Слушај ме очима!
(Слика са нета)
Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.
Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"
Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.
Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.
Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:
"Мама, слушај ме очима!"
(Robert Duncan, "Magic hour")
Слушати некога очима значи рећи му:
"Важан си ми."
Пази на личне изборе!
У једном епархијском граду, један малишан је кришом сишао у радњу свог оца и, с мишљу да га забави, измењао је цене производа. Ставио је цену сира на цену лука, цену лука, на цену уља, цену мармеладе на цену сирћета, цену сирћета на цену детерџента, тако да је радња приказивала трагикомичан феномен. Скупи производи са ниским ценама, а јефтини са високим.
Ујутру, кад је отац сишао у радњу, није му било нимало до забаве, већ је само мислио како да несташном дечаку извуче уши.
Да, дете моје, то је слика и нашег друштва. Данас је такав сукоб у систему вредности, идеала и достојанства. Непролазне вредности се исмевају од злонамерника, искориштавају, а пролазне вредности се уздижу и приказују као неопходност и исправан начин живота, из наменских, трговинских разлога.
Вредности које произилазе из моралнога, Божијег Закона, свакодневно упадају у ћорсокаке свакодневног живота. Идеали, који могу учинити ваш живот рајским, бацају се у корпу као непотребни, док опасни, смртоносни проводи, постају ваш циљ, ваше очекивање. И теби младом, радозналом, неискусном сањару допало је да одвојиш вредност од невредности, драгоценост од недрагоцености, познато од непознатог, скупо од ништавног, потребно од непотребног. Како?
Мера нашег избора је Реч Божија, која размерава честито, чедније, лепше.
Мера нашег избора треба да је вечност. Да, дете моје, побрини се да оно чиме испуњаваш твој младалачки живот досегне у вечност.
Мера нашег избора треба да је наша бесмртност. Ти си достојнији бољег живота од оног који ти нуде трговци смрти.
Мера твог избора нек буде поправљање и усавршавање, јер је то човеку предодређено од Бога.
Постоји, извесно је, мноштво дезоријентисаних гласова. Али ти буди глув за њих. Само је један глас потребно да чујеш. То је глас Онога који жели да Његова деца «имају живот и у ничем да не оскудевају».
Дете моје, немој се преварити и занавек изгубити вид. Постоје површности које могу да те коштају вечности.
Нека те не варају етикете. Иза етикете среће скрива се смрт, иза етикете радости стоји патња, иза етикете раја – пакао.
Дете моје, пази на своје изборе! Пази, јер је грех сладак тек колико тренутак, али се отплаћује вечно!
ПАЗИ !
(Слика преузета са нета)
Прилика
("Отворена врата" - слика са нета)
У једном старом граду постављена је статуа која је представљала Прилику. Испод статуе стајао је следећи запис:
- Како се зовеш, о, статуо?
- Прилика.
- Ко те је начинио?
- Лисипос.
– Зашто имаш крила на ногама и стојиш на врховима прстију?
- Да бих показала да остајем само неколико тренутака.
– Зашто су ти косе дуге спреда?
- Да би људи могли да ме ухвате кад пролазим поред њих.
– А зашто на темену немаш косе?
- Да бих подсетила људе да, уколико ме не ухвате у време док пролазим поред њих, касније ме неће пронаћи.
Прилике, многе прилике сe свакодневно указују свим људима. Али ко је од нас у могућности да их искористи?
Прилике се не дају увек, али кад се и дају, имамо дужност да их искористимо за наше добро и на наш духовни напредак. Ако их изгубимо, нећемо их поново наћи.
Не ради нас
Како је лепо размишљала бака!
Кад би ми могли да очистимо пут наше браће од свих наших ружних речи, од сваког нашег непромишљеног понашања, од несмирених страсти, како би био леп и наш пут!
Увек размишљајмо да није дозвољено изазивати и ожалошћивати брата нашим понашањем.
Лаиса
(Снежная королева, слика-рам преузета са нет-а)
Много пута и ми, људи, не можемо да поднесемо истину, нити налазимо снагу да прихватимо боре нашег духовног постојања. Тешко нам пада да примимо савете и примедбе других. Али онај човек, који жели да се поправља, увек ће тражити неког ко ће га подсећати на његово несавршенство и ко ће му указивати како да изнађе начине и средства ка савршенству.
Ервиново писмо Герди
Све је у реду, драга Герда!
(Илустрација са нет-а)
Пуно хвала на твом лепом писму. Не требаш се бринути за мене. Све је у реду. Кувам сам, и сваким се даном све више чудим како то добро функционише. У међувремену могу то и појести без да идем у болницу на испумпавање желуца.
Како често морам журити, јуче сам пекао кромпир. Мора ли се кромпир чистити? Док се то пекло, отишао сам купити хлеб. Када сам се вратио, емајл у шерпи се скроз отопио. Нисам могао веровати да тако мало може издржати. Дим у кухињи се разишао у међувремену, но мачка је црна као гавран и кашље. Од тада панично бежи чим укључим кувало или почнем лупати са шерпама. Како, као што знаш, морам најмање једном дневно појести нешто топло, мачка се више не појављује.
