Све у причама бива

Најсмиренији

У једном манастиру игуман се одликовао праведношћу и усрдношћу у служби Господу. Бог је приметио његов труд и послао му је анђела да га награди за марљиву службу. Међутим, игуман одби награду и уместо тога упита:

- Покажи ми најсмиренијег монаха у мом манастиру како бих могао принети молитве за његову душу.

Анђео показа на једног брата, а запрепашћени игуман узвикну:

- Али тај је најнеуздржанији од све братије!

На то му анђео одговори:

- Да се овај човек није борио сваке секунде са собом давно би вас све побио!

(мој слободни превод са руског)

Човек са три жеље

Живео један човек који је имао три жеље: да добије посао са великом платом, ожени се дивном и добром девојком и да буде познат у свету.

Током његовог живота било је много дешавања али ми ћемо споменути три.

Једног хладног зимског јутра младић је пожурио на интервју са представником познате компаније. До сусрета је остало још пет минута, а он је имао да прође још четвртину пута. Одједном се пред њим оклизнуо и пао старији човек. Наш херој погледа човека, закључи да је пијан и, не пружајући му руку, потрча даље. Срећом, стигао је на интервју на време. Нажалост, није ангажован за посао из снова.

Једне топле летње вечери човек је шетао градом. Приметивши трупу уличних извођача стао је да ужива у погледу. Било је мало публике али је представа била забавна и узбудљива. Након наступа уследио је аплауз и људи су почели да се разилазе. И наш човек се такође окренуо али га је неко бојажљиво дотакао раменом. Био је то главни лик у представи – стара кловновица. Питала га је да ли му се допала представа, да ли је задовољан глумцима. Али човек није желео да разговара и, окренувши се с гађењем, отишао је кући.

Једне јесење кишне вечери човек је пожурио кући са прославе рођендана свог друга. Дан је био тежак и он је желео да се окупа и заспи у топлом меком кревету. Одједном зачу како неко пригушено јеца. Била је то уплакана жена. Седела је на клупи у близини куће нашег хероја. Била је сама, без кишобрана и само ју је капуљача на танкој јакни штитила од хладне кише. Приметивши нашег хероја обратила му се за помоћ. Нешто се догодило у њеној породици и хтела је да неком отвори душу. Човек се замислио: пред његовим очима појавиле су се купка и кревет и он промрмља да је ужасно заузет и пожури у трем.

Човек је живео несрећан живот. И умро је.

Горе на небу он срете свог анђела чувара.

– Знаш, живео сам веома јадан и безвредан живот. Имао сам три жеље али се ниједна није остварила. Каква штета...

– Хм... Драги мој, све сам учинио да се твоји снови остваре, но за све то требало је само да пружиш руку, отвориш очи и угријеш срце.

– О чему причаш?

– Сећаш се човека који је пао на клизавом зимском путу? Сад пажљиво сагледај слику... Тај човек је био генерални директор фирме у којој си ти желео да радиш. Очекивала те је вртоглава каријера. Све што се од тебе тражило било је да пружиш руку.

Сећаш се старе кловновице која те је испитивала након уличне представе? Била је то млада глумица и лепотица, која се заљубила у тебе на први поглед. Чекала вас је срећна будућност, деца, неугасла љубав. Све што се од тебе тражило било је да отвориш очи.

Сећаш ли се уплакане жене на твом трему? Била је кишна ноћ, а она натопљена од кише и суза... Била је познати писац. Доживела је породичну кризу и била јој је потребна душевна подршка. Да си јој помогао и пустио је да се угреје у твом стану, послушао је и утешио, написала би књигу о том случају. Књига би постала позната широм света, и ти заједно са њом, јер би аутор на насловној страни навео име онога ко је постао муза овог дела. Све што се тада тражило од тебе била је само мала искра твог срца.

Био си непажљив, пријатељу.

Човек уздахну и крену месечевим путем до звездане даљине...

Морал: ослушните свет, он нуди могућности. И не треба само да тражимо помоћ, већ и да је с достојанством прихватимо.

(мој слободни превод приче са руског)

Извор

У једном селу срете неки човек на улици свештеника и упита га:

- Оче, ако је Бог свуда присутан, зашто је потребно да идем у Цркву? 

Рад је благослов

- Некада су говорили: „Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче.“ Шта су тиме, старче; хтели да кажу ?

- Хтели су да кажу: „Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући.“ Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио.

Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.

Иначе, и онај, такозвани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

- Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.

- Добро, не треба ли и крстима мало вежбе ? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи ? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се „рашрафи“ и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.

Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује.

