Све у причама бива

Смисао за хумор

Немојмо плакати

Један дечак се играо близу обале са својом малом барком, коју му је отац купио. Лагани ветрић је почео да вуче бродић према дубини мора. Малишан, видећи како нестаје његова лепа играчка, поче да плаче. Отац, који је био у близини, притрчао је да помогне детету. Шта је могао да учини? Почео је да гађа камењем барку. Малишан у том поче још јаче да плаче и да се препире са оцем.

- Немој, потопићеш је! - викао је.

Међутим, отац је знао шта ради. Бацао је каменчиће испред барке, како би је таласи донели до обале. Након поприличног броја набацаних каменчића барка се вратила.

Малиша је тад разумео оца.

http://www.grafamania.net/vector/vector_cliparts/41432-ships.html

Месечева соната

Ко није у свом животу доживео тренутке неслућеног бола? Ко није пожелео, бар једном, да одустане?

Постоји ли неко ко није осетио усамљеност, страшну усамљеност, коју често прати осећај потпуне изгубљености и безнађа?

Чак ни познате, богате, уважене личности нису тога поштеђене, те и оне знају за тренутке самоће и дубоког очаја.

Управо то се десило и једном од највеличанственијих композитора свих времена, Лудвигу Ван Бетовену, који је рођен 1770. године у Бону, Немачка, а умро у Бечу, Аустрија, 1827. године.

Бетовен је пролазио кроз један такав период туге и тоталног помрачења. Био је веома жалостан због смрти немачког принца, да је пао у депресију, јер је овај био његов добротвор и други отац.

Млади композитор је много пропатио због недостатка наклоности у детињству. Његов отац је био алколохичар који га је често физички злостављао; умро је на улици, од пића.

Мајка му је умрла млада. Његов рођени брат му никада није помогао ни у чему, а поврх свега тога његова болест се погоршавала. Наговештаји глувоће почели су да га узнемиравају, уједно га чинећи нервозним и раздражљивим.

Бетовен је могао да чује искључиво уз помоћ рога прислоњеног на уво. Са собом је увек носио блок како би људи могли да му пишу и комуницирају са њим. Међутим, они нису имали стрпљења за то, а он сам, пак - за читање са усана.

Приметивши да нема никог ко би му хтео помоћи Бетовен се повукао у себе те поче да избегава људе. Због тога га прозваше мизантропом. Захваљујући свим овим околностима, композитор паде у дубоку депресију. Чак је припремио и опоруку, говорећи како би било боље за њега да изврши самоубиство.

Али као што ниједно дете није од Бога заборављено, тако је и Бетовену пружена рука помоћи кроз младу и слепу жену, која је живела у истој кући у коју се и он преселио и која му је једне ноћи, вичући на уво, рекла:

- Дала бих све само да могу да видим месечину.

Бетовен је, слушајући је, био потресен до суза.

Најпосле, та он је могао да види!

Најпосле, могао је да компонује музику и записује је на папир!

Воља за животом се повратила у Бетовену и он је, вођен њоме, компоновао једно од најлепших музичких дела свих времена – Месечеву сонату (Mondscheinsonate).

У њеној главној теми мелодија покушава да опонаша лагане кораке људи, вероватно самог Бетовена и других, док носе сандук са немачким принцом у њему, његовим пријатељем, послодавцем и добротвором.

Загледан у сребром осветљено небо и присећајући се слепе девојке која се питала за разлоге глувоће њеног пријатеља, утонуо је у дубоку медитацију.

Неки музиколози кажу да би ноте, које се упорно понављају у главној теми првог става Сонате, могле да представљају речи „Warum? Warum?! (Зашто? Зашто?) или неку другу немачку реч сличног значења.

Годинама након овог свог периода туге, патње и бола уследила је беспримерна „Ода радости“ из његове „Девете симфоније“, Бетовенов магнум опус који је крунисао његово животно дело начинивши га величанственим композитором. Први сценски наступ у својој режији извео је 1824. године, када је већ био потпуно глув и кад није могао да чује аплаузе. Један од његових солиста га је пажљиво окренуо како би могао да види дворану препуну људи, који су изведбу одушевљено поздравили, уз аплаудирање и клицање те бацање шешира у вис.

