Све у причама бива

Прљаве руке

Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.

- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.

Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:

- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...

Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.

- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.

У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.

У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.

- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.

Брзо смо се спријатељили.

А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.

Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.

- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.

Моја мајка тек што се била вратила са њиве.

- Мама, дај нам да једемо!

Дејанова мајка се насмеја:

- Зините да видим колико сте гладни!

- Много! – рекосмо обојица углас.

Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.

- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.

Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:

- Нећу... Нису јој чисте руке!

Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.

Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:

- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.

Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:

- Незахвалниче...

Затим како говори мојој мајци:

- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...

Најлепше руке

(Слика-рам преузета са нета)

Краљева сенка

Мале ствари

Орао и петао

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

СТАРАЦ  СИЛУАН

Три жеље

(Илустрација Ruth Sanderson)

Једног је дана један човек случајно срео добру вилу. Она је одмах предложила да му испуни три жеље.

Човек се замисли и одговори:

- Моја прва жеља је да будем јако паметан и мудар, да бих могао изабрати друге две жеље.

- У реду - рече вила и замахну својим чаробним штапићем. Твоја жеља је испуњена. Шта сада желиш?

- Ништа више - одговори човек и продужи својим путем.

Слушај ме очима!

(Слика са нета)

Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.

Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"

Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.

Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.

Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:

"Мама, слушај ме очима!"

(Robert Duncan, "Magic hour")

Слушати некога очима значи рећи му:

"Важан си ми."

Пази на личне изборе!

У једном епархијском граду, један малишан је кришом сишао у радњу свог оца и, с мишљу да га забави, измењао је цене производа. Ставио је цену сира на цену лука, цену лука, на цену уља, цену мармеладе на цену сирћета, цену сирћета на цену детерџента, тако да је радња приказивала трагикомичан феномен. Скупи производи са ниским ценама, а јефтини са високим.

Ујутру, кад је отац сишао у радњу, није му било нимало до забаве, већ је само мислио како да несташном дечаку извуче уши.

Да, дете моје, то је слика и нашег друштва. Данас је такав сукоб у систему вредности, идеала и достојанства. Непролазне вредности се исмевају од злонамерника, искориштавају, а пролазне вредности се уздижу и приказују као неопходност и исправан начин живота, из наменских, трговинских разлога.

Вредности које произилазе из моралнога, Божијег Закона, свакодневно упадају у ћорсокаке свакодневног живота. Идеали, који могу учинити ваш живот рајским, бацају се у корпу као непотребни, док опасни, смртоносни проводи, постају ваш циљ, ваше очекивање. И теби младом, радозналом, неискусном сањару допало је да одвојиш вредност од невредности, драгоценост од недрагоцености, познато од непознатог, скупо од ништавног, потребно од непотребног. Како?

Мера нашег избора је Реч Божија, која размерава честито, чедније, лепше.

Мера нашег избора треба да је вечност. Да, дете моје, побрини се да оно чиме испуњаваш твој младалачки живот досегне у вечност.

Мера нашег избора треба да је наша бесмртност. Ти си достојнији бољег живота од оног који ти нуде трговци смрти.

Мера твог избора нек буде поправљање и усавршавање, јер је то човеку предодређено од Бога.

Постоји, извесно је, мноштво дезоријентисаних гласова. Али ти буди глув за њих. Само је један глас потребно да чујеш. То је глас Онога који жели да Његова деца «имају живот и у ничем да не оскудевају».

Дете моје, немој се преварити и занавек изгубити вид. Постоје површности које могу да те коштају вечности.

Нека те не варају етикете. Иза етикете среће скрива се смрт, иза етикете радости стоји патња, иза етикете раја – пакао.

Дете моје, пази на своје изборе! Пази, јер је грех сладак тек колико тренутак, али се отплаћује вечно!

ПАЗИ !

(Слика преузета са нета)

Прилика

("Отворена врата" - слика са нета)

У једном старом граду постављена је статуа која је представљала Прилику. Испод статуе стајао је следећи запис:

- Како се зовеш, о, статуо?

- Прилика.

- Ко те је начинио?

- Лисипос.

– Зашто имаш крила на ногама и стојиш на врховима прстију?

- Да бих показала да остајем само неколико тренутака.

– Зашто су ти косе дуге спреда?

- Да би људи могли да ме ухвате кад пролазим поред њих.

– А зашто на темену немаш косе?

- Да бих подсетила  људе да, уколико ме не ухвате у време док пролазим поред њих, касније ме неће пронаћи.

Прилике, многе прилике сe свакодневно указују свим људима. Али ко је од нас у могућности да их искористи?

