Све у причама бива

Молитва

Прича о Марији, Димитрију и Јоргосу

Димитрије и Марија су били брат и сестра. Димитрије је имао пријатеља Јоргоса, лекара. Јоргос је посећивао Димитрија у његовој кући. После неког времена, Марија открије брату своју тајну: озбиљно се заљубила у Јоргоса. Због тога је молила брата да више не доводи Јоргоса у кућу да не би узалуд патила, тим пре што је Јоргосова породица била богата и припадала вишем сталежу, и никад не би прихватила да им снаха буде сирота и неугледна Марија. Отада је Димитрије избегавао да позове Јоргоса у кућу; под разним изговорима, сусретао га је изван своје куће, у башти.

Једног дана Марија ми дође у посету. Отвори преда мном своје срце и изнесе своју муку. Ја је посаветовах да се усрдно моли, и то нарочито у праскозорје, пре сванућа; да подигне руке к Богу молећи Га да буде по Његовој вољи. Марија верно послуша мој савет. Не прође много времена, Јоргос замери Димитрију да је овај необјашњиво променио своје понашање према њему, да га избегава и да га више и не уводи у кућу. Димитрије му откри разлог за такво понашање и изнесе проблем своје сестре. Јоргос тада бризну у плач и признаде да и он има исти такав проблем - да веома воли Марију и да се већ дуго, у прво свануће, буди са Маријиним ликом пред очима. Био је то час кад се Марија молила, управо онако како сам јој саветовао. Тако су се, уз помоћ усрдне молитве, открила скривена осећања ово двоје честитих младих људи; на крају се они и узеше, иако су се Јоргосови родитељи испрва томе противили.

Таква молитва је, дакле, потребна оном детету о коме смо говорили: усрдна, трајна, упорна, и Бог ће учинити чудо и ослободиће дете од тога што га спутава. Када мајка постане света, дете ће пронаћи прави пут.

Константин Јанациотис – Покрај Старца Порфирија

(сећања његовог духовног детета)

Два кувара

Некада давно живела су два дивна кувара, Бојлер и велики Тигањ, и обојица су имали своје ресторане. Једнога дана Бојлер рече великом Тигању:

- Обојица смо велики кувари па зашто онда не направимо нешто заједно?

- У праву си! - сложио се ревносно велики Тигањ. - Зашто нисам размишљао о томе? Јело припремљено заједно разликоваће се од свега што је ико пре пробао, и позваћемо цео град да то проба! То ће бити права гозба!

- Да, гозба! То је сјајна идеја! - ускликну Бојлер.  - Које јело ћемо припремити?

- Нисам сигуран - рече велики Тигањ. - Али свакако нешто заиста укусно!

Након веома дуге дискусије, кувари одлучише да припреме рибу, али не само уобичајену рибу – врсту рибе која ће натерати људе да чисто полижу своје тањире.

- Почећемо сутра - рече велики Тигањ. - Хајде да урадимо ово: jа ћу пржити рибу, а ти ћеш за њу припремити сос!

- Договорено! - рече Бојлер, и кувари направише планове да све састојке морају доставити у ресторан великог Тигања. Задовољни својим плановима, они се руковаше и одоше различитим путевима.

Наредног јутра велики Тигањ оде до рибље пијаце. Он проведе пуна три сата бирајући најбољу рибу са сигурношћу да је та најсвежија. Седамдесет бачви рибе из различитих земаља биле су утоварене у кола и достављене у његов ресторан. У међувремену, Бојлер оде до пијаце поврћа и требало му је три сата да одабере најукусније поврће и зачине из многих различитих земаља. Достављачи су носили седамдесет корпи које су до врха напуниле ресторан великог Тигања. Кувари се одморише кратко време и онда се латише посла. Велики Тигањ је пржио своју рибу у седамдесет различитих тава, и Бојлер је кувао свој сос у седамдесет различитих лонаца.

Након четири сата све је било спремно. Риба коју је велики Тигањ припремио изгледала је тако чудесно добро да се чинило да сија као сјајно углачане бронзане таве у којима је била пржена. У ствари, она је изгледала тако дивно укусно да велики Тигањ више није желео да стави Бојлеров сос преко ње. У међувремену, мирис Бојлеровог соса је тако добро мамио воду на уста да нико није могао да прође ресторан без заустављања, и велика гомила људи скупи се поред ресторана.

- Да ли морам да сипам овај предивни сос преко рибе великог Тигања? - рече Бојлер тужно.

Намргођени кувари приступише један другом.

- Па, претпостављам да је дошло време да твој сос ставиш преко моје рибе - рече велики Тигањ не гледајући у Бојлера.

- Прелијем свој сос преко ње? - упита Бојлер зачуђено. - Провео сам тако много времена припремајући ово кулинарско ремек дело, и ти желиш да то ставим преко твоје рибе да би људи рекли, ’Како је велики Тигањ припремио сјајну рибу!’?