Реци, колико се дуго кувају јаја? Кувао сам их два сата но никако да постану мекана. Дај ми напиши, молим те, да ли се загорело млеко може још за нешто употребити. Да ли да га ставим са стране док се ти не вратиш?
Имао сам лагани проблем са гулашом када сам хтео угрејати конзерву. Нажалост, експлодирала је у микроталасној. Враташца од микроталасне су излетела кроз прозор и уништила наш лепи стакленик ... и прозор исто. Како је прозор био затворен (морах га држати затвореним када кувам, јер иначе увек дођу ватрогасци), излетео је скупа са прозорским рамом. Ударни талас је био страшан.
Конзерва је насупрот враташцима излетела као ракета према горе, пробила плафон и погодила 13-годишњу ћерку господина Бауера, који станује изнад нас.
(Илустрација са нет-а)
Да ли ти се већ десило да ти се прљаво суђе уплесниви? Како ли је то само могуће у тако кратко време? Ти ниси ни пуне 4 недеље одсутна. Иза судопере штошта живи, могао би човек 'УНИВЕРЗУМ' снимити. Одакле долазе само сви ти гмизавци? Да ли си их можда ти тамо оставила? Углавном, напокон сам се сабрао и опрао сам суђе. Драга, немој се, молим те, љутити и викати, али онај добар порцулан од твоје баке је поломљен. Изгледао је тако чврсто да ми није било ни на крај памети да неће издржати. Можда су 1000 обртаја машине за веш ипак мало превише.
Успут речено, и она је исто покварена. Приликом центрифугирања је велики нож за резање меса мало оштетио бубањ ... и сада се налази у зиду .. нож, не бубањ. Бубањ је пробио 30цм зида од цигле и сада лежи без везе негде напољу.
Док сам јео, запрљао сам, нажалост, тепих у дневној соби и то са соком од парадајза. Ти си ми увек говорила да се сок од парадајза не да ни са чим извући. Ту се, нажалост, вараш драга моја, флека је одлично изашла, длаке од тепиха, нажалост, исто. Можда ипак нисам требао узети нитроразређивач.
Фрижидер сам морао отопити. Ти си увек тако неспретна, лед се да одлично одстранити са зидарским чекићем. Но, чудно, сада више не хлади него грије. У сваком случају је месо добро печено а јогурт, шампањац и минерална су експлодирали.
Драга моја, у четвртак сам заборавио закључати стан. Мора да је неко био овде, јер недостају неки вредни предмети, но, новац сам не чини човека срећним, како ти то увек кажеш. Ормар је исто празан, али, сигурно није било пуно у њему, јер ти увек кажеш да немаш шта да обучеш.
Када сам јуче навече хтео нахранити зеца, преврнула ми се свећа. Зец је сад без длаке. Изгледа прилично смешно.
Овим бих хтео завршити за данас. Сутра мало више. Надам се да уживаш у миру у лечилишту и да се добро одмараш.
Пуно лепих поздрава од твог Ервина!
п.с.: Када је твоја мама дознала за несрећу, добила је мождани удар. Сахрана је била јуче, нисам ти хтео ништа рећи, да се не узбуђујеш без разлога. Ипак си ти у лечилишту и требаш се одморити.
Ервин.
Тренутак истине
Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.
Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.
Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.
- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.
Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:
- Помози ми! Пашћу!
Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.
За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.
Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.
Превазилажење проблема
Једног лепог дана возач аутобуса је дошао у гаражу, где је покренуо возило, извезавши га у обилазак свакодневне руте.
Прошавши првих неколико станица све је било у реду; неколико је људи сишло, неколико ушло и, уопштено говорећи, возач је био задовољан вожњом. Међутим, на следећој станици у аутобус уђе див од човека: висине преко 2 м, грађе попут рвача са рукама до земље. Приступивши возачу, он рече:
- Велики Џон не плаћа вожњу!
И оде на крај аутобуса да седне.
Возач је, за разлику од њега, био просечне висине, око 1,70 цм, ситан и прилично благе нарави. Наравно, ни на крај памети му није било да се расправља са Великим Џоном, али због свега осећаше велико незадовољство.
Следећег дана се понови исто: тек што се беше укрцао у аутобус, горостас рече возачу:
- Велики Џон не плаћа вожњу!
А онда и дан након тога, и дан после њега и настави се то дешавати у континуитету.
Ово је у толикој мери иритирало возача, да је због Великог Џона и његове надмоћи почео да губи сан. На крају одлучи да се избори са тим. Уписао се на боди-билдинг, карате, џудо и све такве програме самозаштите.
До краја лета је прилично ојачао, тако да је свог првог радног дана, а у понедељак, када је горостас ушао у аутобус и рекао своје чувено: «Велики Џон не плаћа вожњу!», дочекао ове његове речи придижући се и уз повик:
- А зашто не?!?
Са нескривеним изразом изненађења на своме лицу, горостас се окрете ка њему и узврати:
- Велики Џон има режијску карту.
Наравоученије: Прво утврди да ли проблем постоји пре него што кренеш да га решаваш.
