Све у причама бива

Тома Рисков

Где је мноштво греха, велика је и милост, у то нас уверава реч Божја. А тамо где се излива крв Крсне Жртве и светли незалазна светлост животоносног Васкрсења, ту се спира сваки грех. Овај мали дар наше љубави, који имате у рукама, пријатељи, је истинита прича која се одиграла у Православној Русији...

Архим. Дионисије Каларгирос, управник сиротишта «Света Тројица»

1. поглавље

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора.
(II књига Самуилова, 22:19)

Пре сто педесет година, отприлике средином 19. века, у страшним сибирским затворима, тачније у граду Тоболском надомак планине Урала, међу многим тешким робијашима издвајао се својим дивљаштвом и пргавим карактером један робијаш, Тома Рисков. Био је то један крупан, плав младић, стар двадесет четири године, плавих очију што су пламтеле мржњом и гневом, застрашујући све који би га видели. Његова атлетска рамена и челични мишићи показивали су запањујућу снагу коју је поседовао овај робијаш пуних, сувих црвених усана. Тома Рисков био је осуђен на доживотну робију за убиство, које никако није признавао да је починио, а мишљење свих затвореника, али и становника тог краја, било је да је дошло до судске грешке због мржње његових непријатеља који су поднели оптужбе против њега. А било је веома лако поверовати у то, јер је Тома свакодневно показивао велико негодовање и бес због своје осуде, вичући у тренуцима јаке хистерије: « Невин сам, невин сам, ништа нисам учинио! Пустите ме да одем! «

Затим би као побеснела звер ударао главом о зид ћелије, ризикујући да је разбије. У тим тренуцима имао је очи гоњене животиње, а на уста му је избијала пена. Постајао би толико дивљи, да је личио на тигра одбеглог из кавеза. Али чак и када је био миран, на његовом лицу се толико огледала мржња, да је избегавао сваког човека чак и у својој најближој затворској околини.

Што је време више пролазило, Тома се све више затварао у себе, толико подсећајући на уловљеног вука, да су га остали затвореници прозвали «Вукотома», као да су намеравали да га увреде. Та су пецкања, као и други неспоразуми, често доводили до свађа између Рискова и затвореника, па још и стражара. Тада се могао видети побеснели Тома да шкрипи зубима, стеже песнице и надима груди, док је у себи пуцао од беса.

Живот Томе Рискова у сибирским затворима био је право мучење и пакао. С једне стране затвореници са својим грозним «шалама!, с друге стране батине које је добијао од стражара да би га казнили и укротили, натерали су га да, очајан, одлучи или да побегне из те море или да изврши самоубиство. Често су га виђали да бесан прича сам са собом, мичући уснама: « Осветићу се! Осветићу се свим злотворима који ме држе овде, јер сам савршено невин, невин... «

Прошле су тако три пуне мученичке године за Тому Рискова, кад су једне зимске ноћи,сурове и студене, с кишом коју као да је Бог послао да уништи свет, с муњама и громовима, сирене завијале као полуделе. Позивале су осуђенике на узбуну, да помогну да се избаци вода која је поплавила мрачне и пропале тамнице. У том часу Тома је уграбио прилику да побегне, док су га стражари јурили у суседној шуми, где су мислили да се сакрио, пуцајући из оружја.

Дан је освануо с болесним и меланхоличним сунцем, као да је хтео својим бледилом да прикаже застрашујући резултат протекле ноћи. Бегунац Рисков, који је на крају успео да побегне, беше на застрашујући начин убио два стражара, располутивши им лобање. Лешеви несрећних стражара нађени су у срцу шуме, тамо где је Тома, скривен и постављајући заседу, починио злочин. Војни врхови Тоболског послали су одреде и агенте са специјалним полицијским псима да пронађу бегунца убицу. Сав народ у крају се узнемирио описом грозног злочина и предузео одговарајуће заштитне мере. Надлежни су послали свуда опис црта лица, с несигурном надом да ће некако открити бегунца или његово скровиште и тако спречити даље злочине, али је труд, нажалост, био узалудан.