Речено је да је „Ода радости“ израз благодарења животу и Богу Који није допустио да изврши самоубиство. А све захваљујући једној слепој девојци, која је побудила у њему жељу да опише, кроз музичке ноте, ноћ обасјану месечином: зраке месечине, које лелујају, нежно је уткао у предивну и прелепу мелодију.

Обавезе

Опаске у сликама

 

 

Предсказање

Ко вере има и горе помера

Gale Franey

Годинама су се у кући на крају великог поља смењивали нада, очекивање, радост и туга. Роди се дете, поживи неколико дана и пресели се к анђелима. Родитељи су туговали, али нису очајавали. Бог дао, Бог узео, нека буде воља Његова. Радили су, молили се, помагали сиротињу. Живот је тихо протицао. Кад су престали да се надају да ће их Бог обдарити чедом, роди им се кћер. Захваљиваху Господу што их је утешио пред старост. Однесоше дете у цркву да га крсте. На крштењу им приђе нека старица и рече да ће девојчица поживети до осамнаестог рођендана, а тог дана ће је убити гром.

Храброст

Смртоносно узвишење

Један писмени задатак

ОПИШИТЕ ЈЕДНУ ПТИЦУ И ЈЕДНУ ЖИВОТИЊУ

Птица о којој ћу да пишем је сова. Сова уопште не може да види преко дана, а ноћу је слепа као слепи миш. Ја не знам баш много о сови па ћу зато да пређем на животињу коју ћу сам да изаберем.

То је крава.

Крава је сисар. Она има шест страна: леву, десну, горњу и доњу. На задњој страни има један реп на чијем крају виси једна четка. Њиме она растерује муве да не би упале у млеко. Глава је на предњој страни да би рогови имали где да расту, а и да би негде могла бити уста. Рогови су зато да би њима бола, а уста да би мукала. Испод краве виси млеко. Како то крава даје млеко нисам до сада успео да схватим, али га она ствара све више и више.

Крава има веома фино чуло мириса, свако може да је намирише издалека. Из тога разлога постоји свеж ваздух у пољу.

Мушка крава се зове во. Он није сисар. Крава не једе много, али оно што поједе једе два пута тако да јој је то довољно. Када је гладна она муче, а када ништа не говори то је зато што је унутра пуна траве.

У Паризу 1965. г.

(превод с француског)

* * *

Можда је и ово настало на основу неког сличног састава:

Увређени купац

На железничкој станици продавачица је продавала вруће пециво.

Из вагона је искочио путник, пришао к њој, погледао на робу и зачудио се.

- "Колачи са увредом", "Пита са мржњом", "Бурек са злобом"... Чак и филоване бомбоне у вашим колачима!? Зар неко то купује?

- Зашто не би куповали? - брзо узврати жена. - Узимају, наравно, колачи су укусни, свежи. Узмите и пробајте.

- Не, не знам... Можда су и укусни, али је чудно: са увредом, са злобом, са тугом... Зашто то продајете?

Продавачица се насмејала.

- Знате, раније сам радила у посластичарници. Продавала сам земичке са радошћу, кекс са љубављу, корпице са нежношћу и лулице са дозом хумора. Било је интересантно, ја сам то приметила, и почела пећи такве колаче. Боље је да то нико не узима за озбиљно, јер није добро.

- Паметно, - климнуо је главом путник, - зато и мени, молим вас, дајте неколико са увредом. Интересантно, ипак ћу пробати.

Жена је вешто штипаљком дохватила два топла колача, увила их у танку хартију и пружила купцу. Плативши, одмах је пробао један и схватио да је унутра - обичан кромпир са печуркама. Он се збунио, али је воз био спреман да крене и времена за препирку није било. Махнувши, збуњени купац је ушао у вагон.

Воз је кренуо. Увређени путник је седео поред прозора.

- Никада ништа нећу куповати на тој станици! - гунђао је, узимајући други колач.

Ипак, пециво којим је био преварен било је укусно...

* * *

Желим да се захвалим оној која ми је помогла око превода ове приче. Љубим.

Мудрости народа света

Наследник

Један човек на самрти позва своја три сина.

