Све у причама бива

Јара и стид

Урош Предић, "Портрет жене у српској ношњи"

Исидор Бајић: "Српкиња"

Из опере "Кнез Иво од Семберије"

Кроткост

Једног дана, његова служавка је приметила на столу хрпу пожутеле хартије. Поспремила је уред, узела папире на којима је време утиснуло свој траг и бацила их у ватру. Затим је узела један други завежљај чистог и белог папира и ставила га наместо баченог. Мислила је да ће овим њен послодавац бити задовољан. Међутим, када је научник дошао у свој уред, потражио је своје папире. Служавка му је, као да се ради о нечем најобичнијем, испричала шта је урадила са старим папирима. На немар своје служавке, мудри научник одговорио је са пуно кротости:

- Шта уради, дете моје? Уништила си рад од двадесет две године.

То је било све.

Заиста, колика је храброст потребна да неко победи бес и угуши лаву срџбе у часу када осећа да му је учињена неправда, да губи своју имовину, да се његова личност слама. Кротак човек је херој и постаје подражавалац Христа кад успева да савладава зверски бес у себи и постаје свој господар.

Пророци

Пред селом се јавио пророк из неке друге земље. Око њега су се окупила деца, пси и кокоши. Сеоска луда био је при том дочеку, и потрчао је у село да јави долазак пророка. Казао је да пророк има браду која блешти као сунце, очи као у курјака, и ноге као у патке, и да нико не разуме о чему говори.

Али у селу је био већ један пророк који је изгледао лепше, и којег су разумевала и деца и животиње.

Сеоска будала је тада предложио да се саставе два пророка као два петла који треба да се боре пред светом. Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да ће бити згажен под ногом која је као у патке.

Али се пророци нису потукли као петлови.

Оба су говорили о Добру и оба искрено веровали: и срели се на путу истине која је увек једна. Међутим, била је недеља, и народ је био дошао да се смеје, а не да мудрује, и није очекивао ништа друго. Хтео је да види како један пророк пада у прашину под ногу другога која је као нога патке, и да се смеје обојици. Пророци су и даље говорили на раскршћу пред селом, али су оба брзо остали сами. Први је одатле побегао луда, отрчавши у село, најкраћом стазом, јурећи једно куче.

Цео народ се брзо окренуо за будалом.

Јован Дучић

О пријатељству...

Св. Амвросије Милански

„Верни пријатељ је еликсир живота“

(Сирах 6:16)

Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу истину каже у очи).

Св. Василије Велики

Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог

Глинени лонац

Најбоље је да човек буде глинени лонац, који је добар за свашта, и сви га свакодневно употребљавају: и за јело, и за воду, и за сваку ствар. Док се златни лонац или суд ставља на полице, закључава у ормаре, за њим ревнују лопови, и користе се само о великим данима или једном годишње. Глинени лонац је суд свакодневних потреба, јер га сви траже и имају користи од њега. Тако и смирен човек, који не тражи част и власт. Он остаје незапажен у окружењу, али свима је од користи, подстиче их, помаже им, одмара их, и сви га траже и радује их.

Смирење је велики дар за монахе и мирјане!

Старац Пајсије Олару

Пчела се претвара у трута

Пчела је створење које је бар у једноме веома слично човеку: брине се за будућност. У добра времена ради за зле дане, лети за зиму. Али узмите кошницу и преместите је у тропске крајеве, где целе године цвета цвеће. Тамо се догађа нешто што ће свакога, ко то први пут чује, и те како изненадити. Пчеле престану радити, више не производе мед. То и није потребно јер им не прети време у којем нема цвета. Кад нема брига за зиму, нема ни меда.

Дајте људима неку бригу и они се покрену. У њима се буде моралне или стваралачке снаге и они нешто предузимају. Не вреди младе оставити да расту у благостању и ослободити их свега што служи за развитак и коришћење њихове снаге отпора. Стално обиље средстава и хране претвара људе у трутове.

Камелеон

Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов у новом шињелу и с малим завежљајем у руци. За њим корача риђи полицајац и носи решето пуно заплењеног огрозда. Наоколо тишина… На пијаци ни живе душе… Отворена врата радњи и крчми зуре на овај Божји свет тужно, као гладне чељусти. Око њих нема чак ни просјака.

