Све у причама бива

Тома Рисков

6. поглавље

Јер пошто се обратих, покајах се; и пошто се научих, ударих се по бедру; јер се посрамих и стидим се што носим срамоту младости своје. (Јеремија, 31:19)

Иследнички врхови сазвали су лекарски конзилијум да се посаветују шта се дешава. Можда је полудео? Можда има неку душевну болест? Можда се лукаво претвара да би избегао вешала која га неизоставно чекају? Лекари, познати психолози и неуролози, попут славног петроградског неуролога Зиновија Џалскова и кијевског неуролога Симеона Главриског, који су у то време случајно пролазили крајем и били позвани да прегледају Тому, једногласно су изнели мишљење да се злочинац не претвара, већ је заиста претрпео дубок душевни потрес с изразитим симптомима преокрета набоље. Човек који је попут звери забадао нож у срца многих невиних бића, сада је корачао путем очишћења и душевног препорода.

Међу великим личностима које су посетиле дивљу звер Урала, која се сада налазила у рукама Правде, био је и архиепископ Кијева и Галиције, Питирим, један мудар и истински велики православни јерарх, који је с озбиљношћу којом се одликовао, одмах по изласку из Вукотомине ћелије, док му се поглед мутио од суза, а усне дрхтале од тронутости, рекао: « Ни луд, ни психопата, ни лицемер, како мислите, господо! Тома Рисков се препородио благодаћу Светог Духа, као многи други грешници у животу! И он је једно од многих чуда нашег доброг Христа. Није могуће да је нешто друго. Чим ме је видео да улазим у његову депресивну ћелију, на коленима је допузао до мене, не да би ме напао, но да ми дечје нежно пољуби руку и да ми каже, најдирљивије што сам чуо у животу, «Христос васкрсе!».

« Верујем, дакле «, додао је тај изузетни јерарх, « да је раније био луд и ван себе, али сада не! Сада је он «дошао себи» као блудни син и тражи опроштај од Бога и нашу помоћ, да би постао нови човек. Уверавам вас све да је он далеко од сваког ђавољег утицаја, зато гарантујући мојом архијерејском чашћу и достојанством тражим да му све опростимо, а Црква да му да разрешење грехова. «

И идући ка кочији која га је чекала, добродушни и часни јерарх очински је ударио по рамену управника затвора, који га је с поштовањем и уљудношћу пратио до излаза, и рекао му: « Никада то не заборавите, пријатељу! Тома «мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се». Дође Син Човечји да потражи и спасе изгубљеног! «

Пошто је, међутим, Закон суров, али Закон, полицијски органи припремили су извештај о Томи, обиман и језивог садржаја, да би му се што пре судило. Али рођење царевића, наследника престола због ког је великодушни цар Николај I потписао опште помиловање, даровало је и Томи слободу, коју нити је тражио, нити је оставила утисак на њега. Међутим, излазећи из затвора, непрестано се клањао до земље и све поздрављао са «Христос васкрсе».

Сада је Тома био слободан човек међу слободнима! Али «због његове отежавајуће прошлости», требало је неко да гарантује за његов миран и частан живот у друштву. Добри архиепископ Питирим спремно је дао своју архијерејску реч, док је надзорник затвора Иван Рабулоски задужио ветерана и искусног резервног официра Јонатана Љвова да надгледа Томин свакодневни живот.

То је било сасвим лако, јер је сада Тома, пун светлости Христове, пун божанске доброте, од страшног злочинца и пљачкаша постао мирнији и од најбезазленијег детета. Радио је, радио с пуно воље и најтеже послове. Никада ништа није тражио, нити је очекивао плату. Никога није узнемиравао, но је свакога услуживао својом добротом. Чим би спазио натовареног човека, одмах би остављао свој посао да потрчи да га олакша до куће, клањајући се љубазно чим би спустио терет, не очекујући ништа. Други пут, опет, кад би видео неку старицу да се враћа с пијаце с потрепштинама, трчао би радостан да је одмори, док би га она благосиљала. Зар само то?! Кад би умро неки сиромах, Тома је увек био ту да помогне – да подигне покојника, да ископа гроб, да га сахрани и, свакако, да понуди нешто од своје мизерне дневнице осталим члановима ожалошћене и осиротеле породице. Толика је била његова ревност, доброта и стрпљење пред увредама и непристојним речима злобника, да је убрзо сав свет у граду и унаоколо почео да заборавља пређашњи увредљиви његов надимак «Вукотома» и уместо тога сада су га сви звали «Добротома».

Тих година, пошто није постојало лекарско-апотекарска заштита, епидемије су биле веома честе. Једне године, једног веома врелог лета, крај је задесила страшна колера. Становништво је било десетковано том проклетом болешћу толико брзо да нису стизали да сахране мртве. У иначе веселом Тоболску није постојала ни једна кућа из које није изнето једно-двоје мртвих и која није имала многе тешке болесне у кревету, који су се увијали од болова, повраћања и агоније. И сви су они остајали беспомоћни, јер је постојала опасност преношења болести. Ако је још и постојао неко ко је био лакше болестан и ко би се усудио да се приближи тешко оболелом, страх од повратка и погоршања болести, као и нагон за самоодржањем, терали су га да бежи миљама далеко од опасног болесника. И тада би призор био срцепарајући! Видели би се болесници у креветима, напуштени од свих, да напрежу своје последње снаге да викну: « Еј, ви, што пролазите напољу, тако вам Бога, браћо, дајте нам мало воде, скапасмо! «

Али и ти ретки пролазници журно су трчали да оду, као да их је јурила колера!

7. поглавље

Ходите, благословени од Оца Мојега, примите царство које вам је приправљено од постања свијета. Јер огладњех и дадосте Ми да једем, ожедњех и напојисте Ме, гост бијах и примисте Ме, го бијах и одјенусте Ме, болестан бијах и обиђосте Ме, у тамници бијах и дођосте к Мени. (Матеј, 25:34-36)

Усред тог пакла језе и безнађа, само је један човек остајао миран и с мајчинском бригом вољно трчао свуда и свакоме да пружи руку помоћи. Био је то Тома Рисков! Није било куће у коју није ишао да покаже колико може да понуди једно срце, које је у себи крило Христа: једну «савршену љубав», «љубав према Христу која изгони страх», као што чудесно наглашава вољени ученик Љубави, Јован Богослов. И заиста, ко воли истински, хришћански, не боји се ничега у животу. Онај ко је испуњен Христом, има снагу да премешта планине које често прече пут љубави. Онај ко заиста воли, може да премешта те планине да би остварио велика дела што изазивају страхопоштовање, изненађују и остају као бесмртни примери будућим генерацијама. Тако и сада већ «добри» Тома, Добротома, остаће за Тоболск и цео крај једна прича живе љубави, једна легенда налик божанској жртви! Постаће најлепша и најдирљивија песма о чудесним хришћанским осећањима према ближњем, песма што олакшава часове бола и усамљености. У том часу понуда и љубав исказују се самом Богочовеку, као што су нас у то уверила непогрешива уста Учитеља Љубави: « Заиста, заиста вам кажем, кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. « (Матеј, 25:40)

И велика је ствар, невероватно јунаштво, истинска човечност да неко може, гледајући другог како пати, да пружи руку са старањем и саосећањем, да га напоји утехом и да му, као марамом, својим старањем обрише вреле сузе самоће и болести.