Прилике се не дају увек, али кад се и дају, имамо дужност да их искористимо за наше добро и на наш духовни напредак. Ако их изгубимо, нећемо их поново наћи.

Не ради нас

Како је лепо размишљала бака!

Кад би ми могли да очистимо пут наше браће од свих наших ружних речи, од сваког нашег непромишљеног понашања, од несмирених страсти, како би био леп и наш пут!

Увек размишљајмо да није дозвољено изазивати и ожалошћивати брата нашим понашањем.

Лаиса

(Снежная  королева, слика-рам преузета са нет-а)

Много пута и ми, људи, не можемо да поднесемо истину, нити налазимо снагу да прихватимо боре нашег духовног постојања. Тешко нам пада да примимо савете и примедбе других. Али онај човек, који жели да се поправља, увек ће тражити неког ко ће га подсећати на његово несавршенство и ко ће му указивати како да изнађе начине и средства ка савршенству.

Ервиново писмо Герди

Све је у реду, драга Герда!

(Илустрација са нет-а)

Пуно хвала на твом лепом писму. Не требаш се бринути за мене. Све је у реду. Кувам сам, и сваким се даном све више чудим како то добро функционише. У међувремену могу то и појести без да идем у болницу на испумпавање желуца.

Како често морам журити, јуче сам пекао кромпир. Мора ли се кромпир чистити? Док се то пекло, отишао сам купити хлеб. Када сам се вратио, емајл у шерпи се скроз отопио. Нисам могао веровати да тако мало може издржати. Дим у кухињи се разишао у међувремену, но мачка је црна као гавран и кашље. Од тада панично бежи чим укључим кувало или почнем лупати са шерпама. Како, као што знаш, морам најмање једном дневно појести нешто топло, мачка се више не појављује.

Реци, колико се дуго кувају јаја? Кувао сам их два сата но никако да постану мекана. Дај ми напиши, молим те, да ли се загорело млеко може још за нешто употребити. Да ли да га ставим са стране док се ти не вратиш?

Имао сам лагани проблем са гулашом када сам хтео угрејати конзерву. Нажалост, експлодирала је у микроталасној. Враташца од микроталасне су излетела кроз прозор и уништила наш лепи стакленик ... и прозор исто. Како је прозор био затворен (морах га држати затвореним када кувам, јер иначе увек дођу ватрогасци), излетео је скупа са прозорским рамом. Ударни талас је био страшан.

Конзерва је насупрот враташцима излетела као ракета према горе, пробила плафон и погодила 13-годишњу ћерку господина Бауера, који станује изнад нас.

(Илустрација са нет-а)

Да ли ти се већ десило да ти се прљаво суђе уплесниви? Како ли је то само могуће у тако кратко време? Ти ниси ни пуне 4 недеље одсутна. Иза судопере штошта живи, могао би човек 'УНИВЕРЗУМ' снимити. Одакле долазе само сви ти гмизавци? Да ли си их можда ти тамо оставила? Углавном, напокон сам се сабрао и опрао сам суђе. Драга, немој се, молим те, љутити и викати, али онај добар порцулан од твоје баке је поломљен. Изгледао је тако чврсто да ми није било ни на крај памети да неће издржати. Можда су 1000 обртаја машине за веш ипак мало превише.

Успут речено, и она је исто покварена. Приликом центрифугирања је велики нож за резање меса мало оштетио бубањ ... и сада се налази у зиду .. нож, не бубањ. Бубањ је пробио 30цм зида од цигле и сада лежи без везе негде напољу.

Док сам јео, запрљао сам, нажалост, тепих у дневној соби и то са соком од парадајза. Ти си ми увек говорила да се сок од парадајза не да ни са чим извући. Ту се, нажалост, вараш драга моја, флека је одлично изашла, длаке од тепиха, нажалост, исто. Можда ипак нисам требао узети нитроразређивач.

Фрижидер сам морао отопити. Ти си увек тако неспретна, лед се да одлично одстранити са зидарским чекићем. Но, чудно, сада више не хлади него грије. У сваком случају је месо добро печено а јогурт, шампањац и минерална су експлодирали.

Драга моја, у четвртак сам заборавио закључати стан. Мора да је неко био овде, јер недостају неки вредни предмети, но, новац сам не чини човека срећним, како ти то увек кажеш. Ормар је исто празан, али, сигурно није било пуно у њему, јер ти увек кажеш да немаш шта да обучеш.

Када сам јуче навече хтео нахранити зеца, преврнула ми се свећа. Зец је сад без длаке. Изгледа прилично смешно.

