Све у причама бива

Жаба и змија

Мама жаба имала је кћерку. И мама змија имала је своју кћерку. Једнога јутра обе су изашле да се играју.
Мама змија довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења са великим канџама и зубима који гризу. Немој да се изгубиш у шуми, дете, и врати се у легло пре мрака.
- Канџеизуби - певала је змијица док је кривудала кроз траву. - Пази се канџиизуба!
Мама жаба довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења која кљуцају или уједају. Немој да идеш сама у шуму, мила. Немој да се тучеш и врати се кући пре мрака.
- Кљуцаиуједа - певала је мала жаба док је скакала са камена на камен. – Чувај се кљуцаиуједа!
Змијица је певала своју песмицу “канџеизуби”, а жабица је певала “кљуцаиуједа” кад су се среле на путу. Пре тога никад се нису среле.
- Ко си ти? – питала је жабица. - Јеси ли ти кљуцаиуједа? – и припремила се да скочи ван њеног домашаја.
- О не, ја сам змија, и мама ме зове Змијско Дете: глатка сам, гипка и клизава. Ко си ти? Јеси ли ти канџеизуби? - и спремила се за покрет, за сваки случај.
- Не, не! Ја сам жаба и мама ме зове Жабље Дете. Живахна сам, брза и скакутава.
Стајале су тако и гледале се, а онда су истовремено рекле:
- Ти уопште не личиш на мене
Очи су им засјале. Нису изгледале исто, то је било тачно, али су имале неке исте особине. Обе су знале шта се ради кад се истовремено каже нешто исто.
Чврсто су се загрлиле, затвориле очи и запевале :

Свака је замислила своју жељу, а онда су се раздвојиле. Баш тада је пролетела мува, тик уз жабине очи. Мљац! Излетео јој је језик и она је ухватила муву. Бубица је зазујала поред змијиног носа. Њам! Змија је палацнула језиком и ухватила бубицу. С дивљењем су се погледале и насмешиле једна другој. Две нове другарице сада су сазнале нешто од онога што свака од њих уме да уради. Осећале су се пријатно заједно, као старе пријатељице.
- Хајде да се играмо! – рече жаба.
- Хеј! – рече змија. - Ту жељу сам замислила... Хајде да се играмо у шуми!
- Шума! У шуми! - викнула је жаба. - То је била моја жеља. Могу, ако ти идеш са мном, јер ми је мама рекла да не смем да идем сама.
Жаба и змија одјуриле су у шуму и почеле да се играју.
- Види ово! - рече жаба.

Чучнула је и бројала:

- Једна мува, две муве, три муве, четири!
Скочила је високо, високо, преврнула се у ваздуху и спустила се, хоп!
- Можеш ли ти то да изведеш, змијо?
Змија појури на оближњи насип да проба жабљи скок. Успентрала се на косину, стала на врх репа и бацила се увис. Ево је на земљи, трес! Сва запетљана и извијугана. Насмејала се и покушала поново.
Неколико пута жаба и змија скакале су заједно и сударале се услед скока. Али, колико год да је судар био јак, није их болело. Било им је забавно.
Онда змија рече:

- Гледај ово!

Исправила се на врху насипа и бројала:
- Једна буба, две бубе, три бубе, четири!

А онда…фијууу! Спустила се низ падину на стомаку.

- Пробај то, жабо, то се зове змијски спуст.
Жаба је легла на стомак и клизнула низбрдо. Руке и ноге млатарале су јој док се клизала. У подножју се преврнула преко главе и - трас! Откотрљала се као лопта.
Онда су се змија и жаба загрлиле и заједно се клизале низбрдо. Читава шума одјекивала је од њиховог дозивања и смеха. Једна игра водила је у другу. Забављале су се тако добро да им је дан пролетео за трен ока. До краја поподнева није било већих пријатеља у читавој шуми.
Сунце је залазило кад се змија сетила шта је обећала мајци.
- Обећала сам да ћу се вратити пре мрака - рекла је она.
- И ја – пренула се жаба.
- Довиђења!
Загрлиле су се. Змија је била тако срећна што је нашла праву другарицу да се заборавила и прејако стегла жабу. Био је то леп осећај.
- Јао! Лакше мало! – рече жаба - Немој тако јако!
- Ох, опрости! – рекла је змија и попустила стисак - Забога! Али, стварно је пријатан осећај, тако пријатан да бих могла да те поједем.
На те речи прснуле су у смех и поново се загрлиле, овога пута нежније.
- Свиђаш ми се - рече жаба. – Здраво, змијо…
- Здраво, жабо. Ти си моја најбоља другарица
- Хајде да се сутра играмо заједно! - рекле су истовремено.
- Аха!
Пљеснуле су рукама и опет запевале:

