Адвокат на испиту
Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима. Отац му рече:
- У реду, купићу ти аутомобил, али под три услова: 1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета, коју су твоји другови већ одавно стекли; 2. Да скинеш минђушу, и 3. Да ошишаш косу.
После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.
- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!
Отац одговори:
- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али, као што видим, још једино ниси ошишао косу!
Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.
- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан Хришћанин, те дане своје проводиш у Цркви, и Исус, Који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!
А отац ће на то:
- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешке...
Имам нешто да ти кажем
У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.
(Илустрација са нет-а)
Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.
Ветар није успео.
(Илустрација са нет-а)
Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.
И тако је Сунце добило опкладу.
* * *
Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.
Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.
Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.
Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.
Љубав!
Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.
("Свет" - слика преузета са нет-а)
Не мислите ли и ви тако?
Из грчког часописа "Лидија"
Наши стари родитељи
(Young mother with children - слика са нет-а)
Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих.
Али једног дана, остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци.
Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.
Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку.
Колико такве деце постоји данас у нашем друштву која напуштају своје родитеље, остављајући их да умру од глади. Много је таквих примера, где су родитељи жртве небрижне деце своје. А несрећа је што се сете својих родитеља само кад ови затворе очи.
Тада долазе као орлови да уграбе од очинске имовине шта је преостало.
Тада се сећају да су деца својих родитеља.
Очинско стрпљење
(Patience and faith, слика са нет-а)
Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије. Изненада, врана слете на зид. Отац упита сина: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Након извесног времена, отац упита поново: “Шта је оно?” Син одговори: “То је врана.”
Прође неколико минута а отац поново упита, трећи пут: “Шта је оно?” Син одговори: “Оче, управо сам ти рекао да је то врана.” Не прође дуго а отац опет упита: “Шта је оно?” Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност: “Оче, то је врана, врана!” Поново отац упита: “Шта је оно?” Овај пут син одговори грубим тоном: “Оче, нон-стоп питаш једно те исто, иако ти стално одговарам да је то врана. Зар ниси у стању разумети?”
Отац устаде и оде до собе. Убрзо се врати носећи своју стару свеску-дневник. Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано. Син прочита:
“Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту, кад долете врана. Синчић ме је двадесет и пет пута упитао: ‘Шта је оно?’, и двадесет и пет пута му одговорих, нимало изнервиран, да је то врана. Оно што осећах била је љубав према моме невиноме синчићу.”
Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става: “Када си био малешан, поставио си ми ово питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах. А када сам ја теби данас поставио исто питање, али понављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.”
Учи и стичи!
Чуан и Јинг су се, као свршени матуранти, запослили у неком предузећу за велепродају. Обојица су били веома вредни радници.
Након неколико година, директор фирме унапреди Јинга у шефа продаје, а Чуана остави да и даље обавља посао продавца. Али једног дана, не могавши више да поднесе, Чуан поднесе оставку директору, правдајући се како овај није уважио његов вредно уложен труд, већ да је искључиво имао слуха само за оне који су му ласкали.
Директор је био упознат са његовим досадашњим напорним залагањем и вредноћом, али како би му показао чиме се руководио при избору, он га замоли да уради следеће: да изађе и потражи има ли у околини тезга где се продају лубенице? Чуан оде и након неког времена се врати са потврдним одговором. Директор га упита колика је цена по килограму? Чуан се поново врати на пређашње место и отуда донесе информацију да је килограм 12$.
Директор му на то рече:
- Сада ћу исто питање поставити Јингу.
Јинг га саслуша, оде у проверу и кад се врати, изјави следеће:
- Господине директоре, само једна особа продаје лубенице; 12$ по килограму, 100$ за 10 кг; у складишту држи 340 диња, од тога је изложено 58. Свака лубеница тежи 15 кг. Све је довезено са југа пре два дана, те су свеже и доброг квалитета.
Чуан је био импресиониран и коначно је увидео разлику између њих двојице. И одлучио је да не даје оставку, већ да учи од Јинга.
Драги пријатељи, да би били успешни, морамо научити проматрати, размишљати дубље и даље сагледавати. У погледу само једне ствари, успешан предузимач гледа неколико година унапред, док обични људи виде само сутра. Разлика између једне године и једног дана је 365 пута - како се може зарадити!
* * *
А сад мало да се освежимо!
(слике преузете са нет-а)
Једном малом бати...
... који жели једну Божићну причу
Испричаћу ти причу што су мени причали православни Арапи из села Бетџале код Витлејема. У старо, прастаро време, далеко, далеко пре рођења Христова, беше у Витлејему човек по имену Јесеј, син Овидов, унук Возов и Рутин. А тај Јесеј имаше осам синова. Најмлађи син Јесејев зваше се Давид. Беше Давид пастир, и пасаше овце око Витлејема. Свето Писмо описује Давида као младића стасита, смеђе косе и лепа лица. Уз то још бејаше овај лепи пастир необично снажан и храбар. Кад би му лав или медвед ухватио овцу, он би лаконого стизао звера, отимао овцу из зверских чељусти а звера убијао. И тако, дакле, беше Давид заиста добар и поуздан пастир свога белога стада. А много поштоваше оца свога, као Бога. Често пута Давид је спавао у пољу, на широкој постељи земље покривен златотканим ћилимом звезданог неба. Но оно што ћу ти испричати није се догодило у отвореном пољу под звездама него у једној каменој пећини украј Витлејема.
(Давидова пећина - слика са нет-а)
Био тако један врућ дан, какви су чести дани у тој источној земљи. Давидове овце полегале у хлад под маслиново дрвеће. Сунце је пекло свом својом силом, и овце су дахтале од жеге. Па и Давиду поста жега сасвим досадна. Зато он уђе у ону пећину, да се склони од врућине и да се одмори. У пећини је хладовито у летње дане а топло у зимске. Ушавши у пећину млад пастир се одмах осети пријатно, па седе; убрзо задрема, леже и заспа. Али не постоја дуго а то Давид осети нешто хладно по рукама својим, и трже се иза сна. Кад отвори очи, авај, он виде ужасну змију како се сколутала њему на прси и обавила око његових руку! Још уздигла своју пљоснату главу над његовим лицем па језиком палаца. Очима злобно и устремљено гледа у лице младићево, очима што сијају као жеравице. У пећини мрак, и у мраку очи оне немани као две жишке! Давид се сав стресе од страха. Његов положај био је очајан, ван спасења. Ако само мрдне руком или главом, змија ће га сигурно угристи, и сасути свој отров у крв његову. О колико му је лакше било борити се са ричућим лавом и урлајућим медведом него са овим пузећим немуштим гадом! Шта да ради? Уједном се сети Давид свог старог помоћника у невољама, свога Господа, па узвикну из срца, пуног бола и суза: Не остави ме, Господе Боже мој, не одступи од мене! Похитај ми у помоћ избавитељу мој од тешких беда! Тек што изрече те речи, а гле засија се нека необична светлост у једном углу пећине. Беше светлост у облику великог круга у висини човека. Усред тог круга од светлости Давид угледа красну девојку, благу и озбиљну у исто време. Девојка сеђаше са напред погнутом главом, и држаше на рукама чедо, тако предивно чедо какво Јесејев син никад очима својим није видео. Наједном усправи се дете у крилу своје матере и оштро погледа на змију очима као двема муњама. И пружи дете прст према вратима од пећине као заповедајући змији да изађе. На мах се змија одви од Давидових руку, опружи се и одгмиза напоље. Давид скочи и простре се по земљи пред девојком и дететом у светлости. Хтеде да искаже своју благодарност за неочекивано спасење, и таман кад му дође реч у грло, он отвори очи, али - ништа више не виде. У том цела пећина испуни се неким слатким мирисом као од скупоценог тамјана и измирне.
