Све у причама бива

Зла реч на благдан

Протестна песма

 Свашта умем.

 Стварно умем.

 Само – себе не разумем.

 Ја чувао, људи, овце

тамо негде на крај света, 

мојој деци кајмак смета, 

лук им смета... 

Све им смета

Ја до школе пешачио

и по киши и по снегу,

моје кћери к'о књегиње, 

к'о да се у свили легу: 

једном шмркну, 

двапут кину 

и беже у лимузину. 

Свашта умем. 

Стварно умем.

Само – себе не разумем. 

Ја крчио с оцем шуму.

Плик до плика длан ми оспе.

Моме сину-господину 

тешко и да ђубре проспе. 

Кад му мати нешто режи 

мислим: женско па нек' режи.

А он: одмах купи ствари 

и од куће у свет бежи. 

Још ми жврља нека писма 

опроштајна,

пуна бола. 

Испаднемо пред њим криви 

ми и школа. 

Тражи новац, кука, моли 

– нема чиме стан да плати, 

а ја шашав 

па га пустим 

да се мирно кући врати. 

И све дивно, дивно умем 

само – себе не разумем. 

Све сам ово за њих стек'о. 

Нико хвала није рек'о. 

К'о да морам да се зборам 

и да леђа вечно кривим 

због принчева и принцеза.

К'о да само зато живим. 

А ја живим јер се надам 

да ме и сад негде чека 

једна шума из детињства 

и ведрица врућег млека, 

и тишина испод брега, 

и плав лепет птичјих крила, 

и огромне жуте звезде 

као што је моја била. 

Ал' путеви затрављени.

Над њима се магле топе. 

Одавно су затрпане 

моје босе дечје стопе. 

Ишао сам и ја у свет 

без режања, 

без бежања. 

Ишао сам да одрастем. 

Сад све могу. 

Сад све умем. 

Али шта ми све то вреди 

кад сам себе не разумем.

МИКА АНТИЋ

Ах, тај отац!

Разлика између мајке и оца:

Она која те воли од првог момента кад отвориш очи је твоја мајка.

Онај који те воли, а да се то не види у његовим очима, је твој отац (а ипак си неправедан према њему).

Мајка те припрема за свет.

Отац настоји свет припремити за тебе (али не ваља).

Мајка те учи животу.

Отац те учи како да живиш тај живот (ал' он је напоран).

Мајка те у својој утроби носи девет месеци.

Отац све вас носи остатак живота (ал' не осећаш).

Мајка запомаже приликом порода ал' ти не чујеш.

Отац запомаже након тога (а ти се жалиш на њега).

Мајка плаче ако се разболиш.

А отац се разболи ако ти заплачеш.

Мајка проверава да ниси гладан.

Отац те учи да не будеш гладан (ал' не схваташ).

Мајка те носи на грудима.

Отац те носи на леђима (ал' не видиш).

Мајка је извор нежности.

А отац је бунар мудрости (ал' га се бојиш).

Мајка те решава одговорности.

Отац одговорност усађује у тебе (ал' те умара).

Мајка те чува да не паднеш.

Отац те учи да после пада устанеш (ал' те смара).

Мајка те учи како да ходаш на ногама.

Отац те учи како да упорно ходаш путевима живота.

Мајчину љубав знаш од рођења.

Очеву љубав спознаш када постанеш отац.

Мајка... њена вредност се не може проценити.

Отац... њега време неће поновити...

 (са нета)

Мушкарац постајеш кад...

Сила хришћанства

Сила хришћанства, драга браћо и сестре, сила Православља јесте у непобедивој Личности Христа, Сина Божијег и Сина Човечијег. У Христу – поруганом, распетом и васкрслом – јесте тријумф Православља. Смућена душа савременог човека, [...], не може, а да не приђе Христу. И човек ће се утврдити у верности њему. Људско ће срце најпре додирнути Христова Благовест о љубави. Христова љубав према човеку није љубав учитеља хуманизма, мудраца и философа; Христова љубав према човеку није учење, нису речи – то је живот! Он силази са висине Небеске. Где? У низину прљаве, сиве, људске свакодневице. Његова љубав према човеку – није некакво маштање, разумска љубав хуманиста и философа. Он види људски род са свим његовим слабостима, познаје сву тамну дубину људскога срца и не само да он једноставно види људске потребе, него чак на Себи носи тајне ране људских слабости. Његова љубав не познаје искључивост. Пред Својом, на земаљском путу, последњом, пасхалном трпезом, Христос, Син Божији, као слуга, приклања колена пред апостолима и пере им ноге.

(епископ Митрофан Зноско-боровски)

Мекушац

Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.

− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите... Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.

− По четрдесет...

− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.

− Два месеца и пет дана...

− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.

Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!

− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.

Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена Вам је дозволила да не држите часове по подне.

Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?

Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!...

− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, Бог с Вама! Шта нам све није пропало! Затим се због Ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због Ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља...

− Нисам узимала! − прошапута Јулуја Васиљевна.

− Али имам записано!

− Па нека. Добро.

− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.

Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!

− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од Ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.

− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево Вам Ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!

И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.

− Мерси – прошапта.

Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.

− На чему мерси? − упитах.

− На новцу.

− Па ја сам Вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам Вам! На чему онда мерси?

− На другим местима ми уопште нису плаћали...

− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с Вама, дао сам Вам сурову лекцију. Даћу Вам свих Ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за Вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.

Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“

Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла. Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!”

Антон Павлович Чехов

Бојите ли се старости свог родитеља

“Постоји пауза у породичној историји, гдје се године гомилају и преклапају и природни поредак нема смисла. То је када син постане отац свога оца.