Мала је уцена за опаког убицу достигла суму од 1000 рубаља, суму изненађујућу за то доба, ипак никако нису могли да сазнају чак ни где се бегунац налази, да ли је још увек жив или су га растргли дивљи шакали у шуми. Неколико мужика, који су прочитали потерницу залепљену на зид, облизивали су усне, сањајући бајковиту суму, и говорили: « Сто му громова! Ма, светога ми Сергеја, као да се земља отворила и прогутала Вукотому! «

2. поглавље

Нека ме бије праведник... (Псалми, 140:5)

Прошле су скоро две године и у целом крају око Тоболског многи беху скоро заборавили страшни бегунчев лик. Али једног јутра изненада су се сви затвори узбунили због једног грозног злочина, који је веома подсећао на она два убиства у шуми, што су се десила када је побегао Тома Рисков. Управник затвора, строги и озбиљни Казимир Петров, нађен је убијен у свом кревету у локви крви. Глава му је била ужасавајуће расцепљена на пола, а изнад ње закачен комадић хартије, на ком је било нашврљано: « Ето ти, ђубре, што и заслужујеш за оно што си ми урадио! «

Ко год је прочитао поруку, најежио се! Више није било сумње да је убица поново био Рисков, одбегли затвореник, који је био жив и с већом мржњом настављао да убија. Страх што је обузео становништво због новог злочина, био је толики да су почели рано да се затварају у куће, закључавају и држе оружје испод јастука, за сваки случај. И поред тога нису престале приче о понеком новом убиству извршеном на сличан начин попут претходних, али се причало и о пљачкама, пожарима и другим катастрофама. Над све се надвила сенка смрти! Сви су престали да дишу и били су уверени да је Тома Рисков, Вукотома, најгори убица и разбојник. Ко може да се суочи с њим и да га докрајчи?

Сви околни надлежни органи беху се невероватно унезверили и даноноћно се састајали, покушавајући да нађу некако решење и да умире свет, што се узрујао и тражио гаранције своје сигурности. Тешкоће да се Вукотома открије и ухапси постале су још веће због сурове зиме са снежним наметима који су представљали природно склониште за убицу, и тако су околности спречиле потере организоване против те дивље звери што је, где год би намирисала живо биће, тражила освету крвљу.

Једна за другом пролазиле су године и Тома Рисков је постао ноћна мора, страх и трепет целог краја. Његово име постало је синоним за сва злодела. Ове забрињавајуће чињенице стигле су чак до Петрограда и начиниле такав утисак, да се више није ни помишљало на уобичајене балове и забаве. Уследили су састанци за састанцима виших великодостојника да би пронашли начин да униште претећег злочинца, ког су сматрали јединственим примером злочинца у округу око Тоболског.

Заиста, чак је и у Петрограду владао толики страх од славе овог великог криминалца, да се, када се на једном племићком балу неки млади хусар прерушио у Вукотому, више од петнаест дама, госпођа и госпођица, осетило толико лоше, да су морале да затраже лекарску помоћ да дођу себи, али је и млади хусар био најстроже кажњен.

* * *

Прошло је више од десет година, десет мучних година, пуних море и страха, десет година агоније за све становнике у области. Да би заплашиле децу када су била немирна, мајке су им викале:» Вукотома! Ево га Вукотома, долази да те поједе! «. А она би, преплашена, трчала да се сакрију у мајчином загрљају. И злочинчева слава је толико утицала и на одрасле, да су се, желећи да увере друге да говоре истину, заклињали: « Живота ми! Дабогда ме убио Вукотома ако лажем!»

Други, опет, желећи да изнервирају или уплаше неког, довикивали би му: «Чекај само, наћи ће те Вукотомина ручерда! Добићеш ти од њега!»

И заиста, Вукотома је то и радио! Попут грома је ударао где је мислио да ће посејати јад и чемер. Није правио разлику. Чинило се да у њему није било срца које би дирнули јауци и сузе оних које је нагонио да кукају и јецају од бола, већ да је у грудима имао комад црног гранита. Рекло би се да његовим венама није текла крв, већ опијум што га је чинио ненаситом смрћу, терао да уништава, да непрестано убија – старце и децу, младе и старе – и да сеје смрт и уништење где год да крочи. Становници и власт били су у таквој мери очајни и обезнађени да ће моћи да се сакрију од Вукотоминог беса, да су у околним манастирима држали бденија, молећи Бога да сачува крај од злочинчевог бича. Власт је, наравно, издала и другу потерницу упетостручавајући суму за Вукотомино хватање или убиство. Свет је с неверицом и прижељкивањем стајао пред новом потерницом и свако је за себе благосиљао оног ко би имао среће да добије астрономску суму.

«Благо оном ко имадне среће, па му помогне свети Сергеј да нађе Вукотомино гнездо и изручи га полицији! Што ће му Васкрс бити леп!»