Усред свог тог ламента напаћених и болесних, у тој општој несрећи од колере и куге, чуо се утешни, брижни и нежни Добротомин глас: « Христос васкрсе! Долазим! Долазим, слатки брате! Ја сам, ја сам, Тома! Даћу ти што год ти треба! «

И Тома се трудио и нудио што може. Једном би стављао влажне облоге са сирћетом, другом би мењао постељину и покриваче, трећег би опет трљао лековима, а четвртом дувао у горуће чело... Сам је пресвлачио болеснике, сам их је купао, сам је бринуо о пустим и празним кућама и скупљао осиротелу децу. Трчао је, сем тога, да нахрани и њихове животиње, које су се, и саме и гладне и болесне, оглашавале и читавој жалосној околини давале тако језиву ноту, као да су схватале зло које је задесило крај.

Реч «чудо» не може да искаже све што је, с толиком ревношћу и хришћанским јунаштвом, чинио Добротома. Сви, али баш сви су остајали неми и запањени његовим делом. А оно што је највише изненађивало јесте да се Тома без страха приближавао тешко болесним и услуживао их! Упркос свему томе, бивао је све здравији, све живљи и снажнији. То је логично, јер онима који воле Бога све служи на добро. Ни један човек који добро чини, надахнут примером Спаситеља Богочовека, никада није пропао! Никада га није напустила Христова благодат! Зато је и Тома остао нетакнут страшном болешћу, која је шибала крај, јер га је покривао благослов и заштита Свемоћног, Васкрслог Бога и Спаса.

Толики је заиста био благослов Божји на Томи, да се дешавало оно изненађујуће и необјашњиво: кад би, у бескрајним ноћима, седео крај узглавља разних тешко оболелих и на свој начин говорио о љубави и милосрђу Божјем према сваком покајаном грешнику, болесни су се у зору, као неком невидљивом руком излечени, будили без температуре, добро расположени, и са сузама у очима љубили добротворне, човекољубиве и неуморне Томине руке.

Чудотворна икона Пресвете Богородице "Семистрельная или Умягчение злых сердец"

Коначно! Чим су се појавиле прве јесење хладноће епидемија се повукла и градске власти су хтеле да узврате, као што приличи, том јунаку љубави, том анђелу утехе, који је с потпуним самоодрицањем и пожртвованошћу стао на страну оболелих у граду. Међутим, они који истински раде за ближњег и за његову душу, и верују да крај њихових племенитих борби није хладни и суморни гроб, већ величанственост небеског блаженства, знају да «... блажени су који се у Господу упокојише... њихова дела пратиће их...» и зато не очекују људске, пролазне славе и части за добра која чине! Зато ни Тома никако није прихватао, но с искреном понизношћу одби сва почасна одликовања која су хтели да му доделе. Једино за шта је замолио било је да му допусте да иде у древни манастир Пресвете Марије, да у његовој лепоти и спокоју проведе неколико дана. Томину жељу сви су радо прихватили и уступили му два снажна коња, на која су мушкарци и жене натоварили понуде и завете, и испратили га до изван града. Са сузама и дубоко тронути, сви без изузетка испраћали су свог великог добротвора. А Тома, с десном руком на срцу, клањао се непрестано, десно и лево, и с осмехом, као у екстази; опраштао се од њих још увек с Васкршњим поздравом који га је препородио: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! «

- наставиће се -

Тома Рисков

4. поглавље

Признајем кривицу своју и тужим ради гријеха својега. (Псалми, 38:18 )

Васкршњи Понедељак! Власти су биле невероватно узнемирене. Колико су лепо становници у крају око Тоболског јуче славили, толико су данас били забринути и престрављени. Упркос томе, сви су хтели да иду у цркву, где их је отац Владимир чекао за лепу Васкршњу Литургију.

Звона су свечано и умилно звонила охрабрујући уплашена срца хришћана, којима се чинило да чују самог Васкрслог Богочовека како им довикује: « Не бојте се, Ја надвладах свет! «

Колико су се само изненадили и уплашили, колико су се збунили и узнемирили, када су крај једног од стубова, што одвајају десни брод храма, угледали Вукотому да стоји гледајући нетремице преслатког Распетог Христа и непрестано шапуће:» Христос васкрсе! Христос васкрсе! «, са страхом држећи на грудима шарено јаје малог Михајла. Неки нису могли да поверују да је то Вукотома и мислили су да је тај што се тако предано и као у екстази молио пред Распетим, био посрнули локални просјак, општепознати Богорис Пљатов. Други су се крстили и уплакани шапутали: « Христе и Богородице! Да ли да верујемо својим очима да је то заиста Вукотома ту пред нама? Ма, је ли истина? Стварност је. Зар је овде звер, која је ненасито растргла толике животе, толике куће опустошила и чије је име све нагнало да зауставе дах? «

Па, ипак, то је био он, Тома Рисков! Тај најгори злочинац и убица, коме је био довољан један тренутак Васкрса, једно «Христос васкрсе!» тамо крај креветића малог анђела Михајла, па да се као чудом поново роди, као и многи други који су се тог дана поново родили, просветљени божанском светлошћу Васкрсења. Снага Крста и Васкрсења Христовог сломила је и уништила у њему сваки злочиначки нагон. У њему се рађао нов човек, покајан, пун истинске вере, љубави и доброте, то је већ било сасвим јасно.

Али, иако су многи устукнули уплашени призором Вукотоме, као да су очекивали неки од оних његових злочиначких напада, иако су се многи приближавали да се својим очима увере да је то он и потом победоносно викали:» Коначно! Он је! Брзо да обавестимо полицију да га ухапси!», Тома је остао непомичан, као да је управо пронашао оно што је толико година тражио, оно што је његова душа у бурним таласима сумње и подивљале савести засигурно чезнула да нађе. Из његових тврдих очију непрекидно су лиле сузе, ти драгоцени бисери покајања, сузе које могу најлепше да оперу душу и да је очисте од сваке прљавштине и мрље. Такве је сузе некада лио покајани Давид, тако је плакала грешна жена ухваћена у прељуби, такве су сузе текле из очију злочинца распетог с Христом, који је добио прво место у Рају!

