Све у причама бива

Благослови оца

Један младић се управо спремао да матурира. Уназад неколико месеци он се дивио предивним спортским колима изложеним у ауто-салону и, знајући да их његов отац може приуштити, рекао му је да је то све што жели.

Како се дан матуре приближавао, младић је био све више у ишчекивању неког знака да му је отац купио кола. Коначно, на сам тај велики дан, отац га позва у приватне одаје. Рекао му је да је поносан што има тако доброг сина и да га неизмерно воли. Затим му је пружио лепо упаковану поклон-кутију. Радознао, али помало и разочаран, младић отвори кутију и нађе у њој лепу, у кожном повезу, Библију, са његовим у злату угравираним именом. Љут, он диже глас на свог оца, рекавши:

- Поред оноликог новца, купио си ми Библију?

И изјури из куће, остављајући Свето Писмо.

Отада прође много година а младић постаде веома успешан у свом послу. Имао је красан дом и предивну породицу, али сетивши се да је његов отац веома стар помисли да би требало да га посети. Није га видео од дана кад је матурирао. Но пре него што је почео са припремама за путовање, он доби телеграм да се његов отац упокојио и да је све што је имао оставио њему у наследство. Било је важно да одмах крене кући и све уреди.

Стигавши у дом свога оца, изненадна туга и жаљење испунише његово срце. Поче да претура очева документа од важности кад угледа једнако нову Библију као онога дана кад ју је оставио за собом. Са сузама у очима стаде листати Свето Писмо. А док је превртао странице, са задње странице испаде кључ од аута. На њему је била картица са знаком ауто-салона, оног истог у коме је он видео тако жељена спортска кола. Такође је, поред знака, стајао и датум када је матурирао, као и да је ауто ИСПЛАЋЕН У ЦЕЛОСТИ.

Колико смо пута превидели духовне благослове и одговоре на наше молитве само зато јер нам нису долазили онако како смо ми то желели?

Наравоученије: Од данас почнимо да гледамо иза очигледности како би чудима било омогућено да испуне наш живот.

Не чекајте циглу!

Један млад и успешан директор кренуо је у суседну улицу возећи помало брзо свој нови Јагуар. Пажљиво гледајући на децу, која су повремено знала да искоче између паркираних аутомобила, он наједном поче да успорава приметивши нешто. За све време док је његов Јагуар клизио друмом, ниједно дете се није појавило. Међутим, појавила се ненадано цигла која разби бочна врата. Нагазивши кочницу, човек убаци у рикверц и врати се до места одакле је цигла била бачена. Затим, онако љут, искочи из кола, зграби прво дете и гурну га у правцу паркираног Јагуара, вичући:

- Шта ово треба да значи и ко си ти уопште? Шта си, за име Божје, хтео са овим да урадиш? Ово је нови ауто и ова цигла коју си бацио направила је велику штету. Зашто си то учинио?

Али малени дечак ће помирљиво:

- Молим вас, господине... опростите, много ми је жао... Нисам знао шта друго да урадим – објашњаваше он. – Бацио сам циглу јер нико други није хтео да стане.

Са сузама које су капљале са његове браде, дечак показа на место иза паркираног аутомобила.

- Ово је мој брат – рече. – Незгодно се сударивши са ивичњаком, испао је из својих инвалидских колица а ја не могу сам да га подигнем.

И заридавши, дечак упита запањеног директора:

-Хоћете ли ми, молим вас, помоћи да га вратимо у колица? Повређен је и превише тежак да га дижем сам.

Дирнут, а немоћан да изусти и реч, возач је покушавао да прогута кнедлу која се заглавила у његовом грлу. И ужурбано подигавши хендикепираног дечака врати га у инвалидска колица, а потом извади чипкану марамицу и прислони је на његове свеже ране и огреботине. Брз поглед га увери да ће све бити у реду.

- Хвала вам и нека вас Бог благослови – рече захвални дечак возачу.

Превише потрешен да би проговорио, човек једноставно остаде да гледа за дечаком који је гурао у колицима свога брата, возећи га кући.

Вратио се колима дугим и спорим корацима. Штета је била једва видљива, али се возач није потрудио да поправи оштећена врата. Штавише, оставио је огреботину да га подсећа на поруку: Не идите кроз живот брзо да не би неко био принуђен да вам циглом привуче пажњу!

