Све у причама бива

Монах и камење

Монах Евлогије је по дану разбијао камење у Тхиваиди. То је било његово рукодеље. Увече је тражио сиромахе да их угости. Тад се осећао корисним. Његов труд и зној се претварао у делатну љубав.

Али једног дана, испод једне велике стене, пронашао је џак пун лира. Помислио је како ће сад његово дело бити још светије. Лире су дошле као благослов. Пуно празних стомака ће напунити. Целу ноћ није могао да склопи очи. У глави је смишљао план за планом.

Тако су прошли неколики дани.
Лире су украле мир његове душе.

Па ипак, није окаснио да препозна своју погрешку. На крају, лире су дате оном ко их је изгубио а мир се опет вратио у Евлогијево срце.

Предности непријатеља

Његов претпостављени га је позвао у канцеларију. Питао се зашто? Којим поводом? Због његове службе? Ради неке опомене, или начињеног пропуста?
Ходао је према канцеларији с таквим помислима. И приде са зебњом. Међутим, позвао га је ради нечег другог. Рекао му је да седне, а затим му се обратио поверљиво:
- Познајеш ли Б. ...?
- Б. ...?
О, колико му само мисли пролети кроз главу на сам помен тог имена! Искусио је на сопственој кожи сву горчину коју је овај, долазећи на положај, исказао према њему. Познавао је добро сво његово непријатељство и речи горчине изговорене на његов рачун. Годинама је о њему мислио као о свом непријатељу.
- Познајем га – одговорио је смирено.
Његов претпостављени одахну. О свом службенику је имао добро мишљење и његов суд му је био преко потребан.
- Требао бих твоје мишљење о њему, пре него што му поверим један одговоран посао. Дакле, шта кажеш?
О, тешког ли тренутка у животу једног човека! Службеник прогута. Поново призва у сећање Б. ... и његово непријатељство према њему; сетио се иживљавања, штете коју му је нанео. Сетио се живо свега и до детаља. Затим се присетио Б. самог, без њега, његових способности које су истицале његову службу.
- Дакле, какво мишљење имаш? – поново је упитао његов претпостављени.
Службеник подиже очи и погледа га. Уздахнувши дубоко, као за подстрек и снагу, он рече без оклевања оно што је знао:
- Драгоцен је. Вредан је и савестан у своме послу. И увек оствари оно што започне.
- Мора да му је пријатељ - изусти наглас његов претпостављени, кад овај напусти канцеларију. - Видело се да му је по вољи...!

Да, дете моје, није мален успех превазилазити лична осећања и говорити о вредностима непријатеља. И при том помагати му у напредовању.
Судимо свеобухватно, а не према својој горчини. Не по неправди коју смо претрпели, него целовито, и не по мржњи већ са хвалом уздижимо туђе вредности, и предочавајмо њихове дарове и таленте.
То је једно узвишено дело, које само љубав Божија може да надахне. То је дело великодушности, која чини човека лепим. То је велелепно дело које просветљује очи. То је једна од тајни среће, среће која се налази у нама, дете моје.
И ти сам осећаш како су злоба и малодушност затровали наш живот? Зато је овај и овакав покрет језика - да говори добро - врлина. И знај, да је то најлепши начин да покажеш другима каквим животом треба да живе.

"Лидија"

Све је добро

www.blackpearlfineart.com

Живео једном један краљ и имаше он пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро...

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом подешавања оружја из кога ће се пуцати начини неки пропуст, тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца. Након тога он му приђе и упита:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се разљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали; и поједоше све осим краља. Зашто? Канибали нису јели људе са дефектом; (а краљ није имао палац). И пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи - појели канибали, а овако је све испало добро!

Љубав и пријатељство

Разговараху тако Љубав и Пријатељство, кад Љубав примети:

- Ако сам ја већ присутна на свету, због чега си потребно ти?

На то јој Пријатељство узврати:

- Да бих творило осмех, тамо где ти остављаш сузе.

Прича у боји

У давна, прадавна времена, на Земљи је све било црно и бело. Људи и трава, животиње и цвеће, планине и шуме, реке и мора били су црни и бели. И живеле су Црна и Бела боја у добру, не знајући за друге боје, нити жалећи за њима.

Но једног дана деси се нешто страшно и узбуњујуће: завадише се Црно и Бело око поделе Земље. Као резултат тог спора настаде Сива боја. И што је више сусрета било међу њима, то је настајало све више Сивог, које полако поче да преовладава. Најзад, постаде толико моћно и снажно, да две боје схватише како ниједна од њих неће владати на Земљи. Но будући веома таште, не усудише се да затраже помоћ, а због гордости се не хтедоше зауставити. Безумље и рат се наставише унедоглед.

Несносно сивило остајало је свуда за њима, где год да су се Црна и Бела боја среле.

Пропишта и мало и велико, а вика ова стиже чак до Небеса. И чу Ангел коме би поверена Земља, те он пожури са својом војском, како би људе сачувао, али је Сиво све прекрило.

Ангел, коме се по рубовима крила нахваташе сиве пругице, оде да од Господа измоли помоћ.

И саслуша Господ Ангела и смилова се над Земљом и сваком твари и створи нове боје, како би Црна и Бела поново живеле у хармонији. Било је јасно да је, ради мира, потребно увести трећу силу.

Тако се појави црвено, наранџасто и жуто, зелено и плаво, те на крају – љубичасто. Након што клекнуше пред Господом, оне око Његовог престола начинише прекрасну дугу.

И рече им Господ:

- Идите, децо моја, Земљу и људе обојите, и лепоту од сивила и безличности избавите!

Црвеној боји је дао власт над животом и љубави и да својим присуством оживотворава Земљу. Правду и здравље додели Наранџастој боји. Кад дође до Жуте, њој повери памет и радост у човека, како би увек био разуман и весео. Све што расте и развија се Господ обуче у Зелену боју, на радост сваком створењу због плодности и обиља. Са Плавом обоји небо у знак сећања људима на слободу и истину, и лепоту вере у животу. А Љубичастој овако нареди:

- Иди и пази Моје Царство, Ја ти дајем власт и моћ! Али управљај љубазношћу и с благости, зато што Сам сам милосрдан и милостив!

Кад за то сазнаше Црна и Бела боја, стадоше молити:

- Господе, нас две бисмо саме и не могосмо Земљу да поделимо, а сад нам шаљеш и друге. Обећавамо да ћемо све уредити, само нам Земљу не узимај!

На то им Господ одговори:

- Готово је с ратовањем, мир нека завлада! У то име дајем вам Свој мир и милосрђе!

И отада је Бела боја постављена да даје светлост и чистоћу људима и да се слаже са свим бојама. А ради равнотеже, Господ, са друге стране, постави Црну боју, раздвојивши на тај начин њихове снаге.