Све док је трајала умилна Васкршња Литургија неколицина људи су се међусобно дошаптавали:» Да га ухватимо, да нам не побегне, убица...». Можда је он све то и чуо, а можда и није, јер је био потпуно предан општењу с Разрешитељем људских греха, Исусом. Сад је већ било очигледно да није било разлога да га ухапсе – он је већ био ухваћен у мрежу Христове љубави! Искрено се покајао. Духовно се препородио. У то су уверавале вреле сузе што су се лиле из његових очију, и његово смирено очаравајуће лице што је на све стране ширило зраке љубави и саосећања, док су усне, дрхтаве од тронусти, полако шапутале сваком ко би га погледао:» Христос васкрсе!»

Божанствена Литургија се завршила и народ је радостан излазио из цркве. Поздрављали су једни друге радосно са «Христос васкрсе!» и само је Тома остао клечећи, у истој молитвеној екстази, гледајући у патњи златни крст што је сијао изнад Лепих Врата. На њима је стајао седи свештеник, држећи у десној руци позлаћену икону Васкрсења коју су малопре целивали хришћани, да би исказали захвалност Разрешитељу греха. Поглед му се спустио на Тому. Неколико минута посматрали су један другог. Тренутак је био напет, а опет незамисливо величанствен за ову душу израњављену и заведену, која је већ годинама била утонула у греху, а коју је сада позивао Христос! Зашто је, уосталом, и дошао у свет, у овај свет пун страсти, мржње и зла? Шта је друго дошао да ради, ако не да нађе Томе свих времена који су у животу посрнули, упали у блато и укаљали одећу душе своје? Како је топло и умилно громким гласом довикивао пророк Исаија сваком грешнику који би се оклизнуо и пао. « Оперите се и будите чисти, одбаците лукавства из душа својих пред очима мојим! « Али и велики италијански филозоф, Ђовани Папини, колико је само био у праву када је написао «У животу Христовом».

« Од мудрости Крстове проистичу титуле и највише науке самог човека! Па и академије и институти. Крст Господњи остаје увек за сваког грешника непресушни извор очишћења душе, мудрост и освећење и разрешење од зла. «

Свештеник је, држећи уздигнут Часни Крст, спорим, али сигурним кораком изашао из олтара и пришао Томи, који је клечао потресан плачем с јецајима што су снажно одзвањали у цркви. Налик величанственом Мојсију, пружио је руку, лагано куцнуо Тому по рамену и очински му рекао: « Томо, Христос васкрсе. «

Полако и преплашено Тома је управио ка свештенику Вишњег своје очи мутне од плача, као са стидом и гушећи се у сузама одговорио: « Оче, ваистину васкрсе. « 

Свештеник се охрабрио и, испустивши један уздах олакшања, с нежношћу му рекао: « Чедо моје, желиш ли да се поклониш Часном Крсту и Васкрсењу Спаситеља нашег? На Крсту је разапет Господ наш да би Својом драгоценом крвљу спрао сваки људски грех. «

Чувши свештеникове речи, Тома је преплашено устукнуо, као да је хтео да побегне од нечега, па дрхтећи изговорио: « Не, не, оче мој, не усуђујем се, нисам достојан да својим прљавим уснама дотакнем пречисти Крст Господа нашег. « 

Свештеник се не уздржа и очи му се напунише сузама, док је с очинском брижношћу приносио крст Томиним уснама, који му се, крстећи се, много пута поклонио с поштовањем.

« Нека ти Господ, дете моје «, једва чујно је прошаптао свештеник, « подари излечење душе... Амин! « 

Баш у том тренутку нахрупила су у храм четири жандарма које су обавестили да га ухапсе. Када их је угледао, Тома не само да није пружио никакав отпор, већ им је пружио руке и с осмехом и очију мутних од плача рекао: «Христос васкрсе!». Они су га гледали у чуду и помало уплашени ставили му лисице на руке. Много света је окружило Тому када је изашао из цркве, а он им је, радостан, свима довикивао: « Христос васкрсе! Христос васкрсе! « 

Неколицина присутних су заплакали од неког неодређеног осећања, рекавши сами за себе: « Како се променио овај створ Божји! « 

И заиста је Вукотома, док је излазио, изгледао смирен, симпатичан и као поново рођен! Док се удаљавао из црквеног дворишта, сви су дискутовали и размишљали: » Какво је то чудо што је начинило такву промену у овом човеку који је био страх и трепет нашег краја? « 

Чудо његове промене за све је остало тајна. Та дивља звер краја, која је била жедна крви, сада је постала мирно јагње! Сурови лешинар постао је бели голуб, који је све гледао с невиношћу и љубављу. Гледајући како пролази ово чудо промене с чудном пратњом, старице су клекле на улици с вером и преданошћу којима су се одликовале, и говориле: « Господе неба и земље, Твоје је ово чудо с Томом! Само си Ти, Господе, могао да учиниш такво чудо, јер си нам Ти рекао да можемо крај Тебе одморити срца наша! «

5. поглавље

После хапшења Вукотома је одведен у притвор, где је провео цео дан и ноћ. Подвргаван је притисцима да призна све злочине које је починио, а које полиција није открила. Иследник, један строг, низак и дебео, црвен у лицу Московљанин, веома нервозан, издавао је наредбе за брз ритам испитивања, желећи да што пре оконча ту тако страшну причу. Таквим својим понашањем господин иследник је сасвим очито показивао да је већ одавно чезнуо да ухапси Вукотому, јер су му његови крајње изопачени злочини постали ноћна мора и задавали му тешке главобоље. Мислио је да је коначно ухватио миша у мишоловку и лава у кавез.
Колико је само био далеко од стварности господин иследник! Везаних руку на оптуженичкој клупи није пред њим седео један од злочинаца који уништавају друштво! Пред њим није био злочинац! Не! Не! Благодат Васкрсења Христовог, као свемоћни светлосни зрак, пала је у мрачне пећине Томиног узбурканог срца, осветлила сву његову унутрашњост и тада је видео сву паучину и прљавштину што је у њему нагомилао грех. Одмах је затражио да га сузама и понизношћу очисти од свега нечистог.

Тома Рисков

3. поглавље

У нашем животу постоје тренуци који одлучују о вечности. (Гете)

Беше већ прошла зима. Ружно време је престало и снежни намети с планина почели су да се претварају у свеже, жубораве поточиће који су наводњавали бескрајна поља око Тоболског. Ближио се и Васкрс са својим чарима, зато су цркве, богате и сиромашне, сваке вечери биле пуне преданих хришћана, који су долазили да се поклоне Страдалом и Васкрслом Господу, најслађем Учитељу љубави и праштања. Те године, наравно, пошто је грозно Вукотомино име прилично заборављено, Васкрс је имао да се прослави с већим сјајем, величанственије, али и опуштеније. Зато када су тешка црквена звона преслатко и радосно зазвонила објављујући « ХРИСТОС ВАСКРСЕ «, сви су истрчали на улице са шареним Васкршњим свећама и у свом најбољем оделу.

