Све у причама бива

Џунгла и звери

Чувар једног зоолошког врта поднео је оставку на своје радно место. Након извесног времена, запослио се у полицијској станици у неком великом граду. Већ у току свог првог патролирања, као орган реда и мира, дошао је у контакт са људима и разочарао се. На лицу места се уверио да су организовани криминал, прање новца, лаж и дубок неморал учинили да друштво изгледа горе од џунгле. Истог дана отишао је код свог шефа и дао отказ.

- Драже ми је да будем чувар у золошком врту, где су дивље звери, него у овој људској џунгли.

Уопште није погрешио овај Божији човек. Дивљаштво које влада међу људима, превазилази суровост животиња у џунгли. Уистину, постоје случајеви где звери показују узвишеније понашање од оног којег чине људи.

превод са грчког

Свети Георгије убива аждају

Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора, недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин. Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.

Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га: Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. - И он путем откривења доби од живећих у идолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.

Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. - И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили. Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а у ствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.

И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче. Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.

Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.

Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! - Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха. - Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.

И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.

Но овде се додаде и друго чудо: када се потом освећивала та црква, подигнута у име Пречисте Дјеве Богородице, и у част светог победоносца Георгија, онда у знак изливене благодати божанске, потече из олтара извор воде живе, исцељујући сваку болест код свих који с вером прибегавају, у славу Онога који је извор Живота, самог Цара славе, Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног вавек у светима Његовим, амин.

Из "Житија светих за април", Светог Јустина Ћелијског

Шта Бог даје - добро је

Љубав какву желим

Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека, знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледавао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам с обзиром да нисам имао других пацијената.

Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за уклањање шавова и санирање ране.

Док сам санирао његову рану, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно, јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алцхајмерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје. Био сам изненађен и упитао га:

- А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?

Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао:

- Она мене не зна, али ја њу знам...

Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију, рекао сам себи: „То је љубав коју желим у свом животу.“

Истинска љубав није ни физичка, ни романтична. 

Истинска љубав је прихватање свега што је било, што јесте, што ће бити и што неће бити. 

Најсрећнији људи не морају имати најбоље од свега; они ће направити најбоље од свега што имају!

Шта Бога жели?

Убрзо после братовљевог рођендана мала девојчица почела је да моли родитеље да је оставе саму са бебом.

Плашили су се да је девојчица можда, као већина четворогодишњака, љубоморна и жели да га удари, па јој нису то дозволили. 

Међутим, она није показивала никакве знакове љубоморе. Према беби је била нежна и све више је желела да остане насамо са својим братом.

Најзад су јој дозволили.

Сва усхићена, утрчала је у бебину собу притворивши врата, али су се она мало одшкринула, сасвим довољно да радознали родитељи могу да вире и прислушкују. 

Видели су како мала девојчица лагано прилази брату, ставља своје лице уз његово и тихо говори: 

- Бебо, реци ми шта Бога жели, ја почињем да заборављам ?

Љубав

Fairy Tale

Додир Маестрове руке

Уколико сте заборавили, драги причољупци, или сте нови па још нисте све прегледали, прича "Маестров додир" се одавно налази на овом блогу и може се прочитати овде.

Музика која се чује у кратком документарном филму јесте "Серенада" од Шуберта.

Молитва лењог човека

Свети Оци говоре о томе да се лењост може искористити на спасење човекове личности, ако се користи против онога што човека рањава и убија.

МОЛИТВА ЛЕЊОГ ЧОВЕКА

Ако је човек лењ да испуњава своје страсти онда је то Света Лењост.   
Ако је човек лењ да мрзи друге и да им зло чини онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да буде похлепан онда је то Света Лењост.  
Ако је човек лењ да оговара и опањкава друге онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да се свађа и залудно расправља онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да лаже и краде онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да измишља и преувеличава онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да малтретира друге да би се показао онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава жеље своме телу онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава глупе жеље других људи онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да чини било шта лоше или глупо онда је то Света Лењост.

Подари ми, Господе, људску лењост да чиним лоше, а поштеди ме лењости да верујем, надам се и волим.

Загреј Христа

1994. године пред Божић у Русији у једном дому за напуштену децу дошла је група хришћана и први пут деца су могла да чују о Богу и Божићу. Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч. На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају “рођење Исусово” (шталица, јасле... као што су видели на сликама).

Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан цртеж и показао га. Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе. Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.

Мали Миша је објаснио:

- Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам Му рекао да немам ни маму, ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са Њиме. Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да Му дам, као што су Му донела три краља. Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам Му једино што сам имао, упитавши Га: “Ако дођем и легнем поред Тебе да Те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за Тебе?” И Христос ми је казао: “Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио". И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледао и рекао да могу ту са Њим да останем заувек.