Тако је кроз нове боје потекла сила Божија да стоји између Црног и Белог, творећи нов и прекрасан живот на Земљи.

Светлост и шароликост настанише доскорашње сивило.

А мрачне и тамне стазе посташе светле, светлошћу испуњене. И саживеше се људи с шаренилом и лепотом, допуштајући да им живот пољубичасти.

Времена много протече од тог доба, а сред живота - у шаренилу и раскоши боја - једна зебра подсећа на старе дане.

Смрт и мудраци

Испред гроба Александра Великог сакупило се седам мудраца. Сви су желели нешто да напишу на споменику.

Први: „Онај што је сакупио блага величине једног брда, сахрањује се у једном брежуљчићу.“

Други: „Јуче ти није била довољна сва земља, а данас те прекрива неколико груменова.“

Трећи: „Јуче си владао над народима; данас те нико не слуша.“

Четврти: „Онај који је подарио живот другима, данас више није жив.“

Пети: „Јуче си предводио победничку војску, данас те воде побеђеног.“

Шести: „Јуче си газио земљу, а данас те она прекрива.“

Седми: „Јуче су те сви поштовали, а већ данас су сви равнодушни.“

О незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спроводећи га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, али нађе га поједеног од хијене.
Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.
Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.
Један је зао а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.
И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.
И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро.
И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.
„Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које, како ми се чини - да је Бог допустио“.
А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.
Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.
- Благослови, оче!
- Господ нека те благослови, сине!
- Камо идеш, оче?
- Идем до трга, да продам своје рукодеље.
Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.
- Оче, ја исто у Александрију идем.
- Слава Богу да имам сапутника!
Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:
- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!
- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!
И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи.
Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:
- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!
Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.
Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.
Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.
Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни.
Пред вече, кад ће да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.
Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.
Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.
Ујутру, кад ће да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.
Старац је видео и говораше у свом уму: „Са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“
Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:
- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.
Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је.
Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“
Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ - Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!
Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.
На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.
А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:
- Што плачете?
- Јуче су сахранили мајку!
- А имате ли оца?
- Отац је умро лане.
Немађаху, јадници, ни оца ни мајку.
Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.
Стари монах је помислио: „Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.
Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.
Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао, пошто је разлупао целу кућу човекову, узео га је на страну и запитао га:
- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!
- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?
- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- А шта сам, оче, учинио зло?
- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
- Шта велиш, оче?
- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“.
Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.
Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“
- А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?
- Добро дело сам и тамо учинио.
- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.
Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А зашто си тамо убио човековог пса?
- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А што си се код крчме крстио и клањао се?
- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.
Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“
- А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
- Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.
Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници.
И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
- А овде зашто си покварио кућу?
- Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“.
И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.
И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.
Онда је запитао монах:
- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?
- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.
- Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9). Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш. Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома. Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове! Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба.

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.
Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.

Кафа

Неколико бивших студената, сада успешних пословних људи, окупила се да би посетила бившег професора. Разговор се убрзо претворио у жалопојке о стресу на послу и у животу.

Професор је понудио гостима кафу и накратко отишао у кухињу. Вратио се са бокалом пуним кафе и са пуно различитих шоља на послужавнику - порцуланских, стаклених, пластичних, кристалних; неке од њих су изгледале врло једноставно, неке су биле јако скупе, а неке су биле префињеног изгледа. Професор је бивше студенте понудио кафом.

Када су сви студенти узели шоље са кафом у руке, професор им је рекао:

- Ако сте приметили, све скупе шоље и шоље врло лепог изгледа су узете, а на послужавнику су остале оне једноставне и јефтине. Иако је нормално да желите само најбоље за себе, управо ТО јесте извор ваших проблема и стреса...

Будите сигурни да сама шоља не даје кафи посебан квалитет. У већини се случајева ради само о врло скупим шољама које понекад сакривају оно што пијемо. Оно што сте сви ви желели била је кафа, а не шољица, но свесно сте кренули за најбољим шољама и тако се почели међусобно упоређивати.

Сада обратите пажњу на следеће: живот је кафа... а послови, аутомобили, ствари, новац и положај у друштву су шоље. Оне су само оруђа која држе, садржавају и чине живот, али врста шоље нити одређује нити мења квалитет вашег живота.

Понекад, ако се усредсредимо само на шољу, пропуштамо уживати у кафи којом нас је Бог подарио. Бог је припремио кафу, а не шоље...

Уживајте у кафи!

***

Хвала, Сањарења, на овој предивној и поучној причи. Љуби те Причалица.

Наша лука

Дете моје,
писац Стобеос, који је живео у V веку, наводи једно дирљиво предање.

Љубав је учинила терет лаким.

http://www.jbgraphic.com/childrenart.html

Дете моје!

То је лепота врлине коју образује породица.

Породица је и твоја лука.

Породица је твоја ризница оружја.

Али, хтео бих ти поставити једно питање. Уистину, ти, још млад и препун најлепших снова, да ли би могао да гледаш своје родитеље како им сузе очи због тебе? Очи, које чине све да твоје светле? Реци, да ли би могао то да поднесеш?

"Лидија"

Као птица

Јесте ли кадгод посматрали птице, које се нађу пред неким проблемом, као на пример при изградњи гнезда?

Данима и данима оне граде своје гнездо, скупљајући разне материјале, често их доносећи из далека.

И кад га заврше и кад су спремне да у њега положе своја јаја, невреме или људских руку „дело“ или нека животиња, уништи га и пропадне све што су градиле упорним трудом.

Шта птица потом чини? Онемоћа и напусти свој рад?

Ни случајно! Она почиње опет и изнова све док јаја не положи у гнездо.

Али догоди се често, пре него што се птићи излегну, да животиња, дете, невреме, униште то гнездо; само овог пута са драгоценим садржајем.

Веома је тешко почети од нуле... али птица никад не застане, не узмакне. Она наставља певати и градити... градити и певати...

Имате ли понекад осећај да ваш живот, ваш посао, ваша породица нису то о чему сте сањали? Осећате ли потребу да кажете: „Доста! Све што настојим да урадим није вредно труда и превише је за мене!“

Осећате ли умор због свакидашње борбе за живот, због нарушеног поверења, непостигнутог циља кад сте већ били сигурни да сте га постигли?

У животу свако понекад доживи ударце, али се никада не дајте зауставити. Помолите се, надајте се бољем. Не дозволите да вас окупирају проблеми настали у животној борби. Покушајте их превазићи и решити. Покупите комадиће вашег надања, поново их сложите и почните испочетка! Као птице!

Неважно је шта ће се догодити... не одустајте... идите само напред. Живот је борба непрестана, али вреди труда прихватити га! И свакако... не престајте никада... певати.