Тог светлог дана Васкрсења, лепо обучени политичари и уредни свирачи сретали су се на улицама, срдачно се поздрављали и, радосни, размењивали пољупце говорећи: «Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!» Целог тог дана сви су се заједно и братски забављали. Свирали су локалне инструменте, плесали окретне игре, младићи и девојке витких тела! Носталгичне балалајке слатко су свирале и док су девојке ударале у даире, младићи су играли козачке игре.

Велики градски трг се после Другог Васкрсења (тј. Вечерњег Љубави) напунио свакојаког света који се забављао на свој традиционални начин поводом великог празника Васкрсења, који је за све православне Празник над празницима и славље над слављима, Звани и Свети Дан, Краљица и Госпођа. Старци с козачким шубарама од астрахана на глави и у сјајним чакширама, наслоњени на своје изрезбарене штапове, насмејани и дирнути пратили су велико хришћанско весеље. Младићи и девојке су плесали и расипно чашћавали. Гласови, радост, песме, загрљаји, чинили су нераздвојни део те забаве!

Кад је коначно почело да се смркава, сви су исцрпљени, али потпуно задовољни, полако кретали својим кућама. Поздрављали су се говорећи: «Догодине још боље!». Међу последњима кренуо је и богати трговац из Тоболског, средовечни и добродушни Алексеј Сајловски са својом витком и господственом супругом Татјаном. Сав раздраган и насмејан, црвен у лицу од многе вотке, опраштао се с градоначелником:

« Господине Кристијанов Михајловичу, прими моје топле честитке за организацију данашње прославе. Било је изврсно! Не можеш ни да замислиш колико ме је одморио овај лепи празник, после бројних путовања по Сибиру, и многих трговачких послова. Христос васкрсе! И догодине! «

Када се срдачно опростио од градоначелника, попео се са женом у санке прекривене богатим вуненим тканинама и крзнима, које су вукла два ситна коња пасмине што се специјално узгајала у том месту. Сребрни звончићи на санкама нежно и слатко су звецкали, сејући веселу мелодију по тишини пролећне ноћи. Лако ударајући коњиће бичем, Сајловски се окренуо и с осмехом рекао својој жени, која је, главе нежно ослоњене на његово раме, заједно с њим певала неку веселу локалну песму.

« Татјана Сајловска «, почео је задовољно, « како је лепо ово Васкршње вече! Својом тишином, миром и заносом сведочи да у овим крајевима нема више места за прљаву Вукотомину чизму. «

Крупне, изражајне очи Татјане Сајловске трепнуле су радосно и нежно погледале Алексеја, док су усне, као рецитујући, наглашавале полако и званично:

« Алексеју Иванов Сајловски! Сада је Вукотомино грозно име прерасло у бајку којом застрашујемо децу када неће да заспе или су немирна. «

И као да је хтела да потврди своје речи почела је весело и живље да пева неку другу Васкршњу песму. Нешто касније поново се огласио Алексеј Сајловски:

« Драга госпођо, већ смо стигли, а да то нисмо ни приметили. «

И љубазно јој је пружио руку да би сишла из санки. Пред њима је стајала задивљујућа стара палата Сајловских, која се налазила на само два километра од града, троспратна с два велика балкона и бескрајним вртом с огромним дрвећем. Свуда је владала тишина. Нигде није било никога, што је изненадило госпођу Татјану и нагнало је да каже: «Баш чудно!», и силазећи из санки, узнемирено и преплашено, с лошим предосећајем, гледала је ка полуотвореним улазним вратима.

« Нису изашли, као што то обично раде, наше верне и добре слуге Димитрије и Кирилев, да нас дочекају «, помислила је, ништа не рекавши. Ма, није се чуо ни увек живахни и весели глас дадиље њиховог сина јединца Михајла, добродушне Домне Михајлович, која би увек дотрчала да затапше при сваком њиховом повратку радосно узвикујући: « Добродошли, добродошли, ока моја два... «.

Гробна тишина што је свуда владала, појачавала је њихов неодређени страх и немир, те је стога господин Алексеј почео гласно да виче својим дубоким и громким гласом: «Домна! Димитрије, Кирилев!». Али одјек његовог гласа натерао их је да се најеже. Свуда је владала мртвачка тишина и упркос вици господина Сајловског, нико се није појавио иза полуотворених врата.

Уздахнувши неочекивано и спонтано, из дубине душе, нагонски су се упутили ка кућном холу и не схватајући како су се нашли тамо. Толику су језу осетили да се госпођа Татјана онесвестила и срушила на столицу што се затекла крај ње. Али је и Алексеј Сајловски замало изгубио дах, јер су у локви крви, један поред другог, лежала двојица његових слугу, са застрашујуће расцепљеним лобањама. Као зачаран и клецајући пошао је у Домнину собу, где ју је нашао у кревету, с језивим изразом на лицу и изобличене лобање, уснулу вечним сном. Њен господар није могао да издржи дубоки јецај:

« Сирота Домна! А била си тако добра! «

Потом је, уз мужевљеву помоћ, дошла и госпођа Татјана и пред тим призором зла дрхтавим рукама се ухватила за главу и, луда од очаја и бола, викнула свог вољеног шестогодишњег сина Михајла:

« Михајло, дете моје! Михајло! Где си, дечаче мој? «

Њен глас је споро и срцепарајуће одзвањао међу високим немим зидовима господске куће. Михајло, плавокоси анђео живахних зелених очију, у дугачкој плавој спаваћици, изгледао је као да је сишао с небеса да овом свету донесе некакву радосну вест. Чувши мајчин срцепарајући глас, пробудио се, устао и слатко викнуо:

« Овде сам, мајчице драга! «, и веома изненађен додао: « Зашто тако гласно вичеш?«

Чим га је угледала, мајка му се луда од радости бацила у загрљај и непрестано га љубила, понављајући с јецајима: « Дете моје! Слатко моје детенце! Вољени мој, јеси ли добро? «

Толико га је стискала уз себе, да се из малишанових уста зачуло једно « ох! «. Његовим руменим уснама разлио се невин осмех који је исказивао задовољство због велике мајчине љубави према њему, и полако јој одговорио:

« Да, златна моја мајчице, добро сам и поново сам заспао чим је отишао један велики чика, много велик, с дугачком брадом, који је нагло ушао овде с овом играчком. «

И док је то говорио изнео је једно страшно оружје које се налазило поред његовог кревета, руским сељацима познато као «кистен». Кистен је оружје које користе локални ловци и састоји се од једног јаког каиша, на чијем је једном крају везана метална кугла. Онај кога ударе овим грозним оружјем тренутно умире. Ово убиствено оруђе било је натопљено крвљу троје невиних слугу Алексеја Сајловског!

