Све у причама бива

Божићна прича

Хвала Ти, Исусе!

Пожурила сам да стигнем у робну кућу како бих у последњем тренутку покуповала Божићне поклоне. Погледала сам у велику гужву и прогунђах нешто себи у браду. Претило је да останем овде читаву вечност, а ја сам имала толико посла да обавим. Све више ми је Божић постајао терет. У том тренутку ми се чинило да би ми највише одговарало да га преспавам. Али дајући све од себе,  ја се провукох до одељења са играчкама. Још једном промрмљах у себи видећи колике су им цене. При том се запитах да ли ће се унуци уопште и играти са њима.

Зађох у пролаз са луткама. Крајичком ока приметих једног петогодишњег дечака, како држи прекрасну лутку. Тако је дирљиво мазио њену косу, нежно је држећи! Не могавши се одупрети, ја се стадох окретати за дечаком, питајући се коме ли је лутка намењена.

Видела сам кад се окренуо према жени и назвавши је тетком, упита: „Јеси ли сигурна да немам довољно новца?“ Она одговори помало нестрпљиво: „Знаш да је тако!“ Затим му је рекла да се не удаљава од ње и да она мора још нешто да уради, па ће се вратити за који минут. Након тога се удаљила.

Дечак је и даље држао лутку. У једном тренутку се одважих да му приђем и упитах га коме је лутка намењена. Он рече: „То је лутка коју је моја сестра тако силно желела да добије за Божић. Знала је да ће јој деда мраз испунити жељу.“ Рекла сам му да ће јој деда мраз можда и донети. Он је одговорио: „Не, деда мраз не може да дође тамо где је моја сестра. Лутку морам да дам мами, да јој је она однесе.“ Тада га упитах где му је сестра. Погледао ме је очима препуним туге и рекао: „Отишла је код Исуса. Мој тата каже да се моја мама спрема да оде код ње.“

Моје срце само што није престало да куца. У том ме дечак поново погледа, рекавши: „Рекао сам тати да замоли мајку да не крене пре него што се ја вратим из продавнице.“

Затим ме је упитао да ли желим да видим његову слику. Одговорих да бих, врло радо. И показао ми је неколико њих усликаних испред продавнице. „Желим да их мама понесе са собом, како ме никад не би заборавила. Ја много волим своју маму и волео бих да не иде од мене никад. Али тата каже да она мора да буде са сестром“. И видех како обарајући своју главицу наједном остари у ћутњи.

Искористивши тренутке одсутности његовог погледа, ја завукох руку у ташну и преврнух силне рачуне у њој. Затим га упитах: „Хоћемо ли још једном пребројати новце?“ Озаривши се од усхићења, дечак рече: „Да, ја просто знам да их има довољно!“

И ту спојивши мој новац с његовим, нас двоје почесмо да бројимо. Наравно, било је и више него довољно новца за куповину лутке. Дечак нежно прозбори: „Хвала ти, Исусе, што си учинио да новца има довољно“.

И још додаде: „Управо сам био замолио Исуса да учини да новца има довољно како бих могао да купим лутку, па да је мама понесе сестри. И Он је услишио моју молитву. Још сам хтео да Га замолим да ми мало и преостане, како бих купио мами белу ружу, али нисам; а Он ми је ипак дао баш толико да могу да купим и лутку и белу ружу за маму. Она толико воли беле руже, толико пуно!“

У том се и тетка вратила, а ја одвезох своја колица с поклонима даље. Нисам могла престати мислити на овог дечака и своју куповину обавих у потпуно другачијем духу од оног у коме сам је започела. Такође ми се у сећање поче враћати чланак из новина у коме је писало како је пијани возач усмртио девојчицу, док је мајка задобила тешке повреде. Породица је требало да одлучи хоће ли је држати на апаратима. Зар је могуће да је дечак био из те приче? Два дана касније жена је умрла, будући да су је скинули са апарата.

