Све у причама бива

Одговор или два?

На часу математике учитељица упита седмогодишњег Николу.

„Ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“

Кратко размисливши, Никола самоуверено одговори: „Четири!“

Очекујући исправан одговор (три) учитељица се зачуди. Била је разочарана. „Можда дечак није добро чуо,“ помисли у себи. Стога она понови питање:

„Никола, слушај пажљиво. Ако ја теби дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш имати јабука?“

Никола примети разочарење на учитељицином лицу. Овога пута израчуна на прсте. Међутим, и поред тога, трагао је за одговором који би могао усрећити учитељицу. Та потрага није била за исправним одговором, него за оним који ће усрећити учитељицу. Најзад, нешто оклевајући, Никола одговори:

„Четири...“

Разочарење оста на учитељицином лицу. Ту се она присети да Никола воли јагоде. При том помисли да дечак можда није љубитељ јабука, па стога и не може да се усредсреди. Зато она, са нескривеним узбуђењем и светлуцањем у очима, упита:

„Ако ти дам једну јагоду и још једну и још једну, колико ћеш јагода имати?“

Видећи је срећну, Николица поново упосли прстиће. Овога пута није осећао никакав притисак, за разлику од учитељице која је силно желела да нови приступ донесе успех. Малишан, уз оклевајући осмејак, одговори:

“Три!“

Учитељицино лице озари победнички осмех. Њен приступ је уродио плодом. Дошло јој је да сама себи честита. Ипак, још једна ствар је остала да се уради. Поново га је упитала:

„Дакле, ако ти дам једну јабуку и још једну и још једну, колико ћеш јабука имати?“

Никола одговори без оклевања:

„Четири!“

Учитељица је била збуњена.

„Како, Никола, како?“ – упита га нешто повишеним гласом у коме се могла осетити љутина.

Никола јој тихим и бојажљивим гласићем одговори:

„Зато што већ имам једну јабуку у торби.“

Размишљања о слици

Прича се да је једном приликом велики италијански уметник Микеланђело проводио тихо вече са својим пријатељима и да се разговор уобичајено покренуо на анализу грешака и падова одсутних пријатеља, где је личност сваког танано анализирана. Како је вече пролазило група је приметила да се Микеланђело ућутао и да није уживао у забави оговарања.
Окренули су се према њему и упитали га зашто не ужива. „Размишљам о слици,“ објаснио им је. Око овога им се подигло интересовање, јер су знали да његова слика може бити дивна, па су га замолили да им објасни шта је у питању. Он се потруди да им то и наслика. Узео је бело платно и на њега насликао црну тачку и упитао их: „Шта видите?“

Пријатељи су се зачуђено погледали и одговорили: „Видимо црну тачку.“

Он се ућутао за моменат: „Тако сам и мислио да ћете видети,“ рече. „Оно што ја видим је велика бела површина око ње.“

Јуродиви и цар

Један јуродиви* старац, идући, наиђе на цара.

- Откуда идеш, старче? – упита га цар.

- Из пакла.

- Шта си радио тамо?

- Требало ми је ватре да запалим лулу, па сам отишао да питам да ли ће тамошњи  становници да ми уделе коју варницу.

- И? Јеси ли добио ватре? – заинтересовано упита цар.

- Не! Владар ада ми рече да нема ватре.

- Али... како то може бити?!

- И ја се зачудих – рече јуродивац. Али ми онда владар ада објасни: нема ватре, јер тамо свако долази са својом.

*јуродиви – „луд“ Христа ради (јуродивост је наизглед неразумно понашање, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.

Одраз у зајам

слика са нета

Једнога дана дође неки човек трговцу да му тражи новац на зајам. Овај му одговори:

- Новац ћу ти дати, али интерес нећу узети. Али имам један услов.

И ту он нареди раднику да му донесе торбицу са огледалом.

- Погледај у огледало – рече трговац – па ћеш добити новац.

- Али... Зашто?! – упита овај изненађено.

