Све у причама бива

Љубав какву желим

Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека, знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледавао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам с обзиром да нисам имао других пацијената.

Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за уклањање шавова и санирање ране.

Док сам санирао његову рану, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно, јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алцхајмерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје. Био сам изненађен и упитао га:

- А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?

Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао:

- Она мене не зна, али ја њу знам...

Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију, рекао сам себи: „То је љубав коју желим у свом животу.“

Истинска љубав није ни физичка, ни романтична. 

Истинска љубав је прихватање свега што је било, што јесте, што ће бити и што неће бити. 

Најсрећнији људи не морају имати најбоље од свега; они ће направити најбоље од свега што имају!

Шта Бога жели?

Убрзо после братовљевог рођендана мала девојчица почела је да моли родитеље да је оставе саму са бебом.

Плашили су се да је девојчица можда, као већина четворогодишњака, љубоморна и жели да га удари, па јој нису то дозволили. 

Међутим, она није показивала никакве знакове љубоморе. Према беби је била нежна и све више је желела да остане насамо са својим братом.

Најзад су јој дозволили.

Сва усхићена, утрчала је у бебину собу притворивши врата, али су се она мало одшкринула, сасвим довољно да радознали родитељи могу да вире и прислушкују. 

Видели су како мала девојчица лагано прилази брату, ставља своје лице уз његово и тихо говори: 

- Бебо, реци ми шта Бога жели, ја почињем да заборављам ?

Љубав

Fairy Tale

Додир Маестрове руке

Уколико сте заборавили, драги причољупци, или сте нови па још нисте све прегледали, прича "Маестров додир" се одавно налази на овом блогу и може се прочитати овде.

Музика која се чује у кратком документарном филму јесте "Серенада" од Шуберта.

Молитва лењог човека

Свети Оци говоре о томе да се лењост може искористити на спасење човекове личности, ако се користи против онога што човека рањава и убија.

МОЛИТВА ЛЕЊОГ ЧОВЕКА

Ако је човек лењ да испуњава своје страсти онда је то Света Лењост.   
Ако је човек лењ да мрзи друге и да им зло чини онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да буде похлепан онда је то Света Лењост.  
Ако је човек лењ да оговара и опањкава друге онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да се свађа и залудно расправља онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да лаже и краде онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да измишља и преувеличава онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да малтретира друге да би се показао онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава жеље своме телу онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава глупе жеље других људи онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да чини било шта лоше или глупо онда је то Света Лењост.

Подари ми, Господе, људску лењост да чиним лоше, а поштеди ме лењости да верујем, надам се и волим.

Загреј Христа

1994. године пред Божић у Русији у једном дому за напуштену децу дошла је група хришћана и први пут деца су могла да чују о Богу и Божићу. Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч. На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају “рођење Исусово” (шталица, јасле... као што су видели на сликама).

Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан цртеж и показао га. Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе. Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.

Мали Миша је објаснио:

- Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам Му рекао да немам ни маму, ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са Њиме. Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да Му дам, као што су Му донела три краља. Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам Му једино што сам имао, упитавши Га: “Ако дођем и легнем поред Тебе да Те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за Тебе?” И Христос ми је казао: “Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио". И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледао и рекао да могу ту са Њим да останем заувек.

Док је Миша завршавао своју причу низ његов образ је падала велика суза... Ово
сироче је пронашло некога Ко га никада неће оставити...

Усамљена на Божић

На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало “Усамљена на Божић”. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је.

Сви су на окупу, само је једна ситна крхка жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе усамљене жене. Очи су му се испуниле сузама.

Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног сина. Заокупљени овоземаљским добрима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.

Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.

„И роди сина свога Првенца, и пови га, и положи у јасле; јер им не бијаше места у гостионици“ (Лк. 2,7).

Па зар се ништа није променило за два миленијума?

Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне Божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.

Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.

И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.

Тада је почео да се моли:

„Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.“

Е. Посељанин

За Звонце приредила Р.М.