Плаве лествице

Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата.

Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства.

И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током.

Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи."

Господ одговори: "Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију".

Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући."

Тада Бог рече: "Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!"

Богородица СИХАСТРИЯ, Румыния. Сихастрия - от греческого исихия - безмолвие, тишина

И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле.

Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме.

И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој".

Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..."

Н. Љесков

Превео са руског: Архим. Јустин Поповић

Тома Рисков

8. поглавље

Славим Те, Господе, од свег срца својега и пред анђелима певам Ти, јер си увек слушао речи уста мојих... (Псалми, 138:1)

После дванаест сати напорног пута, стигао је Тома пред тешка гвоздена врата манастира. Било је касно поподне. У тишини шуме већ је одавно чуо звук клепала и звона што су звонила за вечерње. Кад је ударио на тешка гвоздена врата, један мршави шездесетогодишњи монах полако је отворио и примио га, с осмехом му говорећи: «Благосиљајте Господа!». Тома му је с поштовањем пољубио руку и замолио га да обавести игумана, архимандрита Тихона Тимофејева, једног врсног клирика познатог по многим знањима која је поседовао, аскетском животу, али и по свом великом мисионарском раду у Јапану.

Игуман се тада налазио на вечерњем, зато је Тома на врховима прстију ушао у манастирску цркву, где су светост, полумрак и мирисни облаци тамјана стварали такву екстазу и узвишеност, да је и нехотице пао на колена с главом на поду, док је један од монаха баш тада из псалтира читао ове дирљиве стихове: « Бог нам је прибежиште и снага у тешким жалостима што су нас снашле. «

Плакао је Тома, непрестано плакао, и није ни приметио када се завршило вечерње, док су један по један четрдесет осам монаха, с поштовањем љубећи руку игуману, одлазили, пролазећи испред Томе лагано и погнуте главе, бацајући кратке погледе на њега. Последњи је, спорим и достојанственим кораком и држећи на грудима крст, пришао Томи игуман Тихон. У апсолутној тишини која је владала у храму, чуо се достојанствени игуманов глас, који као да је долазио из олтара оног света: « Устани, дете моје, да те чујем! «

Прошло је још неколико минута у мртвој тишини и Тома је несигурно, попут преплашеног малишана, подигао главу, а поглед замућен плачем приковао на крст што је висио игуману око врата. « Христос васкрсе, оче мој «, уплашено је промрмљао.

« Ваистину васкрсе, чедо моје «, одговорио је изненађен, али с осмехом и симпатијом игуман, погнувши истовремено главу. Пружио је руку, подигао Тому и повео га ка десној страни нартекса, где се налазила исповедаоница. Ставио је епитрахиљ око врата, док је Тома, клечећи и руку скрштених на грудима, исповедао без застајкивања све своје грехе и не чекајући да му то каже игуман. Уопште није покушавао да се оправда за оно што је урадио. Никакву олакшавајућу околност није тражио за своје злочине. Једино је упорно наглашавао да није починио онај први злочин за који је у младости, као двадесетчетворогодишњак, неправедно осуђен.

После исповести стајао је погнуте главе, док је у цркви владала апсолутна тишина, прекидана само лаким уздасима бившег злочинца. Игуман му је с очинском љубављу причао о Распетом Богочовеку, Који се налазио пред њима, у исповедаоници, да би се спасли сви грешници, налазећи пут повратка. Такође му је рекао да исповеди да ли је његово покајање коначно и одлука да води живот у Христу непроменљива. Уместо било каквог одговора, Тома се бацио игуману у загрљај с невиношћу и чежњом детета, и са снажним уздахом одговорио: « Да, да, часни оче! Заувек с Христом! «

Игуман је скинуо камилавку и стављајући епитрахиљ на главу Томи, који је клечао, очитао му разрешитељну молитву, што се чује на крају сваке разрешавајуће свете исповести. У том потресном тренутку изгледало је као да невидљиви анђели лепршају око исповедаонице да би донели благослов Божји том великом покајнику. Као да су хиљаде анђелских гласова певале издалека преслатку, опојну псалмодију: « Тражите Господа док се може наћи; призивајте Га, докле је близу. Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много. « (Ис., 55:6-7)

Легао је да почине после толиког телесног напора и душевне агоније. У зору га је пробудило клепало у које је ударао нарочити монах, пролазећи испред сваке келије. Током Божанствене Литургије причестио се, после много година, Светим Причешћем. Током причешћа монах појац слатко је и побожно појао: «Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему» и «Окусите и видите да је Христос Господ. Алилуја.»

Тома је кратко време остао у манастиру, учећи помало читање и писање од изузетног манастирског брата, веома образованог монаха Филарета Нечајева, бившег официра Царске Дворске Гарде. Он је постао монах после изненадне смрти своје вољене супруге, коју је изгубио због неке тајанствене болести двадесет дана након венчања. Тај догађај га је толико потресао, да је, да би преболео ту духовну трауму, одлучио да напусти своју сјајну каријеру и повуче се у манастир. Према Томи је исказивао истинску братску љубав и симпатију и саветовао га да остане за стално у манастиру, где су га сви толико волели. Али Тома им је свима захвалио топло им љубећи руке и отишао – незнано куда – док су га игуман и браћа пратили до гвоздених врата. Игуман га је пратио погледом лијући сузе, док се није изгубио на хоризонту, и рекао: « Један велики покајник! Један нови праведник! Један савремени светац! Част је за наш манастир што је кроз њега прошла таква благословена душа! «

9. поглавље

Благо онима којима су опроштени греси. Благо човеку који се нада у Бога. Благо човеку који се боји Бога.

Беше прошло целих тридесет година и већ су сви заборавили причу о старом Вукотоми. Тек би каткад неки старац, пијуцкајући вотку или чај из сребрног самовара, са симпатијом, али и побожним страхом причао причу о покајаном Томи Рискову.

Те је зиме пало много снега и фебруар је био хладан као никад пре. Из Петрограда беху стигли на Урал принчеви, војводе и други племићи у лов на дивље свиње. Расули су се по густој шуми и повремено би се чули ловачки пуцњи. Између осталих, био је ту и принц Метислав Кањев, некадашњи капетан гарде у Кијеву, стар око шездесет пет година, с великим војним искуством и активношћу, ловио је расположен и задовољан, попут дечака, упркос годинама које је носио на плећима. Избегавао је остале и стално се удаљавао, као да је тражио нешто посебно. И није погрешио – једно дивље прасе појавило се испред њега и сада је почео лов са свом снагом и искуством старог војсковође. Међутим, док га је ловио, а оно бежало скичећи, принц се нашао пред неком колибом на чијем се улазу појавио снежно бели старац, висок и очито бестелесан од подвизавања. Принц се сакрио иза једне јеле да би га посматрао.

