Мајкама
Ово је за маме које су ходале по кући целу ноћ са бебом на рукама, која није престајала да плаче.
Ово је за све мајке које су се појавиле на послу са пљувачком у коси, мрљама од млека на блузи и пеленама у торби.
За све мајке које су пекле колаче за рођендане и шиле костиме за школске представе.
И за све мајке које то нису радиле јер су биле на послу, трудећи се зарадити новац како би се платили рачуни.
Ово је за мајке које су родиле децу коју никада неће видети.
И за све мајке које су узеле ту децу, дале им дом и пружиле сву своју љубав.
Ово је за све мајке које су седеле на клупама на кошаркашким, фудбалским или рукометним утакмицама, и када су их деца питала: “Јеси ли ме видела?”, рекле су: “Наравно да сам те видела, не би то низашта пропустила” и стварно то мислиле.
Ово је за све мајке које су викале на децу у продавници и дале им по гузи у очају, када су деца ударала ногама, попут двогодишњака који жели сладолед прије вечере, и после се мрзеле јер су изгубиле живце.
Ово је за све мајке које су поразговарале са децом и објасниле им све о томе како бебе долазе на свет. И за све мајке које су то желеле учинити, али једноставно нису могле.
За све мајке које су читале причу за лаку ноћ два пута свако вече. И тада су је прочитале још једном након молбе: “Испричај ми још једном причу.”
Ово је за све маме које су научиле децу завезати пертле пре него су кренула у школу. И за све мајке које су узеле ципеле на чичак уместо оних са пертлама.
Ово је за све мајке које су научиле своје синове да кувају , и своје кћери да буду храбре и снажне.
Ово је за све мајке чије се главе аутоматски окрену кад нежни гласић у гомили зазове: “Мама?”, иако знају да су њихова деца код куће или одрасла.
Ово је за све мајке које су примиле позив из школе да им је дете болесно и нека одмах дођу по њега у школу. И оне су то учиниле.
Ово је за све мајке чија су деца кренула кривим путем, и које не могу пронаћи речи којима би допрле до њих.
За све мајке које су се угризле за усницу, кад су виделе да је њихова четрнаестогодишњакиња офарбала косу у зелено.
Шта чини добру мајку? Је ли то стрпљење? Саосећање? Могућност дојења бебе, кувања вечере и шивења дугмади на кошуљу, све у исто време? Или је то срце? Је ли то бол коју осећаш када гледаш своју кћер или сина како иде низ улицу, одлазећи по први пута сам у школу? Или је то страх који осећаш у 1 ујутро кад твој тинејџер са новопеченом возачком дозволом касни један сат кући? Трзај који те пробуди из сна, натера да одеш од кревета до креветца у 2 ноћу и ставиш руку на своју уснулу бебу? Или осећај тупе боли док проматраш кћер или сина како спава, ноћ пре одласка на факултет у други град? Или потреба да, где год се налазила, отрчиш у загрљај своме детету, кад чујеш вест да се догодила несрећа, избио пожар или неко дете умире?
За све мајке чија су деца преживела несрећу и мајке које су седеле пред телевизором престрављене, грлећи своје дете које се управо вратило живо и здраво из школе.
За све мајке које су у сузама стављале цвеће и лутке на гробове своје деце. За оне чија су деца умрла од болести, несретним случајем и најгоре од свега и најтеже за схватити, деца која су починила самоубиство.
Ово је за све младе маме које се муче са мењањем пелена и мањком сна.
И старије маме које су научиле или још уче пустити децу да оду од куће.
За све запослене маме и маме домаћице.
Самохране мајке и удате мајке.
Баке чија мудрост и љубав према својој одраслој деци и деци њихове деце остаје константна.
МАМА, ХВАЛА ТИ!
(Све слике преузете су са сајта J & B Graphic)
Тужба једног супруга
(слика-рам преузета са нета)
Сан о испуњењу жеља
Немојмо само маштати и желети; урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.
Добар начин
* * *
Група ходочасника из Србије недавно је посетила грчко острво Егина како би се поклонила моштима Св. Нектарија Егинског Свеправославног Чудотворца.
Погледајте шта се догодило на том путовању...
Чудо на Егини
Прљаве руке
Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.
- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.
Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:
- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...
Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.
- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.
У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.
У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.
- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.
Брзо смо се спријатељили.
А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.
Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.
- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.
Моја мајка тек што се била вратила са њиве.
- Мама, дај нам да једемо!
Дејанова мајка се насмеја:
- Зините да видим колико сте гладни!
- Много! – рекосмо обојица углас.
Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.
- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.
Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:
- Нећу... Нису јој чисте руке!
Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.
Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:
- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.
Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:
- Незахвалниче...
Затим како говори мојој мајци:
- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...
Не, Дејан није био лоше дете. Неколико дана после тог догађаја био је узнемирен, несрећан, очајан. Мучило га је нешто. Савест му је била немирна, гризла га је.Он можда и није хтео да увреди моју мајку, али реч «прљаве» била је увреда. Могао је рећи «земљаве», «испуцале», «грубе», чак и «ружне» руке – и све то не би било увредљиво. Али он је рекао прљаве.
Жута сунцокретова летња књига се истопи у сивој јесењој измаглици. Наши гости отидоше. Догађај с Дејаном стаде да бледи. Ускоро, обузети свакодневним бригама, ми га готово сасвим заборависмо. Поче нова школска година.
