Све у причама бива

Обавезе

Опаске у сликама

 

 

Предсказање

Ко вере има и горе помера

Gale Franey

Годинама су се у кући на крају великог поља смењивали нада, очекивање, радост и туга. Роди се дете, поживи неколико дана и пресели се к анђелима. Родитељи су туговали, али нису очајавали. Бог дао, Бог узео, нека буде воља Његова. Радили су, молили се, помагали сиротињу. Живот је тихо протицао. Кад су престали да се надају да ће их Бог обдарити чедом, роди им се кћер. Захваљиваху Господу што их је утешио пред старост. Однесоше дете у цркву да га крсте. На крштењу им приђе нека старица и рече да ће девојчица поживети до осамнаестог рођендана, а тог дана ће је убити гром.

Храброст

Смртоносно узвишење

Један писмени задатак

ОПИШИТЕ ЈЕДНУ ПТИЦУ И ЈЕДНУ ЖИВОТИЊУ

Птица о којој ћу да пишем је сова. Сова уопште не може да види преко дана, а ноћу је слепа као слепи миш. Ја не знам баш много о сови па ћу зато да пређем на животињу коју ћу сам да изаберем.

То је крава.

Крава је сисар. Она има шест страна: леву, десну, горњу и доњу. На задњој страни има један реп на чијем крају виси једна четка. Њиме она растерује муве да не би упале у млеко. Глава је на предњој страни да би рогови имали где да расту, а и да би негде могла бити уста. Рогови су зато да би њима бола, а уста да би мукала. Испод краве виси млеко. Како то крава даје млеко нисам до сада успео да схватим, али га она ствара све више и више.

Крава има веома фино чуло мириса, свако може да је намирише издалека. Из тога разлога постоји свеж ваздух у пољу.

Мушка крава се зове во. Он није сисар. Крава не једе много, али оно што поједе једе два пута тако да јој је то довољно. Када је гладна она муче, а када ништа не говори то је зато што је унутра пуна траве.

У Паризу 1965. г.

(превод с француског)

* * *

Можда је и ово настало на основу неког сличног састава:

Увређени купац

На железничкој станици продавачица је продавала вруће пециво.

Из вагона је искочио путник, пришао к њој, погледао на робу и зачудио се.

- "Колачи са увредом", "Пита са мржњом", "Бурек са злобом"... Чак и филоване бомбоне у вашим колачима!? Зар неко то купује?

- Зашто не би куповали? - брзо узврати жена. - Узимају, наравно, колачи су укусни, свежи. Узмите и пробајте.

- Не, не знам... Можда су и укусни, али је чудно: са увредом, са злобом, са тугом... Зашто то продајете?

Продавачица се насмејала.

- Знате, раније сам радила у посластичарници. Продавала сам земичке са радошћу, кекс са љубављу, корпице са нежношћу и лулице са дозом хумора. Било је интересантно, ја сам то приметила, и почела пећи такве колаче. Боље је да то нико не узима за озбиљно, јер није добро.

- Паметно, - климнуо је главом путник, - зато и мени, молим вас, дајте неколико са увредом. Интересантно, ипак ћу пробати.

Жена је вешто штипаљком дохватила два топла колача, увила их у танку хартију и пружила купцу. Плативши, одмах је пробао један и схватио да је унутра - обичан кромпир са печуркама. Он се збунио, али је воз био спреман да крене и времена за препирку није било. Махнувши, збуњени купац је ушао у вагон.

Воз је кренуо. Увређени путник је седео поред прозора.

- Никада ништа нећу куповати на тој станици! - гунђао је, узимајући други колач.

Ипак, пециво којим је био преварен било је укусно...

* * *

Желим да се захвалим оној која ми је помогла око превода ове приче. Љубим.

Мудрости народа света

Наследник

Један човек на самрти позва своја три сина.

- Не могу да поделим своје имање на три дела, јер ће сваки од вас добити премало. Зато сам одлучио да оставим све ономе ко буде најпаметнији и најсналажљивији. Ево сваком иста сума пара и онај који са тим парама успе да напуни једну собу, тај ће бити мој наследник.

Први син је купио сламу, али је, са парама које је добио, успео да напуни собу до пола.

Други син је купио перје. Међутим, и он је, попут старијег брата, напунио просторију половично.

