Све у причама бива

Предсказање

Ко вере има и горе помера

Gale Franey

Годинама су се у кући на крају великог поља смењивали нада, очекивање, радост и туга. Роди се дете, поживи неколико дана и пресели се к анђелима. Родитељи су туговали, али нису очајавали. Бог дао, Бог узео, нека буде воља Његова. Радили су, молили се, помагали сиротињу. Живот је тихо протицао. Кад су престали да се надају да ће их Бог обдарити чедом, роди им се кћер. Захваљиваху Господу што их је утешио пред старост. Однесоше дете у цркву да га крсте. На крштењу им приђе нека старица и рече да ће девојчица поживети до осамнаестог рођендана, а тог дана ће је убити гром.

Храброст

Смртоносно узвишење

Један писмени задатак

ОПИШИТЕ ЈЕДНУ ПТИЦУ И ЈЕДНУ ЖИВОТИЊУ

Птица о којој ћу да пишем је сова. Сова уопште не може да види преко дана, а ноћу је слепа као слепи миш. Ја не знам баш много о сови па ћу зато да пређем на животињу коју ћу сам да изаберем.

То је крава.

Крава је сисар. Она има шест страна: леву, десну, горњу и доњу. На задњој страни има један реп на чијем крају виси једна четка. Њиме она растерује муве да не би упале у млеко. Глава је на предњој страни да би рогови имали где да расту, а и да би негде могла бити уста. Рогови су зато да би њима бола, а уста да би мукала. Испод краве виси млеко. Како то крава даје млеко нисам до сада успео да схватим, али га она ствара све више и више.

Крава има веома фино чуло мириса, свако може да је намирише издалека. Из тога разлога постоји свеж ваздух у пољу.

Мушка крава се зове во. Он није сисар. Крава не једе много, али оно што поједе једе два пута тако да јој је то довољно. Када је гладна она муче, а када ништа не говори то је зато што је унутра пуна траве.

У Паризу 1965. г.

(превод с француског)

* * *

Можда је и ово настало на основу неког сличног састава:

Увређени купац

На железничкој станици продавачица је продавала вруће пециво.

Из вагона је искочио путник, пришао к њој, погледао на робу и зачудио се.

- "Колачи са увредом", "Пита са мржњом", "Бурек са злобом"... Чак и филоване бомбоне у вашим колачима!? Зар неко то купује?

- Зашто не би куповали? - брзо узврати жена. - Узимају, наравно, колачи су укусни, свежи. Узмите и пробајте.

- Не, не знам... Можда су и укусни, али је чудно: са увредом, са злобом, са тугом... Зашто то продајете?

Продавачица се насмејала.

- Знате, раније сам радила у посластичарници. Продавала сам земичке са радошћу, кекс са љубављу, корпице са нежношћу и лулице са дозом хумора. Било је интересантно, ја сам то приметила, и почела пећи такве колаче. Боље је да то нико не узима за озбиљно, јер није добро.

- Паметно, - климнуо је главом путник, - зато и мени, молим вас, дајте неколико са увредом. Интересантно, ипак ћу пробати.

Жена је вешто штипаљком дохватила два топла колача, увила их у танку хартију и пружила купцу. Плативши, одмах је пробао један и схватио да је унутра - обичан кромпир са печуркама. Он се збунио, али је воз био спреман да крене и времена за препирку није било. Махнувши, збуњени купац је ушао у вагон.

Воз је кренуо. Увређени путник је седео поред прозора.

- Никада ништа нећу куповати на тој станици! - гунђао је, узимајући други колач.

Ипак, пециво којим је био преварен било је укусно...

* * *

Желим да се захвалим оној која ми је помогла око превода ове приче. Љубим.

Мудрости народа света

Наследник

Један човек на самрти позва своја три сина.

- Не могу да поделим своје имање на три дела, јер ће сваки од вас добити премало. Зато сам одлучио да оставим све ономе ко буде најпаметнији и најсналажљивији. Ево сваком иста сума пара и онај који са тим парама успе да напуни једну собу, тај ће бити мој наследник.

Први син је купио сламу, али је, са парама које је добио, успео да напуни собу до пола.

Други син је купио перје. Међутим, и он је, попут старијег брата, напунио просторију половично.

Трећи је наследио све!

Купио је само једну обичну свећу и, кад се спустила ноћ, он је запалио и испунио целу собу светлом.

Човекова срећа

Jacek Yerka, Waiting for a tram

Бог је стварао човека од глине и, кад је завршио, остаде један део неискоришћен.

- Шта још желиш да учиним? – упита Бог Човека.

- Желим да ми прилепиш Срећу – одговори Човек.

Бог не рече ништа, већ узе онај преостали део и положи га Човеку на длан.