Једног дана зовну ме учитељ у канцеларију и даде ми писмо. Узех плави коверат. На полеђини била је написана Дејанова адреса. Пожурих да се изгубим из учитељеве канцеларије и нестрпљиво га отворих. Читајући га, нисам се могао уздржати... Као онда мајци, тако се сад и мени завртише две сузе у очима, али као опроштај детету које није хтело да увреди и које није знало да је увредило једну добру, једну тиху, једну кротку мајчину душу.
Писао ми је: «Замоли своју мајку да ми опрости за онај поступак. Њезина рука ми је увек пред очима и често је квасим сузама. Још онда сам желео да је пољубим и замолим за опроштај, али нисам имао ни снаге ни храбрости за то. Никад ми хлеб није био сладак, мекан и укусан као онда кад ми га је она давала. Молим те, пољуби уместо мене ту добру испуцалу руку! Дејан»
Видое Подгорец
Најлепше руке
(Слика-рам преузета са нета)
Орао и петао
Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.
СТАРАЦ СИЛУАН
Три жеље
(Илустрација Ruth Sanderson)
Једног је дана један човек случајно срео добру вилу. Она је одмах предложила да му испуни три жеље.
Човек се замисли и одговори:
- Моја прва жеља је да будем јако паметан и мудар, да бих могао изабрати друге две жеље.
- У реду - рече вила и замахну својим чаробним штапићем. Твоја жеља је испуњена. Шта сада желиш?
- Ништа више - одговори човек и продужи својим путем.
Слушај ме очима!
(Слика са нета)
Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.
Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"
Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.
Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.
Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:
"Мама, слушај ме очима!"
(Robert Duncan, "Magic hour")
Слушати некога очима значи рећи му:
"Важан си ми."
Пази на личне изборе!
У једном епархијском граду, један малишан је кришом сишао у радњу свог оца и, с мишљу да га забави, измењао је цене производа. Ставио је цену сира на цену лука, цену лука, на цену уља, цену мармеладе на цену сирћета, цену сирћета на цену детерџента, тако да је радња приказивала трагикомичан феномен. Скупи производи са ниским ценама, а јефтини са високим.
Ујутру, кад је отац сишао у радњу, није му било нимало до забаве, већ је само мислио како да несташном дечаку извуче уши.
Да, дете моје, то је слика и нашег друштва. Данас је такав сукоб у систему вредности, идеала и достојанства. Непролазне вредности се исмевају од злонамерника, искориштавају, а пролазне вредности се уздижу и приказују као неопходност и исправан начин живота, из наменских, трговинских разлога.
Вредности које произилазе из моралнога, Божијег Закона, свакодневно упадају у ћорсокаке свакодневног живота. Идеали, који могу учинити ваш живот рајским, бацају се у корпу као непотребни, док опасни, смртоносни проводи, постају ваш циљ, ваше очекивање. И теби младом, радозналом, неискусном сањару допало је да одвојиш вредност од невредности, драгоценост од недрагоцености, познато од непознатог, скупо од ништавног, потребно од непотребног. Како?
Мера нашег избора је Реч Божија, која размерава честито, чедније, лепше.
Мера нашег избора треба да је вечност. Да, дете моје, побрини се да оно чиме испуњаваш твој младалачки живот досегне у вечност.
Мера нашег избора треба да је наша бесмртност. Ти си достојнији бољег живота од оног који ти нуде трговци смрти.
Мера твог избора нек буде поправљање и усавршавање, јер је то човеку предодређено од Бога.
Постоји, извесно је, мноштво дезоријентисаних гласова. Али ти буди глув за њих. Само је један глас потребно да чујеш. То је глас Онога који жели да Његова деца «имају живот и у ничем да не оскудевају».
Дете моје, немој се преварити и занавек изгубити вид. Постоје површности које могу да те коштају вечности.
Нека те не варају етикете. Иза етикете среће скрива се смрт, иза етикете радости стоји патња, иза етикете раја – пакао.
Дете моје, пази на своје изборе! Пази, јер је грех сладак тек колико тренутак, али се отплаћује вечно!
ПАЗИ !
(Слика преузета са нета)
Прилика
("Отворена врата" - слика са нета)
У једном старом граду постављена је статуа која је представљала Прилику. Испод статуе стајао је следећи запис:
- Како се зовеш, о, статуо?
- Прилика.
- Ко те је начинио?
- Лисипос.
– Зашто имаш крила на ногама и стојиш на врховима прстију?
- Да бих показала да остајем само неколико тренутака.
– Зашто су ти косе дуге спреда?
- Да би људи могли да ме ухвате кад пролазим поред њих.
– А зашто на темену немаш косе?
- Да бих подсетила људе да, уколико ме не ухвате у време док пролазим поред њих, касније ме неће пронаћи.
Прилике, многе прилике сe свакодневно указују свим људима. Али ко је од нас у могућности да их искористи?
Прилике се не дају увек, али кад се и дају, имамо дужност да их искористимо за наше добро и на наш духовни напредак. Ако их изгубимо, нећемо их поново наћи.
Не ради нас
Како је лепо размишљала бака!
Кад би ми могли да очистимо пут наше браће од свих наших ружних речи, од сваког нашег непромишљеног понашања, од несмирених страсти, како би био леп и наш пут!
Увек размишљајмо да није дозвољено изазивати и ожалошћивати брата нашим понашањем.
Лаиса
(Снежная королева, слика-рам преузета са нет-а)
Много пута и ми, људи, не можемо да поднесемо истину, нити налазимо снагу да прихватимо боре нашег духовног постојања. Тешко нам пада да примимо савете и примедбе других. Али онај човек, који жели да се поправља, увек ће тражити неког ко ће га подсећати на његово несавршенство и ко ће му указивати како да изнађе начине и средства ка савршенству.