Све у причама бива

Одраз у зајам

слика са нета

Једнога дана дође неки човек трговцу да му тражи новац на зајам. Овај му одговори:

- Новац ћу ти дати, али интерес нећу узети. Али имам један услов.

И ту он нареди раднику да му донесе торбицу са огледалом.

- Погледај у огледало – рече трговац – па ћеш добити новац.

- Али... Зашто?! – упита овај изненађено.

А трговац му објасни:

- Погледај свој лик у огледалу. Види како ти се лице сија док примаш новац на руке. Нека буде исто тако сјајно и онога дана кад будеш новац враћао - срећно, а не тужно.

Сејач среће

слика са нета

Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.

- Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.

- Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.

Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.

И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.

- Узалуд је што то чините – осврнуо се тајанствени старац – тако је никада нећете уловити.

- Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.

Насмешивши се, старац је тихо рекао:

- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу.

Мрав

Једном давно, живео је срећан и вредан Мрав, који је сваког дана долазио први на посао. Био је вредан. Весео. Једном речју, био је срећан док је радио. Певушио је веселе песмице, а резултати његовог рада су били одлични.

Слушајући песму Мрава, господин Стршљен, директор фирме, закључио је да се мрав превише забавља а премало ради, јер нема право усмерење и шефа који би га контролисао. Зато је запослио Бубамару, која је имала велико искуство са управљањем.

Прва брига Бубамаре била је да организује евиденцију долазака и одлазака мрава на посао (односно са посла). У ту сврху, успоставила је систем пријемних и одлазних докумената. Са временом, број докумената се повећавао и због повећаног обима посла
око папира морали су да запосле неког ко би припремао папире и извештаје.

Запослили су Паука, који је одмах успоставио систем архивирања и постао је одговоран и за преузимање телефонских позива.

А Мрав? Мрав је и даље радио као и пре.

Извештаји које је достављала Бубамара су били изванредни. Директор Стршљен је био одушевљен извештајима које је добијао од Бубамаре и ускоро је почео да захтева: упоредне студије са графиконима, анализе трендова развоја, итд. Да би се задовољио директоров захтев, било је нужно да се запосли Хрчак, који би био директна помоћ директору. Њему су одмах купили нов рачунар са штампачем.

Срећни и вредни Мрав је и даље радио као и пре. Једино се пожалио да би му било лакше ако би имао неки рачунар. Нису му одобрили. Ово је било први пут да се Мрав на нешто пожалио и директор Стршљен је одмах схватио да је потребно најхитрије реаговати. Креирао је ново радно место шефа службе који би надзирао срећног и вредног Мрава.

На ново радно место је запослио Цврчка. Он је одмах по свом доласку заменио целокупни намештај у својој канцеларији и на захтев добио ергономски обликовану столицу и нов рачунар са равним ЛЦД екраном.

Број рачунара је нарастао и морао је да се купи и инсталира и мрежни сервер. Нови шеф службе је схватио да хитно треба помоћника (који је узгред био његов помоћник у предходној фирми). И тако је запослио Стеницу.

У исто време Мрав је постајао све мање срећан и све мање продуктиван. Опет је тражио рачунар. Опет му нису одобрили.

Ситуација са Мравом, забринула је Цврчка и он је закључио да мора да наручи студију о задовољству запослених у фирми. Упознао је са тим директора Стршљена, који је схватио Цврчково објашњење и одобрио ангажовања агенције за те потребе.

Скупа студија је урађена и Цврчак је почео да примењује предложене мотивационе методе. Свуда је окачио мотивационе плакате. Водио је Бубамару, Паука, Хрчка и Стеницу на мотивационе тренинге у позната летовалиста итд...

Мрав је и даље, али невољно, радио. Читао је мотивационе поруке на плакатима и никако није могао да нађе надређене кад су му требали. Једноставно, или нису били ту или нису имали времена за њега.

И тако је време текло.