После дође ђаво, па му каже: „Еј ти, изгубљени, како си само заостао ! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити ?“ и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

Доказ

Вештачка срећа – зависност 21. века

Шарл де Монтескје, писац и филозоф, још одавно је рекао:

„Кад бисмо само желели да будемо срећни, то би се лако дало постићи; али ми желимо да будемо срећнији од других људи, а то је готово немогуће, зато што увек мислимо да су други срећнији од нас.“

Кад имате скупа кола, лепу одећу, раскошну кућу и друге статусне симболе, стичете утисак да вредите више и да сте изнад оних који све то немају.

Гледате комшију у јефтином ауту и кажете себи: „То је зато што сам успешан и зарађујем више. Он је нико и ништа, а ја сам богат!“

Убеђени сте: „Комшија мисли да сам фаца, јер имам тако фенси ауто!“ И помисао на то вам греје душу и подиже самопоуздање. Међутим, ако комшија има бољи ауто, ваше самопоштовање опада. Излаз из те ситуације је само један: првом приликом морате повратити предност!

Овде се не ради само о аутомобилима.Сваки пут кад неко у вашем окружењу буде имао нешто лошије и мање од вас, вратиће вам се осећај краљевске надмоћи. Од тога зависи колико сте срећни.

У потрази за вештачком срећом, људи се претварају у зависнике, који подижу себи вредност по сваку цену. Купују нови телефон, мењају кола, набављају скупе фармерке и скуп намештај (за случај да им неко дође у посету) и користе скупе парфеме, да нагласе свој истанчан укус и префињеност. А пошто је све то врло скупо, људи који пате од статусних симбола – често се пате и са великим дуговима.

У потрази за срећом, такви људи подижу кредите јер за њих је нешто најгоре на свету – да се спусте на ниво оних које сматрају нижим од себе. И да би спречили да се то догоди, спремни су да плате – шта кошта, да кошта!

Чак и одржавање тог пролазног статуса много кошта.

Ако се нешто не уклапа у статус, они га скривају на све могуће начине. И обрнуто: оно што наглашава статус, истиче се свим средствима. На пример, летовање у хотелу са 5 звездица биће обавезно објављено на свим друштвеним мрежама, а хотел са 3 звездице тактично ће се прећутати.

Чињеницу да живе у јефтиној кући, скриваће на сваки начин. Живот таквих људи претвара се у обману. Они заваравају и себе и друге. Највише себе. Убеђени су да заиста имају статус који имитирају и потпуно игноришу чињеницу да је тај положај резултат дугова, које ће цео живот отплаћивати.

У једном тренутку, банке престају да им позајмљују новац, па извор радости и среће нагло пресушује. Тада они падају у дубоку депресију. У исто време, они за све своје невоље окривљују управо банке, владу, тежак живот и послодавца који им неправедно закида плату.

Једина особа коју никада неће окривити су они сами. Па они су само хтели да буду „као сви остали“ и да не пропусте важне године свог живота, да од живота узму све што пружа. Како би они могли да буду криви за своју тешку финансијску ситуацију?

На крају, треба се увек сетити речи Хенрија Форда:

„Не морам да одседнем у скупом хотелу, јер не видим разлог да скупо плаћам непотребне додатке. Где год да одседнем, ја сам Хенри Форд. Не видим велику разлику међу хотелима, пошто се чак и у најјефтинијем хотелу можете одморити ништа горе него у најскупљем.

А овај капут на мени – да, у праву сте, носио га је још мој отац, али то није важно – ја сам у овом капуту и даље Хенри Форд. Мој син је још увек млад и неискусан, па се боји што ће људи мислити о њему, ако одседне у јефтином хотелу.

Мене не брине шта други мисле о мени, зато што знам своју праву вредност. А милијардер сам постао зато што знам с новцем и умем да разликујем праве вредности од лажних.“

О срећи

Једном је свештенику пришла сиромашна сељанка.

 – Оче, уморна сам – рекла је тужно. – Ми радимо непрекидно, али има дана када, сем хлеба, немамо шта друго дати деци. Али ме још и више умара поглед на нашу сиромашну кућу, двориште, подерану одећу наших синова, измучено лице мога мужа.

Свештеник се замисли а потом позва жену да пође са њим.

Показао јој је прелепу кућу где су се у врту испред играла деца.

 – Шта мислиш: да ли је домаћица срећна? - упита он.

– Наравно! – узвикну жена. – Како је богата кућа и како су добро одевена деца!

Затим је свештеник замоли да приђе ближе и осмотри боље.

Ту она угледа мајку ове деце како седи у хладу и горко плаче.

– Она плаче, јер је слепа од рођења и не може да види своју децу – тужно јој објасни отац.

