Корњача и зец - трка прва
Једном давно, корњача и зец су се препирали око тога ко је од њих бржи. Договорили су се да спор реше трком. И, утврдивши стазу, започеше утрку.
Зец јурну као тане и извесно време је предњачио. Када је увидео да је далеко одмакао од корњаче, он помисли да би могао сести испод дрвета како би се одморио пре него што настави са трком. И, изваливши се, он заспа. Корњача, упорношћу, престиже зеца и прође кроз циљ као неприкосновени шампион.
Када се зец пробудио, схватио је да је поражен.
Наравоученије ове приче јесте да стрпљени и упорни стижу на циљ.
Ово је верзија уз коју смо сви ми одрастали. Међутим, прича се наставља...
Плата за грех
Езоп нам приповеда о једној мачки која је ушла у радионицу неког ковача.
Тамо је наишла на лим који је мирисао на рибу. А она је толико волела рибу, да
је халапљиво почела лизати лим. Међутим, лижући га, раскрварила је свој језик,
а, пијући своју крв, мислила је да се храни својом омиљеном храном.
Након неког времена, угинула је услед великог губитка крви.
Исто се догађа са грешним човеком. Ма колико му се осладио неки грех, он се
храни својом властитом крвљу, уништава себе и разара свој живот. То говори и
апостол Павле, кад каже: "Јер је
плата за грех смрт". (Рим.6,23)
Лопов и сиромах
Био неки лопов. Једне ноћи, ушуња се он у кућу неког сиромашног човека. Али власник га ухвати те га упита:
- Шта ти овде тражиш?
Лопов одговори:
- Тражим богатство.
На то ће власник:
- Ах, несрећниче, па ја га тражим дању и не налазим, а ти мислиш по ноћи да га нађеш!
Очево завештање
што имам, даћу му!
Полако се приближава време, кад морам поћи на пут, с кога се још нико није вратио. Јер ја те не могу повести са собом и остављам те у свету где добар савет није на одмет. Нико није мудар од рођења. Време и искуство уче нас. Ја сам видео више света но што си ти. Није све злато, драги сине, што се сија. Ја сам видео како се разбије понека звезда што с неба падне и како се пребије штап на који се човек ослањао. Зато хоћу да ти дам неколико савета и да ти кажем, шта сам закључио и шта ме је време научило.
Није велико оно што није добро, и није истинито оно што не постоји. Овде на земљи човек није код своје куће и није то случајно што човеку овде иде рђаво. И није за њега свеједно, хоће ли лево или десно поћи. Немој да се вараш да би се он сам умео посаветовати и знати свој пут. Овај свет за њега је сувише мали, а он не види и не познаје оно што је невидљиво. Уштеди себи узалудан труд и не причињавај себи бол, већ се опомени себе.
Чувај се добро да не учиниш зло. Нека те не поведе срце за пролазним стварима.
Истина се не управља према нама, већ ми морамо знати да се управљамо према њој. Што можеш видети, то гледај и употреби зато твоје очи, а што се тиче невидљивога и вечитога, управљај се према Божјим речима. Остани веран вери твојих отаца. Не плаши се никад толико много другог, колико себе самог. Унутра у нама станује један други судија, који не лаже и на чији глас треба да полажемо више него на одобравање целог света. Стави себи у задатак, сине мој, да не чиниш против његовог гласа и што мислиш и намераваш, прво се куцни по челу и запитај га за савет. Он говори испочетка врло полако и замуцкује, као невино дете, али кад ти његову невиност поштујеш, полако он одвезује свој језик и говориће ти разумљивије.
Често мисли о светим стварима, и знај поуздано да она не пролазе бескорисно по тебе и да чине да ускисне квасац целога теста.
Чини добро, а не брини се шта ће од тога бити. Пожели само једно, али и то нека од срца потече.
Брини се о своме телу, али не толико као да ти је то душа.
Буди честит према свакоме, али се тешко поверавај. Не мешај се у туђе послове, али своје отправљај ревносно. Не ласкај никад никоме, а не дозвољавај да ти други ласкају. Поштуј сваког према његовом положају, а пусти га нека се посрами ако то заслужује.
Немој никад да будеш дужан, али увек буди предусретљив као да су ти сви повериоци били. Не мораш увек бити великодушан, али правичан буди увек. Не оптерећуј себе никад бригама, јер кад право радиш онда немаш шта да бринеш. Не веруј никад лицемерним изгледима лица, а своме лицу увек дај изглед правог и поштеног човека.