«Ко би га ухватио, благо њему, сад кад се ближи Васкрс!», говорили су неки, «Тај ће бити прави срећник! Колико би само добро ухрањених јагањаца могао да купи толиким новцем! Колико вотке! Колико црног кавијара и других добара Божјих би могао да приушти себи онај ко би имао моћи да ослободи крај од тог виновника свих зала!»

Сложили су се, свакако, да пошто нису могли да га ухвате живог, бар покушају да га убију и да окаче његову прљаву главу на тргу, да је виде сви грађани и да поверују да су се коначно ослободили те крвожедне звери. «Ах!», говорио је сам за себе један мали, дебељушкасти козак, «како бих волео да ја будем тај који ће ослободити наш иначе миран крај од тог прљавог шакала.»

Да би што пре нашли онога ко ће уништити Вукотому, власти су позвале све слободне војнике и ловце из краја, и наравно обећале да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебне државне почасти и доживотне повластице. Иако су специјални агенти и ловачки пси даноноћно буквално «чешљали» читав крај, иако су свуда постављали заседе и замке, Вукотоме нигде није било, али није више остављао ни своје злочиначке трагове. И пошто је поново прошло шест месеци без знака живота, многи су поверовали да га је растргла нека гладна дивља животиња у шуми која није могла да схвати да је и он сам звер. Зато се свет окуражио и почео слободно да се креће. Власт је обуставила потеру за Томом Рисковим и што је време више пролазило, то су ређе мајке уместо бајки причале о Вукотоминим делима и неделима да би мало застрашиле децу кад су немирна.

- наставиће се -

Наша дужност

У једном старом храму налазила се слика следеће садржине: насликан је био један свештеник, који се другима обраћао са: «Ја вас свему учим.»; поред њега се налазио један властодржац, крај кога стајаху записане речи: «Ја владам над свима вама.»; крај властодршца стајао је војсковођа, говорећи: «Ја вас све штитим.»; а поред војсковође је стајао сељак, који показиваше своје нажуљале руке, уз речи: «Ја вас све храним.». На крају, негде у ћошку слике, један ђаволак се смејуљио, говорећи: «Сви ћете мени припасти, уколико не будете ваљано извршавали своје обавезе.».

Заиста, нико не треба да презире допринос других. Сваки човек даје свој допринос друштву, уколико он сам савесно испуњава своју дужност. Навикли смо да загледамо у друге и да друге осуђујемо. Потражујемо своја права а другима намећемо само обавезе и дужности. Када би сви у потпуности извршавали своје обавезе, многе ствари би се у нашем друштву поправиле.

Нојева барка...

... у данашњем друштву

Господ Бог говори Ноју:

"За једну годину, направићу велику кишу и вода ће прекрити земљу и уништићу све на површини земље. Али тражим од тебе да спасиш праведне људе и по један пар од свега живога. Па ти због тога наређујем да саградиш Барку."

Проломи се гром и Бог даде Ноју планове за Барку.

Уплашен, Ноје је узео планове и одлучио да направи Барку.

"Запамти" - рече Бог, "за годину дана мораш завршити Барку и укрцати на њу све које сам ти рекао."

Тачно годину дана касније, небо је потамнило, мора су се узбуркала... А Бог примети како Ноје седи испред своје куће и плаче...

"Ноје, где је Барка?" - рече Бог.

"Опрости ми, Боже. Покушао сам да је направим, али сам имао великих проблема. Прво сам морао набавити грађевинску дозволу, али твоји планови нису били по закону, па сам морао да их однесем у један конструкторски биро да их преправе. Онда сам морао да се препирем са противпожарном службом о томе да ли на Барки треба да има противпожарни систем или не. Онда се мој комшија почео бунити како ће му Барка заклонити сунце ако је будем саградио у свом дворишту. Па сам морао да закупим земљиште за изградњу. Онда је настао проблем са дрветом. Никако нисам могао да набавим довољно стабала, јер друштво за заштиту сова мисли да би тиме угрозио њихово природно станиште. Једва сам их убедио да ми дрво треба да бих спасио сове. Додуше, Друштво за Заштиту Дивљих Животиња ми није дозволило да хватам сове, према томе, неће бити сова. Столари и тесари су оформили синдикат и почели да штрајкују. Тако да сам морао направити договор са синдикатом и сада запошљавам 10 тесара и 6 столара.

Још увек ништа од сова.

