Све у причама бива

Кад продајемо кућу

О суровим учионицама

Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.

Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.

(архиепископ Јован Шаховској)

Родољупци

О лицемерству

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

”14. јун, 1961. године.

Драги родитељи,

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

Воли вас,

Јуџин”

О мужевима

Вакцина и/или отказ

Преподобни Јефрем Сирин и блудница

Једном приликом су неки недобронамерни људи решили да Јефрема Сирина наговоре на грех. Убедили су једну од градских блудница да оде код авве и заведе га, а ако не успе у томе бар да га разгневи, јер га нико никада није видео да се љути или се свађа.

Јефрем је саслушао њен предлог па јој рече:

- Пођи са мном!

Одушевљена блудница потрча за светитељом. Убрзо су се нашли на градском тргу, где је било много људи.

– Овде ћемо учинити то што си ми предложила.

Збуњена блудница, гледајући у народ, одговори:

- Како да то урадимо у присуству толиког света?

Тада Јефрем Сирин узврати:

- Ако се ти стидиш људи, зашто се још пре не би постидела Бога, који не само да види дела људи већ и њихове намере?

(мој слободни превод са руског)

Прича за Божић

Упитали су старца:

- Колико има врста пријатеља?

– Четири – размисливши мало, одговори старац.

Постоје пријатељи попут хране – потребни су нам сваки дан.

Постоје пријатељи попут лека – тражимо их кад нам је лоше.

Постоје пријатељи попут какве болести – они сами траже вас.

Али постоје и пријатељи као ваздух – не видимо их, али су увек са нама.

Мир Божији!

Христос се роди!

Молитва у посту

Неко замоли једног старца:

- Оче! Научи ме најмоћнијој молитви у посту; зато што се молим, и молим се, али Бог ме не чује. Сада почиње пост и волео бих да имам мир у срцу.

Старац је, смешкајући се, одговорио:

- Две особе су биле на пустом острву и нигде нису могле да добију помоћ.

И молили су се – сваки како је могао.

Пре свега, била им је потребна храна

Молили су се и Бог је једном послао обиље хране а другоме ништа.

Требало им је и место за заштиту од временских непогода.

Један је пронашао удобну пећину а други ништа.

За одлазак са острва био им је потребан чамац. Један га је нашао на обали, други није.

Када је овај, што је нашао чамац, кренуо да уђе у њега и да напусти острво, помисли у том да је и његов пријатељ у истој невољи и одлучи да га поведе са собом.

Када су напустили острво, први је питао другог:

-Зашто, без обзира на све што сам молио, Бог ми је давао, али не и теби?

Други му на то одговори:

- Бог ми је дао све што сам тражио од Њега! Јер сам му све ово време тражио само једну ствар - да ти помогнем!

Најјача молитва у посту јесте љубав према ближњем.

отац CĂTĂLIN CRIȘAN

(мој слободни превод приче са румунског)

Шаран

Најсмиренији

У једном манастиру игуман се одликовао праведношћу и усрдношћу у служби Господу. Бог је приметио његов труд и послао му је анђела да га награди за марљиву службу. Међутим, игуман одби награду и уместо тога упита:

- Покажи ми најсмиренијег монаха у мом манастиру како бих могао принети молитве за његову душу.

Анђео показа на једног брата, а запрепашћени игуман узвикну:

- Али тај је најнеуздржанији од све братије!

На то му анђео одговори:

- Да се овај човек није борио сваке секунде са собом давно би вас све побио!

(мој слободни превод са руског)

Човек са три жеље

Живео један човек који је имао три жеље: да добије посао са великом платом, ожени се дивном и добром девојком и да буде познат у свету.

Током његовог живота било је много дешавања али ми ћемо споменути три.

Једног хладног зимског јутра младић је пожурио на интервју са представником познате компаније. До сусрета је остало још пет минута, а он је имао да прође још четвртину пута. Одједном се пред њим оклизнуо и пао старији човек. Наш херој погледа човека, закључи да је пијан и, не пружајући му руку, потрча даље. Срећом, стигао је на интервју на време. Нажалост, није ангажован за посао из снова.

Једне топле летње вечери човек је шетао градом. Приметивши трупу уличних извођача стао је да ужива у погледу. Било је мало публике али је представа била забавна и узбудљива. Након наступа уследио је аплауз и људи су почели да се разилазе. И наш човек се такође окренуо али га је неко бојажљиво дотакао раменом. Био је то главни лик у представи – стара кловновица. Питала га је да ли му се допала представа, да ли је задовољан глумцима. Али човек није желео да разговара и, окренувши се с гађењем, отишао је кући.

Једне јесење кишне вечери човек је пожурио кући са прославе рођендана свог друга. Дан је био тежак и он је желео да се окупа и заспи у топлом меком кревету. Одједном зачу како неко пригушено јеца. Била је то уплакана жена. Седела је на клупи у близини куће нашег хероја. Била је сама, без кишобрана и само ју је капуљача на танкој јакни штитила од хладне кише. Приметивши нашег хероја обратила му се за помоћ. Нешто се догодило у њеној породици и хтела је да неком отвори душу. Човек се замислио: пред његовим очима појавиле су се купка и кревет и он промрмља да је ужасно заузет и пожури у трем.

Човек је живео несрећан живот. И умро је.

Горе на небу он срете свог анђела чувара.

– Знаш, живео сам веома јадан и безвредан живот. Имао сам три жеље али се ниједна није остварила. Каква штета...

– Хм... Драги мој, све сам учинио да се твоји снови остваре, но за све то требало је само да пружиш руку, отвориш очи и угријеш срце.

– О чему причаш?

– Сећаш се човека који је пао на клизавом зимском путу? Сад пажљиво сагледај слику... Тај човек је био генерални директор фирме у којој си ти желео да радиш. Очекивала те је вртоглава каријера. Све што се од тебе тражило било је да пружиш руку.

Сећаш се старе кловновице која те је испитивала након уличне представе? Била је то млада глумица и лепотица, која се заљубила у тебе на први поглед. Чекала вас је срећна будућност, деца, неугасла љубав. Све што се од тебе тражило било је да отвориш очи.

Сећаш ли се уплакане жене на твом трему? Била је кишна ноћ, а она натопљена од кише и суза... Била је познати писац. Доживела је породичну кризу и била јој је потребна душевна подршка. Да си јој помогао и пустио је да се угреје у твом стану, послушао је и утешио, написала би књигу о том случају. Књига би постала позната широм света, и ти заједно са њом, јер би аутор на насловној страни навео име онога ко је постао муза овог дела. Све што се тада тражило од тебе била је само мала искра твог срца.

Био си непажљив, пријатељу.

Човек уздахну и крену месечевим путем до звездане даљине...

Морал: ослушните свет, он нуди могућности. И не треба само да тражимо помоћ, већ и да је с достојанством прихватимо.

(мој слободни превод приче са руског)

Извор

У једном селу срете неки човек на улици свештеника и упита га:

- Оче, ако је Бог свуда присутан, зашто је потребно да идем у Цркву? 

Рад је благослов

- Некада су говорили: „Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче.“ Шта су тиме, старче; хтели да кажу ?

- Хтели су да кажу: „Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући.“ Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио.

Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.

Иначе, и онај, такозвани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

- Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.

- Добро, не треба ли и крстима мало вежбе ? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи ? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се „рашрафи“ и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.

Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује.

После дође ђаво, па му каже: „Еј ти, изгубљени, како си само заостао ! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити ?“ и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

Доказ