Док је Миша завршавао своју причу низ његов образ је падала велика суза... Ово
сироче је пронашло некога Ко га никада неће оставити...

Усамљена на Божић

На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало “Усамљена на Божић”. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је.

Сви су на окупу, само је једна ситна крхка жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе усамљене жене. Очи су му се испуниле сузама.

Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног сина. Заокупљени овоземаљским добрима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.

Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.

„И роди сина свога Првенца, и пови га, и положи у јасле; јер им не бијаше места у гостионици“ (Лк. 2,7).

Па зар се ништа није променило за два миленијума?

Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне Божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.

Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.

И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.

Тада је почео да се моли:

„Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.“

Е. Посељанин

За Звонце приредила Р.М.

Драга децо, мили причољупци, нека нам је свима

наздравље Бадње вече и Божић.

Мир Божји!

Христос се роди!

Седам прутова

Имао отац седам синова, седам свађалица. Свађајући се, заборавили су на посао у кући, па им је све кренуло наопако.

Суседи, који беху себични, радоваху се њиховој свађи и пропадању.

Видевши да ће бити зло и наопако, забринути отац смисли следеће: окупи синове око себе, показа им седам прутова који су били чврсто повезани у један сноп, па рече:

- Ономе од вас који преломи овај сноп даћу десет дуката.

Сва седморица су, на све начине, покушали да преломе сноп од седам прутова, али нису успели, те на крају сваки од њих рече да не може.

Онда им отац рече:

- То је лако учинити, чуди ме да нисте могли.

Затим одреши канап којим је везао сноп, прутићи се размакоше, а он их све један по један преломи без по муке.

Синови се насмејаше и рекоше:

- Лако је тако! То може и дете да учини!

- То вам је, децо, ваша слика и прилика. Не будете ли сноп, бићете седам прутова које, како рекосте, свако дете може да сломи! - одговори отац.

Свим очевима честитам данашњи празник Оци (Очеви)!

Слугу Твога, Господе, а оца мога Миленка, помени у Царству Твоме, 

воља Твоја да буде и моја. Амин.

Чуда се могу догодити

Био једном један дечак по имену Петар. Петар је изгледао као обичан дечак, али је Петар у ствари био веома другачији дечак. То није било зато што он није волео да се игра и да вози свој бицикл, као сви његови пријатељи. Оно што је Петра чинило посебним било је то што је он једино веровао стварима које је могао да види, додирне, или проба. Док његови пријатељи нису доводили у питање било шта од онога што су учили, Петар је био скептичан о свему што није могао доказати. Он је озбиљно сумњао о електрицитету, пошто га заправо није могао видети. Он је чак сумњао у то да је Земља округла, пошто је све око њега што је могао да види било равно. Друга деца су често причала о магичном чаробњаку који је живео у зачараном врту изван града. Многе су приче биле испричане о томе како тај чаробњак испуњава жеље људи. Али Петар није веровао у то. Петар је виђао чаробњаке. Посматрао је како извлаче зечеве из својих шешира, чине да новчићи нестају, и чак лете све до таванице. Али и сами чаробњаци ће вам рећи да је сваки трик илузија. Са доста вежби и брзом руком, они су у стању да учине да њихови трикови изгледају стварно чак ако они то нису.

Петар је знао да нема нечег таквог као чаробњак. „Каква глупост!“, помислио је.

„Чаробњаци нису стварни, они само постоје у бајкама“. Једнога дана када је Петар отишао да посети своју болесну баку, враћајући се кући заспао је у аутобусу.

„Пробуди се, младићу,“ преплаши га бучан глас, „аутобус се враћа на станицу.”

Петар је протрљао очи и пробудио се. Схвативши да је пропустио станицу, он је сишао с аутобуса и нашао се на неком непознатом месту. Погледао је око себе и спазио да је он у малом врту окруженом глатким каменим зидовима и дрвећем са светлуцавим листовима који су се чинили да се назиру иза зидова. Петар је одмах препознао да је то врт о коме су сви причали – место где живи чаробњак. „Хмм, хајде да видимо ко заправо овде живи“, помислио је Петар док је отварао гвоздену капију и закорачивао унутра. Он није могао веровати властитим очима. Врт је био зачаран управо онако како је описиван у причама. Петар је заиста био опчињен док је корачао калдрмисаним путем; никада пре он није видео тако величанствено цвеће и дрвеће! Пут га је довео до средине врта, и тамо, седећи на клупи, беше један стари човек са дугом, сивом брадом.

„Да ли си ти чаробњак?“, упита Петар странца сумњичаво.

„Да и не“, одговори човек.