Помози и подај радо, кад имаш, и о томе се више не старај. А кад немаш ништа при руци имаш гутљај хладне воде, и не мање старај се о томе. Не говори све што знаш, али пази увек шта говориш. Не седи где подругљивци седе, јер од свих створова они су највише за сажаљење. Не поштуј лицемерне, али поштуј поштене људе и иди са њима. Човек, који у срцу има праву богобојажљивост, јесте као и сунце које светли и греје, ако и не говори. Чини оно што је достојно награде, а не пожели је. Нека ти је у мислима увек само добро. Када умрем, склопи ми очи и не оплакуј ме. Помажи твоју мајку и поштуј је док год је жива и сахрани је поред мене. Размишљај сваког дана веселог духа и не пођи са овога света а да јавно не осведочиш ма чиме твоју љубав и страхопоштовање према оснивачима Хришћанства.
Рука помоћи
Смерност насупрот гордости
У време Великог рата многи мостови и железничке пруге били су порушени или тешко оштећени. На поправци бомбардоване пруге радио је Први вод.
Неколико војника, иако су се много трудили, нису никако успевали да склоне тешку бандеру која се беше срушила преко пруге. Каплар, гордељив човек, стајао је са стране и викао на војнике. Било је и тешких речи, увреда и псовки.
Из кола која су ту стала, изађе постарији човек, пажљиво осмотри шта се дешава и обрати се каплару:
- Зашто им и ви не помогнете?
- Ја сам каплар! Мој задатак је да надзирем и командујем!
- Када би и ти мало припомогао пре би се завршило. Мислиш ли да виком и увредама војницима дајеш више снаге и рад унапређујеш?
- Шта? Зар каплар да ради? Ти не знаш шта је војска. У војсци се зна: ко има чин командује, ко нема ради! Разумеш?!
На то старији човек, без речи, скиде капут, приђе војницима и заједно са њима поче дизати греду.
Ова помоћ је била драгоцена. Војници склонише греду, која их је толико успоравала и наставише с поправком која је даље текла лако. Искрено се захвалише пролазнику, који им се насмеши и одмахну руком, узе капут и рече каплару:
- Ако вам некад буде требала помоћ, зовите ме!
- Је л`?!... - рече подругљиво каплар. –А ко си сад па ти?
- Ја сам генерал ове дивизије...
Леон Магдан
Како је изгледао?
После дугог путовања Ананија стигне тамо камо је био послат од свога господара. Једнога дана нађе он Исуса усред велике гомиле народа. Стане издалека, разапне платно и почне да слика лице Исусово. Но посао му није ишао нимало лако. Тек што би он почео да слика, лице би се Исусово променило, и он је отпочињао изнова на другом платну. Но и ту, чим је помислио, да ће сад ухватити црте и боје лица, лице би се опет променило. Он је узео треће платно, но то му се опет исто догодило. Платно за платном он је бацао, и увек на новом отпочињао посао, али без успеха. Лице се непрестано мењало, а Исус је сваки час личио на другог човека. Ананија почне падати у очајање. Догађало му се нешто што му се никад у његовом сликарском послу није догодило ни с једним човеком.
Видовити Господ прозре у намеру сликареву, па га призове и по милости својој спасе га од очајања. Узме од њега једну крпу платна, стави је себи на лице, и лик Његов чудесно покаже се отиснут и насликан јасно на платну. Сликар Ананија прими платно из руку Спаситељевих, поклони му се и заблагодари са трепетом и дивљењем, па се врати дома. Кад су га у Едеси питали, какав изгледа Исус Христос, он је причао, како Он личи на сваког човека, и како сваки човек може видети себе гледајући у Њега.
Ово сведочанство истина није записано у Јеванђељу али је сачувано у Предању православне цркве, у житију великог апостола Тадије и у житију цара Авгара. Оно нам много казује о карактеру Господа израженом на телесном лицу Његовом."
Закон силе
Твоје славно име
.jpg)
Један војник Александра Великог, који се и сам звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш понашање или име.»
Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале
речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша
дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за
материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане,
описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још
идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да
нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут
других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и
осиромашене «хришћане», где, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети
јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16), «Будите ви дакле
савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт.
5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер
који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш
труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи
крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће
летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.