Госпођа Татјана гледала је панично свог мужа и једва чујним гласом рекла: « Куку, Алексеју! Вукотома је још жив и ту је био близу нас. «

Мали Михајло обухватио је својим топлим ручицама мајчино бледо од страха лице, окренуо га ка себи и рекао јој, слатко, брижно: « Знаш, мајчице моја добра, спавао сам у свом креветићу кад сам чуо да отвара врата тај брадати чика чупаве косе. Пробудио сам се и чим сам га видео да диже ову играчку, извукао сам испод јастука оно лепо јаје што сам тако дуго осликавао синоћ, дао сам му га с љубављу и с осмехом му рекао: « Чико, Христос васкрсе! «

Он ме је дуго гледао у очи и полако почео да спушта руку. Дуго је непомичан посматрао јаје и потом га је, као да се опекао, оставио на мој креветић. Затим је пружио руку, која је била сва крвава, и узео моје јаје! Радознало га је загледао, а онда управио поглед на мене. Измењеног изгледа осмехнуо ми се и рекао: « Ваистину васкрсе! «

Видео сам у његовим очима како су засијале две сузе! И када сам га питао: «Зашто плачеш?», он је, стишћући јаје уз груди, потрчао ка вратима и нестао... «

Мали Михајло се осмехнуо, задовољан својом причом, а онда дечји невино отрчао да види шта се десило, јер је у међувремену много света, који је муњевито брзо чуо за ново зло у крају, дотрчало престрашено да сазна детаље нове Вукотомине акције.

« Готови смо «, говорили су неки очигледно очајни. Вукотома је, на исти осветнички начин, настављао да убија.

- наставиће се -

Тома Рисков

Где је мноштво греха, велика је и милост, у то нас уверава реч Божја. А тамо где се излива крв Крсне Жртве и светли незалазна светлост животоносног Васкрсења, ту се спира сваки грех. Овај мали дар наше љубави, који имате у рукама, пријатељи, је истинита прича која се одиграла у Православној Русији...

Архим. Дионисије Каларгирос, управник сиротишта «Света Тројица»

1. поглавље

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора.
(II књига Самуилова, 22:19)

Пре сто педесет година, отприлике средином 19. века, у страшним сибирским затворима, тачније у граду Тоболском надомак планине Урала, међу многим тешким робијашима издвајао се својим дивљаштвом и пргавим карактером један робијаш, Тома Рисков. Био је то један крупан, плав младић, стар двадесет четири године, плавих очију што су пламтеле мржњом и гневом, застрашујући све који би га видели. Његова атлетска рамена и челични мишићи показивали су запањујућу снагу коју је поседовао овај робијаш пуних, сувих црвених усана. Тома Рисков био је осуђен на доживотну робију за убиство, које никако није признавао да је починио, а мишљење свих затвореника, али и становника тог краја, било је да је дошло до судске грешке због мржње његових непријатеља који су поднели оптужбе против њега. А било је веома лако поверовати у то, јер је Тома свакодневно показивао велико негодовање и бес због своје осуде, вичући у тренуцима јаке хистерије: « Невин сам, невин сам, ништа нисам учинио! Пустите ме да одем! «

Затим би као побеснела звер ударао главом о зид ћелије, ризикујући да је разбије. У тим тренуцима имао је очи гоњене животиње, а на уста му је избијала пена. Постајао би толико дивљи, да је личио на тигра одбеглог из кавеза. Али чак и када је био миран, на његовом лицу се толико огледала мржња, да је избегавао сваког човека чак и у својој најближој затворској околини.

Што је време више пролазило, Тома се све више затварао у себе, толико подсећајући на уловљеног вука, да су га остали затвореници прозвали «Вукотома», као да су намеравали да га увреде. Та су пецкања, као и други неспоразуми, често доводили до свађа између Рискова и затвореника, па још и стражара. Тада се могао видети побеснели Тома да шкрипи зубима, стеже песнице и надима груди, док је у себи пуцао од беса.

Живот Томе Рискова у сибирским затворима био је право мучење и пакао. С једне стране затвореници са својим грозним «шалама!, с друге стране батине које је добијао од стражара да би га казнили и укротили, натерали су га да, очајан, одлучи или да побегне из те море или да изврши самоубиство. Често су га виђали да бесан прича сам са собом, мичући уснама: « Осветићу се! Осветићу се свим злотворима који ме држе овде, јер сам савршено невин, невин... «

Прошле су тако три пуне мученичке године за Тому Рискова, кад су једне зимске ноћи,сурове и студене, с кишом коју као да је Бог послао да уништи свет, с муњама и громовима, сирене завијале као полуделе. Позивале су осуђенике на узбуну, да помогну да се избаци вода која је поплавила мрачне и пропале тамнице. У том часу Тома је уграбио прилику да побегне, док су га стражари јурили у суседној шуми, где су мислили да се сакрио, пуцајући из оружја.

Дан је освануо с болесним и меланхоличним сунцем, као да је хтео својим бледилом да прикаже застрашујући резултат протекле ноћи. Бегунац Рисков, који је на крају успео да побегне, беше на застрашујући начин убио два стражара, располутивши им лобање. Лешеви несрећних стражара нађени су у срцу шуме, тамо где је Тома, скривен и постављајући заседу, починио злочин. Војни врхови Тоболског послали су одреде и агенте са специјалним полицијским псима да пронађу бегунца убицу. Сав народ у крају се узнемирио описом грозног злочина и предузео одговарајуће заштитне мере. Надлежни су послали свуда опис црта лица, с несигурном надом да ће некако открити бегунца или његово скровиште и тако спречити даље злочине, али је труд, нажалост, био узалудан.

Мала је уцена за опаког убицу достигла суму од 1000 рубаља, суму изненађујућу за то доба, ипак никако нису могли да сазнају чак ни где се бегунац налази, да ли је још увек жив или су га растргли дивљи шакали у шуми. Неколико мужика, који су прочитали потерницу залепљену на зид, облизивали су усне, сањајући бајковиту суму, и говорили: « Сто му громова! Ма, светога ми Сергеја, као да се земља отворила и прогутала Вукотому! «

2. поглавље

Нека ме бије праведник... (Псалми, 140:5)

Прошле су скоро две године и у целом крају око Тоболског многи беху скоро заборавили страшни бегунчев лик. Али једног јутра изненада су се сви затвори узбунили због једног грозног злочина, који је веома подсећао на она два убиства у шуми, што су се десила када је побегао Тома Рисков. Управник затвора, строги и озбиљни Казимир Петров, нађен је убијен у свом кревету у локви крви. Глава му је била ужасавајуће расцепљена на пола, а изнад ње закачен комадић хартије, на ком је било нашврљано: « Ето ти, ђубре, што и заслужујеш за оно што си ми урадио! «

Ко год је прочитао поруку, најежио се! Више није било сумње да је убица поново био Рисков, одбегли затвореник, који је био жив и с већом мржњом настављао да убија. Страх што је обузео становништво због новог злочина, био је толики да су почели рано да се затварају у куће, закључавају и држе оружје испод јастука, за сваки случај. И поред тога нису престале приче о понеком новом убиству извршеном на сличан начин попут претходних, али се причало и о пљачкама, пожарима и другим катастрофама. Над све се надвила сенка смрти! Сви су престали да дишу и били су уверени да је Тома Рисков, Вукотома, најгори убица и разбојник. Ко може да се суочи с њим и да га докрајчи?