Видео га је како клечи и подиже руке високо и почиње да се моли, рекавши најпре три пута «Христос васкрсе!». Тако снежно бео као што је био, у том молитвеном положају, много је подсећао на Мојсија у часу док се молио за своје сународнике. « Поврати се од гнева својега и пожали народ свој од зла».

Груди остарелог подвижника тешко су се надимале. Очи су му добиле сјајан изглед човека на самрти, а усне су настављале дирљиво да шапућу: « Господе! Господе мој! Отвори ми врата небеска...»

Принц се, дубоко дирнут старчевом физиономијом, најежио, јер је у његовом лицу препознао једног старог познаника из дана војничке каријере – Тому Рискова! Брзо му је притрчао и, клекнувши једном ногом, прихватио га лагано у загрљај у трену док је овај, на издисају, падао, а његово уморно тело се повијало као витки чемпрес посечен у корену. Подвижник Тома Рисков дрхтурећи је окренуо главу, с безазленим и нежним изгледом детета, и једва чујним гласом рекао принцу: « Дакле, препознали сте ме, Височанство, мене бескорисног слугу Господњег? «

И наставио је полако и с болом: « О, колико сам само плакао у животу, откад ми је једно мало дете, с црвеним Васкршњим јајетом у руци, показало пут повратка Богу! Колико сам се само кајао и колико молио! О! Тај тренутак Васкрса, колико ме је променио и учинио да даноноћно клечим, да тражим милост и опроштај од Господа нашега, Који је распет и васкрсао због Своје велике љубави према сваком грешнику. Одлазим! Одлазим уморан и истрошен тежином моје кривице. Одлазим! Али хтео бих да знам да ли ће ми... добри... наш Хри... стос... оп...про...сти...ти... мно...ге... мо...је... грехе? «

И улажући последњи покушај начинио је знак крста на грудима које су се једва мицале, и управљајући поглед ка небу поновио: « Господе, Господе мој! Отвори ми врата небеска! «

Глава му је нагло клонула надесно, како га је принц држао у загрљају, а нека радосна, блага светлост облила му је лице као венац.

Принц који је био толико навикнут на борбе и суровост рата беше обузет светим страхопоштовањем и нежно је положио старог подвижника на тло. Скрстио му је руке, склопио му вреле очи које су још увек с чежњом гледале ка небу, и стао изнад преминулог, ћутећи и с пажњом. У том часу сиво небо променило је изглед. Црни облаци су се разишли, а у позадини неба почело је да се злати нешто и да се спушта, као да је небо бацало злато! Принц се збунио и с пажњом гледао. И док је у екстази пратио тај нејасни лик на небу, који се брзо спуштао на земљу, простор око умрлог подвижника испунио се огромним облацима мирисног тамјана, који као да су излазили из хиљаду кадионица. Изненада, лик који је долазио с неба постао је мноштво анђела спремних да одрже величанствено опело и који су са страхопоштовањем окружавали преминулог подвижника.

Принц се збунио и у страху повукао неколико корака уназад, да не би омео анђеоски хор, док је слушао појање првог анђела: « Благо ономе кога изабереш и узмеш да настањава у дворима Твојим. «

А други: « Часна је пред Господом смрт овог праведника. «

Онда је и трећи почео умилно да поје: « Мало су се трудили, много ће уживати, јер их Господ искуша и нађе их достојне Њега. Као злато у огњу испробао их је и као жртву паљеницу прими их Господ. «

Пред том задушном службом коју су појала анђеоска уста, принц је дуго стајао у екстази, тако да су га његови пријатељи, који су се узнемирили и тражили га, нашли у положају који их је изненадио и узнемирио. Тресли су га покушавајући да схвате шта му се десило.

« Ма, шта се десило, Височанство? Зашто сте тако бледи и узрујани? «

А он, као да се будио из сна или долазио из неког другог света, протресао је мало главу и спорим и свечаним тоном им рекао: « Клекните, добри моји пријатељи! Клекните пред једним савременим свецем. Пред једним човеком ког је препородио један Васкршњи тренутак једним «Христос васкрсе» и руком једног детета које је пружило шарено јаје бившем злочинцу, да би се удостојио да му малопре анђели небески, што су сишли послани од Господа, узму душу. «

Око уснулог Томе Рискова, који је годинама плакао и молио се, тражећи милост Божју, сви су клечали, скинувши капе, крстили се и клањали његовим благоуханим моштима. Мноштво мириса и птице што су појале на дрвећу сведочили су о великој истини наше вере:

Већа и од највећег греха јесте љубав нашег доброг Бога и милост Његова према сваком грешнику који се каје за своје грехе.

КРАЈ И БОГУ СЛАВА !

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !

Тома Рисков

6. поглавље

Јер пошто се обратих, покајах се; и пошто се научих, ударих се по бедру; јер се посрамих и стидим се што носим срамоту младости своје. (Јеремија, 31:19)

Иследнички врхови сазвали су лекарски конзилијум да се посаветују шта се дешава. Можда је полудео? Можда има неку душевну болест? Можда се лукаво претвара да би избегао вешала која га неизоставно чекају? Лекари, познати психолози и неуролози, попут славног петроградског неуролога Зиновија Џалскова и кијевског неуролога Симеона Главриског, који су у то време случајно пролазили крајем и били позвани да прегледају Тому, једногласно су изнели мишљење да се злочинац не претвара, већ је заиста претрпео дубок душевни потрес с изразитим симптомима преокрета набоље. Човек који је попут звери забадао нож у срца многих невиних бића, сада је корачао путем очишћења и душевног препорода.

Међу великим личностима које су посетиле дивљу звер Урала, која се сада налазила у рукама Правде, био је и архиепископ Кијева и Галиције, Питирим, један мудар и истински велики православни јерарх, који је с озбиљношћу којом се одликовао, одмах по изласку из Вукотомине ћелије, док му се поглед мутио од суза, а усне дрхтале од тронутости, рекао: « Ни луд, ни психопата, ни лицемер, како мислите, господо! Тома Рисков се препородио благодаћу Светог Духа, као многи други грешници у животу! И он је једно од многих чуда нашег доброг Христа. Није могуће да је нешто друго. Чим ме је видео да улазим у његову депресивну ћелију, на коленима је допузао до мене, не да би ме напао, но да ми дечје нежно пољуби руку и да ми каже, најдирљивије што сам чуо у животу, «Христос васкрсе!».