Непрестано се враћајући овом дечаку, питала сам се да ли је све то било некако повезано. Касније тог дана, у жељи да све проверим, отишла сам да купим букет белих ружа, како бих отишла на сахрану трагично настрадале жене. И угледах је на одру како лежи, држећи у рукама белу ружу, лутку и дечакову слику из продавнице.

Са сахране сам отишла гушећи се у сузама... мој живот се из корена променио. Дечакова љубав према сестрици и мајци била је огромна.

с енглеског: причалица

* * *

Пре две године, отприлике, имала сам прилике да погледам предиван (и једнако потресан) филм The Christmas Shoes (2002), где један дечак покушава да за своју болесну мајку, која се и сама спрема за сусрет са Богом, купи црвене ципеле, како би мајка изгледала лепо за тај сусрет. Ово је видео спот песме из тог филма:

Предање о првој Божићној јелки

Света ноћ се спустила на земљу, доносећи неизмерну радост људима. У Витлејему, у пећини, родио се Спаситељ света.

Пастири су се радовали певајући са анђелима. Али, нису се само људи радовали, већ и животиње, па чак и биљке. Дрвеће и пољско цвеће, које је расло испред пећине, прослављало је долазак Спаситеља на свет. Лишће на дрвећу је радосно шуштало у знак захвалности за чудо које се збило.

Сви су желели да Га виде и да Му се поклоне. Жбуње је пружало гране, а цветови су подизали своје главице желећи да завире у унутрашњост пећине, која је сад постала чудесни храм.

Најсрећнија су била три дрвета која су се налазила баш испред пећине, одакле су се добро виделе јасле где је лежао Богомладенац Христос, окружен анђелима.

Та три дрвета била су: висока згодна палма, прекрасна миришљава маслина и скромна зелена јелка. Сва три дрвета су шуморила обасјана радошћу, а како је те јединствене ноћи све било другачије него обично, одједном су се чуле речи:

- Хајде да се и ми поклонимо Божанском Младенцу и дамо му наше дарове – рекла је палма маслини.

- Поведите и мене са собом! – бојажљиво је прошапутала скромна јелка.

- Како уопште можеш и да помислиш да идеш са нама! – рекла је палма презриво гледајући сироту јелкицу.

- И какве дарове ти можеш да поклониш Божанском Младенцу? – додала је охоло маслина. – Шта ти имаш? Само бодљикаве игле и лепљиву смолу!

Сирота јелка је заћутала и смерно се уклонила, немајући храбрости да уђе у пећину која је била обасјана небеском светлошћу.

Разговор дрвећа је чуо анђео и видео како су се палма и маслина понеле према својој другарици. Видео је и јелкину скромност, смерност и тугу. Би му жао јелке. По својој анђеоској доброти, реши да јој помогне.

Прекрасна палма се нагну над Младенца, спусти испред Њега најлепши лист из своје крошње и рече:

- Нека Те овај лист штити од јарког сунца, кад су врући дани.

Маслина је савила своје гране, а из њених плодова је почело капати миришљаво уље, тако да се сва пећина напунила угодним мирисом.

Тужна, али без зависти, гледала је јелка овај необичан призор.

- Оне су у праву – мислила је – не могу ја да се поредим са њима! Тако сам јадна, ружна, неугледно обучена и нисам достојна да будем у близини Божанског Младенца!

Анђео чу њене мисли, па рече:

- Скромна, мила јелко, узвисићу те и украсити.

И анђео погледа у небо обасуто сјајним звездама.

Даде знак и звездице се, једна за другом, скотрљаше на земљу, право на зелене гране јелке. Убрзо је јелка сијала блиставим искрицама звездане светлости.

Када се Богомладенац пробудио, угодни мирис у пећини и богата палмина лепеза нису привукли Његову пажњу. Он је гледао у светлуцаву јелку. Насмејао се и пружио јој је ручице.