Сви околни надлежни органи беху се невероватно унезверили и даноноћно се састајали, покушавајући да нађу некако решење и да умире свет, што се узрујао и тражио гаранције своје сигурности. Тешкоће да се Вукотома открије и ухапси постале су још веће због сурове зиме са снежним наметима који су представљали природно склониште за убицу, и тако су околности спречиле потере организоване против те дивље звери што је, где год би намирисала живо биће, тражила освету крвљу.

Једна за другом пролазиле су године и Тома Рисков је постао ноћна мора, страх и трепет целог краја. Његово име постало је синоним за сва злодела. Ове забрињавајуће чињенице стигле су чак до Петрограда и начиниле такав утисак, да се више није ни помишљало на уобичајене балове и забаве. Уследили су састанци за састанцима виших великодостојника да би пронашли начин да униште претећег злочинца, ког су сматрали јединственим примером злочинца у округу око Тоболског.

Заиста, чак је и у Петрограду владао толики страх од славе овог великог криминалца, да се, када се на једном племићком балу неки млади хусар прерушио у Вукотому, више од петнаест дама, госпођа и госпођица, осетило толико лоше, да су морале да затраже лекарску помоћ да дођу себи, али је и млади хусар био најстроже кажњен.

* * *

Прошло је више од десет година, десет мучних година, пуних море и страха, десет година агоније за све становнике у области. Да би заплашиле децу када су била немирна, мајке су им викале:» Вукотома! Ево га Вукотома, долази да те поједе! «. А она би, преплашена, трчала да се сакрију у мајчином загрљају. И злочинчева слава је толико утицала и на одрасле, да су се, желећи да увере друге да говоре истину, заклињали: « Живота ми! Дабогда ме убио Вукотома ако лажем!»

Други, опет, желећи да изнервирају или уплаше неког, довикивали би му: «Чекај само, наћи ће те Вукотомина ручерда! Добићеш ти од њега!»

И заиста, Вукотома је то и радио! Попут грома је ударао где је мислио да ће посејати јад и чемер. Није правио разлику. Чинило се да у њему није било срца које би дирнули јауци и сузе оних које је нагонио да кукају и јецају од бола, већ да је у грудима имао комад црног гранита. Рекло би се да његовим венама није текла крв, већ опијум што га је чинио ненаситом смрћу, терао да уништава, да непрестано убија – старце и децу, младе и старе – и да сеје смрт и уништење где год да крочи. Становници и власт били су у таквој мери очајни и обезнађени да ће моћи да се сакрију од Вукотоминог беса, да су у околним манастирима држали бденија, молећи Бога да сачува крај од злочинчевог бича. Власт је, наравно, издала и другу потерницу упетостручавајући суму за Вукотомино хватање или убиство. Свет је с неверицом и прижељкивањем стајао пред новом потерницом и свако је за себе благосиљао оног ко би имао среће да добије астрономску суму.

«Благо оном ко имадне среће, па му помогне свети Сергеј да нађе Вукотомино гнездо и изручи га полицији! Што ће му Васкрс бити леп!»

«Ко би га ухватио, благо њему, сад кад се ближи Васкрс!», говорили су неки, «Тај ће бити прави срећник! Колико би само добро ухрањених јагањаца могао да купи толиким новцем! Колико вотке! Колико црног кавијара и других добара Божјих би могао да приушти себи онај ко би имао моћи да ослободи крај од тог виновника свих зала!»

Сложили су се, свакако, да пошто нису могли да га ухвате живог, бар покушају да га убију и да окаче његову прљаву главу на тргу, да је виде сви грађани и да поверују да су се коначно ослободили те крвожедне звери. «Ах!», говорио је сам за себе један мали, дебељушкасти козак, «како бих волео да ја будем тај који ће ослободити наш иначе миран крај од тог прљавог шакала.»

Да би што пре нашли онога ко ће уништити Вукотому, власти су позвале све слободне војнике и ловце из краја, и наравно обећале да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебне државне почасти и доживотне повластице. Иако су специјални агенти и ловачки пси даноноћно буквално «чешљали» читав крај, иако су свуда постављали заседе и замке, Вукотоме нигде није било, али није више остављао ни своје злочиначке трагове. И пошто је поново прошло шест месеци без знака живота, многи су поверовали да га је растргла нека гладна дивља животиња у шуми која није могла да схвати да је и он сам звер. Зато се свет окуражио и почео слободно да се креће. Власт је обуставила потеру за Томом Рисковим и што је време више пролазило, то су ређе мајке уместо бајки причале о Вукотоминим делима и неделима да би мало застрашиле децу кад су немирна.

- наставиће се -

Наша дужност

У једном старом храму налазила се слика следеће садржине: насликан је био један свештеник, који се другима обраћао са: «Ја вас свему учим.»; поред њега се налазио један властодржац, крај кога стајаху записане речи: «Ја владам над свима вама.»; крај властодршца стајао је војсковођа, говорећи: «Ја вас све штитим.»; а поред војсковође је стајао сељак, који показиваше своје нажуљале руке, уз речи: «Ја вас све храним.». На крају, негде у ћошку слике, један ђаволак се смејуљио, говорећи: «Сви ћете мени припасти, уколико не будете ваљано извршавали своје обавезе.».

Заиста, нико не треба да презире допринос других. Сваки човек даје свој допринос друштву, уколико он сам савесно испуњава своју дужност. Навикли смо да загледамо у друге и да друге осуђујемо. Потражујемо своја права а другима намећемо само обавезе и дужности. Када би сви у потпуности извршавали своје обавезе, многе ствари би се у нашем друштву поправиле.

Нојева барка...

... у данашњем друштву

Господ Бог говори Ноју:

"За једну годину, направићу велику кишу и вода ће прекрити земљу и уништићу све на површини земље. Али тражим од тебе да спасиш праведне људе и по један пар од свега живога. Па ти због тога наређујем да саградиш Барку."

Проломи се гром и Бог даде Ноју планове за Барку.

Уплашен, Ноје је узео планове и одлучио да направи Барку.

"Запамти" - рече Бог, "за годину дана мораш завршити Барку и укрцати на њу све које сам ти рекао."