Бог шапуће у нашим душама и обраћа се нашим срцима. Понекад, кад немамо времена за слушање, Он мора да баци циглу на нас.

На нама је избор: Да слушамо шапат – или да сачекамо циглу!

Оловка

Мајстор за израду оловака је, пре него што ће је спустити у кутију, издвојио једну оловку.

- Постоји 5 ствари које би требало да знаш – обрати јој се – пре него што те пошаљем у свет. Добро их упамти и немој да их заборављаш и постаћеш најбоља оловка каква се може бити.

1. Моћи ћеш да урадиш многе велике ствари, али само уколико се предаш у Нечије руке.

2. С времена на време ћеш доживети болна оштрења, али то ти је потребно како би постала боља оловка.

3. Бићеш у могућности да исправиш многе грешке које би могла учинити.

4. Најважнији део тебе ће увек бити оно што је изнутра.

5. На свакој површини на коју те прислоне мораш оставити свој траг. Без обзира на твоје стање, мораш наставити да пишеш.

Оловка је разумела и обећала је да ће упамтити, а потом је легла у кутију носећи у своме срцу смисао свог постојања.

Сада замени место са овом оловком. Заувек упамти и никад не заборављај и постаћеш најбоља особа каква се може бити.

1. Бићеш у стању да урадиш многе и велике ствари, али само ако се предаш у Божије руке. И дозволи својим ближњим да ти приступе због многих дарова које си добио.

2. Осетићеш болна оштрења с времена на време, пролазећи кроз разне проблеме у животу, али ти је све то потребно како би постао боља особа.

3. Бићеш у могућности да исправиш сваку грешку коју би могао да учиниш.

4. Најважнији део тебе ће увек бити оно што је изнутра.

5. На сваком месту по којем будеш ходао, мораш оставити свој траг. Без обзира на ситуацију, мораш наставити да испуњаваш своје обавезе.

Нека те ова поучна прича о оловци охрабри и укаже на то како си посебна особа и да једино ти сам можеш да допринесеш испуњењу сврхе због које си и послат на овај свет.

Никад не дозволи себи да се обесхрабриш, мислећи да је твој живот без смисла и да се не могу правити промене.

О награђивању праведника

Старац Пајсије

Пратити пут

Писмо пријатељу

2.

Сенека поздравља свога Луцилија

1. На основу онога што ми гшшеш и што чујем, могу

извући закључак да се од тебе могу надати једино добру: не

бежиш с места на место и не узнемирава те промена. Јер

такво мењање места је знак болесне душе: ја бар сматрам да

је први знак једног сређеног ума у томе да човек мора остати

на одређеном месту и бавити се сам собом. 2. Али пази при

томе на то да ово твоје читање многобројних писаца и

свакојаких књига не буде нестално и површно. Код извесних

писаца се мораш мало дуже задржати и, да тако кажем,

мораш црпсти храну из њих, ако желиш да тиме стекнеш

нешто што ће ти довека остати у души. Нигде није онај који

је свуда. Оним људима који живот проводе на путовањима

обично се дешава да стекну многе гостољубиве пријатеље и

места, али никаквих правих пријатељстава. Исто се мора

догодити и онима који ниједног духовитог човека не

прихватају са поверењем и искрено, него који, као да скачу,

прелазе с једног на друго. 3. Ниједно јело које се одмах, чим

га узмеш, избаци не користи и не прелази у тело. Ништа не

спречава оздрављење у тој мери као мењање лекова: биљка

неће ојачати ако је често пресађујеш; ништа ти не може

бити од користи, ако о нечему само узгред поведеш рачуна.