Онда су отишле, змија скакућући, а жаба гмизући читавим путем до куће.
Када је жаба стигла кући, покуцала је као и увек и мама жаба откључала је камена врата. Изненадила се кад је видела како њена кћерка улази у кућу гмизући по поду.
- Па шта је сад ово? – упитала је. – Погледај каква си, пуна траве и прљавштине.
- То ме не боли - рекла је жаба. - Лепо сам се забављала.
- Забављала? Видим да се ниси играла у рибњацима и барама са добрим жабама. Где си била цео дан? Изгледаш као да си сад изашла из шуме.
- Али, нисам тамо ишла сама, мама. Ишла сам са једном добром девојчицом. Она је моја најбоља другарица.
- Најбоља другарица? Ма шта кажеш? - рече мама жаба. – Која то добра девојчица може да буде, а игра се у шуми?
- Види овај трик који ме је научила, мама! –рече жаба. Бацила се на стомак и почела да мигољи по поду гужвајући мајчин брижљиво сашивени тепих од љиљанових латица.
- То није трик за жабу! Устани, дете! - викну мама жаба. – Па шта је сад то, а? Види како си ми смотала тепих. реци ми само, ко је та твоја другарица с којом се играш?
- Зове се Змијско Дете, мама.
- Змијско Дете! Јеси ли рекла Змијско, кћери?
- Јесам. Шта ти је, мама?
Мама жаба је почела да дрхти и лице јој је постало бледозелено. Села је да не би пала у несвест. Када се мало прибрала, рекла је:
- Слушај, Жабље Дете, пажљиво слушај ово што ћу ти рећи - привукла је кћерку ближе себи. – Змија долази из змијске породице. Они су лош свет. Држи се што даље од њих! Јеси ли ме чула, дете?
- Лош свет?- упита жаба.

