Све у причама бива

Љуске

Критичар

Закон силе

Знање и владање

Видети Бога

Прича о три сина

Твоје славно име

Један војник Александра Великог, који се и сам звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш понашање или име.»

Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане, описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и осиромашене «хришћане», где, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16), «Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт. 5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.

Рецепт за годину

Зашто вичемо?

Најмилији ђак

Пре много година чуо сам причу једне учитељице. Звала се госпођа Томпсон.

Првог дана школске године својим ђацима петог разреда је испричала једну лаж.

Попут већине учитељица, рекла је деци да их све подједнако воли. Али то је немогуће, јер је у првом реду погурен за клупом на свом месту седео дечак по имену Теди Стодард.

Госпођа Томпсон је посматрала Тедија претходне године и приметила да се слабо игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не купа редовно.

Теди је такође умео да буде непријатан. Дошло је дотле да је госпођа Томсон

заиста уживала да пише велике масне кечеве црвеном хемијском на његовим задацима. У школи, где је госпођа Томсон предавала, наставник је на крају године био дужан да, пре него што напише своје мишљење о сваком ђаку, прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Томсон је оставила Тедијев извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.

У првом разреду, за Тедија је писало: "Теди је бистро дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати га."

У другом разреду: "Теди је одличан ђак, сви га воле, али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна."

У трећем разреду: "Тешко је поднео смрт своје мајке. Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не промени, то ће лоше да се одрази по њега."

У четвртом разреду: "Теди се повукао у себе и не показује интерес за школу. Нема много другова и понекад спава на часу."

Госпођа Томпсон је сада схватила у чему је проблем и постидела се. Још јој је горе било када су јој ђаци донели Божићне поклоне умотане у украсне папире, сви, осим Тедија, који је свој поклон донео неспретно умотан у обичну браон папирнату кесу.

Госпођа Томпсон је уз велики напор отворила баш његов поклон између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола испуњену бочицу парфема. Утишала је дечији смех тако што је рекла да је огрлица предивна и ставила је око врата, а парфем је канула себи на надланицу. Теди је остао последњи после школе да би јој рекао: "Госпођо Томпсон, данас сте мирисали као некада моја мајка."

Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат. Од тог дана је престала да предаје деци, граматику и математику. Уместо тога почела је да их учи.

Госпођа Томпсон је обратила посебну пажњу на Тедија. Како је радила са њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао. На крају године Теди је постао један од најбољих ђака у разреду. Поред тога што је слагала да подједнако воли сву децу, Теди је постао њен омиљени ђак. Следеће године је пронашла поруку испод врата од Тедија, да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу.

Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од Тедија. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. После четири године, добила је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са најбољим оценама. Уверавао је госпођу Томпсон да је она и даље најбоља учитељица коју је имао у свом животу. После четири године стигло је још једно писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је било потписано са Дипл. Инг. Теодор Ф. Стодард.

Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог пролећа. Теди је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио јој је да му је отац умро пре неколко година и питао је госпођу Томпсон да ли би пристала да на венчању узме место обично резервисано за младожењину мајку. Наравно да је госпођа Томпсон пристала. И као што већ погађате, ставила је ону огрлицу и онај парфем.

Загрлили су се и др. Стодард јој је шапнуо: "Хвала, госпођо Томпсон, што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили да се осећам посебним и да могу да постигнем нешто у животу."

Госпођа Томпсон је, са сузама у очима, шапнула: "Теди, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу. Пре тебе нисам умела да учим друге."

О мудрости

Шта са причалицама?

„Ми смо увек мање или више склони да осудимо оне који много говоре, нарочито о стварима које их се не тичу непосредно, чак и да са презиром говоримо о тим људима ко о брбљивцима и досадним причалицама. А при томе не мислимо да та људска, толико људска и тако честа мана има и своје добре стране. Јер, шта бисмо ми знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о себи, о другим срединама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо имати прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају потребу да усмено или писмено казују оно што су видели и чули, и што су с тим у вези доживели или мислили? Мало, врло мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним страстима и потребама, или чак нетачна, зато имамо разум и искуство и можемо да их просуђујемо једне с другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у целости. Тако нешто од људске истине остане увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.“

Иво Андрић, "Проклета авлија"

Носим твоје срце са собом

Цврчак и новчић

Нарцис

Мати:

- Чиме ти то, сине, привлачиш своју девојку?

Син:

- Она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.

Мати:

- А шта тебе привлачи к њој?

Син:

- Чињеница да она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.