Хвала Ти, Исусе!

 

 

Пожурила сам да стигнем у робну кућу како бих у последњем тренутку покуповала Божићне поклоне. Погледала сам у велику гужву и прогунђах нешто себи у браду. Претило је да останем овде читаву вечност, а ја сам имала толико посла да обавим. Све више ми је Божић постајао терет. У том тренутку ми се чинило да би ми највише одговарало да га преспавам. Али дајући све од себе,  ја се провукох до одељења са играчкама. Још једном промрмљах у себи видећи колике су им цене. При том се запитах да ли ће се унуци уопште и играти са њима.

 

Зађох у пролаз са луткама. Крајичком ока приметих једног петогодишњег дечака, како држи прекрасну лутку. Тако је дирљиво мазио њену косу, нежно је држећи! Не могавши се одупрети, ја се стадох окретати за дечаком, питајући се коме ли је лутка намењена.

 

Видела сам кад се окренуо према жени и назвавши је тетком, упита: „Јеси ли сигурна да немам довољно новца?“ Она одговори помало нестрпљиво: „Знаш да је тако!“ Затим му је рекла да се не удаљава од ње и да она мора још нешто да уради, па ће се вратити за који минут. Након тога се удаљила.

 

 

 

Дечак је и даље држао лутку. У једном тренутку се одважих да му приђем и упитах га коме је лутка намењена. Он рече: „То је лутка коју је моја сестра тако силно желела да добије за Божић. Знала је да ће јој деда мраз испунити жељу.“ Рекла сам му да ће јој деда мраз можда и донети. Он је одговорио: „Не, деда мраз не може да дође тамо где је моја сестра. Лутку морам да дам мами, да јој је она однесе.“ Тада га упитах где му је сестра. Погледао ме је очима препуним туге и рекао: „Отишла је код Исуса. Мој тата каже да се моја мама спрема да оде код ње.“

 

Моје срце само што није престало да куца. У том ме дечак поново погледа, рекавши: „Рекао сам тати да замоли мајку да не крене пре него што се ја вратим из продавнице.“

 

Затим ме је упитао да ли желим да видим његову слику. Одговорих да бих, врло радо. И показао ми је неколико њих усликаних испред продавнице. „Желим да их мама понесе са собом, како ме никад не би заборавила. Ја много волим своју маму и волео бих да не иде од мене никад. Али тата каже да она мора да буде са сестром“. И видех како обарајући своју главицу наједном остари у ћутњи.

 

Искористивши тренутке одсутности његовог погледа, ја завукох руку у ташну и преврнух силне рачуне у њој. Затим га упитах: „Хоћемо ли још једном пребројати новце?“ Озаривши се од усхићења, дечак рече: „Да, ја просто знам да их има довољно!“

 

И ту спојивши мој новац с његовим, нас двоје почесмо да бројимо. Наравно, било је и више него довољно новца за куповину лутке. Дечак нежно прозбори: „Хвала ти, Исусе, што си учинио да новца има довољно“.

 


 

 

И још додаде: „Управо сам био замолио Исуса да учини да новца има довољно како бих могао да купим лутку, па да је мама понесе сестри. И Он је услишио моју молитву. Још сам хтео да Га замолим да ми мало и преостане, како бих купио мами белу ружу, али нисам; а Он ми је ипак дао баш толико да могу да купим и лутку и белу ружу за маму. Она толико воли беле руже, толико пуно!“

 

У том се и тетка вратила, а ја одвезох своја колица с поклонима даље. Нисам могла престати мислити на овог дечака и своју куповину обавих у потпуно другачијем духу од оног у коме сам је започела. Такође ми се у сећање поче враћати чланак из новина у коме је писало како је пијани возач усмртио девојчицу, док је мајка задобила тешке повреде. Породица је требало да одлучи хоће ли је држати на апаратима. Зар је могуће да је дечак био из те приче? Два дана касније жена је умрла, будући да су је скинули са апарата.

 

Непрестано се враћајући овом дечаку, питала сам се да ли је све то било некако повезано. Касније тог дана, у жељи да све проверим, отишла сам да купим букет белих ружа, како бих отишла на сахрану трагично настрадале жене. И угледах је на одру како лежи, држећи у рукама белу ружу, лутку и дечакову слику из продавнице.

 

Са сахране сам отишла гушећи се у сузама... мој живот се из корена променио. Дечакова љубав према сестрици и мајци била је огромна.

 

с енглеског: причалица

 

 

 

* * *

Пре две године, отприлике, имала сам прилике да погледам предиван (и једнако потресан) филм The Christmas Shoes (2002), где један дечак покушава да за своју болесну мајку, која се и сама спрема за сусрет са Богом, купи црвене ципеле, како би мајка изгледала лепо за тај сусрет. Ово је видео спот песме из тог филма: