Шта са причалицама?
„Ми смо увек мање или више склони да осудимо оне који много говоре, нарочито о стварима које их се не тичу непосредно, чак и да са презиром говоримо о тим људима ко о брбљивцима и досадним причалицама. А при томе не мислимо да та људска, толико људска и тако честа мана има и своје добре стране. Јер, шта бисмо ми знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о себи, о другим срединама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо имати прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају потребу да усмено или писмено казују оно што су видели и чули, и што су с тим у вези доживели или мислили? Мало, врло мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним страстима и потребама, или чак нетачна, зато имамо разум и искуство и можемо да их просуђујемо једне с другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у целости. Тако нешто од људске истине остане увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.“
Иво Андрић, "Проклета авлија"
Нарцис
Мати:
- Чиме ти то, сине, привлачиш своју девојку?
Син:
- Она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.
Мати:
- А шта тебе привлачи к њој?
Син:
- Чињеница да она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.
Мудри слуга
Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу. Слуга беше човек добар, благ, трезвен, умерен, а његов господар зао, напрасит, пијаница, немилосрдан и неправедан.
Газда је рђаво поступао са слугом који му никад није могао угодити; али је слуга био трпељив, и кад би га газда псовао, а често и тукао, он је ћутао и покорно се уклањао гдегод у закутак и тамо плакао што се господар љути, уздисао и молио се Богу да газду ублажи, да му измени памет и ћуд и изведе на пут честитог живота.
Једног дана газди липше магарац. Газда пошаље слугу на вашар да му купи другог магарца и обећа му награду ако му нађе магарца по вољи.
Слуга пође.
Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота.
Мислећи на то, стигне на вашар. На вашару беше много магараца али он не купи ниједног, него би застајкивао и, посматрајући магарце, дубоко се замислио, и, најзад, нешто смислио.
Врати се газди без магарца.
Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио.
- Не љути се, господару – одговори слуга. – Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам на читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио.
- А зашто? – љутио се господар све више. – Зар ниси имао довољно новаца?
- Не, господару! Новаца сам имао довољно. Било је тамо и много магараца, на избор, али не беше ниједног с пауновим репом.
- С пауновим репом?! – узвикну газда, разрогачивши очи.
- Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом – одговори мудри слуга.
- Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! – рече газда, загледавши се слуги у очи, мислећи да је померио памећу.
- Дабогме да нема – одговори слуга и обори очи.
Газда се још боље загледа у њега, премеривши га од главе до пете. „Овај је полудео“, помисли он, машући главом.
- Нема... – понови слуга жалостивим гласом.
- Па шта си га онда тражио? – питаше газда, чудећи се све више.
- Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету – одговори мудри слуга уздахнувши – али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим завршетком – заврши он, окрете се и оде за послом.
А газда оста на месту, гледајући дуго за њим, а потом се врати у кућу да размишља о оном што му је слуга рекао. „То је он говорио о мом животу“, сину му у глави.
И размишљајући о томе непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не може бити леп, као што магарац не може имати паунов реп.“
И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи.
Једног јутра дозва к себи мудрог слугу.
- Ја сам ти – рече му – обећао награду ако ми купиш магарца по вољи. – Ево ти – рече – награде што си ми с вашара донео причу о магарцу с пауновим репом.
И богато обдари слугу.
Мачевање
У дворској школи Стефана Немање, учило се мачевање.
Учитељ мачевања гледао је вежбање сваког дана, а повремено је долазио и прави витез – да ученицима покаже своје вештине с бојног поља.
Дечаци су вежбали дрвеним мачевима. Ратник је показивао својим, гвозденим мачем.
И млади Растко је вежбао. Био је вичан мачу, брз и окретан.
Једног дана, дође Немањин витез да их поучи окрету улево са доскоком; позивао је дечаке, једног по једног – да се с њим мачују.
Сваког је похвалио.
Последњи је био Растко.
Растков дрвени мач заустављао је витезов гвоздени и пре него што би се сударили.
Витез се томе зачуди, па покуша да употреби вештине које користи с одраслим мачеваоцима.
Растко замахну – витезу мач испаде из руке.
- Држиш ли ти мач или крст, дечко? – упита витез и загрли Растка.
- И мач је крст – рече Растко, па пољуби свој дрвени мач, а витеза пољуби у руку.
Из књиге Драгана Лакићевића „Штап Светог Саве“
Пророчки стихови Светог Владике Николаја у извођењу о. Војислава Билбије:
Малина
По завршетку академије живео сам у једној кући и тамо сам чуо ову необичну причу о чуду преподобног Серафима која можда нигде није записана (а можда и јесте записана у рукописима, али није објављена, јер се чини сувише нестварном савременом маловерном интелекту).