Јелка се обрадовала, али се није правила важна, него се трудила да својим сјајем обасја и маслину и палму, које су стајале у сенци. На њихово зло је узвратила добротом, зато јој Анђео и рече:

- Ти си заиста добро дрвце, драга јелко, зато ћеш бити награђена. Сваке године у ово време, бићеш украшена најсјајнијим искрицама. Деца ће се радовати и веселити гледајући у тебе. Ти ћеш, скромна зелена јелко, постати симбол веселог Божићног празника.

Е. Ивановскаја

Превела са руског Ирина Бањац – Жданова

Оци или Очеви

МОЈ ОТАЦ КАДА САМ ИМАО

4 године

Мој тата може све!

5 година

Мој тата зна пуно тога.

6 година

Мој тата је паметнији од твог тате.

8 година

Мој тата не зна баш све.

10 година

Време у коме је мој тата одрастао

било је другачије.

12 година

Па добро сад!

Природно, мој тата не зна баш све с тим у вези.

Стар је да би се сећао свог детињства.

14 година

Не обраћај пажњу на мог оца.

Он је тако старомодан.

21 година

Он? Боже мој, тотално му је прошао

рок употребе!

25 година

Тата зна понешто о томе, а то је због тога

што има нешто мало искуства.

30 година

Можда да питамо тату шта би

нам он саветовао.

35 година

Нећу учинити ништа а да се

претходно не договорим са татом.

40 година

Питам се како је тата излазио на крај са тим.

Био је тако мудар и пун искуства.

50 година

Дао бих све само да ми је мој тата сад овде

па да ме саветује у вези са свим.

Велика је штета што нисам више ценио

његову мудрост.

Могао сам много тога да научим од њега.

- Ann Landers -

ОЦИ  или  ОЧЕВИ

Драге тате,

Нека вам је срећан и Богом благословен данашњи Празник – Оци или Очеви!

Мала сликарка

Срби у Африци

Причу о српском огњишту на афричком тлу започињем анегдотом о једном нашем броду у афричким водама који се изненада, усред орканске олује, нашао у великим невољама. Капетан брода, Србин, искусан поморац, знајући да је лука спаса далеко, одлучи да брод приближи дивљој обали, да се ту укотви и у заветрини сачека смирење олује. Како се брод приближавао обали, тако су мештани, у хиљадама, трчали да би га изблиза видели. И ту се, стварно, каже та анегдота, догодило чудо: међу толиким црнцима био је и један белац! Капетан брода, изненађен и обрадован, нестрпљив да одгонетне ко је једини белац међу многобројним црнцима, упита га на енглеском језику:

- "Ко си, брате?"

- "СРБИН!", одговори белац на чистом српском језику и лупи се шаком у груди, "Србенда, бре, од пете до главе".

- "А има ли овде још Срба?", пита даље капетан, сада на српском, изненађен овим сусретом.

- "Има још један, Бог га убио, али ја с њим не говорим!", допиру до капетана речи овог "јуначког" Србина...

Врт

Цео свој живот проживели су баба и деда у слози, љубави и разумевању, срећни и задовољни. Израз тог малог склада током целог живота као да је тумачило нешто што ћемо назвати „вртом“. 

Сваког пролећа су баба и деда заједнички обрађивали њихов врт, а онда заједнички уживали у лепоти његових боја и богатству плодова. Тако је било и прошлог пролећа.

Као и обично, у том врту све је било посађено и засађено на време.

И једног дана баба је кренула да обиђе врт. Веома се зачудила када је запазила да је један комадић земље остао необрађен. То се ретко догађало, али пала јој је на ум лепа мисао:

- „Мој деда воли црни лук. Посадићу овде црни лук и нећу му рећи. Како ће се само изненадити када буде ускоро угледао млади лук“.   

Нешто касније, деда је одлучио да прошета вртом. И он се зачудио када је угледао незасађену леју.