Директор Стршљен је и даље добијао редовно своје перфектне извештаје, али су они почели да показују да фирма није више тако рентабилна као пре. То га је дубоко забринуло и морао је да реагује. Унајмио је најелитнијег консултанта, госпођу Сову. Совин задатак је био да изврши потпуну анализу организације и пословања фирме и да
предложи решења да би фирма пословала рентабилно.

Након три месеца, Госпођа Сова је директору предала следећи извештај: "У фирми је превише запослених!"

Директор Стршљен је одушевљено прихватио стручну анализу и одмах отпустио:

МРАВА.



Наравоученије:

Ако на сваки начин желиш да си Мрав, оснуј своју фирму и тако нећеш морати да радиш за Стршљена, Бубамару, Паука, Хрчка, Цврчка, Стеницу и Сову. Али тада нећеш моћи да радиш ни као Мрав. Јер, да би одржао фирму, мораш да се дружиш са Стршљеновима, Бубамарама, Пауцима, Хрчцима, Цврчцима, Стеницама и Совама.


Наравоученије 2:

Нажалост, цела прича је утемељена на универзитетским научним истраживањима која кажу да већина људи тежи ка паразитском животу.

Разумно дете

слика са нета

Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:

- Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?

- Шта ме је учио?... Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.

- А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?

- Да, тако нам рече, мили тата - одговори Иван.

- О, сине мој, како је то велика глупост, - одговори отац безбожни. - Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?

- Да тата, - одговори дете.

- Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?

-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.

Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.

савремена руска прича 

Из књиге "Духовне поуке" Светог Владике Николаја

Краљ и пастор

слика са нета

Пруски краљ Фридрих, одушевљен философијом рационализма и натуралиста, посумњао је у божанственост хришћанства. Позва дворског свештеника и рече му:

- Хоћу да ми укратко, без дугог излагања, докажеш да је хришћанство божанског порекла. Али, сасвим кратко, у две-три реченице.

- Јевреји, Величанство! – одговори пастор.

- Шта Јевреји? Како Јевреји? – упита краљ.

- Све што су јеврејски пророци прорекли за Христа, испунило се на Њему. А све што је Христос прорекао за Јевреје и Јерусалим, испунило се на њима. А истинито пророчанство потиче од Бога.

Краљ је био задовољан.

Твоје "ја"

Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.

И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:

- Ко си ти?

И зачу одговор:

- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.

Мали дечак

Једном је један мали дечак отишао у школу. Био је јако мали дечак. А то је била прилично велика школа. Али, кад је мали дечак открио да може да уђе у своју учионицу право из дворишта, био је срећан. И школа му више није изгледала толико велика.
Једнога јутра, када је дошао у школу, учитељица каже:
- Данас ћемо цртати.
"Дивно!" - помислио је мали дечак.
Волео је да црта. Могао је све да нацрта: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце; и извадио је бојице и почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време да почнете! - и чекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да цртамо цвеће.
"Дивно!" - помислио је мали дечак; волео је да црта цвеће.
И почео је да црта лепо цвеће ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Показаћу вам како.
И нацртала је цвет на табли. Био је црвен за зеленом дршком.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицин цвет.

Онда је погледао свој цвет.

Више му се свиђао његов цвет.

Али, то није рекао, само је окренуо лист и нацртао цвет као учитељицин. Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана, када је мали дечак, потпуно сам, отворио дворишна врата, учитељица је рекла:
- Данас ћемо правити нешто од глине.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, волео је глину.
Умео је да прави све ствари од глине: змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. И почео је да гњечи свој грумен глине. Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време за почетак!
И сачекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да правимо чинију.
"Дивно!"- помислио је мали дечак; волео је да прави чиније свих облика и величина.

Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Ја ћу вам показати како се ради.
И показала је свима како да направе једну дубоку чинију.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицину чинију.

А онда је погледао своју.

Његова му се више допадала.

Али, то није рекао. Поново је замесио велику лопту од своје глине, и направио чинију као учитељицину. То је била дубока чинија.
Врло брзо мали дечак је научио да чека и да гледа, и да све прави исто као учитељица. А онда, убрзо затим, више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило да се мали дечак са својом породицом преселио у неки други град.