« Верујем, дакле «, додао је тај изузетни јерарх, « да је раније био луд и ван себе, али сада не! Сада је он «дошао себи» као блудни син и тражи опроштај од Бога и нашу помоћ, да би постао нови човек. Уверавам вас све да је он далеко од сваког ђавољег утицаја, зато гарантујући мојом архијерејском чашћу и достојанством тражим да му све опростимо, а Црква да му да разрешење грехова. «

И идући ка кочији која га је чекала, добродушни и часни јерарх очински је ударио по рамену управника затвора, који га је с поштовањем и уљудношћу пратио до излаза, и рекао му: « Никада то не заборавите, пријатељу! Тома «мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се». Дође Син Човечји да потражи и спасе изгубљеног! «

Пошто је, међутим, Закон суров, али Закон, полицијски органи припремили су извештај о Томи, обиман и језивог садржаја, да би му се што пре судило. Али рођење царевића, наследника престола због ког је великодушни цар Николај I потписао опште помиловање, даровало је и Томи слободу, коју нити је тражио, нити је оставила утисак на њега. Међутим, излазећи из затвора, непрестано се клањао до земље и све поздрављао са «Христос васкрсе».

Сада је Тома био слободан човек међу слободнима! Али «због његове отежавајуће прошлости», требало је неко да гарантује за његов миран и частан живот у друштву. Добри архиепископ Питирим спремно је дао своју архијерејску реч, док је надзорник затвора Иван Рабулоски задужио ветерана и искусног резервног официра Јонатана Љвова да надгледа Томин свакодневни живот.

То је било сасвим лако, јер је сада Тома, пун светлости Христове, пун божанске доброте, од страшног злочинца и пљачкаша постао мирнији и од најбезазленијег детета. Радио је, радио с пуно воље и најтеже послове. Никада ништа није тражио, нити је очекивао плату. Никога није узнемиравао, но је свакога услуживао својом добротом. Чим би спазио натовареног човека, одмах би остављао свој посао да потрчи да га олакша до куће, клањајући се љубазно чим би спустио терет, не очекујући ништа. Други пут, опет, кад би видео неку старицу да се враћа с пијаце с потрепштинама, трчао би радостан да је одмори, док би га она благосиљала. Зар само то?! Кад би умро неки сиромах, Тома је увек био ту да помогне – да подигне покојника, да ископа гроб, да га сахрани и, свакако, да понуди нешто од своје мизерне дневнице осталим члановима ожалошћене и осиротеле породице. Толика је била његова ревност, доброта и стрпљење пред увредама и непристојним речима злобника, да је убрзо сав свет у граду и унаоколо почео да заборавља пређашњи увредљиви његов надимак «Вукотома» и уместо тога сада су га сви звали «Добротома».

Тих година, пошто није постојало лекарско-апотекарска заштита, епидемије су биле веома честе. Једне године, једног веома врелог лета, крај је задесила страшна колера. Становништво је било десетковано том проклетом болешћу толико брзо да нису стизали да сахране мртве. У иначе веселом Тоболску није постојала ни једна кућа из које није изнето једно-двоје мртвих и која није имала многе тешке болесне у кревету, који су се увијали од болова, повраћања и агоније. И сви су они остајали беспомоћни, јер је постојала опасност преношења болести. Ако је још и постојао неко ко је био лакше болестан и ко би се усудио да се приближи тешко оболелом, страх од повратка и погоршања болести, као и нагон за самоодржањем, терали су га да бежи миљама далеко од опасног болесника. И тада би призор био срцепарајући! Видели би се болесници у креветима, напуштени од свих, да напрежу своје последње снаге да викну: « Еј, ви, што пролазите напољу, тако вам Бога, браћо, дајте нам мало воде, скапасмо! «

Али и ти ретки пролазници журно су трчали да оду, као да их је јурила колера!

7. поглавље

Ходите, благословени од Оца Мојега, примите царство које вам је приправљено од постања свијета. Јер огладњех и дадосте Ми да једем, ожедњех и напојисте Ме, гост бијах и примисте Ме, го бијах и одјенусте Ме, болестан бијах и обиђосте Ме, у тамници бијах и дођосте к Мени. (Матеј, 25:34-36)

Усред тог пакла језе и безнађа, само је један човек остајао миран и с мајчинском бригом вољно трчао свуда и свакоме да пружи руку помоћи. Био је то Тома Рисков! Није било куће у коју није ишао да покаже колико може да понуди једно срце, које је у себи крило Христа: једну «савршену љубав», «љубав према Христу која изгони страх», као што чудесно наглашава вољени ученик Љубави, Јован Богослов. И заиста, ко воли истински, хришћански, не боји се ничега у животу. Онај ко је испуњен Христом, има снагу да премешта планине које често прече пут љубави. Онај ко заиста воли, може да премешта те планине да би остварио велика дела што изазивају страхопоштовање, изненађују и остају као бесмртни примери будућим генерацијама. Тако и сада већ «добри» Тома, Добротома, остаће за Тоболск и цео крај једна прича живе љубави, једна легенда налик божанској жртви! Постаће најлепша и најдирљивија песма о чудесним хришћанским осећањима према ближњем, песма што олакшава часове бола и усамљености. У том часу понуда и љубав исказују се самом Богочовеку, као што су нас у то уверила непогрешива уста Учитеља Љубави: « Заиста, заиста вам кажем, кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. « (Матеј, 25:40)

И велика је ствар, невероватно јунаштво, истинска човечност да неко може, гледајући другог како пати, да пружи руку са старањем и саосећањем, да га напоји утехом и да му, као марамом, својим старањем обрише вреле сузе самоће и болести.

Усред свог тог ламента напаћених и болесних, у тој општој несрећи од колере и куге, чуо се утешни, брижни и нежни Добротомин глас: « Христос васкрсе! Долазим! Долазим, слатки брате! Ја сам, ја сам, Тома! Даћу ти што год ти треба! «

И Тома се трудио и нудио што може. Једном би стављао влажне облоге са сирћетом, другом би мењао постељину и покриваче, трећег би опет трљао лековима, а четвртом дувао у горуће чело... Сам је пресвлачио болеснике, сам их је купао, сам је бринуо о пустим и празним кућама и скупљао осиротелу децу. Трчао је, сем тога, да нахрани и њихове животиње, које су се, и саме и гладне и болесне, оглашавале и читавој жалосној околини давале тако језиву ноту, као да су схватале зло које је задесило крај.

Реч «чудо» не може да искаже све што је, с толиком ревношћу и хришћанским јунаштвом, чинио Добротома. Сви, али баш сви су остајали неми и запањени његовим делом. А оно што је највише изненађивало јесте да се Тома без страха приближавао тешко болесним и услуживао их! Упркос свему томе, бивао је све здравији, све живљи и снажнији. То је логично, јер онима који воле Бога све служи на добро. Ни један човек који добро чини, надахнут примером Спаситеља Богочовека, никада није пропао! Никада га није напустила Христова благодат! Зато је и Тома остао нетакнут страшном болешћу, која је шибала крај, јер га је покривао благослов и заштита Свемоћног, Васкрслог Бога и Спаса.