Мени се ово чудо не само чини необичнијим од других, него упоредо са преображењем преподобног Серафима, описаног од самог очевидца Н.А. Мотовилова, сва остала се чине веома проста, незнатна и природна.
Причу ћу испричати по сећању: више пута сам га чуо од дадиље, старице Александре.
-То је било давно,- почела би полако старица, са прекидима, - Дошао је у саровски манастир нови архијереј. Много се наслушао о угоднику Божијем, али сам није веровао у чудеса баћушке. А можда су му и људи свашта причали?
Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао:
- А где живи отац Серафим?
А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј.
Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу.
- Благослови – каже - мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка!
Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже:
- Гост код мене високи, а угостити га код мене убогога Серафима и нема чиме, - обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја.
А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима.
Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече:
- Не брини се, ја сам сит. А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче.
-Какве, баћушка, приче? - пита угодник, као да не зна.
- Ето, кажу да ти твориш чудеса.
- Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао.
Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова.
Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи!
А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта.
- Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” - и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми !
Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже:
- Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти - архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се!
Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две - три речи:
- Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тобом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем.
- Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати…
Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина.
Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, - мисле, - да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио.
А архијереј, само што су одмакли каже својима:
- Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса.
Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио:
- Велики, велики угодник!
А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.
Из сећања о светом Серафиму Саровском.
Превод с руског: Наташа Убовић
О животу
Божићна прича
Хвала Ти, Исусе!
Пожурила сам да стигнем у робну кућу како бих у последњем тренутку покуповала Божићне поклоне. Погледала сам у велику гужву и прогунђах нешто себи у браду. Претило је да останем овде читаву вечност, а ја сам имала толико посла да обавим. Све више ми је Божић постајао терет. У том тренутку ми се чинило да би ми највише одговарало да га преспавам. Али дајући све од себе, ја се провукох до одељења са играчкама. Још једном промрмљах у себи видећи колике су им цене. При том се запитах да ли ће се унуци уопште и играти са њима.
Зађох у пролаз са луткама. Крајичком ока приметих једног петогодишњег дечака, како држи прекрасну лутку. Тако је дирљиво мазио њену косу, нежно је држећи! Не могавши се одупрети, ја се стадох окретати за дечаком, питајући се коме ли је лутка намењена.
Видела сам кад се окренуо према жени и назвавши је тетком, упита: „Јеси ли сигурна да немам довољно новца?“ Она одговори помало нестрпљиво: „Знаш да је тако!“ Затим му је рекла да се не удаљава од ње и да она мора још нешто да уради, па ће се вратити за који минут. Након тога се удаљила.
Дечак је и даље држао лутку. У једном тренутку се одважих да му приђем и упитах га коме је лутка намењена. Он рече: „То је лутка коју је моја сестра тако силно желела да добије за Божић. Знала је да ће јој деда мраз испунити жељу.“ Рекла сам му да ће јој деда мраз можда и донети. Он је одговорио: „Не, деда мраз не може да дође тамо где је моја сестра. Лутку морам да дам мами, да јој је она однесе.“ Тада га упитах где му је сестра. Погледао ме је очима препуним туге и рекао: „Отишла је код Исуса. Мој тата каже да се моја мама спрема да оде код ње.“
Моје срце само што није престало да куца. У том ме дечак поново погледа, рекавши: „Рекао сам тати да замоли мајку да не крене пре него што се ја вратим из продавнице.“
Затим ме је упитао да ли желим да видим његову слику. Одговорих да бих, врло радо. И показао ми је неколико њих усликаних испред продавнице. „Желим да их мама понесе са собом, како ме никад не би заборавила. Ја много волим своју маму и волео бих да не иде од мене никад. Али тата каже да она мора да буде са сестром“. И видех како обарајући своју главицу наједном остари у ћутњи.
Искористивши тренутке одсутности његовог погледа, ја завукох руку у ташну и преврнух силне рачуне у њој. Затим га упитах: „Хоћемо ли још једном пребројати новце?“ Озаривши се од усхићења, дечак рече: „Да, ја просто знам да их има довољно!“
И ту спојивши мој новац с његовим, нас двоје почесмо да бројимо. Наравно, било је и више него довољно новца за куповину лутке. Дечак нежно прозбори: „Хвала ти, Исусе, што си учинио да новца има довољно“.
И још додаде: „Управо сам био замолио Исуса да учини да новца има довољно како бих могао да купим лутку, па да је мама понесе сестри. И Он је услишио моју молитву. Још сам хтео да Га замолим да ми мало и преостане, како бих купио мами белу ружу, али нисам; а Он ми је ипак дао баш толико да могу да купим и лутку и белу ружу за маму. Она толико воли беле руже, толико пуно!“
У том се и тетка вратила, а ја одвезох своја колица с поклонима даље. Нисам могла престати мислити на овог дечака и своју куповину обавих у потпуно другачијем духу од оног у коме сам је започела. Такође ми се у сећање поче враћати чланак из новина у коме је писало како је пијани возач усмртио девојчицу, док је мајка задобила тешке повреде. Породица је требало да одлучи хоће ли је држати на апаратима. Зар је могуће да је дечак био из те приче? Два дана касније жена је умрла, будући да су је скинули са апарата.