А трговац му објасни:

- Погледај свој лик у огледалу. Види како ти се лице сија док примаш новац на руке. Нека буде исто тако сјајно и онога дана кад будеш новац враћао - срећно, а не тужно.

Сејач среће

слика са нета

Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.

- Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.

- Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.

Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.

И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.

- Узалуд је што то чините – осврнуо се тајанствени старац – тако је никада нећете уловити.

- Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.

Насмешивши се, старац је тихо рекао:

- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу.

Мрав

Једном давно, живео је срећан и вредан Мрав, који је сваког дана долазио први на посао. Био је вредан. Весео. Једном речју, био је срећан док је радио. Певушио је веселе песмице, а резултати његовог рада су били одлични.

Слушајући песму Мрава, господин Стршљен, директор фирме, закључио је да се мрав превише забавља а премало ради, јер нема право усмерење и шефа који би га контролисао. Зато је запослио Бубамару, која је имала велико искуство са управљањем.

Прва брига Бубамаре била је да организује евиденцију долазака и одлазака мрава на посао (односно са посла). У ту сврху, успоставила је систем пријемних и одлазних докумената. Са временом, број докумената се повећавао и због повећаног обима посла
око папира морали су да запосле неког ко би припремао папире и извештаје.

Запослили су Паука, који је одмах успоставио систем архивирања и постао је одговоран и за преузимање телефонских позива.

А Мрав? Мрав је и даље радио као и пре.

Извештаји које је достављала Бубамара су били изванредни. Директор Стршљен је био одушевљен извештајима које је добијао од Бубамаре и ускоро је почео да захтева: упоредне студије са графиконима, анализе трендова развоја, итд. Да би се задовољио директоров захтев, било је нужно да се запосли Хрчак, који би био директна помоћ директору. Њему су одмах купили нов рачунар са штампачем.

Срећни и вредни Мрав је и даље радио као и пре. Једино се пожалио да би му било лакше ако би имао неки рачунар. Нису му одобрили. Ово је било први пут да се Мрав на нешто пожалио и директор Стршљен је одмах схватио да је потребно најхитрије реаговати. Креирао је ново радно место шефа службе који би надзирао срећног и вредног Мрава.

На ново радно место је запослио Цврчка. Он је одмах по свом доласку заменио целокупни намештај у својој канцеларији и на захтев добио ергономски обликовану столицу и нов рачунар са равним ЛЦД екраном.

Број рачунара је нарастао и морао је да се купи и инсталира и мрежни сервер. Нови шеф службе је схватио да хитно треба помоћника (који је узгред био његов помоћник у предходној фирми). И тако је запослио Стеницу.

У исто време Мрав је постајао све мање срећан и све мање продуктиван. Опет је тражио рачунар. Опет му нису одобрили.

Ситуација са Мравом, забринула је Цврчка и он је закључио да мора да наручи студију о задовољству запослених у фирми. Упознао је са тим директора Стршљена, који је схватио Цврчково објашњење и одобрио ангажовања агенције за те потребе.

Скупа студија је урађена и Цврчак је почео да примењује предложене мотивационе методе. Свуда је окачио мотивационе плакате. Водио је Бубамару, Паука, Хрчка и Стеницу на мотивационе тренинге у позната летовалиста итд...

Мрав је и даље, али невољно, радио. Читао је мотивационе поруке на плакатима и никако није могао да нађе надређене кад су му требали. Једноставно, или нису били ту или нису имали времена за њега.

И тако је време текло.

Директор Стршљен је и даље добијао редовно своје перфектне извештаје, али су они почели да показују да фирма није више тако рентабилна као пре. То га је дубоко забринуло и морао је да реагује. Унајмио је најелитнијег консултанта, госпођу Сову. Совин задатак је био да изврши потпуну анализу организације и пословања фирме и да
предложи решења да би фирма пословала рентабилно.

Након три месеца, Госпођа Сова је директору предала следећи извештај: "У фирми је превише запослених!"

Директор Стршљен је одушевљено прихватио стручну анализу и одмах отпустио:

МРАВА.