И мали дечак морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа него она тамо, и нису постојала дворишна врата која су водила право до његове учионице. Морао је да се пење уз неколико степеника и да иде дугим ходником да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана, кад је ту стигао, учитељица је рекла:
- Данас ћемо да цртамо.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, и чекао је да му учитељица каже шта да ради. Али учитељица ништа није рекла. Само је шетала учионицом.
Кад је стигла до малог дечака, упитала је:

Љубав

Љубав према непријатељу

Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:

- Дај му да пије.

Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови штићенику:

- Дај му да пије.

Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу! Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..." (Рим.12;20)

У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према непријатељима.

Породица

Залетела сам се у странца док је пролазио:
- О, опростите ми, молим вас! - био је мој одговор.
Он је рекао:
- Молим Вас, опростите ви мени, нисам вас видео.
Били смо тако учтиви, тај странац и ја. Отишли смо својим путем и поздравили се.
Али код куће се причала другачија прича: како смо третирали своје вољене, младе и старе.
Касније тога дана, док сам спремала вечеру, мој син је стао иза мене врло тихо.
Кад сам се окренула, готово сам се сударила с њим.
- Макни ми се с пута! - рекла сам уз вику.
Он је отишао, а његово мало срце се сломило. Нисам схватила колико сам оштро говорила. Док сам лежала будна у кревету, тихи Божји глас ми је проговорио:
- Док си делила са странцем уобичајену уљудност, твоја породица коју волиш, била је повређена. Иди и погледај на кухињски под, наћи ћеш цвеће поред врата. То цвеће је твој син донео за тебе. Убрао их је сам - ружичасто, жуто и плаво. Стајао је врло тихо да не поквари изненађење, ниси видела сузе које су испуниле његове мале очи.
Тада сам се осетила тако маленом, и сузе су ми почеле тећи низ лице. Тихо сам отишла и клекла поред његовог кревета:
- Пробуди се, малени, пробуди се! - рекла сам.
- Јеси ли ти убрао за мене ово цвеће?
Смешио се:
- Нашао сам их напољу, код дрвета. Убрао сам их зато јер су лепи као ти. Знао сам да ће ти се свидети, посебно плави.
Рекла сам:
- Сине, јако ми је жао што сам се онако понела данас, нисам требала да вичем тако на тебе.
Рекао је:
- О, мама, у реду је. Свеједно те волим.
Ја сам рекла:
- Сине, и ја тебе волим, и волим цвеће, посебно плаво.

Јесте ли свесни да, ако умремо сутра, фирма, за коју смо радили, лако нас ускоро може заменити. Али породица, коју остављамо иза себе, осећала би губитак до краја њихових живота.

И молим те, размисли! Уносимо се у посао више него у своје породице; зар не мислиш да то није мудро улагање?
Дакле, шта је суштина приче?
Знаш ли шта значи реч породица?

Породица = Мајко и оче, волим вас!

Родитељи

Александар Велики веома је волео своју мајку, Олимпијаду. Али његова мајка је имала изузетно тежак карактер и пуно пута се мешала у опште ствари, што је изазивало негодовање код синовљевих сарадника. Кад је краљ у Малој Азији био Антипатрос, написао му је посланицу, где се веома жали на њено понашање. Но, кад је Александар прочитао посланицу препуну тужби, рекао је:

"Не зна Антипатрос да је само једна суза моје мајке довољна да обрише безброј жалби у таквим посланицама."

Сви ми имамо једну мајку. Чак и да се претпостави како је наша најгора на свету, за нас не треба да престане да буде најсветије и најуваженије лице од свих лица која имамо овде на земљи. Заиста је зачуђујуће да постоје деца која напуштају своје родитеље, остављајући их саме, без хране, без крова, без пажње и интересовања за њих. Сасвим је сигурно да ће таква деца остати без Божјег благослова, што им, свакако, неће на добро изаћи.