Када сам почео да скупљам остале животиње, добио сам тужбу од Друштва за Права Животиња. Тужили су ме због дискриминације јер сам узимао само по један пар од сваке врсте. Онда сам добио допис од Министра за Пољопривреду у којем тражи да му напишем елаборат о утицају потопа на пољопривреду наше државе. Није му се свидело што Бог није на њиховом платном списку. После тога ми се јавила Војска да им дам планове и мапе потопа. Послао сам им глобус. Тренутно покушавам да решим тужбу Удружења Против Дискриминације, јер нећу да дозволим укрцавање неверника и безбожника. Пореска служба ми је блокирала све рачуне, јер тврде да градим барку како бих побегао из државе, а да не платим порезе. Држава ми је управо послала упозорење да морам да платим неку таксу и да Барку морам регистровати као "објекат за рекреацију".

Опрости ми, Боже, али стварно мислим да нећу моћи завршити Барку следећих 5-6 година."

Небо се разведрило, сунце је поново почело да сија, а мора су се умирила. Дуга се појавила на небу. Ноје се понадао.

"Господе, значи ли то да нећеш уништити Земљу?"

"Не," - рече Бог, "држава ју је већ уништила."

Отац

Кад је Сведобри Господ стварао Оца... узео је висок калуп. На то му анђео, стојећи у близини, рече:

- Какав је то Отац? Ако ћеш стварати децу која ће бити тако близу земље, због чега Оца уздижеш тако високо? Он неће бити у стању да игра са њим кликера без клечања, нити да га ушушка пре спавања без савијања, али ни да га пољуби уколико није погнут.

Господ одговори уз осмех:

- Да, али ако би био величине детета, на кога би се оно имало угледати?

Када му је Господ направио руке, оне су биле велике и снажне. Анђео, негодујући, тужно одмахиваше главом, говорећи:

- Јеси ли сигуран да знаш шта радиш? Велике руке су незграпне. Оне не могу свладати зихернадлу, малу дугмад, гумицу за косу, нити извадити трн што се зарије у прст са бејзбол палице.

Још једном се Господ осмехну, зборећи:

- Знам и таман су толико велике да у њих може да стане све оно што један мали дечак испразни из свог џепа до краја дана, а опет довољно мале да могу да обгрле дечије лице.

Затим је Бог дуго вајао, правећи му танке ноге и широка рамена. Анђео умало није пресвиснуо од шока.

- Уистину, недеља је на измаку – приговарао је. Да ли си приметио да он нема крило! Како ће држати дете близу себе, а да му оно не заврши између ногу?

Насмеја се Господ и рече:

- Мајка треба да има крило. Отац мора да има снажна рамена како би могао да вуче санке, одржава равнотежу док учи дете да вози бицикл, и да се на њима одмара поспана главица, кад се из циркуса враћају кући.

Господ је био на половини посла, правећи два огромна стопала, дотад невиђена, да их анђео ни са једним другим није могао упоредити.

- То није у реду. Да ли заиста мислиш да ће се ови велики табани подићи из кревета раном зором кад беба заплаче? Или да ће успети на рођенданској забави проћи између гостију, а да их бар троје не поруше?

- Задовољиће, видећеш. Пружаће подршку малом детету које жели јахати на коњским тркама, или ће преплашити миша у летњој колиби, а саме ципеле ће постати велики изазов који ће требати попунити.

Господ је радио до дубоко у ноћ, стављајући у њега мало речи, али са призвуком постојаности, ауторитативан глас и очи којима ништа неће промаћи, уз неизоставну смиреност и трпељивост.

Најпосле, кад би већ при крају, досети се још нечег, па му угради сузе. Затим се окрену према анђелу, упитавши:

- Јеси ли сада уверен да он може волети исто колико и мајка?

Анђео више не рече ни реч.

Erma Bombeck

Поуке

Радозналост

Један новинар није подносио радозналост. Био би као ван себе, кад би га његов саговорник почео испитивати.

Једном је путовао возом у Италију. У купеу се сусрео са једним Грком и почело је испитивање: «Одакле си? Одакле долазиш? Где идеш? Шта ћеш тамо радити?...» И све тако редом.

Новинар је одговорио:

- Долазим из луднице; добио сам слободан викенд и идем кући.

Његов саговорник је занемео. Ускоро је целим возом кружила прича, да је у празном купеу један лудак.

Тако је човек могао у миру да путује.

Неки људи још како умеју да преко мере буду радознали! Рекао би човек - као да су судије. Све желе да сазнају. Само што их поздравиш, тек што се приближиш, почињу са питањима. Као да желе да попуне анкету.

Радозналост узнемирује, заморна је и непожељна.