Овим бих хтео завршити за данас. Сутра мало више. Надам се да уживаш у миру у лечилишту и да се добро одмараш.

Пуно лепих поздрава од твог Ервина!

п.с.: Када је твоја мама дознала за несрећу, добила је мождани удар. Сахрана је била јуче, нисам ти хтео ништа рећи, да се не узбуђујеш без разлога. Ипак си ти у лечилишту и требаш се одморити.

Ервин.

Тренутак истине

Неки млади стрелац достиже такву префињеност у гађању, да је могао одапети стрелу у стабло а затим је другом преполовити. Због тога поче да се хвали како је надмашио свога учитеља.

Но једног дана, његов учитељ, поштовани старац у својим седамдесетим годинама, позва младића да га прати на путовању по брежуљцима.

Пут је био једноличан све док не дођоше до провалије. Изнад ње, уместо моста, било је постављено брвно. Учитељ пође преко брвна, а затим, зауставивши се тачно на половини, извади лук и одапе стрелу на стабло са друге стране провалије. Затим је следећим хицем располови.

- Сада је ред на тебе – рече учитељ, вративши се назад до ученика.

Младић се успне на брвно веома опрезно, а затим се полако и пажљиво упути ка његовој средини. Срце му је било у устима. Знао је да ће, уколико изгуби равнотежу, пропасти у амбис и отићи у смрт. Заокупљен опасношћу у којој се нашао, он није могао да се усредсреди на циљ. И када је, најзад, одапео стрелу, промашио је читаво стабло. Сав ојађен и сузних очију, окрену се ка учитељу, те викну:

- Помози ми! Пашћу!

Старац му приђе, узе га за руку те корачајући уназад изведе га на сигурно.

За време повратка ниједан од њих двојице није прозборио ни реч, али је младић итекако имао о чему да размишља.

Схватио је да за мајсторско звање није довољно знати контролисати само лук, већ је, такође, морао да научи како да контролише и свој ум.

Превазилажење проблема

Једног лепог дана возач аутобуса је дошао у гаражу, где је покренуо возило, извезавши га у обилазак свакодневне руте.

Прошавши првих неколико станица све је било у реду; неколико је људи сишло, неколико ушло и, уопштено говорећи, возач је био задовољан вожњом. Међутим, на следећој станици у аутобус уђе див од човека: висине преко 2 м, грађе попут рвача са рукама до земље. Приступивши возачу, он рече:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

И оде на крај аутобуса да седне.

Возач је, за разлику од њега, био просечне висине, око 1,70 цм, ситан и прилично благе нарави. Наравно, ни на крај памети му није било да се расправља са Великим Џоном, али због свега осећаше велико незадовољство.

Следећег дана се понови исто: тек што се беше укрцао у аутобус, горостас рече возачу:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

А онда и дан након тога, и дан после њега и настави се то дешавати у континуитету.

Ово је у толикој мери иритирало возача, да је због Великог Џона и његове надмоћи почео да губи сан. На крају одлучи да се избори са тим. Уписао се на боди-билдинг, карате, џудо и све такве програме самозаштите.

До краја лета је прилично ојачао, тако да је свог првог радног дана, а у понедељак, када је горостас ушао у аутобус и рекао своје чувено: «Велики Џон не плаћа вожњу!», дочекао ове његове речи придижући се и уз повик:

- А зашто не?!?

Са нескривеним изразом изненађења на своме лицу, горостас се окрете ка њему и узврати:

- Велики Џон има режијску карту.

Наравоученије: Прво утврди да ли проблем постоји пре него што кренеш да га решаваш.

Рат речи

Послао, ономад, краљ једне државе суседном владару писмо. У њему је писало: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...».

По пријему необичног писма, краљ суседне државе отпошаље одговор на исто: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...».

Први краљ се силно разљути и објави рат суседном владару.

Борбе су се водиле неколико месеци све док се не умеша и трећи краљ, заказавши овој двојици сусрет. Кад се окупише, нападнути краљ упита краља нападача:

- Шта си мислио кад си написао у писму: «Пошаљите ми плави дијамант величине голубијег јајета, или...»?

- Мислио сам – одговори овај, - на плави дијамант величине голубијег јајета или... неки други дијамант. Много волим дијаманте. А на шта си ти мислио кад си одговорио: «Ми немамо такав дијамант, међутим, кад бисмо га имали...»?

- Ту није било ничег тешко за разумети – одговори владар суседног краљевства. Хтедох рећи, кад бисмо имали такав дијамант радо бисмо вам га послали.

Краљеви се обавезаше на бољу комуникацију у будућем дописивању а потом се загрлише и склопише мир.