Рат речи
Послао, ономад, краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...».
По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...».
Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару.
Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:
- Шта си мислио кад си написао у писму: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...»?
- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...»?
- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад бисмо имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.
Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању а потом се загрлише и склопише мир.
Три лутке
Једном неки мудрац дарова младом принцу три лутке. Овај се нимало не обрадова поклону.
- Јесам ли ја девојчица да ми поклањаш лутке? – упитао је.
- То је поклон за будућег краља – одговори мудрац. Ако пажљиво погледате, видећете да у уху сваке лутке постоји рупа.
- Да... И?!
Мудрац му стави у руку парче жице и при том рече:
- Провуците кроз сваку од њих.
Заинтригиран, принц подиже прву лутку и провуче жицу кроз њено уво. Ова изађе на супротно.
- Ова лутка представља тип људи, који, без обзира о чему им говорили, одмах по чувењу испуштају то на друго уво, не придајући реченом никакву важност – објасни мудрац.
Принц провуче жицу кроз уво друге лутке; ова изађе на уста.
- Ова представља онај тип људи – говораше мудрац, - који све што чују разгласе свима око себе.
Принц подиже и трећу лутку и са њом учини као са претходне две. Али жица се не појави.
- Ова лутка представља онај тип људи, који, шта год чули – задржавају казано у себи. Једном закључана, из њих реч више не излази.
- Који је најбољи тип људи? – упита принц.
Мудрац му онда пружи и четврту лутку, као одговор на његово питање. Када је принц провукао жицу кроз њено уво, ова је изашла на друго уво.
- Поновите! – рече му мудрац.
Принц послуша, али овога пута жица изађе на луткина уста. Када је провукао жицу и трећи пут, више се није појавила.
- Ово је најбољи тип људи – примети мудрац.
Да би се удостојио било чијег поверења, човек мора да зна када није у обавези да слуша, када да ћути и када да говори.
Адвокат на испиту
Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима. Отац му рече:
- У реду, купићу ти аутомобил, али под три услова: 1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета, коју су твоји другови већ одавно стекли; 2. Да скинеш минђушу, и 3. Да ошишаш косу.
После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.
- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!
Отац одговори:
- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али, као што видим, још једино ниси ошишао косу!
Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.
- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан Хришћанин, те дане своје проводиш у Цркви, и Исус, Који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!
А отац ће на то:
- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешке...
Имам нешто да ти кажем
У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.
(Илустрација са нет-а)
Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.
Ветар није успео.
(Илустрација са нет-а)
Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.
И тако је Сунце добило опкладу.
* * *
Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.
Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.
Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.
Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.
Љубав!
Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.
("Свет" - слика преузета са нет-а)
Не мислите ли и ви тако?
Из грчког часописа "Лидија"
Наши стари родитељи
(Young mother with children - слика са нет-а)
Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих.
Али једног дана, остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци.
Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.
Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку.
Колико такве деце постоји данас у нашем друштву која напуштају своје родитеље, остављајући их да умру од глади. Много је таквих примера, где су родитељи жртве небрижне деце своје. А несрећа је што се сете својих родитеља само кад ови затворе очи.
Тада долазе као орлови да уграбе од очинске имовине шта је преостало.
Тада се сећају да су деца својих родитеља.
Очинско стрпљење
(Patience and faith, слика са нет-а)
Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”
Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:
“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”
Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”
Учи и стичи!
Чуан и Јинг су се, као свршени матуранти, запослили у неком предузећу за велепродају. Обојица су били веома вредни радници.
Након неколико година, директор фирме унапреди Јинга у шефа продаје, а Чуана остави да и даље обавља посао продавца. Али једног дана, не могавши више да поднесе, Чуан поднесе оставку директору, правдајући се како овај није уважио његов вредно уложен труд, већ да је искључиво имао слуха само за оне који су му ласкали.
Директор је био упознат са његовим досадашњим напорним залагањем и вредноћом, али како би му показао чиме се руководио при избору, он га замоли да уради следеће: да изађе и потражи има ли у околини тезга где се продају лубенице? Чуан оде и након неког времена се врати са потврдним одговором. Директор га упита колика је цена по килограму? Чуан се поново врати на пређашње место и отуда донесе информацију да је килограм 12$.
Директор му на то рече:
- Сада ћу исто питање поставити Јингу.
Јинг га саслуша, оде у проверу и кад се врати, изјави следеће:
- Господине директоре, само једна особа продаје лубенице; 12$ по килограму, 100$ за 10 кг; у складишту држи 340 диња, од тога је изложено 58. Свака лубеница тежи 15 кг. Све је довезено са југа пре два дана, те су свеже и доброг квалитета.
Чуан је био импресиониран и коначно је увидео разлику између њих двојице. И одлучио је да не даје оставку, већ да учи од Јинга.
Драги пријатељи, да би били успешни, морамо научити проматрати, размишљати дубље и даље сагледавати. У погледу само једне ствари, успешан предузимач гледа неколико година унапред, док обични људи виде само сутра. Разлика између једне године и једног дана је 365 пута - како се може зарадити!
* * *
А сад мало да се освежимо!
(слике преузете са нет-а)