- „Стварно смо остарили“ – закључио је деда и одмах одлучио: „Посадићу овде цвеће, моја баба ужива у њему и обрадоваће се када га буде угледала.“   

Оно што су одлучили то су и учинили. Баба је посадила црни лук, а деда цвеће. Наредних дана и једно и друго су крадом одлазили у врт и чували своју леју. Баба је „плевила“ све што није било лук а деда све што није изгледало као цвеће.

Наравно, није тешко погодити шта је остало. Остала је празна леја.

Дешава ли се у вашем „врту“ нешто необично?

Детинци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Драга децо, честитам вам данашњи празник – Детинци!

Лутрија

Купи неки трговац од сељака магарца за сто новчића. Сељак је био дужан да му га сутрадан доведе. Поштујући договор, он дође код њега, али без магарца.

- Извините, магарац је угинуо.

- У реду, вратите ми мојих 100 новчића!

- Не могу... Потрошио сам их.

- Па ништа, оставите ми угинулог магарца.

- Али, шта ће вам он? – упита изненађено сељак.

- Даћу га на лутрију.

- Па не можете мртвог магарца дати на лутрију!?!

- Могу, верујте... Једноставно нећу ником рећи да је мртав.

Након месец дана наиђе сељак на трговца.

- И шта је било са мртвим магарцем?

- Урадио сам како сам и рекао. Продао сам 500 тикета, сваки у вредности два новчића, и зарадио сам 998 новчића.

- Шта? И нико се није бунио?!

- Јесте један... Онај који је освојио магарца. Био је веома љут... Но њему сам вратио његова два новчића.

Три пријатеља

Млеко и пастир

Кренимо од себе

Интернационализација Амазоније

Изванредан одговор бразилског министра просвете америчким студентима кога је северноамеричка штампа одбила да објави!

За време дебате на једном америчком универзитету, бразилског министра просвете Cristovama Buarquea су студенти питали шта мисли о интернационализацији Амазоније. Амерички студент је поставио своје питање уз примедбу да очекује одговор хуманисте а не Бразилца.

Ево шта је одговорио г. Cristovam Buarque:

"Наравно, као Бразилац се једноставно противим интернационализацији Амазоније. Колика год била небрига наших влада за то богатство, оно је наше.

Као хуманиста, свестан опасности која прети деградацији предела Амазоније, могао бих замислити да Амазонија буде интернационализована, као уосталом и све друго важно за човечанство.

Ако бисмо, у име хуманистичке етике, морали да интернационализујемо Амазонију, онда бисмо морали интернационализовати и нафтне резерве целог света. Нафта је исто толико важна за будућност човечанства колико и Амазонија. Али, упркос томе, господари нафтних резерви сматрају да имају право повећати или снизити њену цену или производњу.

Исто тако би требало интернационализовати финансијски капитал богатих земаља. Ако је Амазонија резерва за цело човечанство, њу не смемо спаљивати вољом једног власника или једне земље. Спаљивати Амазонију је исто тако озбиљно као и незапосленост коју су изазвали спекуланти глобалне економије. Не смемо допустити да самовоља спекуланата упропасти финансијске резерве читавих земаља.

Пре интернационализације Амазоније желео бих да будем сведок интернационализације свих музеја света. Лувр не треба да припада само Француској. Сваки музеј на свету је чувар најлепших дела људске генијалности. Не смемо оставити да тим културним богатством, исто као ни природним богатством Амазоније, манипулише или га уништи један власник или једна земља. Пре извесног времена је један јапански милионер одлучио да са собом сахрани слику великог мајстора. Пре него што се то догоди, требало би интернационализовати ту слику.

Док се одвија наш сусрет, Уједињене Нације организују Форум Миленијума, али су неки представници држава имали потешкоћа да стигну на Форум, због проблема на граници Сједињених Држава. Мислим, дакле, да би Њујорк, седиште Уједињених Нација, требало интернационализовати.

