Све у причама бива

Маестров додир

(слика са нет-а)

Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.

"Колико нудите, добри људи?" - викнуо је.

"Ко ће почети да лицитира?"

 (Даље)

Бродолом

Страшни бродолом преживео је само један човек. Када се освестио, видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.

 (Даље)

Банка времена

(Harvey's Time Machine - слика са нет-а)

Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун 86.400 евра. Шта ћете направити?

 (Даље)

други део

. . .

Киша проговори:

- Ви, глупе боје, борите се међу собом! Свака покушава владати над осталим. Зар не знате да вас је све Бог створио? Сваку за своју посебну сврху, јединствену и различиту. Он воли све вас. Ухватите се за руке и пођите са мном. Он ће вас прострти преко неба у великом луку боја као подсетник да вас све воли и да можете живети заједно и у миру. Обећава да је Он са вама, знак наде за сутра.

И тако сваки пут када Бог користи јаку кишу да опере свет, он ставља на небо дугу. Када је видимо, сетимо се да треба ценити и друге људе!

* * *

Ова је прича преузета са Виолетиног блога «Трг чуда», где је постављена као поклон за све причољупце.

Хвала, Ви.

Све боје дуге

Једном давно све боје света су започеле свађу. Свака је тврдила да је баш она најбоља, најважнија, најкориснија, најомиљенија.

 (Даље)

Кутијица с бригама

(слика са нет-а)

Као мала била сам превише осећајна и увек спремна да поверујем како ме други исмејавају. Да би се излечила од те слабости, бака ми је дала једну лепу кутијицу, коју је назвала «Кутијица с бригама».

 (Даље)

Прича о лептиру

Човек је седео и посматрао рађање лептира и то у тренутку када се на његовој чаури појавио малени отвор. Гледао је како се лептир сатима мучи да би извукао своје слабашно тело.

Онда је лептир стао а човек је одлучио да му помогне, те је узео маказе и разрезао чауру.

Лептир је с лакоћом изашао.

Наставио је да га посматра, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити и раширити, како би подржала лептирово тело и оснажила га.

Међутим, ништа се није догодило.

Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима и никада није полетео.

Упркос својој добронамерности, човек није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи, излазећи из чауре, биле потребне да би крв из тела лептира лагано дотекла у све делове крила, како би по изласку из чауре био спреман да полети.

(слика-рам преузета са нет-а)

7 светских чуда

У једној школи, негде у свету, ученици су учили о седам светских чуда. На крају часа, учитељ је испитивао ученике да наброје шта све може да спада у листу светских чуда. Иако је било мало неслагања, следећа светска чуда су добила највише гласова:

 (Даље)

Питање

Неки генерал, одевен у сјајну војничку одору и наоружан до зуба, уђе у храм те свештенику постави питање: постоје ли рај и пакао.

- Ко си ти? - упита га свештеник. Да ниси можда војник? Па који би те племић хтео у службу с таквим лоповским лицем?

 (Даље)

Време

Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до последњих испита.

Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати кући.

Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази седмично.

 (Даље)

Дечак и виолина

(бајка Јелене Потехине)

Живео једном један дечак. Обичан дечак. Весео и живахан. Много је волео да се игра с друговима, волео је да трчи по трави. Али највише на свету је волео слободу. Да, не чудите се. Не сладолед, не чоколаду, не цртане филмове, већ слободу. Ствар је у томе што је дечак имао врло строгу маму. Увече је терала дечака да свира виолину коју он није могао да смисли. Дечак је вредно свирао скале, али од тога му се одвратно ледило у стомаку и вртело му се у глави. Дечак је био послушан и много је волео своју маму. Али је био спреман да разбије ту одвратну виолину због које је морао да седи код куће. Његови другови су трчали на реку, а он је свирао виолину, они су у дворишту правили снежну тврђаву, а он је свирао виолину. Падале су кише, падао је снег, певале су птице, а он је свирао виолину. Једном је дечак скупио храброст и рекао својој мами да не воли да свира виолину и да никада неће постати музичар. Да хоће да учи децу сликању. Али мама није хтела ни да чује за то. Јер она је толико година маштала да ће њен син постати виолиниста.

 (Даље)

Драги камен

Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.

 (Даље)

Перје на ветру

Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. И, зажаливши у тренутку, осетила је спремност да учини било шта само да повуче своје речи назад. Изрекла их је импулсивно, у моменту непажње, ни не промисливши унапред какав би учинак могле произвести.

У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, упитала ју је за савет. Стара мудра жена слушала је стрпљиво, трудећи се да одреди њену искреност и у њој спремност да исправи учињено.

 (Даље)

Прича о два брата

Два брата, један ожењен, други неожењен, имали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.

На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

- То није право. Мој брат није ожењен и добива половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада.

 (Даље)

Ружа

То се често догађа! У дубини сваког од нас крије се ружа. Квалитети које нам је Бог подарио на дан рођења, расту међу бодљикама наших погрешака. Многи међу нама, када мисле о себи, виде само своје погрешке. Очајавамо, мислећи да сигурно нећемо постићи ништа важно у животу. Заборављамо залити ДОБРО које је у нама и на крају оно умире. Нисмо свесни наших могућности. Понекад не видимо ружу која се крије у нама; зато нам је неко други треба показати.

Највеће добро које једна особа може учинити је проћи кроз трње и наћи ружу у души неке друге особе.

То је права љубав према свом ближњем, да, уз све његове мане, откријемо и све његове квалитете. Помоћи му да преброди своје грешке и оствари своје снове, открити му ружу која живи дубоко у њему и која се полако пробија кроз трње  и на крају процвета стотинама цветова. Наш задатак на овом свету је помоћи другима показујући им њихове руже, а не трње, и само тада ћемо моћи дати и осетити љубав према свим људима. Ако нам то успе, онда ће и у нашем властитом врту процветати ружа!