- Лош, веома лош! - рекла је мама жаба. - Змије су подмукле. Оне крију отров у језику и сломе те кад се смотају око тебе.
Жабље дете прогута кнедлу.
- Пази да скочиш ван змијиног домашаја ако се икада више сретнете. И престани са тим глупим гмизањем. Гмизање није за жабе.
Мама жаба је постављала сто мрмљајући за себе:
- Игра се са змијом! Па шта је то?- извадила је комад вруће проје и ставила јој на тањир.
- Седи и вечерај, дете! - рекла је мама жаба. - И запамти: ја не гојим жабе за змије, знаш ли?
И змија је стигла кући. Зашушкала је по поклопцу од уплетених гранчица који је затварао улаз у њену кућу. Мајка је препознала њено шушкање и отворила резу од пузавице. Змија је упала у кућу.
- Гладна сам! - рекла је скакућући око мајке.
- Де, де, шта ти је? Види на шта личиш! - рекла је мама змија. - Погледај каква си! Чујеш ли ти себе како дахћеш и шиштиш? Где си била цео дан?
- У шуми, мама, са мојом новом другарицом. Играле смо се. Види шта ме је научила!
Змијско Дете скочи на сто и баци се у ваздух. Пала је на столицу, оборила је и запетљала се у њене ногаре.
- Шта је с тобом? Каква је то опасна игра?! - рече мама змија. – Исправи се и види јеси ли читава. Која те је то нова другарица научила?
Сагнула се и отпетљала кћерку из столице.
- Научила ме моја другарица жаба. Зове се Жабље Дете. То је жабљи скок, мама, пробај га и ти. Забавно је.
- Жабље дете?! – чељусти мама змије отворише се откривајући очњаке. - Јеси ли рекла жаба?
- Да - рече Змијско Дете. - Она је моја најбоља другарица.
- Мислиш, читав дан си се играла са жабом, и дошла си кући гладна?
- И она је била гладна, мама, кад је играла игру змијски спуст коју сам је ја научила.
- Свашта од тебе! Дођи, склупчај се овде, и пажљиво слушај шта ћу ти рећи.
Змијско Дете се склупчало на столици.
- Зар не знаш, мила, да је обичај наше породице да једе жабе? Жабе су веома укусне!
Мале очи Змијског Детета раширише се од чуда.
- Да, заиста! - рече мама змија. – Једење жаба обичај је наше куће, то је породична традиција. Скакање није, и зато престани са тим, чујеш ли?
- О, мама! - узвикну Змијско Дете. - Не могу да једем забе, жаба ми је другарица.
- Жаба другарица? Стварно свашта од тебе! - рече мама змија. - То није природно. Сад ме послушај, кћери. Следећи пут кад се будеш играла са жабом, скачи, котрљај се и лудирај колико год хоћеш. Али, кад огладниш, она је завршила игру. Ухвати је и поједи!
Следећег јутра мала змија рано је устала. Одгурнула је покривач од сувог лишћа и испружила се. Сетила се мајчиних речи и осећаја како је укусно изгледала њена другарица жаба када су се загрлиле. Била је спремна да крене.
- Не заборави шта сам те учила о жабама, буди паметна! - повикала је мама змија за њом. - И немој поново да ти причам да се чуваш великих створења с оштрим канџама и зубима који гризу.
- Канџеизуби - певала је мала змија. – Канџеизуби…
Стигла је до шуме и чекала своју другарицу. Радовала се игри са жабом и томе што ће игру завршити тако што ће појести своју фину жабљу другарицу. Лежала је на сунцу, смејала се и певала:

Сунце се дизало све више, али жаба није долазила.

Средство а не циљ

илустрација са нета

Један богаташ, страшно шкрт, да би сачувао своје новце, одлучио је да начини ковчег за њих. Његове размере су биле огромне а његова висина је била већа од висине његовог власника. Поставио га је са пажњом у мрачни део подрума у својој кући; тако је осигурао своје новце. Сваки час је силазио доле, откључавао ковчег и проверавао своје благо у препуним врећицама. Тако су се његове очи радовале, а срце му се увесељавало.

Али једног дана богаташ је нестао. Његови познаници су га свуда тражили, али нико није могао да каже неку позитивну вест. Само је варилац, који је начинио ковчег, препоручио, после неког времена, да провере подрум куће несталог. Родбина је отворила ковчег и, изненађена, угледала је унутра мртвог богатог шкртца. Несрећник је ушао у ковчег, затворио је нагло поклопац и заборавио је на  кључ с друге стране. Тако, премда се чувајући од нечег сличног, умро је од глади и жеђи; у ономе што је волео, беспотребно, највише од свега - у свом благу. Његова страст је била кажњена окрутно.

Страшна је и жалосна страст љубав према новцу. Међутим, сваки човек који тражи радост и срећу у новцу, на крају се претвара у идолопоклоника. Јер је новац средство а не циљ.

Свитац

Божји промисао

Нека сирота удовица нашла се у великој невољи после смрти свога мужа. Бездушни поверилац је од ње тражио да му врати дуг, иако му је њен муж, пре смрти, вратио сав новац. Био је убеђен да жена нема признаницу, па је хтео да се окористи удовичином невољом.

 

( "Свитац помогао жени у невољи", "Светосавско звонце", број 2/2008.)

Вредност човека

Један познати говорник је један свој семинар започео тако да је у руци држао новчаницу од 20 долара. У простору, где је било присутних 200 слушалаца, питао је:

- Ко од вас жели ову новчаницу?

Руке су се почеле дизати у вис. Рекао је:

- Прије него вам дам ову новчаницу, дозволите ми да направим следеће.

Притом је згужвао новчаницу и поново је дигао у вис. Упитао је:

- Ко још увек жели ову новчаницу?

Руке су још увек биле у зраку.