Велики број књига само растресе човека. Пошто, дакле, не

можеш читати онолико колико би их желео имати, имај их

само онолико колико их можеш прочитати. 4. „Али", рећи

ћеш, „сад желим да прочитам ову књигу, а поеле тога ону

другу." Ако је стомак покварен па много шта тражи, али

будући да су то само различита и разноврсна јела, она га

само испрљају, а не хране га. Читај, дакле, увек само

проверене писце и ако те понекад обузме жеља да се

обратиш и другима, врати се опет оним првим. Сваког дана

стеци нешто што ће ти бити од помоћи против сиромаштва,

против смрти, али и против свих осталих невоља и несрећа;

и кад много прочиташ, изабери једно што ћеш тога дана

моћи да свариш. 5. Тако радим и ја сам: из мноштва онога

што сам прочитао, нешто задржавам за себе. Данашње је

оно што сам нашао у Епикура — имам, наиме, обичај да

прелазим и у страни логор, не као пребеглица, него као

истраживач —: „дивна је ствар задовољно сиромаштво"

(вели Епикур). 6. Али, ако је весело, то није сиромаштво: није

сиромашан онај који има сувише мало, него онај који жели

више. Јер од какве је важности то колико блага неко држи у

шкрињи, колико жита у амбарима, колико стоке има или

колики је његов капитал, ако жуди за туђим и ако не рачуна

оно што је већ стекао, него оно што још треба да стекне?

Питаш ме, шта је мера за богатство? Прво, да имаш оно што

ти је неопходно, а друго, да имаш оно што је довољно. Остај

ми у здрављу!

Сенека, Писма пријатељу

Шта бих ја учинио?

… а ти ко си што другога осуђујеш? (Пос. Јак. 4:12)

Свештеник Г. Мацхел седео је тог дана у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајена. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља:

- На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао дечје игралиште. Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се.

Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу: “Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну?”

“Знам да бих то требало да учиним”, одговорио је, “али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим.”

Лекција о даривању

Млади студент на једном универзитету је пошао у шетњу са својим професором. Док су шетали и разговарали угледаше поред пута пар старих ципела које су, по свему судећи, припадале сиромашном сељаку, који је у близини радио у пољу и који је приводио крају свој посао. Студент рече професору:

- Хајде да се нашалимо са сељаком: сакрићемо му ципеле, а затим ћемо се склонити иза грмља и посматрати његове реакције док их буде тражио.

Професор му одговори:

- Младићу, никада се немој шалити на рачун туђе невоље и беде. Будући да си богат, можеш себи приуштити веће задовољство од овог сиромаха. Стави златни новчић у сваку његову ципелу, а тада ћемо се сакрити и посматрати његову реакцију.

Студент то и учини и обојица се склонише иза неког грма у близини. Сељак је завршио свој посао и убрзо дошао преко поља до места уз пут где је оставио свој капут и ципеле. Док је облачио капут, гурнуо је ногу у једну ципелу и открио да му је нешто у ципели. Прво је помислио да је каменчић, али убрзо схвати да је то златни новчић.

Сав у чуду погледа у новчић, осврну се око себе, те поче посматрати новчић неко време. Поново се осврнуо на све стране, али није видео никога. Ставио је новчић у свој џеп, те наставио обувати другу ципелу. Али његово изненађење је било још веће када је и у њој пронашао новчић. Одједном су га савладале емоције. Бацио се на колена, подигао главу према небу и гласно почео изговарати молитву у знак захвалности. У њој је говорио о својој болесној и беспомоћној жени и својој деци која су без хлеба, а захваљујући невидљивој руци која му је послала новац, они ће бити спасени.

Студент је остао дубоко ганут, са сузама у очима. Професор га упита:

- Да ли би био срећнији да си се нашалио са овим сељаком него што си сада?

Младић му одговори:

- Научили сте ме лекцији коју никада нећу заборавити. Сада стварно разумем ове речи које пре нисам разумео: «Више је благословен онај који дарује, него онај који прима!»

Живот и поезија

Ко ме је пољубио?

Једнога дана стајала сам пред улазом дворишта великог истражног затвора и полицијске станице. У дворишту је било доста људи, неки су ту послом, неки посећују своје затворене рођаке, неки ту раде. Све је деловало мирно. Одједном, зачула се вика и лом. Отворила су се једна метална врата из којих су брзо излазили људи - као да беже од нечега. Онда сам видела призор од којег ми је застао дах. Појавила се жена, коју су држала четири полицајца, она се отимала и викала, њена одећа је била исцепана и крвава, њено лице пуно модрица и мрља од сасушене крви. Полицајци су је водили кроз двориште до аутомобила, али жена се толико жестоко отимала, да је рушила све око себе.