- А ти ‘оћеш да једеш, проклетињо једна! – зачу одједном Очумелов. – Држ`те га, људи! У данашње време уједање је забрањено. Држте га! Уаа!

Чује се псеће скичање. Очумелов се осврне и угледа: из дрваре трговца Пичугина, подскакујући на три ноге и осврћући се, бежи псето. За њим јури човек у уштирканој платненој кошуљи и раскопчаном прслуку. Он трчи за њим и, сав повијен напред, пада на земљу и хвата пса за задње ноге. Опет се чује псеће скичање и повик:

„Држ`те га.“ Из радњи се помаљају сањива лица и убрзо се код дрваре, скупља гомила света као да је из земље израсла.

- Изгледа неки неред, ваше благородство!... – рече полицајац.

Очумелов се окрену полулево и пође гомили. Крај самих врата дрваре виде да стоји поменути човек, у раскопчаном прслуку и, подигавши увис десну руку, показује гомили окрвављени прст. На његовом полупијаном лицу као да је написано: „ Платићеш ти мени, хуљо!“ – а и сам прст изгледа као знамење победе. У том човеку Очумелов познаде јувелира Хрјукина. А у средини гомиле, дрхтећи целим телом, чучи раскречених предњих ногу и виновник скандала – бео, млад хрт, шиљате њушке и са жутом пегом на леђима. У његовим сузним очима види се израз туге и смртног страха.

- Шта је то овде? – упита Очумелов упадајући у гомилу. – Зашто је овде? Зашто си ти тај прст?... Ко је викао?

- Идем ја, ваше благородство, и никог не дирам... – почиње Хрјукин, искашљавајући се у пшеницу – због дрва, знате, са Митричем, кад одједном овај гад, ни пет ни шест, па мене за прст!... Ви извините, али ја сам човек радник... Радим ситне ствари. Нека ми се плати, јер ја овим прстом можда нећу моћи недељу дана ни да макнем... Тога, ваше благородство, нема у закону да човек од сваког живинчета страда... Ако свако почне да уједа, онда је боље да човек не живи на овом свету...

- Хм!... Добро, де... – вели строго Очумелов, накашљавајући се и мрштећи обрве. – Добро... Чије је то псето? Ја то нећу тако оставити! Показаћу ја вама за то пуштање паса! Време је већ да обратимо пажњу на ту господу која не желе да се покоравају прописима! Кад га ребнем новчаном казном, ниткова, упамтиће он мени шта значи псето и остале животиње скитнице! Научићу ја њега памети! Јелдирине – обрати се надзорник полицајцу – одмах да дознаш чије је псето и сачиниш записник! А псето треба убити! И то одмах! Сигурно је бесно... Чије је ово псето, питам ја вас?

- То је, изгледа, генерала Жигалова – рече неко из гомиле.

- Генерала Жигалова? Хм... скини ми, Јелдирине, шињел... Страшно је врућина! Мора бити пред кишу... Само једно не могу да разумем... како је могло да те уједе? – обраћа се Очумелов Хрјукину. – Откуд ће оно да досегне до твог прста? Ово је мало куче, а ти, гле, каква си људина! Мора да си прст огребао, а онда ти је пало на ум да нас лажеш. Јер ти си позната сорта! Знам ја вас, сотоне једне!

- Он му је, ваше благородство, цигаретом њушку опекао, ради смејурије, а оно, не буди лењо, него ћап за прст... Глуп и свадљив човек, ваше благородство!

- Лажеш, Ћоро! Кад ниси видео, шта онда лажеш? Њихово благородство је паметан господин и зна ко лаже, а ко истину говори, као на исповести... Он има у закону написано... Сада смо сви једнаки... И ја имам брата у жандармерији... ако желите да знате.

- Без приче!

- Не, ово није генералово... – рече мудро полицајац. – Не држи генерал овакве. Он држи већином птичаре...

- Знаш ли сигурно?

- Сигурно, ваше благородство...