Тачно годину дана касније, небо је потамнило, мора су се узбуркала... А Бог примети како Ноје седи испред своје куће и плаче...

"Ноје, где је Барка?" - рече Бог.

"Опрости ми, Боже. Покушао сам да је направим, али сам имао великих проблема. Прво сам морао набавити грађевинску дозволу, али твоји планови нису били по закону, па сам морао да их однесем у један конструкторски биро да их преправе. Онда сам морао да се препирем са противпожарном службом о томе да ли на Барки треба да има противпожарни систем или не. Онда се мој комшија почео бунити како ће му Барка заклонити сунце ако је будем саградио у свом дворишту. Па сам морао да закупим земљиште за изградњу. Онда је настао проблем са дрветом. Никако нисам могао да набавим довољно стабала, јер друштво за заштиту сова мисли да би тиме угрозио њихово природно станиште. Једва сам их убедио да ми дрво треба да бих спасио сове. Додуше, Друштво за Заштиту Дивљих Животиња ми није дозволило да хватам сове, према томе, неће бити сова. Столари и тесари су оформили синдикат и почели да штрајкују. Тако да сам морао направити договор са синдикатом и сада запошљавам 10 тесара и 6 столара.

Још увек ништа од сова.

Када сам почео да скупљам остале животиње, добио сам тужбу од Друштва за Права Животиња. Тужили су ме због дискриминације јер сам узимао само по један пар од сваке врсте. Онда сам добио допис од Министра за Пољопривреду у којем тражи да му напишем елаборат о утицају потопа на пољопривреду наше државе. Није му се свидело што Бог није на њиховом платном списку. После тога ми се јавила Војска да им дам планове и мапе потопа. Послао сам им глобус. Тренутно покушавам да решим тужбу Удружења Против Дискриминације, јер нећу да дозволим укрцавање неверника и безбожника. Пореска служба ми је блокирала све рачуне, јер тврде да градим барку како бих побегао из државе, а да не платим порезе. Држава ми је управо послала упозорење да морам да платим неку таксу и да Барку морам регистровати као "објекат за рекреацију".

Опрости ми, Боже, али стварно мислим да нећу моћи завршити Барку следећих 5-6 година."

Небо се разведрило, сунце је поново почело да сија, а мора су се умирила. Дуга се појавила на небу. Ноје се понадао.

"Господе, значи ли то да нећеш уништити Земљу?"

"Не," - рече Бог, "држава ју је већ уништила."

Отац

Кад је Сведобри Господ стварао Оца... узео је висок калуп. На то му анђео, стојећи у близини, рече:

- Какав је то Отац? Ако ћеш стварати децу која ће бити тако близу земље, због чега Оца уздижеш тако високо? Он неће бити у стању да игра са њим кликера без клечања, нити да га ушушка пре спавања без савијања, али ни да га пољуби уколико није погнут.

Господ одговори уз осмех:

- Да, али ако би био величине детета, на кога би се оно имало угледати?

Када му је Господ направио руке, оне су биле велике и снажне. Анђео, негодујући, тужно одмахиваше главом, говорећи:

- Јеси ли сигуран да знаш шта радиш? Велике руке су незграпне. Оне не могу свладати зихернадлу, малу дугмад, гумицу за косу, нити извадити трн што се зарије у прст са бејзбол палице.

Још једном се Господ осмехну, зборећи:

- Знам и таман су толико велике да у њих може да стане све оно што један мали дечак испразни из свог џепа до краја дана, а опет довољно мале да могу да обгрле дечије лице.

Затим је Бог дуго вајао, правећи му танке ноге и широка рамена. Анђео умало није пресвиснуо од шока.

- Уистину, недеља је на измаку – приговарао је. Да ли си приметио да он нема крило! Како ће држати дете близу себе, а да му оно не заврши између ногу?

Насмеја се Господ и рече:

- Мајка треба да има крило. Отац мора да има снажна рамена како би могао да вуче санке, одржава равнотежу док учи дете да вози бицикл, и да се на њима одмара поспана главица, кад се из циркуса враћају кући.

Господ је био на половини посла, правећи два огромна стопала, дотад невиђена, да их анђео ни са једним другим није могао упоредити.

- То није у реду. Да ли заиста мислиш да ће се ови велики табани подићи из кревета раном зором кад беба заплаче? Или да ће успети на рођенданској забави проћи између гостију, а да их бар троје не поруше?

- Задовољиће, видећеш. Пружаће подршку малом детету које жели јахати на коњским тркама, или ће преплашити миша у летњој колиби, а саме ципеле ће постати велики изазов који ће требати попунити.

Господ је радио до дубоко у ноћ, стављајући у њега мало речи, али са призвуком постојаности, ауторитативан глас и очи којима ништа неће промаћи, уз неизоставну смиреност и трпељивост.

Најпосле, кад би већ при крају, досети се још нечег, па му угради сузе. Затим се окрену према анђелу, упитавши:

- Јеси ли сада уверен да он може волети исто колико и мајка?

Анђео више не рече ни реч.

Erma Bombeck

Поуке

Радозналост

Један новинар није подносио радозналост. Био би као ван себе, кад би га његов саговорник почео испитивати.

Једном је путовао возом у Италију. У купеу се сусрео са једним Грком и почело је испитивање: «Одакле си? Одакле долазиш? Где идеш? Шта ћеш тамо радити?...» И све тако редом.

Новинар је одговорио:

- Долазим из луднице; добио сам слободан викенд и идем кући.

Његов саговорник је занемео. Ускоро је целим возом кружила прича, да је у празном купеу један лудак.

Тако је човек могао у миру да путује.

Неки људи још како умеју да преко мере буду радознали! Рекао би човек - као да су судије. Све желе да сазнају. Само што их поздравиш, тек што се приближиш, почињу са питањима. Као да желе да попуне анкету.

Радозналост узнемирује, заморна је и непожељна.

Томас Кинкејд

Овај предивни дијалог у коме учествују двојица уметника, један на почетку каријере а други на заласку, преузех из филма Thomas Kinkade Christmas Cottage. Истинита прича о сазревању младог сликара, који стицајем околности и посве невољно мора да се врати у свој родни градић. Међутим, поновни сусрет са старим учитељем и познатим сликаром биће за њега право надахнуће, у чему ће спознати и Божију Промисао.

За љубитеље филма препорука, а за све који воле овакве слике - Томас Кинкејд!

Уживајте!

Мајкама

Ово је за маме које су ходале по кући целу ноћ са бебом на рукама, која није престајала да плаче.

Ово је за све мајке које су се појавиле на послу са пљувачком у коси, мрљама од млека на блузи и пеленама у торби.
За све мајке које су пекле колаче за рођендане и шиле костиме за школске представе.
И за све мајке које то нису радиле јер су биле на послу, трудећи се зарадити новац како би се платили рачуни.
Ово је за мајке које су родиле децу коју никада неће видети.