Трећи је наследио све!

Купио је само једну обичну свећу и, кад се спустила ноћ, он је запалио и испунио целу собу светлом.

Човекова срећа

Jacek Yerka, Waiting for a tram

Бог је стварао човека од глине и, кад је завршио, остаде један део неискоришћен.

- Шта још желиш да учиним? – упита Бог Човека.

- Желим да ми прилепиш Срећу – одговори Човек.

Бог не рече ништа, већ узе онај преостали део и положи га Човеку на длан.

Монах и камење

Монах Евлогије је по дану разбијао камење у Тхиваиди. То је било његово рукодеље. Увече је тражио сиромахе да их угости. Тад се осећао корисним. Његов труд и зној се претварао у делатну љубав.

Али једног дана, испод једне велике стене, пронашао је џак пун лира. Помислио је како ће сад његово дело бити још светије. Лире су дошле као благослов. Пуно празних стомака ће напунити. Целу ноћ није могао да склопи очи. У глави је смишљао план за планом.

Тако су прошли неколики дани.
Лире су украле мир његове душе.

Па ипак, није окаснио да препозна своју погрешку. На крају, лире су дате оном ко их је изгубио а мир се опет вратио у Евлогијево срце.

Предности непријатеља

Његов претпостављени га је позвао у канцеларију. Питао се зашто? Којим поводом? Због његове службе? Ради неке опомене, или начињеног пропуста?
Ходао је према канцеларији с таквим помислима. И приде са зебњом. Међутим, позвао га је ради нечег другог. Рекао му је да седне, а затим му се обратио поверљиво:
- Познајеш ли Б. ...?
- Б. ...?
О, колико му само мисли пролети кроз главу на сам помен тог имена! Искусио је на сопственој кожи сву горчину коју је овај, долазећи на положај, исказао према њему. Познавао је добро сво његово непријатељство и речи горчине изговорене на његов рачун. Годинама је о њему мислио као о свом непријатељу.
- Познајем га – одговорио је смирено.
Његов претпостављени одахну. О свом службенику је имао добро мишљење и његов суд му је био преко потребан.
- Требао бих твоје мишљење о њему, пре него што му поверим један одговоран посао. Дакле, шта кажеш?
О, тешког ли тренутка у животу једног човека! Службеник прогута. Поново призва у сећање Б. ... и његово непријатељство према њему; сетио се иживљавања, штете коју му је нанео. Сетио се живо свега и до детаља. Затим се присетио Б. самог, без њега, његових способности које су истицале његову службу.
- Дакле, какво мишљење имаш? – поново је упитао његов претпостављени.
Службеник подиже очи и погледа га. Уздахнувши дубоко, као за подстрек и снагу, он рече без оклевања оно што је знао:
- Драгоцен је. Вредан је и савестан у своме послу. И увек оствари оно што започне.
- Мора да му је пријатељ - изусти наглас његов претпостављени, кад овај напусти канцеларију. - Видело се да му је по вољи...!

Да, дете моје, није мален успех превазилазити лична осећања и говорити о вредностима непријатеља. И при том помагати му у напредовању.
Судимо свеобухватно, а не према својој горчини. Не по неправди коју смо претрпели, него целовито, и не по мржњи већ са хвалом уздижимо туђе вредности, и предочавајмо њихове дарове и таленте.
То је једно узвишено дело, које само љубав Божија може да надахне. То је дело великодушности, која чини човека лепим. То је велелепно дело које просветљује очи. То је једна од тајни среће, среће која се налази у нама, дете моје.
И ти сам осећаш како су злоба и малодушност затровали наш живот? Зато је овај и овакав покрет језика - да говори добро - врлина. И знај, да је то најлепши начин да покажеш другима каквим животом треба да живе.

"Лидија"

Све је добро

www.blackpearlfineart.com

Живео једном један краљ и имаше он пријатеља који је говорио да је све што се дешава – добро...

Краљ се често расправљао са њим, тврдећи да није у праву. И пођу њих двојица једном у лов, а пријатељ, приликом подешавања оружја из кога ће се пуцати начини неки пропуст, тако да краљ, приликом паљбе, остаде без палца. Након тога он му приђе и упита:

- Да ли је и ово добро?

А пријатељ му одговори:

- Да.

Краљ се разљути и баци га у тамницу.

