старац желео да каже: пријатеље треба бирати са расуђивањем!
Препаметни Витја...
... говори о финансијској кризи и љубави
Погром - Након десет година
О здравим и болеснима
Једном викаху на Христа благог књижевници и фарисеји говорећи ученицима Његовим: Зашто једете и пијете с грешницима? На овај прекор дао је Господ неодољив одговор: Не требају здрави лекара но болесни. Ту морају сва уста да замукну. Но, питање је ко је болестан: да ли само извикани грешници или још неко? Фарисеј, који је позвао Господа на обед, гадио се извикане грешнице. А гле, Господ се није гадио њега, неизвиканог грешника, али грешника теже оболелог него што је била она жена. Јер ова извикана грешница кајала се и плакала, и тиме се она препорађала, поново рађала, и постајала праведницом. Онај фарисеј пак гордио се правдом својом законском, или боље рећи вештином скривања својих грехова.
О, браћо моја, оно што је у људи високо мрзост је пред Богом (Лк.16,15). Ово је опет Он рекао, Проницљиви, Свезнајући. Чувајте се, браћо, тајних грехова, а јавних знам да се чувате. Тешко вештацима у скривању греха својих, тешко њима! Јер оно што они скривају код себе од људи види Бог. И кад их људи испрате с почастима из овога света, анђели Божји окренуће се од њих, окренуће се од грозног мириса дуго скриваних и нелечених рана душевних.
Свети Владика Николај Велимировић
Жива вода - Крај Твојих ногу
Ташна за понети (2)