И за све мајке које су узеле ту децу, дале им дом и пружиле сву своју љубав.
Ово је за све мајке које су седеле на клупама на кошаркашким, фудбалским или рукометним утакмицама, и када су их деца питала: “Јеси ли ме видела?”, рекле су: “Наравно да сам те видела, не би то низашта пропустила” и стварно то мислиле.

Ово је за све мајке које су викале на децу у продавници и дале им по гузи у очају, када су деца ударала ногама, попут двогодишњака који жели сладолед прије вечере, и после се мрзеле јер су изгубиле живце.
Ово је за све мајке које су поразговарале са децом и објасниле им све о томе како бебе долазе на свет. И за све мајке које су то желеле учинити, али једноставно нису могле.

За све мајке које су читале причу за лаку ноћ два пута свако вече. И тада су је прочитале још једном након молбе: “Испричај ми још једном причу.”
Ово је за све маме које су научиле децу завезати пертле пре него су кренула у школу. И за све мајке које су узеле ципеле на чичак уместо оних са пертлама.
Ово је за све мајке које су научиле своје синове да кувају , и своје кћери да буду храбре и снажне.
Ово је за све мајке чије се главе аутоматски окрену кад нежни гласић у гомили зазове: “Мама?”, иако знају да су њихова деца код куће или одрасла.

Ово је за све мајке које су примиле позив из школе да им је дете болесно и нека одмах дођу по њега у школу. И оне су то учиниле.
Ово је за све мајке чија су деца кренула кривим путем, и које не могу пронаћи речи којима би допрле до њих.
За све мајке које су се угризле за усницу, кад су виделе да је њихова четрнаестогодишњакиња офарбала косу у зелено.

Шта чини добру мајку? Је ли то стрпљење? Саосећање? Могућност дојења бебе, кувања вечере и шивења дугмади на кошуљу, све у исто време? Или је то срце? Је ли то бол коју осећаш када гледаш своју кћер или сина како иде низ улицу, одлазећи по први пута сам у школу? Или је то страх који осећаш у 1 ујутро кад твој тинејџер са новопеченом возачком дозволом касни један сат кући? Трзај који те пробуди из сна, натера да одеш од кревета до креветца у 2 ноћу и ставиш руку на своју уснулу бебу? Или осећај тупе боли док проматраш кћер или сина како спава, ноћ пре одласка на факултет у други град? Или потреба да, где год се налазила, отрчиш у загрљај своме детету, кад чујеш вест да се догодила несрећа, избио пожар или неко дете умире?

Тужба једног супруга

(слика-рам преузета са нета)

Сан о испуњењу жеља

Немојмо само маштати и желети; урадимо нешто и сами за добро овога света. Семе имамо, Бог нам га је дао. А ми морамо да га умножавамо добрим делима.

Добар начин

* * *

Група ходочасника из Србије недавно је посетила грчко острво Егина како би се поклонила моштима Св. Нектарија Егинског Свеправославног Чудотворца.

Погледајте шта се догодило на том путовању...

Чудо на Егини

Прљаве руке

Прошло је тек неколико дана како се завршила школска година. Једне вечери дођоше код нас нека жена и дете.

- Ово су наши пријатељи из града – рече моја мајка. Биће нам гости овог лета.

Затим се обрати Дејану – тако се звало дете – и додаде:

- Сине, лепо ће ти бити овде. Надам се...

Дете из града унесе освежење у мој једнолични сеоски живот. Прво, с књигама које је донело: биле су лепе, с прекрасним илустрацијама у неколико боја и с још лепшим причама и песмама. Али морам рећи и ово: још кад сам угледао Дејана, кришом сам се осмехнуо. То дете је било симпатично и нежно – личило је на најлепшу илустрацију из његових књига. Слабачак, бледуњав и милог лица, с високим челом над којим су се расцветали плави чуперци. Ноге су му биле дуге и кошчате а две дугачке руке биле су тако танке – прави прутови.

- Кладимо се да ово дете досад није видело Сунца! – говорила су деца из наше махале.

У тој примедби било је много истине. Дејан је изгледао као да је растао у вечитој сенци.

У његовој појави и у свим његовим покретима осећала се строга одмереност, која је често прелазила и у отменост. Чинило се да Дејан није растао природно, обично, слободно, као ми, сеоска деца. Све што је чинио, чинио је на дуго увежбан начин, строго се придржавао некаквих правила, мени несхватљивих, и потчињавао се некаквим немилосрдним кућним законима.

- Златно дете! – говорила је моја мати, милујући га по коси.

Брзо смо се спријатељили.

А све ово досад и није толико важно. Због нечег другог, за мене много важнијег, почео сам вам причати овај догађај. И заиста се плашим да га нећу испричати онако како се десило.

Вратимо се једне вечери Дејан и ја из игре. Били смо веома огладнели.

- Да је читава планина хлеб, појео бих га – рече он уз пут.

Моја мајка тек што се била вратила са њиве.

- Мама, дај нам да једемо!

Дејанова мајка се насмеја:

- Зините да видим колико сте гладни!

- Много! – рекосмо обојица углас.

Мајка сиђе у подрум и ето је ускоро на прагу, с два комада хлеба у рукама. Били су намазани младим кајмаком.

- Ево вам, гладници моји, једите! – насмеја се пружајући нам хлеб. Лице јој је било ведро, чисто, нежношћу преливено, добротом обасјано.

Али Дејан не узе свој комад. Некако чудно се загледа у руке моје мајке, затим се окрену својој мајци,скисели лице и рече:

- Нећу... Нису јој чисте руке!

Тај његов поступак све нас изненади. Залогај ми стаде у грлу. Поглед ми се прикова за мајчину пружену руку: била је испуцала, заиста, али није била прљава. И дрхтала је.

Дејанова мајка пребледе. Била је збуњена, али није знала шта да каже. У очима моје мајке приметих тада једно бескрајно плаво небо са свим дугиним бојама. Две сузе, као два облака који изненада наиђоше, одједном им замутише бистрину. Јабучица на врату јој заигра. Хтела је да каже нешто, свакако – не весело. Била је тужна у том тренутку. Била је врло тужна. Да јој је неко руку одсекао, не би је толико заболело. Ипак, стеже своју испуцалу руку у којој је држала комад хлеба намазаног кајмаком, и с оном мајчинском издржљивошћу и снагом праштања, гласом сличним шуморењу зрелог жита, проговори:

- Узми, сине! Чисте су... У мојим рукама има само земље. Кад не би биле такве, хлеб што га једеш не би био тако мекан и бео.

Нисам видео да ли је Дејан узео комад, јер сам одмах истрчао напоље. Његова мајка је била очајна. Чух је како виче:

- Незахвалниче...

Затим како говори мојој мајци:

- Молим вас, опростите. Страшно вас је увредио... страшно...