Они пођоше даље. Ускоро јој свештеник показа другу кућу. Она је била богатија од прве. На женино питање да ли у њој живе срећни људи, он рече како је то била дивна породица све док није погинуо домаћин. Сад нема дана да удовица не плаче за својим мужем, а деца за оцем.

Занета мислима жена није ни приметила како су стигли до треће богате куће. Био је то дом ћерке богатог трговца.

- Ту је богатство и добра храна, скупа одећа и нема ниједне кваке у кући а да није позлаћена. Но, живи ли се овде срећно?

На њено питање свештеник отвори тешка врата.Трговачка кћи поздрави госте и позва их на чај. Али како је пуст био њен дом! Ту није било ни деце, нити се чуо глас мужа.

–Имам и богатство и лепу одећу, али немам среће – рекла је домаћица. – Немам мужа, ни деце, нити коме да кувам јело или за кога да се облачим... 

Дубоко замишљена сиротица се вратила кући.

– Хвала Вам! – срдачно се захвалила свештенику. – Схватила сам како сам била глупа! Умарала сам се од погледа на исцепану одећу, не знајући каква је то срећа видети своју децу! Мислила сам да је срећа у изобиљу, а испада да је срећан онај који има некога да му кува вечеру и у чијој кући се чује дечји смех!

(мој слободни превод приче са руског)

Чудо на Блиском истоку

Муслиман у Египту је убио своју жену јер је читала Библију. Затим ју је сахранио заједно са живим ћеркицама: једном још у повоју а друга старости осам година. Полицији је пријавио да је ујак убио девојчице. 

Након 15 дана умро је рођак ове породице. Када су отишли да га покопају нашли су под песком живе девојчице. Сви у земљи су били огорчени, а отац девојчица је погубљен. Питали су старију девојчицу како су преживеле, а она је одговорила: "Човек у сјајно-белој одећи, са ранама на рукама, долазио је сваки дан да нас храни. Будио је мајку да подоји сестрицу." Била је интервјуисана од стране Египатске националне телевизије, а водитељка је била муслиманка у бурки.

Ова вест се преноси целим Блиским истоком, јер је Египат центар тамошњих медија и образовања. Тамошњим лидерима неће бити лако да објасне ово чудо, али је извесно да Господ брине и над овим делом света.

Вест (коју сам сажето пренела са руских и енглеских извора) можете пронаћи на нету.

О љубави

(слика са интернета) 

- Љубав - то је озбиљна ствар. Њу је потребно сваки дан надохрањивати - то изискује огроман труд!

- А зар није полет?

- Полет је заљубљеност.. А љубав је нешто сасвим друго. То значи узети човека, обујмити га и бити одговоран за њега. Одговоран за цео живот.

Нарциси без Еха

Све више се удаљујемо од смисла и радије бирамо зло науштрб добра. Наши компаси, мислим на цео свет, одавно не показују добре смерове и мирне луке. И наше молитве су наопаке.

Има једна прича о томе како се село молило за кишу - да би усеви успели, али је на заказан скуп молитве само једно дете понело кишобран. Само је оно имало веру у помоћ Божију. Међутим, данас је прича другачија. Сиромах сељак има огромних проблема да осигура своју њиву од града за разлику од великог газдинства. Тај мали сељак или није на реду, или службеник за папире није ту, па онда и захтев окасни до после града кад и не вреди више. Са друге стране велика газдинства не да немају тих проблема већ се њима и црвен тепих поставља. Јер они имају своју молитву, а која гласи: „Дај, боже, да буде леда!“ Тај бог коме се они моле пише се малим словом.

Зашто би се ико у свету молио за невреме, лед, сушу? Зато што осигурање једног засађеног имања доноси већу зараду од самог приноса. (На исти тај начин су и шифтари зарађивали овде силне паре самим тим што су осигуравали прозоре на радњама, које су деца, по нечијем исто тако логички деструктивном налогу, долазила да ломе и лупају, мислећи да Србији добро чине, а гле – Србија им пунила џепове.) И би киша, и би суша, и би лед и сва се природа испомера због наопаких молитава људи. Истих оних који хоће да „доба човечанства“ бране и граде убиствима деце, старих, болесних, немоћних и свима који сметају.

Зар је могуће, убијајући, да се ствара и шири љубав? Ја не верујем! У почетку ће ту да расте Нарцис до Нарциса, а бити у друштву само једног је већ превише, но где да су два, три... хиљаде?

У биоклиничким лабораторијама Србије (а што се већ и у свету дешава) анализе, каже једна лаборанткиња, показују да се број сперматозоида код мушкараца знатно смањује. Истовремено се код мушких кукови шире, док се код жена сужавају. Да ли то опомиње или је, извесно, на злурадост новом добу човечанства, где ће мушкарци постати розен-кошуљаши, а жене боркиње?