- А шта ако направимо ово? – бацио је новчаницу на под и почео је газити, а потом је покупио згужвану и упрљану.

- Ко је од вас жели сада?

Руке су још увек биле подигнуте.

- Пријатељи моји, данас смо научили веома драгоцену лекцију – рекао је. – Без обзира шта направим с новцем, још увек га желите, јер новчаница није изгубила своју вредност. Још увек је вредна 20 долара. У животу много пута паднемо, будемо изгужвани, озлеђени и на тлу, у прљавштини; и све то заједно са одлукама које доносимо и околностима у којима се нађемо. И тада мислимо да не завређујемо љубав, топлину и да смо недостојни сами себе. Међутим, независно од тога шта се догодило или шта ће се догодити са вама, никада нећете изгубити своју истинску вредност. Упрљани или чисти, изгужвани или посве уређени, још увек сте непроцењиви... особито за оне који вас воле.

Мајчин ход

Једна млада мајка је управо закорачила на стазу живота.

- Да ли је ово дуг пут? – питала је.

Њен Путовођа јој је одговорио:

- И дуг и тежак. Остарићеш и пре него што стигнеш до његовог самог краја. Али упамти да ће последак бити бољи него почетак.

Но млада мајка је била тако радосна да није могла да поверује како би ишта могло бити лепше од ових година.

И тако се она играла са својом децом, берући им цвеће дуж стазе којом пролажаху и купајући их у бистрим брзацима. А кад би их сунце помиловало, она би узвикнула од милине:

- Ништа на свету не може бити лепше од овог!

Потом је дошла ноћ… и олуја… и на стазу се надви тама. Деца се почеше трести од страха и хладноће. Мајка их привуче себи и покри их својим плаштом.

Деца прозборише:

- Мајко, не бојимо се, јер си ти с нама. Ништа нас не може позледити!

Затим свану јутро. Пред њима се указало брдо и они, пењући се на њега, осетише умор. Али мајка их је једнако бодрила:

- Имајте стрпљења јер само што нисмо стигли.

И деца би наставила да се пењу. Кад достигоше висину, рекоше:

- Мајко, да није тебе било, не бисмо могли сами да се успнемо.

Када је навече прилегла, погледала је у звезде и помислила:

- Данашњи дан је бољи од претходног, јер су моја деца научила како да истрајношћу премосте препреку пред собом. Јуче сам им дала храброст. Данас, пак, снагу.

Следећег дана појавише се чудни облаци који помрачише земљу... облаци рата, мржње и злобе. Како деца обневидеше и почеше да посрћу, мајка им рече:

- Подигните очи! Гледајте у светлост!

Деца погледаше. И угледаше непролазну славу изнад облака која их изведе из таме.

Те ноћи мајка помисли:

- Ово је најбољи дан од свих до сада, јер моја деца познаше Бога!

Пролазили су дани, недеље, месеци и године. Мајка је остарила и мало се погнула у страну. Али њена су деца била висока и јака и корачала су смело.

Кад пут постаде тежак, они је подизаху на своје руке и ношаху, јер беше лака попут пера. Најзад, стигоше и до врха брега. Одатле су могли да виде сјајан пут и златна врата широм отворена.

Мајка рече:

- Стигла сам до краја свог пута и уистину разумех да је он бољи од почетка; јер моја деца могу сама да корачају, чему ће и своју децу научити.

На то јој деца одговорише:

- Ти ћеш, мајко, увек ићи поред нас, чак и када будеш иза ових врата.

Стајали су и гледали како их у миру напушта. Врата се за њом затворише. Деца рекоше:

- Не можемо је видети, али је она и даље са нама. Мајка, каква је наша, је далеко више од успомене. Њено живо присуство се осећа.

Мајка наша је увек уз нас. Она је шапат лишћа који нас прати док ходамо улицом; мирис оплемењивача у нашим свеже опраним чарапама; хладна рука на нашем челу кад се не осећамо добро. Она живи у нашем осмеху. Искристалисана је у свакој сузи коју испустимо.

Она је место са ког смо потекли... наш први дом. И мапа коју следимо са сваким нашим кораком.