Шта сам могла да урадим? Ово је био тренутак који је требало да искористим. Да ли могу да понудим молитву тој жени? Не, није било време за то. Да ли могу да певам? То би било смешно. Да ли могу да јој дам новац? Њој новац не би помогао.

У мом размишљању и жељи да помогнем овој жени, једна мисао ми је испунила и запалила срце. Пришла сам тој жени с леђа коју су чврсто држали и брзо је пољубила на образ и склонила се.

Жена се одједном умирила а полицајци су могли да одахну. Она је погледала у небо и рекла: "О, мој Боже!" Окренула се и опет рекла: "О, мој Боже, ко ме је пољубио? Од када је моја мајка умрла нико ме није пољубио." Затим је ушла у кола, која су је возила у централни затвор на одслужење казне.

Касније сам отишла у затвор да посетим ову жену. Чувар ми је рекао о њој да се понаша као луда, да шета по својој ћелији и да свакога пита: "Да ли знаш ко ме је пољубио?"

Када сам је угледала поново сам остала без даха, њено лице је било чисто, имала је велике и лепе очи. Пришла ми је и питала ме: "Да ли ти знаш ко ме је то пољубио? Затим је наставила: "Имала сам седам година, када је моја мајка - удовица, умрла. Умрла је у сиромаштву, у старом и мрачном подруму. Када је умирала позвала ме к себи, ставила своје руке на моје мало лице и рекла: "Јадно моје дете, моја мала беспомоћна девојчице. О, Боже, смилуј се над мојом малом девојчицом, и кад ја одем, ти је заштити и брини се за њу." Од тог дана до сада, нико ме није пољубио." Жена се поново загледала у мене и питала ме: "Да ли ти знаш ко ме је то пољубио?" Рекла сам: "Ја сам та која те пољубила".

Онда сам могла да јој кажем о Њему, чије срце је много нежније од мога, о Њему који је умирао на крсту ради наших греха, о Њему који је био рањен ради наших преступа, о Њему који нам даје пољубац опроштења када се изгубљени враћамо к њему...

Evangeline Booth

Њему нисам добра учинио

У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.

- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.

Из књиге "Веронаука живота"

Два брата

У Аргостолу, у време када је живео преподобни Панагиј Басија ( 1801-1888 ), живела је једна аристократска породица, коју су творили отац и мајка и два сина. Сви су били побожни, премда мајка највише. Њен живот је био проткан добрим делима. Наједном, умре отац! Удовица настави са одгајањем деце, али не заборави ни добра дела чинити, чак их и умножи. Посећивала је болесне и затворенике и уводила их у хришћанску веру.
Једно вече, док је, након вечере, седела за столом, њено старије дете, које је имало 21. годину, осети снажну главобољу и паде у несвест! Ставили су га у кревет и позвали лекара. Дијагноза је била веома узнемиравајућа, те доктор саопшти мајци да се припреми за неизбежно.

Жена је одмах потрчала до кућног иконостаса и целе ноћи се молила Богородици да излечи њено дете. Али, нажалост, ујутру је њен син освануо мртав!
Мајка се није препустила жалости и очајању. Наставила је и даље са чињењем добрих дела. Међутим, не прође ни година дана од смрти првог сина, кад иста несрећа погоди и њено друго дете: једне вечери, у трпезарији, узвикну болно и паде онесвешћен. Лекар је дијагностицирао потпуно исто оболење, као и код првог сина, искључујући сваку наду за оздрављење.
Несрећна мајка опет приступи иконостасу и сва у сузама молила је Бога, Богородицу и Светог Герасима, говорећи:» Због мојих добрих дела сажалите се на мене и спасите моје дете.»
Али и то дете доживи судбину свог старијег брата.
Тада се удовица расрди! Престаде са чињењем добрих дела и поче да псује и Бога и свеце... У кућу није примала никог. Дала је једном познатом сликару две фотографије њене деце - да јој изради два портрета, како би их окачила на зид један наспрам другог. Прекрила их је танком прозирном тканином и под сваку слику поставила свећњак и велику свећу. Сваки час је палила свеће и гледала своју децу, разговарајући с њима.
Једног дана, преподобни Панагис уђе у један брод и изађе у Аргостолу. Кренуо је полако, са својим штапом, ка удовичиној кући. Кад закуца на њена врата, она изађе на прозор. Како угледа непознатог свештеника, удовица се разљути и поче страшно да га псује. Он је замоли по други и трећи пут да му отвори, јер је желео нешто да јој саопшти. Али жена настави са псовањем.
- Или ми отварај, или ћу отворити сам! – рекао је тада преподобни.
И истог часа он закрсти врата својим штапом и ова се одмах отворише!