Тада отац остари и почиње да се губи, полако као магла...

То је када један од родитеља, који су те чврсто држали за руку кад си био мали, не жели више бити сам.

То је када отац, некад чврст и непобједив, постане слаб и двапут удахне прије него устане.

То је када отац, који је некада заповиједао, данас само уздише, стење и тражи гдје су врата и прозор и све му је сада далеко.

То је када један од бивших вољних, марљивих родитеља не успијева да се обуче и не сјети се да узме лијекове.

А ми, дјеца, нећемо учинити ништа осим прихватити да смо одговорни за тај живот.

Тај што нам је дао живот зависи од нас, да умре у миру.

Свако дијете је отац очеве смрти. Можда је чудна старост оца и мајке, као посљедњи напор. Наше посљедње појављивање. Прилика да вратимо бригу и љубав која нам је пружана деценијама.

И баш када смо прилагодили наш дом за бригу о нашој дјеци, блокирали утичнице, инсталирали играонице, сада ћемо промијенити изглед намјештаја за наше родитеље.

Прва трансформација се одвија у купатилу. Ми ћемо бити родитељи наших родитеља који ће сада ставити рукохват у каду. Јер туш, једноставан и освјежавајући, сада је олуја за старе ноге наших чувара.

Не можемо их ускоро оставити.

Кућа онога ко брине о родитељима имаће рукохвате на зидовима. И наше руке ће се испружити у облику рукохвата.

Остарити значи држати се за предмете, старење је заправо пењање уз степенице без степеница. Бићемо странци у сопственом дому. Сваки детаљ ћемо посматрати са страхом и незнањем, са сумњом и бригом.

Бићемо фрустрирани архитекти, дизајнери, инжењери.

Како нисмо очекивали да се наши родитељи разболе и требају нас. Жалићемо за каучима, киповима и спиралним степеницама. Жалит ћемо због свих препрека и тепиха.

Благо оном сину који је отац свога оца прије смрти, а тешко оном који се само појави на сахрани и не опрашта се сваки дан.

Мој пријатељ Јозеф Клејн је пратио оца до

његових посљедњих минута. У болници, сестра је покушавала да га подигне са кревета на носила, покушавајући да промијени постељину када је Џо викнуо са столице:

- Дај да ти помогнем.

Устао је и по први пут узео тату у крило. Ставио је његово лице на своје груди, узео га за рамена. Оца му је обузео канцер, од њега је остао само мали, наборани, крхки, дрхтави старац. Грлио га је дуго, као он њега у дјетињству, у неком добром времену. Бесконачно вријеме.

Љуљао је свог тату с једне стране на другу и мазио га. Смирујући се пред оцем, тихо је рекао:

- Овдје сам, овдје сам тата!

Оно што отац жели чути на крају свог живота је да је његов син ту."

(Карлос Фуентес)

Који лије и чисти сребро

Једном је постојала група побожних жена које су заједно читале и разговарале о Светописамским текстовима. И тако су стигле до књиге пророка Малахије. Док су читале треће поглавље, наишле су на стих који каже: "И сешће као Онај који лије и чисти сребро...." Једна од жена се понудила да сазна о процесу рафинисања сребра и да свима исприча своје искуство следећи пут.

Те недеље је та жена позвала златара и заказала састанак да га посматра на послу. Није споменула ништа о разлозима свог интересовања, осим радозналости да гледа процес рафинисања сребра. Гледала је златара како држи комад сребра изнад ватре и пушта га да се загреје. Објаснио јој је да је у преради сребра потребно држати сребро усред ватре, где су пламенови били најтоплији, како би се спалиле све нечистоће.

Жена је размишљала о томе да нас Бог држи на тако врућем месту - а онда је поново размишљала о стиху, „који лије и чисти сребро....". Питала је златара да ли је истина да мора да седи тамо испред ватре све време док се сребро прерађује. Човек јој је одговорио “да” и објаснио да не само да мора да седи и држи сребро, већ мора да држи поглед на сребру све време док је било у пламену. Ако би сребро било остављено на тренутак предуго у пламену, било би оштећено.

Жена је на тренутак ћутала. Затим је упитала златара: "Како знате када је сребро потпуно прочишћено?"

Насмешио јој се и одговорио: "Ох, то је лако. Кад видим свој лик у њему. "

Ако данас осећаш топлину ватре овог света, само запамти да те Бог Отац држи и сконцентрисано те посматра, све док се Његов Свети Лик у нама не пројави!

Кад продајемо кућу

О суровим учионицама

Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.

Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.

(архиепископ Јован Шаховској)

Родољупци

О лицемерству

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

”14. јун, 1961. године.

Драги родитељи,

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

Воли вас,

Јуџин”

О мужевима

Вакцина и/или отказ

Преподобни Јефрем Сирин и блудница

Једном приликом су неки недобронамерни људи решили да Јефрема Сирина наговоре на грех. Убедили су једну од градских блудница да оде код авве и заведе га, а ако не успе у томе бар да га разгневи, јер га нико никада није видео да се љути или се свађа.

Јефрем је саслушао њен предлог па јој рече:

- Пођи са мном!

Одушевљена блудница потрча за светитељом. Убрзо су се нашли на градском тргу, где је било много људи.

– Овде ћемо учинити то што си ми предложила.

Збуњена блудница, гледајући у народ, одговори:

- Како да то урадимо у присуству толиког света?

Тада Јефрем Сирин узврати:

- Ако се ти стидиш људи, зашто се још пре не би постидела Бога, који не само да види дела људи већ и њихове намере?

(мој слободни превод са руског)