- Знаш шта? - велики Тигањ одговори љутито, - У том случају, ја не желим да уништим чудесан укус своје рибе стављајући твој сос преко ње! Хајде да свако од нас задржи оно што је припремио.

Бојлер позва неке конобаре и нареди им да однесу сос у његов ресторан, и он такође оде тамо и седе љут на на цео свет.

- Нико ми није потребан! – помисли. - Мој сос је предобар за њих. Ја не желим ничије похвале; појешћу тај сос сам.

И узео је велику кашику и почео да једе, али сос је био превише зачињен и након пар залогаја Бојлеру позли.

- Направио сам грешку - помисли он. - Али још није прекасно.

- Хеј, конобари! - позва их он.

- Да, Бојлеру! - одговорише они.

- Да ли бисте хтели да овај сос однесете натраг великом Тигању?

- Да, ти си у праву - рече велики Тигањ.

- Опрости ми, мој драги пријатељу, направио сам грешку - поче Бојлер. - Не знам шта ми је било. Овај сос је направљен да би прелио твоју рибу.

- Не, не! -успротиви се велики Тигањ. - То сам био ја који је направио грешку мислећи да је моја риба дивно укусна без твог соса. Нисам могао јести ни мало од тога јер нема укуса само по себи. Како је дивно што си се вратио!

Бојлер и велики Тигањ загрлише се срећно и одмах сервираше чудесну гозбу коју ће град заувек памтити! Људи дођоше одасвуд само да би пробали најукуснију рибу на свету. Никада пре они нису пробали тако нешто!

До дана данашњег мушкарци и жене причају ову стару причу својим унуцима. Мој деда испричао је причу мени и замолио ме да је пренесем свој деци света. На овај начин, она ће сазнати вечну истину: само заједно можемо учинити нешто дивно, и нико не може бити срећан сам.

Аутор: Игал Резник

Најузбудљивији дан једног детета

- Како је изгледао ваш најузбудљивији дан прошле недеље? Максе?

- Био сам на дивном излету са целом породицом. Ишли смо великим аутом, прави мерцедес бенз! Затим смо отишли да посетимо ујка Петра [1], који је краљ или нешто слично. Живи у огромној кући, правом дворцу [2]. Ујка Петар има много пријатеља који га често посећују. Али исто тако има и пуно непријатеља. Неки од њих би чак волели да га пошаљу на месец. Након посете смо огладнели, па смо изашли на ручак. Било је тако пуно хране, да је мама могла да понесе две пуне кесе кући. Увече смо отишли до мора и посматрали смо бродове на таласима...

- Лажову! Није могуће имати тако леп дан.

Сиромаштво говори много прича

Напомене:

1. Ујак Петар - Peter Hartz, познат као саветник немачког канцелара Герхарда Шредера, за кога је развио Харц-реформе немачког тржишта рада и пословних агенција - за благостање и добробит Немачке

2. дворац - Arbeitsamt – Центар за запошљавање

Sweet innocent child
With your open eyes
You've seen us through
we really are

And I know that there'll be tomorrow
So that hope can have its glory day
And I wish that this world would embrase you
From magic stars and mystery
My open heart

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

I know you
I've seen you're face before
You braught me to this open door
Afraid to walk through
Please take my hand

And I know that there will be tomorrow
To the how can have this glory day
And I wish that this world embrase you
From magic stars and mystery
My open heart

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

And I'll see where we'll go from here
'cause love doesn't break with the right [...]
You hands is how
You've chosen to be
Life is a freedom
Now go out there and be free

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

Годишња доба

Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.

Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.

Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.

Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.

Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.

Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.

Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.

Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.

Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.

Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.

Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.

Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.

Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.

Живи једноставно.

Воли племенито и дарежљиво.

Устрај у настојањима.

Говори љубазно и благо.

А све остало остави Богу да одлучује.

Срећа вас чини угодним и благим.

Искушења вас чине јаким.

Туга вас чини хуманим.

Неуспех вас чини покорним.

Успех вас подстиче да се развијате.

Али једино вас Бог чини устрајним.

Буди сигуран, јер је Он уз тебе...

Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!

А ти устрај и расти заједно са Њиме!

Упорност

Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом.

Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цели дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђавао се одлучи умешати. Почео га је саветовати: «Већ предуго времена гураш тај камен и још се није померио. Зашто се мучиш? Ионако га никада нећеш померити.» Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. «Зашто бих се толико мучио око овога?», мислио је. «Једноставно ћу уложити нешто мало времена и минимум труда и то ће бити сасвим довољно.» И тако је то намеравао учинити. А затим је одлучио помолити се и изнети своје муке Спаситељу. «Спаситељу», рече, «дуго сам и напорно радио у Твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене тражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам померио камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам?»

Господ му, сажаливши се, одговори: «Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помакнути. Твој задатак је био да га гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, да ли је тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред тога ти си много порастао и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, померити камен.»

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити свој ум како би сазнали шта Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.