Разумевање

Његова супруга је била мало спорија жена и никада није добијао јело на време. Но уместо да приговара и да се буни одлучио је да учини нешто боље. Док је чекао да му справи јело, он је читао поезију и записивао у једну свеску најлепше песме. Када је, након извесног времена, погледао бележницу, увидео је да се обликовала једна изузетна колекција. Издао је књигу и посветио ју је својој супрузи, која му је... помогла.

Жаба и змија

Мама жаба имала је кћерку. И мама змија имала је своју кћерку. Једнога јутра обе су изашле да се играју.
Мама змија довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења са великим канџама и зубима који гризу. Немој да се изгубиш у шуми, дете, и врати се у легло пре мрака.
- Канџеизуби - певала је змијица док је кривудала кроз траву. - Пази се канџиизуба!
Мама жаба довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења која кљуцају или уједају. Немој да идеш сама у шуму, мила. Немој да се тучеш и врати се кући пре мрака.
- Кљуцаиуједа - певала је мала жаба док је скакала са камена на камен. – Чувај се кљуцаиуједа!
Змијица је певала своју песмицу “канџеизуби”, а жабица је певала “кљуцаиуједа” кад су се среле на путу. Пре тога никад се нису среле.
- Ко си ти? – питала је жабица. - Јеси ли ти кљуцаиуједа? – и припремила се да скочи ван њеног домашаја.
- О не, ја сам змија, и мама ме зове Змијско Дете: глатка сам, гипка и клизава. Ко си ти? Јеси ли ти канџеизуби? - и спремила се за покрет, за сваки случај.
- Не, не! Ја сам жаба и мама ме зове Жабље Дете. Живахна сам, брза и скакутава.
Стајале су тако и гледале се, а онда су истовремено рекле:
- Ти уопште не личиш на мене
Очи су им засјале. Нису изгледале исто, то је било тачно, али су имале неке исте особине. Обе су знале шта се ради кад се истовремено каже нешто исто.
Чврсто су се загрлиле, затвориле очи и запевале :

Свака је замислила своју жељу, а онда су се раздвојиле. Баш тада је пролетела мува, тик уз жабине очи. Мљац! Излетео јој је језик и она је ухватила муву. Бубица је зазујала поред змијиног носа. Њам! Змија је палацнула језиком и ухватила бубицу. С дивљењем су се погледале и насмешиле једна другој. Две нове другарице сада су сазнале нешто од онога што свака од њих уме да уради. Осећале су се пријатно заједно, као старе пријатељице.
- Хајде да се играмо! – рече жаба.
- Хеј! – рече змија. - Ту жељу сам замислила... Хајде да се играмо у шуми!
- Шума! У шуми! - викнула је жаба. - То је била моја жеља. Могу, ако ти идеш са мном, јер ми је мама рекла да не смем да идем сама.
Жаба и змија одјуриле су у шуму и почеле да се играју.
- Види ово! - рече жаба.

Чучнула је и бројала:

- Једна мува, две муве, три муве, четири!
Скочила је високо, високо, преврнула се у ваздуху и спустила се, хоп!
- Можеш ли ти то да изведеш, змијо?
Змија појури на оближњи насип да проба жабљи скок. Успентрала се на косину, стала на врх репа и бацила се увис. Ево је на земљи, трес! Сва запетљана и извијугана. Насмејала се и покушала поново.
Неколико пута жаба и змија скакале су заједно и сударале се услед скока. Али, колико год да је судар био јак, није их болело. Било им је забавно.
Онда змија рече:

- Гледај ово!

Исправила се на врху насипа и бројала:
- Једна буба, две бубе, три бубе, четири!

А онда…фијууу! Спустила се низ падину на стомаку.

