Све у причама бива

Да ли звезда трепери

ил се звезда смеје

јал од ватре гори

па се њоме греје?

Нити звезда трепери

нит се звезда смеје

а ни ватром не гори

да се њоме греје.

Шта заправо ради

звезда сјајна с неба

најбоље је о томе

питати где треба.

А ко боље причу

испричати знаде

од несташног ветра

који зборит стаде:

Изашао месец

попо се на престо

па позвао звезде

да заузму место.

Послушале оне

сложно све ко једна

но чудна ли чуда

да светли – ниједна!

Али месец свему

значај није даво

јер је разлог томе

још како познаво.

Ту он брже зраке

на земљицу шаље

да пронађу свирца

уруче поздравље.

Нађоше га ено

у рупу се скрио

но кад зрачак виде

пође за њим, чио.

И поздрави небо

виолином својом

сво испуни вече

музикалном бојом.

То удиви звезде

затапшаше силно

и пљескањем бодраху

свирање умилно.

И деси се чудо

од тапшања овог

засјаше им руке

због бридења многог.

И цело се небо

светлошћу испуни

а на земљи цврчка

радошћу испуни.

Па потраја ово

позориште бајно

све док се не јави

с зором сунце сјајно.

Тако вам то бива

с вечерима летњим

када с земља испуни

мирисима цветним.

А прича да остане

за висока знања

звездице нам сијају

од бисног тапшања.

аутор: причалица

Била једном речца груба
Много прека, оштрих зуба,
И где год су биле свађе,
Та се увек тамо нађе.

Чинила се одвећ жустра,
Но је не хте таква мустра
Да под њезин закон стане
Коврџави дечак Бране.

Много јој је на жуљ стао
Ал` је пребрз он постао,
Те јој стога већ данима
Не прилази мегданима.

У њега је сила јака,
Не плаши га шуша свака,
Над вештином неком тајном,
Он мудрује својом главом.

Наоруж`о се је знањем,
Лепом речи и владањем,
Па погрешно кад учини
Лепо каже: Сад извини!

И то ову речцу тишти,
Од муке ће да пропишти!
Ал` све залуд њад њим прети
Још ће он њу да посвети.

аутор: причалица

аутор: причалица

Пожелео сури меда

У свој живот увест` реда

Па да попут другог света

И он с паром својим шета.

Стога посла многе птице,

Све познате летачице,

Да се вест та гором чује:

Шумски газда свадбу снује!

Кад дознаше медведице,

Љупке, горске красотице,

Пожурише све и једна,

Јер прилика беше вредна.

Гледао их меда сури,

Док не поче да се дури:

Њему свака горска мустра

Преко мере беше жустра.

Тад кренуше летачице

Преко шуме и горице

Да пронађу, туда-свуда,

Женку спремну да се уда.

Прође лето, јесен стиже,

Па и зима све је ближе,

Но с мединог кућног прага

Ниједна не брунда драга.

Стаде суза да га жуља,      

Поче чак и да бауља           

Од потраге, што га смори,           

Те он пође да с` одмори.   

Али тек што пусти корак,  

Кад долете њем` на конак

Са севера једна птица

Где пребива медведица.

На свету јој равне није,

У очима снове крије,

Зима јој је крзно сплела,

Име њено јесте Бела.

Већ по самоме чувењу

И другарском уверењу,

Меда сури би очаран

И за свадбу већ приправан.

А док птица још збораше,

Две пахуље дојахаше

Да најаве гошћу бајну -

Са севера деву сјајну.

Ал` падоше перца бела

Суром меди насред чела,

Склизнуше на трепавице,

Заробише му окице.

Још северац када дуну

Ко да харфе дирну струну,

Те он усни сан милени

Како се са Белом жени.

Тако у сну ал` на јави

Снежни ћилим свуд` по трави,

А по њему права Бела

Жури суром ведрог чела.

Скупише се шумски свати,

Поворка је к меди прати,

Доведоше је до прага

Ал` се не чу оно „драга“.

Јарки осмех с лица неста

Када уђе ту невеста,

Па још кад му приђе ближе

Бела јој се длака диже!

Расрди се много она

Те свадбена разби звона,

У снег хладни зави биље -

Зацвокота шумско живље.

Љута, шта ће, на праг седе,

А свати је с` страхом гледе,

Но кад поче лед да рони -

Свак` се живи од ње склони.

Тако зиму зимовала,

Ни с ким није друговала.

Све до задњег снега оста,

Пред пролећем рече: "Доста!"

Тужна Бела кући пође

И северац с њом, такође,

На ћилиму том од снега

Све до тамо, иза брега.

А кад зиме звук утихну,

Сав весео меда живну,

Још кад се и сунце јави,

Њем` се посве вид открави.

И изађе да прошета,

Да обиђе шумског света,

Да им каже шта је снио,

Ко му у сан долазио.

Ал` не стиже реч да пусти,

Кад се олуј на њег` стушти,

Што с` усана оте живљу

Што преживи љубав дивљу.

И сазвавши сабор хитно,

Изгласаше непобитно:

Такву љубав гора неће -

Да им зима праг облеће!

Од тог доба веза ова

Дом свој тражи измеђ` снова,

Јер им збиља мост не прави -

Кад не прија свакој глави.

Суром радост - топло сунце,

Бели - зиме звук на увце,

Ал` све док су мили снови

Љубавни ће брод да плови.

аутор: причалица

Бубамара летела,

На сукњицу слетела,

И све по њој милећ` шета,

Разгледајућ` цвет до цвета.

Милица је гледала,

С радошћу загледала,

Све чудећ` се створу новом

Под небеским овим кровом.

Бубица се сва смори,

Стаде да се одмори,

Па погледа лево-десно

Где да крене неутешно.

Милица прст подиже

Да јој приђе што ближе,

А бубица се досети -

На њег` слети и одлети.

аутор: причалица