Џунгла и звери

Чувар једног зоолошког врта поднео је оставку на своје радно место. Након извесног времена, запослио се у полицијској станици у неком великом граду. Већ у току свог првог патролирања, као орган реда и мира, дошао је у контакт са људима и разочарао се. На лицу места се уверио да су организовани криминал, прање новца, лаж и дубок неморал учинили да друштво изгледа горе од џунгле. Истог дана отишао је код свог шефа и дао отказ.

- Драже ми је да будем чувар у золошком врту, где су дивље звери, него у овој људској џунгли.

Уопште није погрешио овај Божији човек. Дивљаштво које влада међу људима, превазилази суровост животиња у џунгли. Уистину, постоје случајеви где звери показују узвишеније понашање од оног којег чине људи.

превод са грчког

Свети Георгије убива аждају

Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора, недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин. Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.

Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га: Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. - И он путем откривења доби од живећих у идолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.

Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. - И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили. Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а у ствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.

И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче. Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.

Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.

Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! - Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха. - Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.

И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.

Но овде се додаде и друго чудо: када се потом освећивала та црква, подигнута у име Пречисте Дјеве Богородице, и у част светог победоносца Георгија, онда у знак изливене благодати божанске, потече из олтара извор воде живе, исцељујући сваку болест код свих који с вером прибегавају, у славу Онога који је извор Живота, самог Цара славе, Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног вавек у светима Његовим, амин.

Из "Житија светих за април", Светог Јустина Ћелијског

Шта Бог даје - добро је

Љубав какву желим

Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека, знајући да ће проћи можда и више од сат времена прије него што ће га неко прегледати. Стално је погледавао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам с обзиром да нисам имао других пацијената.

Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за уклањање шавова и санирање ране.

Док сам санирао његову рану, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно, јер стари људи имају доста времена за оно што желе. Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алцхајмерову болест. У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни... Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје. Био сам изненађен и упитао га:

- А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?

Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао:

- Она мене не зна, али ја њу знам...

Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе. Када је напустио ординацију, рекао сам себи: „То је љубав коју желим у свом животу.“

Истинска љубав није ни физичка, ни романтична. 

Истинска љубав је прихватање свега што је било, што јесте, што ће бити и што неће бити. 

Најсрећнији људи не морају имати најбоље од свега; они ће направити најбоље од свега што имају!

Шта Бога жели?

Убрзо после братовљевог рођендана мала девојчица почела је да моли родитеље да је оставе саму са бебом.

Плашили су се да је девојчица можда, као већина четворогодишњака, љубоморна и жели да га удари, па јој нису то дозволили. 

Међутим, она није показивала никакве знакове љубоморе. Према беби је била нежна и све више је желела да остане насамо са својим братом.

Најзад су јој дозволили.

Сва усхићена, утрчала је у бебину собу притворивши врата, али су се она мало одшкринула, сасвим довољно да радознали родитељи могу да вире и прислушкују. 

Видели су како мала девојчица лагано прилази брату, ставља своје лице уз његово и тихо говори: 

- Бебо, реци ми шта Бога жели, ја почињем да заборављам ?

Љубав

Fairy Tale

Додир Маестрове руке

Уколико сте заборавили, драги причољупци, или сте нови па још нисте све прегледали, прича "Маестров додир" се одавно налази на овом блогу и може се прочитати овде.

Музика која се чује у кратком документарном филму јесте "Серенада" од Шуберта.

Молитва лењог човека

Свети Оци говоре о томе да се лењост може искористити на спасење човекове личности, ако се користи против онога што човека рањава и убија.

МОЛИТВА ЛЕЊОГ ЧОВЕКА

Ако је човек лењ да испуњава своје страсти онда је то Света Лењост.   
Ако је човек лењ да мрзи друге и да им зло чини онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да буде похлепан онда је то Света Лењост.  
Ако је човек лењ да оговара и опањкава друге онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да се свађа и залудно расправља онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да лаже и краде онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да измишља и преувеличава онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да малтретира друге да би се показао онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава жеље своме телу онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава глупе жеље других људи онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да чини било шта лоше или глупо онда је то Света Лењост.

Подари ми, Господе, људску лењост да чиним лоше, а поштеди ме лењости да верујем, надам се и волим.

Загреј Христа

1994. године пред Божић у Русији у једном дому за напуштену децу дошла је група хришћана и први пут деца су могла да чују о Богу и Божићу. Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч. На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају “рођење Исусово” (шталица, јасле... као што су видели на сликама).

Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан цртеж и показао га. Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе. Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.

Мали Миша је објаснио:

- Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам Му рекао да немам ни маму, ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са Њиме. Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да Му дам, као што су Му донела три краља. Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам Му једино што сам имао, упитавши Га: “Ако дођем и легнем поред Тебе да Те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за Тебе?” И Христос ми је казао: “Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио". И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледао и рекао да могу ту са Њим да останем заувек.

Док је Миша завршавао своју причу низ његов образ је падала велика суза... Ово
сироче је пронашло некога Ко га никада неће оставити...