Монах и камење

Монах Евлогије је по дану разбијао камење у Тхиваиди. То је било његово рукодеље. Увече је тражио сиромахе да их угости. Тад се осећао корисним. Његов труд и зној се претварао у делатну љубав.

Али једног дана, испод једне велике стене, пронашао је џак пун лира. Помислио је како ће сад његово дело бити још светије. Лире су дошле као благослов. Пуно празних стомака ће напунити. Целу ноћ није могао да склопи очи. У глави је смишљао план за планом.

Тако су прошли неколики дани.
Лире су украле мир његове душе.

Па ипак, није окаснио да препозна своју погрешку. На крају, лире су дате оном ко их је изгубио а мир се опет вратио у Евлогијево срце.

Предности непријатеља

Његов претпостављени га је позвао у канцеларију. Питао се зашто? Којим поводом? Због његове службе? Ради неке опомене, или начињеног пропуста?
Ходао је према канцеларији с таквим помислима. И приде са зебњом. Међутим, позвао га је ради нечег другог. Рекао му је да седне, а затим му се обратио поверљиво:
- Познајеш ли Б. ...?
- Б. ...?
О, колико му само мисли пролети кроз главу на сам помен тог имена! Искусио је на сопственој кожи сву горчину коју је овај, долазећи на положај, исказао према њему. Познавао је добро сво његово непријатељство и речи горчине изговорене на његов рачун. Годинама је о њему мислио као о свом непријатељу.
- Познајем га – одговорио је смирено.
Његов претпостављени одахну. О свом службенику је имао добро мишљење и његов суд му је био преко потребан.
- Требао бих твоје мишљење о њему, пре него што му поверим један одговоран посао. Дакле, шта кажеш?
О, тешког ли тренутка у животу једног човека! Службеник прогута. Поново призва у сећање Б. ... и његово непријатељство према њему; сетио се иживљавања, штете коју му је нанео. Сетио се живо свега и до детаља. Затим се присетио Б. самог, без њега, његових способности које су истицале његову службу.
- Дакле, какво мишљење имаш? – поново је упитао његов претпостављени.
Службеник подиже очи и погледа га. Уздахнувши дубоко, као за подстрек и снагу, он рече без оклевања оно што је знао:
- Драгоцен је. Вредан је и савестан у своме послу. И увек оствари оно што започне.
- Мора да му је пријатељ - изусти наглас његов претпостављени, кад овај напусти канцеларију. - Видело се да му је по вољи...!

Да, дете моје, није мален успех превазилазити лична осећања и говорити о вредностима непријатеља. И при том помагати му у напредовању.
Судимо свеобухватно, а не према својој горчини. Не по неправди коју смо претрпели, него целовито, и не по мржњи већ са хвалом уздижимо туђе вредности, и предочавајмо њихове дарове и таленте.
То је једно узвишено дело, које само љубав Божија може да надахне. То је дело великодушности, која чини човека лепим. То је велелепно дело које просветљује очи. То је једна од тајни среће, среће која се налази у нама, дете моје.
И ти сам осећаш како су злоба и малодушност затровали наш живот? Зато је овај и овакав покрет језика - да говори добро - врлина. И знај, да је то најлепши начин да покажеш другима каквим животом треба да живе.

"Лидија"

Све је добро

www.blackpearlfineart.com

Живео једном један краљ и имаше он пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро...

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом подешавања оружја из кога ће се пуцати начини неки пропуст, тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца. Након тога он му приђе и упита:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се разљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали; и поједоше све осим краља. Зашто? Канибали нису јели људе са дефектом; (а краљ није имао палац). И пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи - појели канибали, а овако је све испало добро!

Љубав и пријатељство

Разговараху тако Љубав и Пријатељство, кад Љубав примети:

- Ако сам ја већ присутна на свету, због чега си потребно ти?

На то јој Пријатељство узврати:

- Да бих творило осмех, тамо где ти остављаш сузе.

Прича у боји

У давна, прадавна времена, на Земљи је све било црно и бело. Људи и трава, животиње и цвеће, планине и шуме, реке и мора били су црни и бели. И живеле су Црна и Бела боја у добру, не знајући за друге боје, нити жалећи за њима.

Но једног дана деси се нешто страшно и узбуњујуће: завадише се Црно и Бело око поделе Земље. Као резултат тог спора настаде Сива боја. И што је више сусрета било међу њима, то је настајало све више Сивог, које полако поче да преовладава. Најзад, постаде толико моћно и снажно, да две боје схватише како ниједна од њих неће владати на Земљи. Но будући веома таште, не усудише се да затраже помоћ, а због гордости се не хтедоше зауставити. Безумље и рат се наставише унедоглед.

Несносно сивило остајало је свуда за њима, где год да су се Црна и Бела боја среле.