- Пробај то, жабо, то се зове змијски спуст.
Жаба је легла на стомак и клизнула низбрдо. Руке и ноге млатарале су јој док се клизала. У подножју се преврнула преко главе и - трас! Откотрљала се као лопта.
Онда су се змија и жаба загрлиле и заједно се клизале низбрдо. Читава шума одјекивала је од њиховог дозивања и смеха. Једна игра водила је у другу. Забављале су се тако добро да им је дан пролетео за трен ока. До краја поподнева није било већих пријатеља у читавој шуми.
Сунце је залазило кад се змија сетила шта је обећала мајци.
- Обећала сам да ћу се вратити пре мрака - рекла је она.
- И ја – пренула се жаба.
- Довиђења!
Загрлиле су се. Змија је била тако срећна што је нашла праву другарицу да се заборавила и прејако стегла жабу. Био је то леп осећај.
- Јао! Лакше мало! – рече жаба - Немој тако јако!
- Ох, опрости! – рекла је змија и попустила стисак - Забога! Али, стварно је пријатан осећај, тако пријатан да бих могла да те поједем.
На те речи прснуле су у смех и поново се загрлиле, овога пута нежније.
- Свиђаш ми се - рече жаба. – Здраво, змијо…
- Здраво, жабо. Ти си моја најбоља другарица
- Хајде да се сутра играмо заједно! - рекле су истовремено.
- Аха!
Пљеснуле су рукама и опет запевале:

Онда су отишле, змија скакућући, а жаба гмизући читавим путем до куће.
Када је жаба стигла кући, покуцала је као и увек и мама жаба откључала је камена врата. Изненадила се кад је видела како њена кћерка улази у кућу гмизући по поду.
- Па шта је сад ово? – упитала је. – Погледај каква си, пуна траве и прљавштине.
- То ме не боли - рекла је жаба. - Лепо сам се забављала.
- Забављала? Видим да се ниси играла у рибњацима и барама са добрим жабама. Где си била цео дан? Изгледаш као да си сад изашла из шуме.
- Али, нисам тамо ишла сама, мама. Ишла сам са једном добром девојчицом. Она је моја најбоља другарица.
- Најбоља другарица? Ма шта кажеш? - рече мама жаба. – Која то добра девојчица може да буде, а игра се у шуми?
- Види овај трик који ме је научила, мама! –рече жаба. Бацила се на стомак и почела да мигољи по поду гужвајући мајчин брижљиво сашивени тепих од љиљанових латица.
- То није трик за жабу! Устани, дете! - викну мама жаба. – Па шта је сад то, а? Види како си ми смотала тепих. реци ми само, ко је та твоја другарица с којом се играш?
- Зове се Змијско Дете, мама.
- Змијско Дете! Јеси ли рекла Змијско, кћери?
- Јесам. Шта ти је, мама?
Мама жаба је почела да дрхти и лице јој је постало бледозелено. Села је да не би пала у несвест. Када се мало прибрала, рекла је:
- Слушај, Жабље Дете, пажљиво слушај ово што ћу ти рећи - привукла је кћерку ближе себи. – Змија долази из змијске породице. Они су лош свет. Држи се што даље од њих! Јеси ли ме чула, дете?
- Лош свет?- упита жаба.