Драга децо, мили причољупци, нека нам је свима

наздравље Бадње вече и Божић.

Мир Божји!

Христос се роди!

Седам прутова

Имао отац седам синова, седам свађалица. Свађајући се, заборавили су на посао у кући, па им је све кренуло наопако.

Суседи, који беху себични, радоваху се њиховој свађи и пропадању.

Видевши да ће бити зло и наопако, забринути отац смисли следеће: окупи синове око себе, показа им седам прутова који су били чврсто повезани у један сноп, па рече:

- Ономе од вас који преломи овај сноп даћу десет дуката.

Сва седморица су, на све начине, покушали да преломе сноп од седам прутова, али нису успели, те на крају сваки од њих рече да не може.

Онда им отац рече:

- То је лако учинити, чуди ме да нисте могли.

Затим одреши канап којим је везао сноп, прутићи се размакоше, а он их све један по један преломи без по муке.

Синови се насмејаше и рекоше:

- Лако је тако! То може и дете да учини!

- То вам је, децо, ваша слика и прилика. Не будете ли сноп, бићете седам прутова које, како рекосте, свако дете може да сломи! - одговори отац.

Свим очевима честитам данашњи празник Оци (Очеви)!

Слугу Твога, Господе, а оца мога Миленка, помени у Царству Твоме, 

воља Твоја да буде и моја. Амин.

Чуда се могу догодити

Био једном један дечак по имену Петар. Петар је изгледао као обичан дечак, али је Петар у ствари био веома другачији дечак. То није било зато што он није волео да се игра и да вози свој бицикл, као сви његови пријатељи. Оно што је Петра чинило посебним било је то што је он једино веровао стварима које је могао да види, додирне, или проба. Док његови пријатељи нису доводили у питање било шта од онога што су учили, Петар је био скептичан о свему што није могао доказати. Он је озбиљно сумњао о електрицитету, пошто га заправо није могао видети. Он је чак сумњао у то да је Земља округла, пошто је све око њега што је могао да види било равно. Друга деца су често причала о магичном чаробњаку који је живео у зачараном врту изван града. Многе су приче биле испричане о томе како тај чаробњак испуњава жеље људи. Али Петар није веровао у то. Петар је виђао чаробњаке. Посматрао је како извлаче зечеве из својих шешира, чине да новчићи нестају, и чак лете све до таванице. Али и сами чаробњаци ће вам рећи да је сваки трик илузија. Са доста вежби и брзом руком, они су у стању да учине да њихови трикови изгледају стварно чак ако они то нису.

Петар је знао да нема нечег таквог као чаробњак. „Каква глупост!“, помислио је.

„Чаробњаци нису стварни, они само постоје у бајкама“. Једнога дана када је Петар отишао да посети своју болесну баку, враћајући се кући заспао је у аутобусу.

„Пробуди се, младићу,“ преплаши га бучан глас, „аутобус се враћа на станицу.”

Петар је протрљао очи и пробудио се. Схвативши да је пропустио станицу, он је сишао с аутобуса и нашао се на неком непознатом месту. Погледао је око себе и спазио да је он у малом врту окруженом глатким каменим зидовима и дрвећем са светлуцавим листовима који су се чинили да се назиру иза зидова. Петар је одмах препознао да је то врт о коме су сви причали – место где живи чаробњак. „Хмм, хајде да видимо ко заправо овде живи“, помислио је Петар док је отварао гвоздену капију и закорачивао унутра. Он није могао веровати властитим очима. Врт је био зачаран управо онако како је описиван у причама. Петар је заиста био опчињен док је корачао калдрмисаним путем; никада пре он није видео тако величанствено цвеће и дрвеће! Пут га је довео до средине врта, и тамо, седећи на клупи, беше један стари човек са дугом, сивом брадом.

„Да ли си ти чаробњак?“, упита Петар странца сумњичаво.

„Да и не“, одговори човек.

„Шта то значи?“, упита Петар.