Пропишта и мало и велико, а вика ова стиже чак до Небеса. И чу Ангел коме би поверена Земља, те он пожури са својом војском, како би људе сачувао, али је Сиво све прекрило.

Ангел, коме се по рубовима крила нахваташе сиве пругице, оде да од Господа измоли помоћ.

И саслуша Господ Ангела и смилова се над Земљом и сваком твари и створи нове боје, како би Црна и Бела поново живеле у хармонији. Било је јасно да је, ради мира, потребно увести трећу силу.

Тако се појави црвено, наранџасто и жуто, зелено и плаво, те на крају – љубичасто. Након што клекнуше пред Господом, оне око Његовог престола начинише прекрасну дугу.

И рече им Господ:

- Идите, децо моја, Земљу и људе обојите, и лепоту од сивила и безличности избавите!

Црвеној боји је дао власт над животом и љубави и да својим присуством оживотворава Земљу. Правду и здравље додели Наранџастој боји. Кад дође до Жуте, њој повери памет и радост у човека, како би увек био разуман и весео. Све што расте и развија се Господ обуче у Зелену боју, на радост сваком створењу због плодности и обиља. Са Плавом обоји небо у знак сећања људима на слободу и истину, и лепоту вере у животу. А Љубичастој овако нареди:

- Иди и пази Моје Царство, Ја ти дајем власт и моћ! Али управљај љубазношћу и с благости, зато што Сам сам милосрдан и милостив!

Кад за то сазнаше Црна и Бела боја, стадоше молити:

- Господе, нас две бисмо саме и не могосмо Земљу да поделимо, а сад нам шаљеш и друге. Обећавамо да ћемо све уредити, само нам Земљу не узимај!

На то им Господ одговори:

- Готово је с ратовањем, мир нека завлада! У то име дајем вам Свој мир и милосрђе!

И отада је Бела боја постављена да даје светлост и чистоћу људима и да се слаже са свим бојама. А ради равнотеже, Господ, са друге стране, постави Црну боју, раздвојивши на тај начин њихове снаге.

Тако је кроз нове боје потекла сила Божија да стоји између Црног и Белог, творећи нов и прекрасан живот на Земљи.

Светлост и шароликост настанише доскорашње сивило.

А мрачне и тамне стазе посташе светле, светлошћу испуњене. И саживеше се људи с шаренилом и лепотом, допуштајући да им живот пољубичасти.

Времена много протече од тог доба, а сред живота - у шаренилу и раскоши боја - једна зебра подсећа на старе дане.

Смрт и мудраци

Испред гроба Александра Великог сакупило се седам мудраца. Сви су желели нешто да напишу на споменику.

Први: „Онај што је сакупио блага величине једног брда, сахрањује се у једном брежуљчићу.“

Други: „Јуче ти није била довољна сва земља, а данас те прекрива неколико груменова.“

Трећи: „Јуче си владао над народима; данас те нико не слуша.“

Четврти: „Онај који је подарио живот другима, данас више није жив.“

Пети: „Јуче си предводио победничку војску, данас те воде побеђеног.“

Шести: „Јуче си газио земљу, а данас те она прекрива.“

Седми: „Јуче су те сви поштовали, а већ данас су сви равнодушни.“

О незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спроводећи га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, али нађе га поједеног од хијене.
Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.
Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.
Један је зао а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.
И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.
И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро.
И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.
„Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које, како ми се чини - да је Бог допустио“.
А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.
Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.
- Благослови, оче!
- Господ нека те благослови, сине!
- Камо идеш, оче?
- Идем до трга, да продам своје рукодеље.
Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.
- Оче, ја исто у Александрију идем.
- Слава Богу да имам сапутника!
Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:
- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!
- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!
И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи.
Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:
- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!
Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.
Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.
Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.
Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни.
Пред вече, кад ће да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.
Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.
Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.
Ујутру, кад ће да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.
Старац је видео и говораше у свом уму: „Са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“
Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:
- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.
Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је.
Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“
Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ - Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!
Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.
На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.
А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:
- Што плачете?
- Јуче су сахранили мајку!
- А имате ли оца?
- Отац је умро лане.
Немађаху, јадници, ни оца ни мајку.
Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.
Стари монах је помислио: „Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.
Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.
Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао, пошто је разлупао целу кућу човекову, узео га је на страну и запитао га:
- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!
- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?
- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- А шта сам, оче, учинио зло?
- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
- Шта велиш, оче?
- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“.
Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.
Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“
- А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?
- Добро дело сам и тамо учинио.
- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.
Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А зашто си тамо убио човековог пса?
- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А што си се код крчме крстио и клањао се?
- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.
Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“
- А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
- Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.
Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници.
И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
- А овде зашто си покварио кућу?
- Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“.
И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.
И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.
Онда је запитао монах:
- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?
- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.
- Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9). Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш. Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома. Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове! Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба.

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.
Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.