- Не могу да поделим своје имање на три дела, јер ће сваки од вас добити премало. Зато сам одлучио да оставим све ономе ко буде најпаметнији и најсналажљивији. Ево сваком иста сума пара и онај који са тим парама успе да напуни једну собу, тај ће бити мој наследник.

Први син је купио сламу, али је, са парама које је добио, успео да напуни собу до пола.

Други син је купио перје. Међутим, и он је, попут старијег брата, напунио просторију половично.

Трећи је наследио све!

Купио је само једну обичну свећу и, кад се спустила ноћ, он је запалио и испунио целу собу светлом.

Човекова срећа

Jacek Yerka, Waiting for a tram

Бог је стварао човека од глине и, кад је завршио, остаде један део неискоришћен.

- Шта још желиш да учиним? – упита Бог Човека.

- Желим да ми прилепиш Срећу – одговори Човек.

Бог не рече ништа, већ узе онај преостали део и положи га Човеку на длан.

Монах и камење

Монах Евлогије је по дану разбијао камење у Тхиваиди. То је било његово рукодеље. Увече је тражио сиромахе да их угости. Тад се осећао корисним. Његов труд и зној се претварао у делатну љубав.

Али једног дана, испод једне велике стене, пронашао је џак пун лира. Помислио је како ће сад његово дело бити још светије. Лире су дошле као благослов. Пуно празних стомака ће напунити. Целу ноћ није могао да склопи очи. У глави је смишљао план за планом.

Тако су прошли неколики дани.
Лире су украле мир његове душе.

Па ипак, није окаснио да препозна своју погрешку. На крају, лире су дате оном ко их је изгубио а мир се опет вратио у Евлогијево срце.

Предности непријатеља

Његов претпостављени га је позвао у канцеларију. Питао се зашто? Којим поводом? Због његове службе? Ради неке опомене, или начињеног пропуста?
Ходао је према канцеларији с таквим помислима. И приде са зебњом. Међутим, позвао га је ради нечег другог. Рекао му је да седне, а затим му се обратио поверљиво:
- Познајеш ли Б. ...?
- Б. ...?
О, колико му само мисли пролети кроз главу на сам помен тог имена! Искусио је на сопственој кожи сву горчину коју је овај, долазећи на положај, исказао према њему. Познавао је добро сво његово непријатељство и речи горчине изговорене на његов рачун. Годинама је о њему мислио као о свом непријатељу.
- Познајем га – одговорио је смирено.
Његов претпостављени одахну. О свом службенику је имао добро мишљење и његов суд му је био преко потребан.
- Требао бих твоје мишљење о њему, пре него што му поверим један одговоран посао. Дакле, шта кажеш?
О, тешког ли тренутка у животу једног човека! Службеник прогута. Поново призва у сећање Б. ... и његово непријатељство према њему; сетио се иживљавања, штете коју му је нанео. Сетио се живо свега и до детаља. Затим се присетио Б. самог, без њега, његових способности које су истицале његову службу.
- Дакле, какво мишљење имаш? – поново је упитао његов претпостављени.
Службеник подиже очи и погледа га. Уздахнувши дубоко, као за подстрек и снагу, он рече без оклевања оно што је знао:
- Драгоцен је. Вредан је и савестан у своме послу. И увек оствари оно што започне.
- Мора да му је пријатељ - изусти наглас његов претпостављени, кад овај напусти канцеларију. - Видело се да му је по вољи...!

Да, дете моје, није мален успех превазилазити лична осећања и говорити о вредностима непријатеља. И при том помагати му у напредовању.
Судимо свеобухватно, а не према својој горчини. Не по неправди коју смо претрпели, него целовито, и не по мржњи већ са хвалом уздижимо туђе вредности, и предочавајмо њихове дарове и таленте.
То је једно узвишено дело, које само љубав Божија може да надахне. То је дело великодушности, која чини човека лепим. То је велелепно дело које просветљује очи. То је једна од тајни среће, среће која се налази у нама, дете моје.
И ти сам осећаш како су злоба и малодушност затровали наш живот? Зато је овај и овакав покрет језика - да говори добро - врлина. И знај, да је то најлепши начин да покажеш другима каквим животом треба да живе.

"Лидија"