Томас Кинкејд

Овај предивни дијалог у коме учествују двојица уметника, један на почетку каријере а други на заласку, преузех из филма Thomas Kinkade Christmas Cottage. Истинита прича о сазревању младог сликара, који стицајем околности и посве невољно мора да се врати у свој родни градић. Међутим, поновни сусрет са старим учитељем и познатим сликаром биће за њега право надахнуће, у чему ће спознати и Божију Промисао.

За љубитеље филма препорука, а за све који воле овакве слике - Томас Кинкејд!

Уживајте!

Мајкама

Ово је за маме које су ходале по кући целу ноћ са бебом на рукама, која није престајала да плаче.

Ово је за све мајке које су се појавиле на послу са пљувачком у коси, мрљама од млека на блузи и пеленама у торби.
За све мајке које су пекле колаче за рођендане и шиле костиме за школске представе.
И за све мајке које то нису радиле јер су биле на послу, трудећи се зарадити новац како би се платили рачуни.
Ово је за мајке које су родиле децу коју никада неће видети.

И за све мајке које су узеле ту децу, дале им дом и пружиле сву своју љубав.
Ово је за све мајке које су седеле на клупама на кошаркашким, фудбалским или рукометним утакмицама, и када су их деца питала: “Јеси ли ме видела?”, рекле су: “Наравно да сам те видела, не би то низашта пропустила” и стварно то мислиле.

Ово је за све мајке које су викале на децу у продавници и дале им по гузи у очају, када су деца ударала ногама, попут двогодишњака који жели сладолед прије вечере, и после се мрзеле јер су изгубиле живце.
Ово је за све мајке које су поразговарале са децом и објасниле им све о томе како бебе долазе на свет. И за све мајке које су то желеле учинити, али једноставно нису могле.

За све мајке које су читале причу за лаку ноћ два пута свако вече. И тада су је прочитале још једном након молбе: “Испричај ми још једном причу.”
Ово је за све маме које су научиле децу завезати пертле пре него су кренула у школу. И за све мајке које су узеле ципеле на чичак уместо оних са пертлама.
Ово је за све мајке које су научиле своје синове да кувају , и своје кћери да буду храбре и снажне.
Ово је за све мајке чије се главе аутоматски окрену кад нежни гласић у гомили зазове: “Мама?”, иако знају да су њихова деца код куће или одрасла.

Ово је за све мајке које су примиле позив из школе да им је дете болесно и нека одмах дођу по њега у школу. И оне су то учиниле.
Ово је за све мајке чија су деца кренула кривим путем, и које не могу пронаћи речи којима би допрле до њих.
За све мајке које су се угризле за усницу, кад су виделе да је њихова четрнаестогодишњакиња офарбала косу у зелено.

Шта чини добру мајку? Је ли то стрпљење? Саосећање? Могућност дојења бебе, кувања вечере и шивења дугмади на кошуљу, све у исто време? Или је то срце? Је ли то бол коју осећаш када гледаш своју кћер или сина како иде низ улицу, одлазећи по први пута сам у школу? Или је то страх који осећаш у 1 ујутро кад твој тинејџер са новопеченом возачком дозволом касни један сат кући? Трзај који те пробуди из сна, натера да одеш од кревета до креветца у 2 ноћу и ставиш руку на своју уснулу бебу? Или осећај тупе боли док проматраш кћер или сина како спава, ноћ пре одласка на факултет у други град? Или потреба да, где год се налазила, отрчиш у загрљај своме детету, кад чујеш вест да се догодила несрећа, избио пожар или неко дете умире?

Тужба једног супруга

(слика-рам преузета са нета)

Сан о испуњењу жеља

Немојмо само маштати и желети; урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

Добар начин

* * *

Група ходочасника из Србије недавно је посетила грчко острво Егина како би се поклонила моштима Св. Нектарија Егинског Свеправославног Чудотворца.

Погледајте шта се догодило на том путовању...

Чудо на Егини

Прљаве руке

Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.

- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.

Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:

- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...

Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.

- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.

У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.

У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.

- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.

Брзо смо се спријатељили.

А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.

Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.

- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.

Моја мајка тек што се била вратила са њиве.

- Мама, дај нам да једемо!

Дејанова мајка се насмеја:

- Зините да видим колико сте гладни!

- Много! – рекосмо обојица углас.

Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.

- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.

Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:

- Нећу... Нису јој чисте руке!

Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.

Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:

- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.

Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:

- Незахвалниче...

Затим како говори мојој мајци:

- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...

Најлепше руке

(Слика-рам преузета са нета)

Краљева сенка

Мале ствари