Цео свој живот проживели су баба и деда у слози, љубави и разумевању, срећни и задовољни. Израз тог малог склада током целог живота као да је тумачило нешто што ћемо назвати „вртом“. 

Сваког пролећа су баба и деда заједнички обрађивали њихов врт, а онда заједнички уживали у лепоти његових боја и богатству плодова. Тако је било и прошлог пролећа.

Као и обично, у том врту све је било посађено и засађено на време.

И једног дана баба је кренула да обиђе врт. Веома се зачудила када је запазила да је један комадић земље остао необрађен. То се ретко догађало, али пала јој је на ум лепа мисао:

- „Мој деда воли црни лук. Посадићу овде црни лук и нећу му рећи. Како ће се само изненадити када буде ускоро угледао млади лук“.   

Нешто касније, деда је одлучио да прошета вртом. И он се зачудио када је угледао незасађену леју.

- „Стварно смо остарили“ – закључио је деда и одмах одлучио: „Посадићу овде цвеће, моја баба ужива у њему и обрадоваће се када га буде угледала.“   

Оно што су одлучили то су и учинили. Баба је посадила црни лук, а деда цвеће. Наредних дана и једно и друго су крадом одлазили у врт и чували своју леју. Баба је „плевила“ све што није било лук а деда све што није изгледало као цвеће.

Наравно, није тешко погодити шта је остало. Остала је празна леја.

Дешава ли се у вашем „врту“ нешто необично?