Колико ће нових Нарциса донети сурогати љубави?

Шта год ко мислио, уверена сам да за овим Нарцисима ни Еха бити неће.

Право сиромаштво

Сиромах је питао Бога:

- Зашто сам ја тако сиромашан?

Бог је одговорио:

- Ниси научио да дајеш.

– А ако немам ништа? – поново упита сиромах.

Бог му одговори:

- Имаш неколико ствари: лице које уме да се смеје: уста која могу да похвале или умире; срце које може да се отвори за ближње; очи које могу да зраче добротом; тело које може да буде на помоћ другима.

Тако да, заправо, ми уопште нисмо сиромашни.

Сиромаштво духа – то је право сиромаштво.

(мој слободни превод приче са руског)

Прича о сладости живота

Један прозорљиви старац, седећи у манастиру за заједничком трпезом, где је свима послужена иста храна – обратите пажњу, иста! – примети како монаси приносе устима разноврсна јела: један кашику меда, други залогај хлеба, трећи траву.

Изненађен тиме, старац се усрдно помоли Богу просећи од Њега да му открије значење тога. И би му откривено: они који приносе Богу благодарност за све што им се дешава, па и за исту вечеру, њима Господ даје да осете слаткоћу меда у празној супи. Они, који заборављају да благодаре Богу, али још увек покушавају да Му буду захвални, они осећају укус хлеба. А ко год је свиме незадовољан и све време гунђа и жали се да му је лоше – томе и добра храна има укус траве.

Потом је Господ открио подвижнику: да би наш живот био светао и радостан, да бисмо осетили „сладост“ живота, треба да захвалимо Богу за све како и апостол рече: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините. (1.Кор.10,31)“

Магарац

Једног дана вратио се магарац кући радостан, срећан и поносан. Мати га је питала зашто је тако срећан, шта се десило?

- Мамице, предали су ме неком Исусу, и када смо ушли у Јерусалим, мноштво људи ми је клицало:  „Осана, Осана, благословен који долази у име Господње, слава Господу на небесима!“ Својом одећом и гранчицама су прекривали пут испред мене.

Тада му мати рече:  

- Врати се у град, али овај пут сам.

Следећег дана упутио се магарац у град сам и када се вратио кући био је веома тужан.

- Мама, то не може бити! Нико ме није приметио, а када су обратили пажњу на мене, једноставно су ме прогнали из града!

Мајка га погледа и рече:

- Синак, без Господа - ти си само магарац.

Три питања

 Свети Василије Блажени

Живео неки цар, који је стремио мудрости. Једном дође до њега глас о извесном пустињаку, који зна све одговоре. Цар дође код њега и затече оронулог старца како копа земљу. Он скочи са коња и поклони му се.

– Дошао сам да добијем три одговора на три питања: ко је најважнији човек на земљи, која је најважнија ствар у животу и који је дан важнији од свих других?

Пустињак не одговори ништа већ настави да копа. Цар узе да му помогне.

Наједном примети човека како иде путем лица обливеног крвљу. Цар га заустави и љубазно утеши, затим донесе воде из потока, опра му и зави путничке ране, те га уведе у пустињакову колибу и положи на кревет.

Следећег јутра угледа пустињака како сеје.

– Отшелниче! – мољаше цар. – Зар нећеш одговорити на моја питања?

– Ти си већ одговорио на њих – одговори овај.

– Како? – зачуди се цар.

– Видевши моју старост и немоћ, ти си се сажалио на мене и пришао си да ми помогнеш – објашњаваше пустињак. – Док си копао земљу, ја сам за тебе био најважнија особа на свету, а помоћ мени је за тебе била уједно и најважнија ствар на свету. Појавио се рањеник – његова потреба је била важнија од моје. И он је постао за тебе најважнија особа и помоћ њему – најважнија ствар. Испоставља се да је најважнија особа она којој је потребна твоја помоћ. И најважнија ствар – добро које тој особи учиниш.

– Сада могу да дам одговор на моје треће питање: који је дан најважнији у животу човека – рече цар. - Најважнији дан је дан садашњи.

(мој слободни превод приче са руског)

Бакина мудрост

- Сваки човек на земљи је решење нечијег проблема – рекла је једном моја мудра бака.

Била сам веома изненађена њеним речима.

– Ти си решење нечијег проблема – поновила је.

И појаснила:

- Дар, који ти је дат, можда неће бити потребан свима, али је он, свакако, неопходан само неком – твој осмех, твоја љубав, твоја снага.

(мој слободни превод са руског)