- Лош, веома лош! - рекла је мама жаба. - Змије су подмукле. Оне крију отров у језику и сломе те кад се смотају око тебе.
Жабље дете прогута кнедлу.
- Пази да скочиш ван змијиног домашаја ако се икада више сретнете. И престани са тим глупим гмизањем. Гмизање није за жабе.
Мама жаба је постављала сто мрмљајући за себе:
- Игра се са змијом! Па шта је то?- извадила је комад вруће проје и ставила јој на тањир.
- Седи и вечерај, дете! - рекла је мама жаба. - И запамти: ја не гојим жабе за змије, знаш ли?
И змија је стигла кући. Зашушкала је по поклопцу од уплетених гранчица који је затварао улаз у њену кућу. Мајка је препознала њено шушкање и отворила резу од пузавице. Змија је упала у кућу.
- Гладна сам! - рекла је скакућући око мајке.
- Де, де, шта ти је? Види на шта личиш! - рекла је мама змија. - Погледај каква си! Чујеш ли ти себе како дахћеш и шиштиш? Где си била цео дан?
- У шуми, мама, са мојом новом другарицом. Играле смо се. Види шта ме је научила!
Змијско Дете скочи на сто и баци се у ваздух. Пала је на столицу, оборила је и запетљала се у њене ногаре.
- Шта је с тобом? Каква је то опасна игра?! - рече мама змија. – Исправи се и види јеси ли читава. Која те је то нова другарица научила?
Сагнула се и отпетљала кћерку из столице.
- Научила ме моја другарица жаба. Зове се Жабље Дете. То је жабљи скок, мама, пробај га и ти. Забавно је.
- Жабље дете?! – чељусти мама змије отворише се откривајући очњаке. - Јеси ли рекла жаба?
- Да - рече Змијско Дете. - Она је моја најбоља другарица.
- Мислиш, читав дан си се играла са жабом, и дошла си кући гладна?
- И она је била гладна, мама, кад је играла игру змијски спуст коју сам је ја научила.
- Свашта од тебе! Дођи, склупчај се овде, и пажљиво слушај шта ћу ти рећи.
Змијско Дете се склупчало на столици.
- Зар не знаш, мила, да је обичај наше породице да једе жабе? Жабе су веома укусне!
Мале очи Змијског Детета раширише се од чуда.
- Да, заиста! - рече мама змија. – Једење жаба обичај је наше куће, то је породична традиција. Скакање није, и зато престани са тим, чујеш ли?
- О, мама! - узвикну Змијско Дете. - Не могу да једем забе, жаба ми је другарица.
- Жаба другарица? Стварно свашта од тебе! - рече мама змија. - То није природно. Сад ме послушај, кћери. Следећи пут кад се будеш играла са жабом, скачи, котрљај се и лудирај колико год хоћеш. Али, кад огладниш, она је завршила игру. Ухвати је и поједи!
Следећег јутра мала змија рано је устала. Одгурнула је покривач од сувог лишћа и испружила се. Сетила се мајчиних речи и осећаја како је укусно изгледала њена другарица жаба када су се загрлиле. Била је спремна да крене.
- Не заборави шта сам те учила о жабама, буди паметна! - повикала је мама змија за њом. - И немој поново да ти причам да се чуваш великих створења с оштрим канџама и зубима који гризу.
- Канџеизуби - певала је мала змија. – Канџеизуби…
Стигла је до шуме и чекала своју другарицу. Радовала се игри са жабом и томе што ће игру завршити тако што ће појести своју фину жабљу другарицу. Лежала је на сунцу, смејала се и певала:

Сунце се дизало све више, али жаба није долазила.

Средство а не циљ

илустрација са нета

Један богаташ, страшно шкрт, да би сачувао своје новце, одлучио је да начини ковчег за њих. Његове размере су биле огромне а његова висина је била већа од висине његовог власника. Поставио га је са пажњом у мрачни део подрума у својој кући; тако је осигурао своје новце. Сваки час је силазио доле, откључавао ковчег и проверавао своје благо у препуним врећицама. Тако су се његове очи радовале, а срце му се увесељавало.

Али једног дана богаташ је нестао. Његови познаници су га свуда тражили, али нико није могао да каже неку позитивну вест. Само је варилац, који је начинио ковчег, препоручио, после неког времена, да провере подрум куће несталог. Родбина је отворила ковчег и, изненађена, угледала је унутра мртвог богатог шкртца. Несрећник је ушао у ковчег, затворио је нагло поклопац и заборавио је на  кључ с друге стране. Тако, премда се чувајући од нечег сличног, умро је од глади и жеђи; у ономе што је волео, беспотребно, највише од свега - у свом благу. Његова страст је била кажњена окрутно.

Страшна је и жалосна страст љубав према новцу. Међутим, сваки човек који тражи радост и срећу у новцу, на крају се претвара у идолопоклоника. Јер је новац средство а не циљ.

Свитац

Божји промисао

Нека сирота удовица нашла се у великој невољи после смрти свога мужа. Бездушни поверилац је од ње тражио да му врати дуг, иако му је њен муж, пре смрти, вратио сав новац. Био је убеђен да жена нема признаницу, па је хтео да се окористи удовичином невољом.

 

( "Свитац помогао жени у невољи", "Светосавско звонце", број 2/2008.)