Корњача и зец - трка четврта

Зец и корњача, након свега, посташе веома добри пријатељи и заједнички седоше да размисле о свему. Обоје спознаше да је последња трка могла да буде много боља. Због тога одлучише да се тркају још једном, али овога пута као тим.

Кад је дат знак за почетак трке, зец понесе корњачу до обале. Ту, на реци, корњача упрти зеца на леђа и пренесе га на другу страну. Тамо је зец поново понео корњачу све до циља, којег су, овог пута, прешли заједно. Обоје су због тога осетили задовољство веће него икада пре.

Које је наравоученије ове приче?

Добро је показати генијалност као индивидуа пред јаком конкуренцијом, али ако се налазите у тиму а тражите повод за надметање, ваш резултат ће увек бити мањи од очекиваног, јер ће увек бити ситуација где ћете ви бити лошији, а неко други бољи.

У тимском раду се лидерство подразумева и особа која предњачи способношћу ће , сасвим извесно, бити изабрана за вођу тима.

Постоји више лекција које треба научити из ове приче. Немојте сметнути с ума да ни зец ни корњача ниједном нису одустали после неуспеха. Зец је одлучио да уложи више напора и већи труд након пораза. Корњача је променила стратегију, будући да јој је ионако већ довољно напорно.

Понекад је у животу прикладно да, кад се суочимо са неуспехом, прионемо јаче на посао, са више труда. Некад је, опет, прикладно да променимо стратегију и почнемо нешто друго. А некад да покушамо обоје. Зец и корњача су научили лекцију од виталне важности.

Оног тренутка када престанемо да се надмећемо са конкуренцијом и, уместо тога, кренемо да се обрачунавамо са ситуацијом - биће то неупоредиво боље.

Да сумирамо: из приче о корњачи и зецу научили смо много тога. Најбитније у свему је то да ће брзи и доследни увек побеђивати споре и одмерене; сарађујте са конкуренцијом; удружите средства и рад, јер ћете као тим увек побеђивати појединачне извођаче; никад не посустајте пред поразом; надмећите се са ситуацијом, никад са конкуренцијом.

Корњача и зец - трка трећа

Корњача се овде замисли и схвати да не постоји начин да победи зеца на овај начин. Размисливши подробно, она изазва зеца на нову трку, али овог пута по нешто измењеној стази.

Зец пристане. Трка отпоче. У складу са сад већ утврђеним правилом, зец је трчао максималном брзином све док није стигао до реке. Тамо, са друге стране, остало је још неколико километара да доврши трку.

Зец седе на земљу, питајући се шта му је чинити. У међувремену, корњача га обиђе, уђе у реку, преплива на другу страну те преостали део пута препешачи и заврши трку.

Које је наравоученије ове приче?

Најпре спознајте које су ваше могућности па према њима подесите и игралиште на којем ће се ваша компетентност моћи исказати.

Но, прича још није завршена.

Корњача и зец - трка друга

Зец је био разочаран што је изгубио и почео је да се преиспитује. Схватио је да је поражен, јер је био превише самоуверен, немаран и слаб. Да није узео све здраво за готово, корњача га никад не би победила. Због тога ју је изазвао на још једну трку. Корњача се сложила.

Овога пута је зец истрчао целу стазу без стајања и први је прошао кроз циљ.

Корњача је остала далеко иза њега.

Које је наравоученије ове приче?

Хитри и доследни ће увек победити споре и одмерене.

Ако имате у фирми двоје људи: једног спорог, практичног и поузданог и другог брзог али такође поузданог у своме послу, брз и поуздан радник ће се сасвим извесно све више пењати мердевинама успеха, за разлику од спорог и практичног радника.

Добро је бити спор и одмерен, али је боље бити брз и поуздан.

Али прича се овде не завршава.