Прође неко време, а краљ поново оде у лов са својом пратњом, али их нападоше канибали; и поједоше све осим краља. Зашто? Канибали нису јели људе са дефектом; (а краљ није имао палац). И пустише га.

Краљ оде да посети пријатеља, баци пред њега свој лук, клече и поче да моли за опроштај. А пријатељ му рече:

- Јеси ли се сад уверио да је све добро што се дешава?

- Како? – упита краљ. Та послао сам те у затвор!

На то му пријатељ узврати:

- Да ниси то учинио, сад би и мене - као човека у твојој пратњи - појели канибали, а овако је све испало добро!

Љубав и пријатељство

Разговараху тако Љубав и Пријатељство, кад Љубав примети:

- Ако сам ја већ присутна на свету, због чега си потребно ти?

На то јој Пријатељство узврати:

- Да бих творило осмех, тамо где ти остављаш сузе.

Прича у боји

У давна, прадавна времена, на Земљи је све било црно и бело. Људи и трава, животиње и цвеће, планине и шуме, реке и мора били су црни и бели. И живеле су Црна и Бела боја у добру, не знајући за друге боје, нити жалећи за њима.

Но једног дана деси се нешто страшно и узбуњујуће: завадише се Црно и Бело око поделе Земље. Као резултат тог спора настаде Сива боја. И што је више сусрета било међу њима, то је настајало све више Сивог, које полако поче да преовладава. Најзад, постаде толико моћно и снажно, да две боје схватише како ниједна од њих неће владати на Земљи. Но будући веома таште, не усудише се да затраже помоћ, а због гордости се не хтедоше зауставити. Безумље и рат се наставише унедоглед.

Несносно сивило остајало је свуда за њима, где год да су се Црна и Бела боја среле.

Пропишта и мало и велико, а вика ова стиже чак до Небеса. И чу Ангел коме би поверена Земља, те он пожури са својом војском, како би људе сачувао, али је Сиво све прекрило.

Ангел, коме се по рубовима крила нахваташе сиве пругице, оде да од Господа измоли помоћ.

И саслуша Господ Ангела и смилова се над Земљом и сваком твари и створи нове боје, како би Црна и Бела поново живеле у хармонији. Било је јасно да је, ради мира, потребно увести трећу силу.

Тако се појави црвено, наранџасто и жуто, зелено и плаво, те на крају – љубичасто. Након што клекнуше пред Господом, оне око Његовог престола начинише прекрасну дугу.

И рече им Господ:

- Идите, децо моја, Земљу и људе обојите, и лепоту од сивила и безличности избавите!

Црвеној боји је дао власт над животом и љубави и да својим присуством оживотворава Земљу. Правду и здравље додели Наранџастој боји. Кад дође до Жуте, њој повери памет и радост у човека, како би увек био разуман и весео. Све што расте и развија се Господ обуче у Зелену боју, на радост сваком створењу због плодности и обиља. Са Плавом обоји небо у знак сећања људима на слободу и истину, и лепоту вере у животу. А Љубичастој овако нареди:

- Иди и пази Моје Царство, Ја ти дајем власт и моћ! Али управљај љубазношћу и с благости, зато што Сам сам милосрдан и милостив!

Кад за то сазнаше Црна и Бела боја, стадоше молити:

- Господе, нас две бисмо саме и не могосмо Земљу да поделимо, а сад нам шаљеш и друге. Обећавамо да ћемо све уредити, само нам Земљу не узимај!

На то им Господ одговори:

- Готово је с ратовањем, мир нека завлада! У то име дајем вам Свој мир и милосрђе!

И отада је Бела боја постављена да даје светлост и чистоћу људима и да се слаже са свим бојама. А ради равнотеже, Господ, са друге стране, постави Црну боју, раздвојивши на тај начин њихове снаге.

Тако је кроз нове боје потекла сила Божија да стоји између Црног и Белог, творећи нов и прекрасан живот на Земљи.

Светлост и шароликост настанише доскорашње сивило.

А мрачне и тамне стазе посташе светле, светлошћу испуњене. И саживеше се људи с шаренилом и лепотом, допуштајући да им живот пољубичасти.

Времена много протече од тог доба, а сред живота - у шаренилу и раскоши боја - једна зебра подсећа на старе дане.