„Ти питаш могу ли ја учинити да се догађају чуда, и одговор је не потпуно, само половично.”

„Половично? Шта то значи?“, Петар је био збуњен.

„Магија једино делује ако људи памте да сам им помогао, али обично забораве и заврши ни са чим.”

„Умм, ја то не разумем“, Петар је признао.

„Замисли да питаш своју маму да ти купи бејзбол палицу. Пре него је питаш, мисли на своју маму. У реду?”

„Наравно“, сложи се Петар.

„Али када се почнеш играти бејзбола са пријатељима, ти заборављаш на своју маму и једина преостала ствар коју имаш на памети је како да удариш лопту. Магија ради на исти начин. Она помаже да се многе важне жеље остваре, али чим ме људи забораве, све ишчезава.”

„Могу ли ја пожелети нешто?“ упита Петар.

„Апсолутно! Када пожелиш своју жељу, само изговори магичне речи: Чуда се могу догодити – и твоја ће се жеља моментално остварити! Али запамти, можеш пожелети само једну жељу“.

Петар се опростио од чаробњака и ускоро је био у аутобусу право натраг кући.„Ја бих пожелео да баки буде боље!“, помислио је Петар у себи. „Али ако заборавим да је чаробњак био тај који је њу излечио, она ће се поново разболети... Не, то не бих желео да урадим. А шта са бициклом? А онда опет, једном када кренем да га возим заборавићу на чињеницу да је то магија и бицикл ће нестати“.

„Па, шта могу да учиним?”

У међувремену аутобус је стигао на станицу. Петар је изашао, погледао на све путнике, и изненада је знао шта да ради.

„Желим да сви упамте да чуда заиста постоје и да постоји чаробњак који чини да се она остварују!“ Петар је тако повикао да га је свако у аутобусу могао чути. И он изговори тајне речи:

„Чуда се могу догодити!”

Он је знао да је користио своју једну и једину жељу, али то је било у реду, зато што сада чаробњак може свакоме остварити жељу. Петар је сишао с аутобуса шетајући кући тротоаром. Његова је кућа изгледала баш онако какву је оставио, напустивши је, идући да посети своју баку. Али чим је отворио врата, он је зачуо звоњаву телефона; била је то његова бака.

„Петре, нећеш веровати, али изненада се осећам много боље! То је чудо!”

„Ти си у праву, бако, то јесте чудо!“, рече Петар осмехујући се срећно, сећајући се дивног чаробњака који је учинио да се то догоди.

Аутор: Michael Brushtein

Драга децо, мили причољупци, срећни нам и Богом благословени Празници:

Празник Светог Николаја Чудотворца 

и Детинци.

Свима нама, остављам један видео клип на

подсећање колико је важно да се о децу не огрешимо.

Плач анђела

Симболичан поздрав

У једној афричкој земљи, људи се поздрављају на чудан начин. Кад се двоје сретну, обоје стављају руку на уста, на мишицу и на срце. Тај чудни поздрав је симболичан: са рукама на уснама желе да кажу да неће никада осуђивати свога познаника; са рукама на мишици да ће онога коме је учињена неправда заштитити; а са руком на срцу желе да изјаве љубав према другом.

Леп поздрав. Нема сумње да је то признање узајамне љубави. Јер, онога кога волиш никад нећеш осудити, нити ћеш га оговарати или издати. А, кад га видиш у невољи, заштитићеш га и бићеш спреман на сваку жртву, делом показујући своју љубав. Заиста, колико би нам животи били лепши, кад би се сваки поздрав састојао од уверавања наших ближњих да их волимо!

Родитељско писмо

За вас који имате родитеље,
За вас који сте родитељи,
За вас који сте имали родитеље,
За вас који знате оне који имају родитеље
И за вас који познајете нечије родитеље.

Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди стрпљив.

Сети се сати, које сам потрошио, док сам те томе научио.

И ако у разговору понављам исте ствари увек поново, немој ме прекидати, саслушај ме!

Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек поново, пре но што си утонуо у сан.

Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај.

Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ушао у каду.

Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу.

Ја сам тебе научио много ствари: правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.

Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена, да се присетим и, ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати.

Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш слушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем.

Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.

Када ми уморне ноге више неће дозвољавати да ходам, пружи ми руку једнако као што сам је ја пружао теби, када си правио прве кораке.

И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети, не љути се на мене, једнога дана ћеш ме разумети.

Једном ћеш спознати, да сам ти, упркос свим учињеним грешкама, желео само најбоље и покушао сам те припремити на путовање живота.

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети.

Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу.

Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.

Волим те сине/кћери,

Твој тата/твоја мама!

Отац коњушар

Сиромашни отац је са пуно труда школовао једно од своје деце. Тај «принц» породице успео је да дипломира. Писмом је обавестио оца о датуму када ће се наћи у центру епархије, како би овај дошао по њега са коњем.

Отац је украсио коња и пошао по сина. У одређени дан сусрели су се у центру. Отац га је дочекао са сузама у очима. Кренули су пут села: син на коњу, а отац пешака!  На путу којим су ишли сусрели су једног синовљевог пријатеља. Дирљив сусрет. У једном часу пријатељ га упита:
- Ко ти је овај што води твог коња?
- То је «мој коњушар»! - одговори син за свог оца.

Нож у срце очево се зари. Син, добро обучен и румених образа, није желео да има оца са лицем испуцалим од сунца, нажуљалих руку и издеране одеће.

Јадни оче! Ко може да разуме отров којим те напоји твоје незахвално дете својим непристојним понашањем? Срам га је било да посведочи да си његов отац. «То је мој коњушар!» А колико ли је људи, деце Божије, који одбијају да препознају Бога Оца! Не желе да покажу да верују у Бога, да читају Еванђеље, да имају било какве везе са Црквом. Шта и рећи за ту децу, која одбијају да то исповеде, умисливши да им се тиме умањује вредност?

Преведено са грчког

- Љубав -

Поновимо. Љубав је свеоткривајућа. Величанствена је. И доказано је да сви ми свакодневно наилазимо на мноштво призива љубави.
Када би свако од нас, према својим могућностима, прилагодио себе за испуњење заповести о љубави, учинили бисмо нашу земљу једним комадом раја. Штета је да останемо сиромашни у делима љубави.
А како је наш лекар схватио поуку љубави, коју је добио од привременог таксисте?
Да његов однос са болесницима треба да буде човечнији, топлији, однос не из рачуна, већ искрен.
А како ми да јој се прилагодимо: за своју свакодневицу? Како?
Заиста, љубав је неограничена у облицима и пребогата у радосним изразима.
Сигурно је да вежбање у заповести љубави условљава да имамо уздигнуту антену за примање сигнала оних којима је потребна помоћ. Условљава и саосећање.
Свакако да наше саучешће у проблемима других указује на духовну зрелост. Осим тога, по љубави се познају деца Божија.
Да! Стваралачка љубав је извор радости.

Љубав на делу је израз друштвености. Само кротка и тиха љубав шири слаткоћу.
Непрестана љубав је лек против стреса. Саборна љубав је разлог среће.
Шта кажете? Није ли вредно труда рећи «да» на њен позив? Да јој се одазовемо? Да будемо у њеној служби? Заиста, није ли вредно труда? Осим тога, љубав и срећа су зависне једна од друге. Што више љубави дајемо, утолико наша срећа расте. Онај ко воли, њему никад није досадно.
Љубав узвисује наш пут.
Љубав премоштава даљине.
Љубав превазилази потешкоће.
Љубав напаја надом.
Љубав нас избавља од замора и приговора. Љубав не сматра помоћ безумљем, већ потребом која доприноси целовитости.
Зато увек рецимо «да» на њене позиве.
Слажете ли се?

Свети ратник

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао:

- Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле:

- Исто као свети Димитрије на овој икони.

На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.

Догађај се збио у Солуну пре славе светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.