До смрти своје Давид није могао заборавити овај чудни доживљај. Од пастира уздигао се до цара, али оно му је стално било у памети. Као цар он је саставио две прекрасне песме, једну: Најлепшем од синова човечијих, а другу опет: Царици у ризама позлаћеним. И те песме он је певао као цар уз харфу на високој кули својој у Јерусалиму.
(Пещера Рождества в Вифлееме)
А ти, бато, сад погоди: која је оно пећина? Шта означава она страшна змија? Ко је била она девојка, а ко дете? Да бих ти олакшао да све погодиш ја те поздрављам радосним поздравом:
Христос се роди!
(Из књиге "Мисионарска писма", Светог Владике Николаја Охридског и Жичког)
Победа с ближњим!
(истинита прича)
Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.
Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:
- Ово ће помоћи да буде боље.
И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.
Сви на стадиону устадоше и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.
Зашто?
Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.
(слика са нет-а)
Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.
Богатство и сиромаштво
(слика са нет-а)
Једног дана један добростојећи отац одвео је свог сина да проведе дан и ноћ с веома сиромашном породицом. Другог дана, на повратку кући, отац приупита сина о томе како је он доживео тај сусрет са сиромаштвом и шта мисли о свему томе.
Дечак одговори:
- Тата, ово је једно велико искуство за мене! Видео сам да ми имамо једног пса а они имају четири; ми имамо леп базен пред нашом кућом а они имају реку и равницу којом она тече; ми имамо стаклени кров а они имају небо и месец и звезде; ми имамо красан трем с великим вртом а они иза куће имају читаву шуму.
И док је све то син говорио, отац је од запрепашћења остао без речи.
На крају син још дода:
- Хвала ти, тата, што си ми показао колико смо сиромашни!
Рекли су о богатству:
(слика-рам преузета са нет-а)
Столица
(слика са нет-а)
Била тако два пријатеља. Свако вече седели би крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но, догоди се да један од њих добије за шеика. Пресели се, дакле, у камену палату и седне у високу столицу од седефа. Многи му је народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хтеде одмах пустити к себи, него га остави да чека неколико дана. Најзад, нареди да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумеде све, па се почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима.
- Тражим тебе, човече, где си? – одговори пријатељ.
(слика са нет-а)
Затим тужно додаде:
- Док си седео на малој столици није се видела столица од човека, а сад, ето, не види се човек од столице!
Што већа столица то мањи човек.
Песма из срца
Некада давно живео је велики човек који се оженио женом својих снова. Из њихове љубави рођена је једна мала девојчица. Била је бистра и весела и велики човек је много волео своју девојчицу.
Маестров додир
(слика са нет-а)
Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.
"Колико нудите, добри људи?" - викнуо је.
"Ко ће почети да лицитира?"
Бродолом
Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.
Банка времена
(Harvey's Time Machine - слика са нет-а)
Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун 86.400 евра. Шта ћете направити?
други део
. . .
Киша проговори:
- Ви, глупе боје, борите се међу собом! Свака покушава владати над осталим. Зар не знате да вас је све Бог створио? Сваку за своју посебну сврху, јединствену и различиту. Он воли све вас. Ухватите се за руке и пођите са мном. Он ће вас прострти преко неба у великом луку боја као подсетник да вас све воли и да можете живети заједно и у миру. Обећава да је Он са вама, знак наде за сутра.
И тако сваки пут када Бог користи јаку кишу да опере свет, он ставља на небо дугу. Када је видимо, сетимо се да треба ценити и друге људе!
* * *
Ова је прича преузета са Виолетиног блога «Трг чуда», где је постављена као поклон за све причољупце.
Хвала, Ви.
Све боје дуге
Једном давно све боје света су започеле свађу. Свака је тврдила да је баш она најбоља, најважнија, најкориснија, најомиљенија.