Непрестано се враћајући овом дечаку, питала сам се да ли је све то било некако повезано. Касније тог дана, у жељи да све проверим, отишла сам да купим букет белих ружа, како бих отишла на сахрану трагично настрадале жене. И угледах је на одру како лежи, држећи у рукама белу ружу, лутку и дечакову слику из продавнице.
Са сахране сам отишла гушећи се у сузама... мој живот се из корена променио. Дечакова љубав према сестрици и мајци била је огромна.
с енглеског: причалица
* * *
Пре две године, отприлике, имала сам прилике да погледам предиван (и једнако потресан) филм The Christmas Shoes (2002), где један дечак покушава да за своју болесну мајку, која се и сама спрема за сусрет са Богом, купи црвене ципеле, како би мајка изгледала лепо за тај сусрет. Ово је видео спот песме из тог филма:
Предање о првој Божићној јелки
Света ноћ се спустила на земљу, доносећи неизмерну радост људима. У Витлејему, у пећини, родио се Спаситељ света.
Пастири су се радовали певајући са анђелима. Али, нису се само људи радовали, већ и животиње, па чак и биљке. Дрвеће и пољско цвеће, које је расло испред пећине, прослављало је долазак Спаситеља на свет. Лишће на дрвећу је радосно шуштало у знак захвалности за чудо које се збило.
Сви су желели да Га виде и да Му се поклоне. Жбуње је пружало гране, а цветови су подизали своје главице желећи да завире у унутрашњост пећине, која је сад постала чудесни храм.
Најсрећнија су била три дрвета која су се налазила баш испред пећине, одакле су се добро виделе јасле где је лежао Богомладенац Христос, окружен анђелима.
Та три дрвета била су: висока згодна палма, прекрасна миришљава маслина и скромна зелена јелка. Сва три дрвета су шуморила обасјана радошћу, а како је те јединствене ноћи све било другачије него обично, одједном су се чуле речи:
- Хајде да се и ми поклонимо Божанском Младенцу и дамо му наше дарове – рекла је палма маслини.
- Поведите и мене са собом! – бојажљиво је прошапутала скромна јелка.
- Како уопште можеш и да помислиш да идеш са нама! – рекла је палма презриво гледајући сироту јелкицу.
- И какве дарове ти можеш да поклониш Божанском Младенцу? – додала је охоло маслина. – Шта ти имаш? Само бодљикаве игле и лепљиву смолу!
Сирота јелка је заћутала и смерно се уклонила, немајући храбрости да уђе у пећину која је била обасјана небеском светлошћу.
Разговор дрвећа је чуо анђео и видео како су се палма и маслина понеле према својој другарици. Видео је и јелкину скромност, смерност и тугу. Би му жао јелке. По својој анђеоској доброти, реши да јој помогне.
Прекрасна палма се нагну над Младенца, спусти испред Њега најлепши лист из своје крошње и рече:
- Нека Те овај лист штити од јарког сунца, кад су врући дани.
Маслина је савила своје гране, а из њених плодова је почело капати миришљаво уље, тако да се сва пећина напунила угодним мирисом.
Тужна, али без зависти, гледала је јелка овај необичан призор.
- Оне су у праву – мислила је – не могу ја да се поредим са њима! Тако сам јадна, ружна, неугледно обучена и нисам достојна да будем у близини Божанског Младенца!
Анђео чу њене мисли, па рече:
- Скромна, мила јелко, узвисићу те и украсити.
И анђео погледа у небо обасуто сјајним звездама.
Даде знак и звездице се, једна за другом, скотрљаше на земљу, право на зелене гране јелке. Убрзо је јелка сијала блиставим искрицама звездане светлости.
Када се Богомладенац пробудио, угодни мирис у пећини и богата палмина лепеза нису привукли Његову пажњу. Он је гледао у светлуцаву јелку. Насмејао се и пружио јој је ручице.
Јелка се обрадовала, али се није правила важна, него се трудила да својим сјајем обасја и маслину и палму, које су стајале у сенци. На њихово зло је узвратила добротом, зато јој Анђео и рече:
- Ти си заиста добро дрвце, драга јелко, зато ћеш бити награђена. Сваке године у ово време, бићеш украшена најсјајнијим искрицама. Деца ће се радовати и веселити гледајући у тебе. Ти ћеш, скромна зелена јелко, постати симбол веселог Божићног празника.
Е. Ивановскаја
Превела са руског Ирина Бањац – Жданова