Смисао за хумор

Немојмо плакати

Један дечак се играо близу обале са својом малом барком, коју му је отац купио. Лагани ветрић је почео да вуче бродић према дубини мора. Малишан, видећи како нестаје његова лепа играчка, поче да плаче. Отац, који је био у близини, притрчао је да помогне детету. Шта је могао да учини? Почео је да гађа камењем барку. Малишан у том поче још јаче да плаче и да се препире са оцем.

- Немој, потопићеш је! - викао је.

Међутим, отац је знао шта ради. Бацао је каменчиће испред барке, како би је таласи донели до обале. Након поприличног броја набацаних каменчића барка се вратила.

Малиша је тад разумео оца.

http://www.grafamania.net/vector/vector_cliparts/41432-ships.html

Месечева соната

Ко није у свом животу доживео тренутке неслућеног бола? Ко није пожелео, бар једном, да одустане?

Постоји ли неко ко није осетио усамљеност, страшну усамљеност, коју често прати осећај потпуне изгубљености и безнађа?

Чак ни познате, богате, уважене личности нису тога поштеђене, те и оне знају за тренутке самоће и дубоког очаја.

Управо то се десило и једном од највеличанственијих композитора свих времена, Лудвигу Ван Бетовену, који је рођен 1770. године у Бону, Немачка, а умро у Бечу, Аустрија, 1827. године.

Бетовен је пролазио кроз један такав период туге и тоталног помрачења. Био је веома жалостан због смрти немачког принца, да је пао у депресију, јер је овај био његов добротвор и други отац.

Млади композитор је много пропатио због недостатка наклоности у детињству. Његов отац је био алколохичар који га је често физички злостављао; умро је на улици, од пића.

Мајка му је умрла млада. Његов рођени брат му никада није помогао ни у чему, а поврх свега тога његова болест се погоршавала. Наговештаји глувоће почели су да га узнемиравају, уједно га чинећи нервозним и раздражљивим.

Бетовен је могао да чује искључиво уз помоћ рога прислоњеног на уво. Са собом је увек носио блок како би људи могли да му пишу и комуницирају са њим. Међутим, они нису имали стрпљења за то, а он сам, пак - за читање са усана.

Приметивши да нема никог ко би му хтео помоћи Бетовен се повукао у себе те поче да избегава људе. Због тога га прозваше мизантропом. Захваљујући свим овим околностима, композитор паде у дубоку депресију. Чак је припремио и опоруку, говорећи како би било боље за њега да изврши самоубиство.

Али као што ниједно дете није од Бога заборављено, тако је и Бетовену пружена рука помоћи кроз младу и слепу жену, која је живела у истој кући у коју се и он преселио и која му је једне ноћи, вичући на уво, рекла:

- Дала бих све само да могу да видим месечину.

Бетовен је, слушајући је, био потресен до суза.

Најпосле, та он је могао да види!

Најпосле, могао је да компонује музику и записује је на папир!

Воља за животом се повратила у Бетовену и он је, вођен њоме, компоновао једно од најлепших музичких дела свих времена – Месечеву сонату (Mondscheinsonate).

У њеној главној теми мелодија покушава да опонаша лагане кораке људи, вероватно самог Бетовена и других, док носе сандук са немачким принцом у њему, његовим пријатељем, послодавцем и добротвором.

Загледан у сребром осветљено небо и присећајући се слепе девојке која се питала за разлоге глувоће њеног пријатеља, утонуо је у дубоку медитацију.

Неки музиколози кажу да би ноте, које се упорно понављају у главној теми првог става Сонате, могле да представљају речи „Warum? Warum?! (Зашто? Зашто?) или неку другу немачку реч сличног значења.

Годинама након овог свог периода туге, патње и бола уследила је беспримерна „Ода радости“ из његове „Девете симфоније“, Бетовенов магнум опус који је крунисао његово животно дело начинивши га величанственим композитором. Први сценски наступ у својој режији извео је 1824. године, када је већ био потпуно глув и кад није могао да чује аплаузе. Један од његових солиста га је пажљиво окренуо како би могао да види дворану препуну људи, који су изведбу одушевљено поздравили, уз аплаудирање и клицање те бацање шешира у вис.