„Шта то значи?“, упита Петар.

„Ти питаш могу ли ја учинити да се догађају чуда, и одговор је не потпуно, само половично.”

„Половично? Шта то значи?“, Петар је био збуњен.

„Магија једино делује ако људи памте да сам им помогао, али обично забораве и заврши ни са чим.”

„Умм, ја то не разумем“, Петар је признао.

„Замисли да питаш своју маму да ти купи бејзбол палицу. Пре него је питаш, мисли на своју маму. У реду?”

„Наравно“, сложи се Петар.

„Али када се почнеш играти бејзбола са пријатељима, ти заборављаш на своју маму и једина преостала ствар коју имаш на памети је како да удариш лопту. Магија ради на исти начин. Она помаже да се многе важне жеље остваре, али чим ме људи забораве, све ишчезава.”

„Могу ли ја пожелети нешто?“ упита Петар.

„Апсолутно! Када пожелиш своју жељу, само изговори магичне речи: Чуда се могу догодити – и твоја ће се жеља моментално остварити! Али запамти, можеш пожелети само једну жељу“.

Петар се опростио од чаробњака и ускоро је био у аутобусу право натраг кући.„Ја бих пожелео да баки буде боље!“, помислио је Петар у себи. „Али ако заборавим да је чаробњак био тај који је њу излечио, она ће се поново разболети... Не, то не бих желео да урадим. А шта са бициклом? А онда опет, једном када кренем да га возим заборавићу на чињеницу да је то магија и бицикл ће нестати“.

„Па, шта могу да учиним?”

У међувремену аутобус је стигао на станицу. Петар је изашао, погледао на све путнике, и изненада је знао шта да ради.

„Желим да сви упамте да чуда заиста постоје и да постоји чаробњак који чини да се она остварују!“ Петар је тако повикао да га је свако у аутобусу могао чути. И он изговори тајне речи:

„Чуда се могу догодити!”

Он је знао да је користио своју једну и једину жељу, али то је било у реду, зато што сада чаробњак може свакоме остварити жељу. Петар је сишао с аутобуса шетајући кући тротоаром. Његова је кућа изгледала баш онако какву је оставио, напустивши је, идући да посети своју баку. Али чим је отворио врата, он је зачуо звоњаву телефона; била је то његова бака.

„Петре, нећеш веровати, али изненада се осећам много боље! То је чудо!”

„Ти си у праву, бако, то јесте чудо!“, рече Петар осмехујући се срећно, сећајући се дивног чаробњака који је учинио да се то догоди.

Аутор: Michael Brushtein

Драга децо, мили причољупци, срећни нам и Богом благословени Празници:

Празник Светог Николаја Чудотворца 

и Детинци.

Свима нама, остављам један видео клип на

подсећање колико је важно да се о децу не огрешимо.

Плач анђела

Симболичан поздрав

У једној афричкој земљи, људи се поздрављају на чудан начин. Кад се двоје сретну, обоје стављају руку на уста, на мишицу и на срце. Тај чудни поздрав је симболичан: са рукама на уснама желе да кажу да неће никада осуђивати свога познаника; са рукама на мишици да ће онога коме је учињена неправда заштитити; а са руком на срцу желе да изјаве љубав према другом.

Леп поздрав. Нема сумње да је то признање узајамне љубави. Јер, онога кога волиш никад нећеш осудити, нити ћеш га оговарати или издати. А, кад га видиш у невољи, заштитићеш га и бићеш спреман на сваку жртву, делом показујући своју љубав. Заиста, колико би нам животи били лепши, кад би се сваки поздрав састојао од уверавања наших ближњих да их волимо!

Родитељско писмо

За вас који имате родитеље,
За вас који сте родитељи,
За вас који сте имали родитеље,
За вас који знате оне који имају родитеље
И за вас који познајете нечије родитеље.

Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди стрпљив.

Сети се сати, које сам потрошио, док сам те томе научио.

И ако у разговору понављам исте ствари увек поново, немој ме прекидати, саслушај ме!

Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек поново, пре но што си утонуо у сан.

Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај.

Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ушао у каду.

Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу.

Ја сам тебе научио много ствари: правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.

Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена, да се присетим и, ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати.

Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш слушати.

Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем.

Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.

Када ми уморне ноге више неће дозвољавати да ходам, пружи ми руку једнако као што сам је ја пружао теби, када си правио прве кораке.

И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети, не љути се на мене, једнога дана ћеш ме разумети.

Једном ћеш спознати, да сам ти, упркос свим учињеним грешкама, желео само најбоље и покушао сам те припремити на путовање живота.

Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети.

Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу.

Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.

Волим те сине/кћери,

Твој тата/твоја мама!