Толики је заиста био благослов Божји на Томи, да се дешавало оно изненађујуће и необјашњиво: кад би, у бескрајним ноћима, седео крај узглавља разних тешко оболелих и на свој начин говорио о љубави и милосрђу Божјем према сваком покајаном грешнику, болесни су се у зору, као неком невидљивом руком излечени, будили без температуре, добро расположени, и са сузама у очима љубили добротворне, човекољубиве и неуморне Томине руке.

Чудотворна икона Пресвете Богородице "Семистрельная или Умягчение злых сердец"

Коначно! Чим су се појавиле прве јесење хладноће епидемија се повукла и градске власти су хтеле да узврате, као што приличи, том јунаку љубави, том анђелу утехе, који је с потпуним самоодрицањем и пожртвованошћу стао на страну оболелих у граду. Међутим, они који истински раде за ближњег и за његову душу, и верују да крај њихових племенитих борби није хладни и суморни гроб, већ величанственост небеског блаженства, знају да «... блажени су који се у Господу упокојише... њихова дела пратиће их...» и зато не очекују људске, пролазне славе и части за добра која чине! Зато ни Тома никако није прихватао, но с искреном понизношћу одби сва почасна одликовања која су хтели да му доделе. Једино за шта је замолио било је да му допусте да иде у древни манастир Пресвете Марије, да у његовој лепоти и спокоју проведе неколико дана. Томину жељу сви су радо прихватили и уступили му два снажна коња, на која су мушкарци и жене натоварили понуде и завете, и испратили га до изван града. Са сузама и дубоко тронути, сви без изузетка испраћали су свог великог добротвора. А Тома, с десном руком на срцу, клањао се непрестано, десно и лево, и с осмехом, као у екстази; опраштао се од њих још увек с Васкршњим поздравом који га је препородио: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! «

- наставиће се -

Тома Рисков

4. поглавље

Признајем кривицу своју и тужим ради гријеха својега. (Псалми, 38:18 )

Васкршњи Понедељак! Власти су биле невероватно узнемирене. Колико су лепо становници у крају око Тоболског јуче славили, толико су данас били забринути и престрављени. Упркос томе, сви су хтели да иду у цркву, где их је отац Владимир чекао за лепу Васкршњу Литургију.

Звона су свечано и умилно звонила охрабрујући уплашена срца хришћана, којима се чинило да чују самог Васкрслог Богочовека како им довикује: « Не бојте се, Ја надвладах свет! «

Колико су се само изненадили и уплашили, колико су се збунили и узнемирили, када су крај једног од стубова, што одвајају десни брод храма, угледали Вукотому да стоји гледајући нетремице преслатког Распетог Христа и непрестано шапуће:» Христос васкрсе! Христос васкрсе! «, са страхом држећи на грудима шарено јаје малог Михајла. Неки нису могли да поверују да је то Вукотома и мислили су да је тај што се тако предано и као у екстази молио пред Распетим, био посрнули локални просјак, општепознати Богорис Пљатов. Други су се крстили и уплакани шапутали: « Христе и Богородице! Да ли да верујемо својим очима да је то заиста Вукотома ту пред нама? Ма, је ли истина? Стварност је. Зар је овде звер, која је ненасито растргла толике животе, толике куће опустошила и чије је име све нагнало да зауставе дах? «

Па, ипак, то је био он, Тома Рисков! Тај најгори злочинац и убица, коме је био довољан један тренутак Васкрса, једно «Христос васкрсе!» тамо крај креветића малог анђела Михајла, па да се као чудом поново роди, као и многи други који су се тог дана поново родили, просветљени божанском светлошћу Васкрсења. Снага Крста и Васкрсења Христовог сломила је и уништила у њему сваки злочиначки нагон. У њему се рађао нов човек, покајан, пун истинске вере, љубави и доброте, то је већ било сасвим јасно.

Али, иако су многи устукнули уплашени призором Вукотоме, као да су очекивали неки од оних његових злочиначких напада, иако су се многи приближавали да се својим очима увере да је то он и потом победоносно викали:» Коначно! Он је! Брзо да обавестимо полицију да га ухапси!», Тома је остао непомичан, као да је управо пронашао оно што је толико година тражио, оно што је његова душа у бурним таласима сумње и подивљале савести засигурно чезнула да нађе. Из његових тврдих очију непрекидно су лиле сузе, ти драгоцени бисери покајања, сузе које могу најлепше да оперу душу и да је очисте од сваке прљавштине и мрље. Такве је сузе некада лио покајани Давид, тако је плакала грешна жена ухваћена у прељуби, такве су сузе текле из очију злочинца распетог с Христом, који је добио прво место у Рају!

Све док је трајала умилна Васкршња Литургија неколицина људи су се међусобно дошаптавали:» Да га ухватимо, да нам не побегне, убица...». Можда је он све то и чуо, а можда и није, јер је био потпуно предан општењу с Разрешитељем људских греха, Исусом. Сад је већ било очигледно да није било разлога да га ухапсе – он је већ био ухваћен у мрежу Христове љубави! Искрено се покајао. Духовно се препородио. У то су уверавале вреле сузе што су се лиле из његових очију, и његово смирено очаравајуће лице што је на све стране ширило зраке љубави и саосећања, док су усне, дрхтаве од тронусти, полако шапутале сваком ко би га погледао:» Христос васкрсе!»

Божанствена Литургија се завршила и народ је радостан излазио из цркве. Поздрављали су једни друге радосно са «Христос васкрсе!» и само је Тома остао клечећи, у истој молитвеној екстази, гледајући у патњи златни крст што је сијао изнад Лепих Врата. На њима је стајао седи свештеник, држећи у десној руци позлаћену икону Васкрсења коју су малопре целивали хришћани, да би исказали захвалност Разрешитељу греха. Поглед му се спустио на Тому. Неколико минута посматрали су један другог. Тренутак је био напет, а опет незамисливо величанствен за ову душу израњављену и заведену, која је већ годинама била утонула у греху, а коју је сада позивао Христос! Зашто је, уосталом, и дошао у свет, у овај свет пун страсти, мржње и зла? Шта је друго дошао да ради, ако не да нађе Томе свих времена који су у животу посрнули, упали у блато и укаљали одећу душе своје? Како је топло и умилно громким гласом довикивао пророк Исаија сваком грешнику који би се оклизнуо и пао. « Оперите се и будите чисти, одбаците лукавства из душа својих пред очима мојим! « Али и велики италијански филозоф, Ђовани Папини, колико је само био у праву када је написао «У животу Христовом».