Речено је да је „Ода радости“ израз благодарења животу и Богу Који није допустио да изврши самоубиство. А све захваљујући једној слепој девојци, која је побудила у њему жељу да опише, кроз музичке ноте, ноћ обасјану месечином: зраке месечине, које лелујају, нежно је уткао у предивну и прелепу мелодију.

Обавезе

Опаске у сликама

 

 

Предсказање

Ко вере има и горе помера

Gale Franey

Годинама су се у кући на крају великог поља смењивали нада, очекивање, радост и туга. Роди се дете, поживи неколико дана и пресели се к анђелима. Родитељи су туговали, али нису очајавали. Бог дао, Бог узео, нека буде воља Његова. Радили су, молили се, помагали сиротињу. Живот је тихо протицао. Кад су престали да се надају да ће их Бог обдарити чедом, роди им се кћер. Захваљиваху Господу што их је утешио пред старост. Однесоше дете у цркву да га крсте. На крштењу им приђе нека старица и рече да ће девојчица поживети до осамнаестог рођендана, а тог дана ће је убити гром.

Храброст

Смртоносно узвишење

Један писмени задатак

ОПИШИТЕ ЈЕДНУ ПТИЦУ И ЈЕДНУ ЖИВОТИЊУ

Птица о којој ћу да пишем је сова. Сова уопште не може да види преко дана, а ноћу је слепа као слепи миш. Ја не знам баш много о сови па ћу зато да пређем на животињу коју ћу сам да изаберем.

То је крава.

Крава је сисар. Она има шест страна: леву, десну, горњу и доњу. На задњој страни има један реп на чијем крају виси једна четка. Њиме она растерује муве да не би упале у млеко. Глава је на предњој страни да би рогови имали где да расту, а и да би негде могла бити уста. Рогови су зато да би њима бола, а уста да би мукала. Испод краве виси млеко. Како то крава даје млеко нисам до сада успео да схватим, али га она ствара све више и више.

Крава има веома фино чуло мириса, свако може да је намирише издалека. Из тога разлога постоји свеж ваздух у пољу.

Мушка крава се зове во. Он није сисар. Крава не једе много, али оно што поједе једе два пута тако да јој је то довољно. Када је гладна она муче, а када ништа не говори то је зато што је унутра пуна траве.

У Паризу 1965. г.

(превод с француског)

* * *

Можда је и ово настало на основу неког сличног састава:

Увређени купац

На железничкој станици продавачица је продавала вруће пециво.

Из вагона је искочио путник, пришао к њој, погледао на робу и зачудио се.

- "Колачи са увредом", "Пита са мржњом", "Бурек са злобом"... Чак и филоване бомбоне у вашим колачима!? Зар неко то купује?

- Зашто не би куповали? - брзо узврати жена. - Узимају, наравно, колачи су укусни, свежи. Узмите и пробајте.

- Не, не знам... Можда су и укусни, али је чудно: са увредом, са злобом, са тугом... Зашто то продајете?

Продавачица се насмејала.

- Знате, раније сам радила у посластичарници. Продавала сам земичке са радошћу, кекс са љубављу, корпице са нежношћу и лулице са дозом хумора. Било је интересантно, ја сам то приметила, и почела пећи такве колаче. Боље је да то нико не узима за озбиљно, јер није добро.

- Паметно, - климнуо је главом путник, - зато и мени, молим вас, дајте неколико са увредом. Интересантно, ипак ћу пробати.

Жена је вешто штипаљком дохватила два топла колача, увила их у танку хартију и пружила купцу. Плативши, одмах је пробао један и схватио да је унутра - обичан кромпир са печуркама. Он се збунио, али је воз био спреман да крене и времена за препирку није било. Махнувши, збуњени купац је ушао у вагон.

Воз је кренуо. Увређени путник је седео поред прозора.

- Никада ништа нећу куповати на тој станици! - гунђао је, узимајући други колач.

Ипак, пециво којим је био преварен било је укусно...

* * *

Желим да се захвалим оној која ми је помогла око превода ове приче. Љубим.