Наравоученије:

Ако на сваки начин желиш да си Мрав, оснуј своју фирму и тако нећеш морати да радиш за Стршљена, Бубамару, Паука, Хрчка, Цврчка, Стеницу и Сову. Али тада нећеш моћи да радиш ни као Мрав. Јер, да би одржао фирму, мораш да се дружиш са Стршљеновима, Бубамарама, Пауцима, Хрчцима, Цврчцима, Стеницама и Совама.


Наравоученије 2:

Нажалост, цела прича је утемељена на универзитетским научним истраживањима која кажу да већина људи тежи ка паразитском животу.

Разумно дете

слика са нета

Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:

- Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?

- Шта ме је учио?... Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.

- А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?

- Да, тако нам рече, мили тата - одговори Иван.

- О, сине мој, како је то велика глупост, - одговори отац безбожни. - Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?

- Да тата, - одговори дете.

- Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?

-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.

Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.

савремена руска прича 

Из књиге "Духовне поуке" Светог Владике Николаја

Краљ и пастор

слика са нета

Пруски краљ Фридрих, одушевљен философијом рационализма и натуралиста, посумњао је у божанственост хришћанства. Позва дворског свештеника и рече му:

- Хоћу да ми укратко, без дугог излагања, докажеш да је хришћанство божанског порекла. Али, сасвим кратко, у две-три реченице.

- Јевреји, Величанство! – одговори пастор.

- Шта Јевреји? Како Јевреји? – упита краљ.

- Све што су јеврејски пророци прорекли за Христа, испунило се на Њему. А све што је Христос прорекао за Јевреје и Јерусалим, испунило се на њима. А истинито пророчанство потиче од Бога.

Краљ је био задовољан.

Твоје "ја"

Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.

И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:

- Ко си ти?

И зачу одговор:

- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.

Мали дечак

Једном је један мали дечак отишао у школу. Био је јако мали дечак. А то је била прилично велика школа. Али, кад је мали дечак открио да може да уђе у своју учионицу право из дворишта, био је срећан. И школа му више није изгледала толико велика.
Једнога јутра, када је дошао у школу, учитељица каже:
- Данас ћемо цртати.
"Дивно!" - помислио је мали дечак.
Волео је да црта. Могао је све да нацрта: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце; и извадио је бојице и почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време да почнете! - и чекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да цртамо цвеће.
"Дивно!" - помислио је мали дечак; волео је да црта цвеће.
И почео је да црта лепо цвеће ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Показаћу вам како.
И нацртала је цвет на табли. Био је црвен за зеленом дршком.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицин цвет.

Онда је погледао свој цвет.

Више му се свиђао његов цвет.

Али, то није рекао, само је окренуо лист и нацртао цвет као учитељицин. Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана, када је мали дечак, потпуно сам, отворио дворишна врата, учитељица је рекла:
- Данас ћемо правити нешто од глине.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, волео је глину.
Умео је да прави све ствари од глине: змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. И почео је да гњечи свој грумен глине. Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време за почетак!
И сачекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да правимо чинију.
"Дивно!"- помислио је мали дечак; волео је да прави чиније свих облика и величина.

Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Ја ћу вам показати како се ради.
И показала је свима како да направе једну дубоку чинију.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицину чинију.

А онда је погледао своју.

Његова му се више допадала.

Али, то није рекао. Поново је замесио велику лопту од своје глине, и направио чинију као учитељицину. То је била дубока чинија.
Врло брзо мали дечак је научио да чека и да гледа, и да све прави исто као учитељица. А онда, убрзо затим, више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило да се мали дечак са својом породицом преселио у неки други град.

И мали дечак морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа него она тамо, и нису постојала дворишна врата која су водила право до његове учионице. Морао је да се пење уз неколико степеника и да иде дугим ходником да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана, кад је ту стигао, учитељица је рекла:
- Данас ћемо да цртамо.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, и чекао је да му учитељица каже шта да ради. Али учитељица ништа није рекла. Само је шетала учионицом.
Кад је стигла до малог дечака, упитала је:

Љубав

Љубав према непријатељу

Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:

- Дај му да пије.

Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови штићенику:

- Дај му да пије.

Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу! Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..." (Рим.12;20)

У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према непријатељима.

Породица

Залетела сам се у странца док је пролазио:
- О, опростите ми, молим вас! - био је мој одговор.
Он је рекао:
- Молим Вас, опростите ви мени, нисам вас видео.
Били смо тако учтиви, тај странац и ја. Отишли смо својим путем и поздравили се.
Али код куће се причала другачија прича: како смо третирали своје вољене, младе и старе.
Касније тога дана, док сам спремала вечеру, мој син је стао иза мене врло тихо.
Кад сам се окренула, готово сам се сударила с њим.
- Макни ми се с пута! - рекла сам уз вику.
Он је отишао, а његово мало срце се сломило. Нисам схватила колико сам оштро говорила. Док сам лежала будна у кревету, тихи Божји глас ми је проговорио:
- Док си делила са странцем уобичајену уљудност, твоја породица коју волиш, била је повређена. Иди и погледај на кухињски под, наћи ћеш цвеће поред врата. То цвеће је твој син донео за тебе. Убрао их је сам - ружичасто, жуто и плаво. Стајао је врло тихо да не поквари изненађење, ниси видела сузе које су испуниле његове мале очи.
Тада сам се осетила тако маленом, и сузе су ми почеле тећи низ лице. Тихо сам отишла и клекла поред његовог кревета:
- Пробуди се, малени, пробуди се! - рекла сам.
- Јеси ли ти убрао за мене ово цвеће?
Смешио се:
- Нашао сам их напољу, код дрвета. Убрао сам их зато јер су лепи као ти. Знао сам да ће ти се свидети, посебно плави.
Рекла сам:
- Сине, јако ми је жао што сам се онако понела данас, нисам требала да вичем тако на тебе.
Рекао је:
- О, мама, у реду је. Свеједно те волим.
Ја сам рекла:
- Сине, и ја тебе волим, и волим цвеће, посебно плаво.

Јесте ли свесни да, ако умремо сутра, фирма, за коју смо радили, лако нас ускоро може заменити. Али породица, коју остављамо иза себе, осећала би губитак до краја њихових живота.

И молим те, размисли! Уносимо се у посао више него у своје породице; зар не мислиш да то није мудро улагање?
Дакле, шта је суштина приче?
Знаш ли шта значи реч породица?

Породица = Мајко и оче, волим вас!

Родитељи

Александар Велики веома је волео своју мајку, Олимпијаду. Али његова мајка је имала изузетно тежак карактер и пуно пута се мешала у опште ствари, што је изазивало негодовање код синовљевих сарадника. Кад је краљ у Малој Азији био Антипатрос, написао му је посланицу, где се веома жали на њено понашање. Но, кад је Александар прочитао посланицу препуну тужби, рекао је:

"Не зна Антипатрос да је само једна суза моје мајке довољна да обрише безброј жалби у таквим посланицама."

Сви ми имамо једну мајку. Чак и да се претпостави како је наша најгора на свету, за нас не треба да престане да буде најсветије и најуваженије лице од свих лица која имамо овде на земљи. Заиста је зачуђујуће да постоје деца која напуштају своје родитеље, остављајући их саме, без хране, без крова, без пажње и интересовања за њих. Сасвим је сигурно да ће таква деца остати без Божјег благослова, што им, свакако, неће на добро изаћи.

Разумевање

Његова супруга је била мало спорија жена и никада није добијао јело на време. Но уместо да приговара и да се буни одлучио је да учини нешто боље. Док је чекао да му справи јело, он је читао поезију и записивао у једну свеску најлепше песме. Када је, након извесног времена, погледао бележницу, увидео је да се обликовала једна изузетна колекција. Издао је књигу и посветио ју је својој супрузи, која му је... помогла.