- И ја то знам. Генерал има псе скупоцене расе, а ово... ђаво би га знао шта је! Нит` му је длака лепа, нит` њушка... једном речју не вреди ни луле дувана... Зар такве псе да он држи? Где вам је памет? Да се нађе у Петрограду или Москви овакво псето, знате ли шта би било? Тамо не би ни погледали у закон, него тренутно... камен о врат! Ти си, Хрјукине, страдао, па немој ту ствар тако да остављаш... Треба их научити памети! Време је...

- А можда је генералово... – гласно размишља полицајац. – На челу му ништа не пише... Ономад сам у његовом дворишту видео овакво једно.

- Па наравно да је генералско! – рече глас из гомиле.

- Хм!... Огрни ми, брате Јелдирине шињел... Нешто је захладнело... Јежим се... Одвешћеш пса генералу и тамо ћеш питати. Казаћеш да сам га ја нашао и послао... И реци да га не пушта на улицу... Псето је можда скупо, а ако му свака свиња буде пекла цигаретом њушку, може пас да крепа. Јер пас ти је живинче нежно... А ти, будало, спусти ту руку! Немој да нам показујеш... тај свој глупачки прст! Сам си крив!...

- Ево, иде генералов кувар, њега ћемо питати... Еј, Прохоре! Дођи, брате, овамо! Погледај ово псето... Је ли ваше?

- Баш си погодио! Оваквих никада нисмо имали!

- Ама не треба ни питати – рече Очумелов. – То је, очевидно, неко псето луталица! Шта има ту да се прича... Кад вам ја кажем да је луталица. Треба га убити, и тачка!

- То није наше – наставља Прохор – него генераловог брата што је ономад допутовао. Наш господин не воли хртове. То њихов брат воли...

- А зар је њихов брат допутовао? Владимир Иванич? – пита Очумелов, а лице му озари усхићен осмех. – Гле ти, молим те! А ја нисам ни знао. Допутовали у госте? А!

- У госте...

- Види ти, молим те... Зажелели се брата... А ја нисам ни знао! Дакле, ово је њихово псетанце? Баш ми је мило... Узми га... Лепо псетанце... Живахно... Па овога хам за прст! Ха-ха-ха... Де, шта ти је, шта дрхтиш! Ррр... Ррр... љути се, обешењак... куца мала...

Прохор ваби пса и одлази с њим са дрваре... Свет се смеје Хрјукину.

- Пашћеш ти мени шака! – прети му Очумелов, увија се у шињел и наставља свој пут по пијаци.

Антон Павлович Чехов

Диогенова потрага

Александар Велики сусрео је једном Диогена. Приметио је да тражи нешто међу лобањама. На питање шта тражи, Диоген му је одговорио:

- Величанство, тражим лобању вашег оца Филипа, али, нажалост, не могу је препознати.

Смрт све изједначава, не испитујући ко је краљ или роб, да ли је богат или сиромашан. Смрт је једина која у потпуности изједначава све људе.

Песма

Ћутање је злато

Једном тако неки студент у Кини оде код свога професора и постави му питање:

- Професоре, има ли ичег доброг у превише приче?

Професор одговори:

- Жапци и жабе крекећу дан и ноћ, али им нико не поклања пажњу. Међутим, петао кукурикне у одређено време ноћи и све пробуди.

Ту се он и насмеши свом студенту па додаде:

- Ово доказује да се са много приче не постиже много. Оно што је важно је рећи праву ствар у право време.

Прича о монаху и цару

Лисица и лав

Пет импулса

Шкртица

Прича показује како благо ништа не вреди ако се низашта не употребљава.

Проклијало семе

Једном су ученици дошли код старца и питали су га: због чега лоше навике овладавају човеком, а добре – тешко и непостојано опстају.

„Шта ће се догодити, ако здраво семе оставимо на сунцу, а болесно закопамо у земљу?“ – питао је старац.

„Добро семе, ако је остављено без надзора, пропашће, а лоше семе ће израсти, и даће болестан изданак и лош плод“, одговорили су ученици.

„Тако раде и људи: уместо да у тајности чине добра дела и да им дубоко у души расту добри заметци, они их стављају јавно и тим губе. А своје недостатке и грехове, да их други не би видели, скривају дубоко у души. Тамо они расту и уништавају човека у самој његовој души.
Ви будите мудри.“

Ученици су захвалили авви за поуку и удаљише се замишљени.

Проклијало семе