Макар би Mенхетн морао припадати целом човечанству. Као уосталом и Париз, Венеција, Рим, Лондон, Рио де Жанеиро, Бразилија, сваки град са својом посебном лепотом и својом историјом би требао припадати целом свету.

Ако Сједињене Државе хоће интернационализовати Амазонију због тога што мисле да је опасно њу оставити у рукама Бразилаца, хајде онда да интернационализујемо и нуклеарни арсенал Сједињених Држава јер су САД у стању да се послуже њиме, што би изазвало разарања далеко обимнија од пожара у Амазонији, који су иначе за жаљење.

У току расправа између америчких председничких кандидата, они су заступали интернационализацију шумских резерви света с тим да се за узврат избришу дугови сиромашних земаља.

Почнимо дакле с тим да употребимо износ тог дуга да осигурамо свој деци света да се хране и да иду у школу. Интернационализујмо децу и поступајмо према њима, где год се родила, као према богатству које заслужује пажњу целог света, далеко више од Амазоније.

Кад сви руководиоци света буду поступали према сиромашној деци као људској баштини, неће их пустити да раде уместо да иду у школу, нити да умиру, када треба да живе.

Као хуманиста, пристајем да заступам идеју интернационализације Света. Али док мене Свет сматра Бразилцем, борићу се да Амазонија остане наша. И само наша!''

Одговор или два?

На часу математике учитељица упита седмогодишњег Николу.

„Ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“

Кратко размисливши, Никола самоуверено одговори: „Четири!“

Очекујући исправан одговор (три) учитељица се зачуди. Била је разочарана. „Можда дечак није добро чуо,“ помисли у себи. Стога она понови питање:

„Никола, слушај пажљиво. Ако ја теби дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“

Никола примети разочарење на учитељицином лицу. Овога пута израчуна на прсте. Међутим, и поред тога, трагао је за одговором који би могао усрећити учитељицу. Та потрага није била за исправним одговором, него за оним који ће усрећити учитељицу. Најзад, нешто оклевајући, Никола одговори:

„Четири...“

Разочарење оста на учитељицином лицу. Ту се она присети да Никола воли јагоде. При том помисли да дечак можда није љубитељ јабука, па стога и не може да се усредсреди. Зато она, са нескривеним узбуђењем и светлуцањем у очима, упита:

„Ако ти дам једну јагоду и још једну и још једну, колико ћеш јагода имати?“

Видећи је срећну, Николица поново упосли прстиће. Овога пута није осећао никакав притисак, за разлику од учитељице која је силно желела да нови приступ донесе успех. Малишан, уз оклевајући осмејак, одговори:

“Три!“

Учитељицино лице озари победнички осмех. Њен приступ је уродио плодом. Дошло јој је да сама себи честита. Ипак, још једна ствар је остала да се уради. Поново га је упитала:

„Дакле, ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш јабука имати?“

Никола одговори без оклевања:

„Четири!“

Учитељица је била збуњена.

„Како, Никола, како?“ – упита га нешто повишеним гласом у коме се могла осетити љутина.

Никола јој тихим и бојажљивим гласићем одговори:

„Зато што већ имам једну јабуку у торби.“

Размишљања о слици

Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана. Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“ објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и упитао их: „Шта видите?“

Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“

Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја видим је велика бела површина око ње.“

Јуродиви и цар

Један јуродиви* старац, идући, наиђе на цара.

- Откуда идеш, старче? – упита га цар.

- Из пакла.

- Шта си радио тамо?

- Требало ми је ватре да запалим лулу, па сам отишао да питам да ли ће тамошњи  становници да ми уделе коју варницу.

- И? Јеси ли добио ватре? – заинтересовано упита цар.

- Не! Владар ада ми рече да нема ватре.

- Али... како то може бити?!

- И ја се зачудих – рече јуродивац. Али ми онда владар ада објасни: нема ватре, јер тамо свако долази са својом.

*јуродиви – „луд“ Христа ради (јуродивост је наизглед неразумно понашање, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.