« Од мудрости Крстове проистичу титуле и највише науке самог човека! Па и академије и институти. Крст Господњи остаје увек за сваког грешника непресушни извор очишћења душе, мудрост и освећење и разрешење од зла. «

Свештеник је, држећи уздигнут Часни Крст, спорим, али сигурним кораком изашао из олтара и пришао Томи, који је клечао потресан плачем с јецајима што су снажно одзвањали у цркви. Налик величанственом Мојсију, пружио је руку, лагано куцнуо Тому по рамену и очински му рекао: « Томо, Христос васкрсе. «

Полако и преплашено Тома је управио ка свештенику Вишњег своје очи мутне од плача, као са стидом и гушећи се у сузама одговорио: « Оче, ваистину васкрсе. « 

Свештеник се охрабрио и, испустивши један уздах олакшања, с нежношћу му рекао: « Чедо моје, желиш ли да се поклониш Часном Крсту и Васкрсењу Спаситеља нашег? На Крсту је разапет Господ наш да би Својом драгоценом крвљу спрао сваки људски грех. «

Чувши свештеникове речи, Тома је преплашено устукнуо, као да је хтео да побегне од нечега, па дрхтећи изговорио: « Не, не, оче мој, не усуђујем се, нисам достојан да својим прљавим уснама дотакнем пречисти Крст Господа нашег. « 

Свештеник се не уздржа и очи му се напунише сузама, док је с очинском брижношћу приносио крст Томиним уснама, који му се, крстећи се, много пута поклонио с поштовањем.

« Нека ти Господ, дете моје «, једва чујно је прошаптао свештеник, « подари излечење душе... Амин! « 

Баш у том тренутку нахрупила су у храм четири жандарма које су обавестили да га ухапсе. Када их је угледао, Тома не само да није пружио никакав отпор, већ им је пружио руке и с осмехом и очију мутних од плача рекао: «Христос васкрсе!». Они су га гледали у чуду и помало уплашени ставили му лисице на руке. Много света је окружило Тому када је изашао из цркве, а он им је, радостан, свима довикивао: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! « 

Неколицина присутних су заплакали од неког неодређеног осећања, рекавши сами за себе: « Како се променио овај створ Божји! « 

И заиста је Вукотома, док је излазио, изгледао смирен, симпатичан и као поново рођен! Док се удаљавао из црквеног дворишта, сви су дискутовали и размишљали: » Какво је то чудо што је начинило такву промену у овом човеку који је био страх и трепет нашег краја? « 

Чудо његове промене за све је остало тајна. Та дивља звер краја, која је била жедна крви, сада је постала мирно јагње! Сурови лешинар постао је бели голуб, који је све гледао с невиношћу и љубављу. Гледајући како пролази ово чудо промене с чудном пратњом, старице су клекле на улици с вером и преданошћу којима су се одликовале, и говориле: « Господе неба и земље, Твоје је ово чудо с Томом! Само си Ти, Господе, могао да учиниш такво чудо, јер си нам Ти рекао да можемо крај Тебе одморити срца наша! «

5. поглавље

После хапшења Вукотома је одведен у притвор, где је провео цео дан и ноћ. Подвргаван је притисцима да призна све злочине које је починио, а које полиција није открила. Иследник, један строг, низак и дебео, црвен у лицу Московљанин, веома нервозан, издавао је наредбе за брз ритам испитивања, желећи да што пре оконча ту тако страшну причу. Таквим својим понашањем господин иследник је сасвим очито показивао да је већ одавно чезнуо да ухапси Вукотому, јер су му његови крајње изопачени злочини постали ноћна мора и задавали му тешке главобоље. Мислио је да је коначно ухватио миша у мишоловку и лава у кавез.
Колико је само био далеко од стварности господин иследник! Везаних руку на оптуженичкој клупи није пред њим седео један од злочинаца који уништавају друштво! Пред њим није био злочинац! Не! Не! Благодат Васкрсења Христовог, као свемоћни светлосни зрак, пала је у мрачне пећине Томиног узбурканог срца, осветлила сву његову унутрашњост и тада је видео сву паучину и прљавштину што је у њему нагомилао грех. Одмах је затражио да га сузама и понизношћу очисти од свега нечистог.

Тома Рисков

3. поглавље

У нашем животу постоје тренуци који одлучују о вечности. (Гете)

Беше већ прошла зима. Ружно време је престало и снежни намети с планина почели су да се претварају у свеже, жубораве поточиће који су наводњавали бескрајна поља око Тоболског. Ближио се и Васкрс са својим чарима, зато су цркве, богате и сиромашне, сваке вечери биле пуне преданих хришћана, који су долазили да се поклоне Страдалом и Васкрслом Господу, најслађем Учитељу љубави и праштања. Те године, наравно, пошто је грозно Вукотомино име прилично заборављено, Васкрс је имао да се прослави с већим сјајем, величанственије, али и опуштеније. Зато када су тешка црквена звона преслатко и радосно зазвонила објављујући « ХРИСТОС ВАСКРСЕ «, сви су истрчали на улице са шареним Васкршњим свећама и у свом најбољем оделу.

Тог светлог дана Васкрсења, лепо обучени политичари и уредни свирачи сретали су се на улицама, срдачно се поздрављали и, радосни, размењивали пољупце говорећи: «Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!» Целог тог дана сви су се заједно и братски забављали. Свирали су локалне инструменте, плесали окретне игре, младићи и девојке витких тела! Носталгичне балалајке слатко су свирале и док су девојке ударале у даире, младићи су играли козачке игре.

Велики градски трг се после Другог Васкрсења (тј. Вечерњег Љубави) напунио свакојаког света који се забављао на свој традиционални начин поводом великог празника Васкрсења, који је за све православне Празник над празницима и славље над слављима, Звани и Свети Дан, Краљица и Госпођа. Старци с козачким шубарама од астрахана на глави и у сјајним чакширама, наслоњени на своје изрезбарене штапове, насмејани и дирнути пратили су велико хришћанско весеље. Младићи и девојке су плесали и расипно чашћавали. Гласови, радост, песме, загрљаји, чинили су нераздвојни део те забаве!

Кад је коначно почело да се смркава, сви су исцрпљени, али потпуно задовољни, полако кретали својим кућама. Поздрављали су се говорећи: «Догодине још боље!». Међу последњима кренуо је и богати трговац из Тоболског, средовечни и добродушни Алексеј Сајловски са својом витком и господственом супругом Татјаном. Сав раздраган и насмејан, црвен у лицу од многе вотке, опраштао се с градоначелником:

« Господине Кристијанов Михајловичу, прими моје топле честитке за организацију данашње прославе. Било је изврсно! Не можеш ни да замислиш колико ме је одморио овај лепи празник, после бројних путовања по Сибиру, и многих трговачких послова. Христос васкрсе! И догодине! «

Када се срдачно опростио од градоначелника, попео се са женом у санке прекривене богатим вуненим тканинама и крзнима, које су вукла два ситна коња пасмине што се специјално узгајала у том месту. Сребрни звончићи на санкама нежно и слатко су звецкали, сејући веселу мелодију по тишини пролећне ноћи. Лако ударајући коњиће бичем, Сајловски се окренуо и с осмехом рекао својој жени, која је, главе нежно ослоњене на његово раме, заједно с њим певала неку веселу локалну песму.

« Татјана Сајловска «, почео је задовољно, « како је лепо ово Васкршње вече! Својом тишином, миром и заносом сведочи да у овим крајевима нема више места за прљаву Вукотомину чизму. «

Крупне, изражајне очи Татјане Сајловске трепнуле су радосно и нежно погледале Алексеја, док су усне, као рецитујући, наглашавале полако и званично:

« Алексеју Иванов Сајловски! Сада је Вукотомино грозно име прерасло у бајку којом застрашујемо децу када неће да заспе или су немирна. «

И као да је хтела да потврди своје речи почела је весело и живље да пева неку другу Васкршњу песму. Нешто касније поново се огласио Алексеј Сајловски:

« Драга госпођо, већ смо стигли, а да то нисмо ни приметили. «

И љубазно јој је пружио руку да би сишла из санки. Пред њима је стајала задивљујућа стара палата Сајловских, која се налазила на само два километра од града, троспратна с два велика балкона и бескрајним вртом с огромним дрвећем. Свуда је владала тишина. Нигде није било никога, што је изненадило госпођу Татјану и нагнало је да каже: «Баш чудно!», и силазећи из санки, узнемирено и преплашено, с лошим предосећајем, гледала је ка полуотвореним улазним вратима.

« Нису изашли, као што то обично раде, наше верне и добре слуге Димитрије и Кирилев, да нас дочекају «, помислила је, ништа не рекавши. Ма, није се чуо ни увек живахни и весели глас дадиље њиховог сина јединца Михајла, добродушне Домне Михајлович, која би увек дотрчала да затапше при сваком њиховом повратку радосно узвикујући: « Добродошли, добродошли, ока моја два... «.

Гробна тишина што је свуда владала, појачавала је њихов неодређени страх и немир, те је стога господин Алексеј почео гласно да виче својим дубоким и громким гласом: «Домна! Димитрије, Кирилев!». Али одјек његовог гласа натерао их је да се најеже. Свуда је владала мртвачка тишина и упркос вици господина Сајловског, нико се није појавио иза полуотворених врата.

Уздахнувши неочекивано и спонтано, из дубине душе, нагонски су се упутили ка кућном холу и не схватајући како су се нашли тамо. Толику су језу осетили да се госпођа Татјана онесвестила и срушила на столицу што се затекла крај ње. Али је и Алексеј Сајловски замало изгубио дах, јер су у локви крви, један поред другог, лежала двојица његових слугу, са застрашујуће расцепљеним лобањама. Као зачаран и клецајући пошао је у Домнину собу, где ју је нашао у кревету, с језивим изразом на лицу и изобличене лобање, уснулу вечним сном. Њен господар није могао да издржи дубоки јецај:

« Сирота Домна! А била си тако добра! «

Потом је, уз мужевљеву помоћ, дошла и госпођа Татјана и пред тим призором зла дрхтавим рукама се ухватила за главу и, луда од очаја и бола, викнула свог вољеног шестогодишњег сина Михајла:

« Михајло, дете моје! Михајло! Где си, дечаче мој? «

Њен глас је споро и срцепарајуће одзвањао међу високим немим зидовима господске куће. Михајло, плавокоси анђео живахних зелених очију, у дугачкој плавој спаваћици, изгледао је као да је сишао с небеса да овом свету донесе некакву радосну вест. Чувши мајчин срцепарајући глас, пробудио се, устао и слатко викнуо:

« Овде сам, мајчице драга! «, и веома изненађен додао: « Зашто тако гласно вичеш?«

Чим га је угледала, мајка му се луда од радости бацила у загрљај и непрестано га љубила, понављајући с јецајима: « Дете моје! Слатко моје детенце! Вољени мој, јеси ли добро? «

Толико га је стискала уз себе, да се из малишанових уста зачуло једно « ох! «. Његовим руменим уснама разлио се невин осмех који је исказивао задовољство због велике мајчине љубави према њему, и полако јој одговорио:

« Да, златна моја мајчице, добро сам и поново сам заспао чим је отишао један велики чика, много велик, с дугачком брадом, који је нагло ушао овде с овом играчком. «

И док је то говорио изнео је једно страшно оружје које се налазило поред његовог кревета, руским сељацима познато као «кистен». Кистен је оружје које користе локални ловци и састоји се од једног јаког каиша, на чијем је једном крају везана метална кугла. Онај кога ударе овим грозним оружјем тренутно умире. Ово убиствено оруђе било је натопљено крвљу троје невиних слугу Алексеја Сајловског!

Госпођа Татјана гледала је панично свог мужа и једва чујним гласом рекла: « Куку, Алексеју! Вукотома је још жив и ту је био близу нас. «

Мали Михајло обухватио је својим топлим ручицама мајчино бледо од страха лице, окренуо га ка себи и рекао јој, слатко, брижно: « Знаш, мајчице моја добра, спавао сам у свом креветићу кад сам чуо да отвара врата тај брадати чика чупаве косе. Пробудио сам се и чим сам га видео да диже ову играчку, извукао сам испод јастука оно лепо јаје што сам тако дуго осликавао синоћ, дао сам му га с љубављу и с осмехом му рекао: « Чико, Христос васкрсе! «

Он ме је дуго гледао у очи и полако почео да спушта руку. Дуго је непомичан посматрао јаје и потом га је, као да се опекао, оставио на мој креветић. Затим је пружио руку, која је била сва крвава, и узео моје јаје! Радознало га је загледао, а онда управио поглед на мене. Измењеног изгледа осмехнуо ми се и рекао: « Ваистину васкрсе! «

Видео сам у његовим очима како су засијале две сузе! И када сам га питао: «Зашто плачеш?», он је, стишћући јаје уз груди, потрчао ка вратима и нестао... «

Мали Михајло се осмехнуо, задовољан својом причом, а онда дечји невино отрчао да види шта се десило, јер је у међувремену много света, који је муњевито брзо чуо за ново зло у крају, дотрчало престрашено да сазна детаље нове Вукотомине акције.

« Готови смо «, говорили су неки очигледно очајни. Вукотома је, на исти осветнички начин, настављао да убија.

- наставиће се -