Диогенова потрага

Пучинов М. И. "Разговор Александра Македонског са Диогеном" 

 

 

 

Александар Велики сусрео је једном Диогена. Приметио је да тражи нешто међу лобањама. На питање шта тражи, Диоген му је одговорио:

- Величанство, тражим лобању вашег оца Филипа, али, нажалост, не могу је препознати.


Смрт све изједначава, не испитујући ко је краљ или роб,
да ли је богат или сиромашан. Смрт је једина која у потпуности изједначава све људе.

 

 

 

Ћутање је злато

 

 

 

 

 

Једном тако неки студент у Кини оде код свога професора и постави му питање:

- Професоре, има ли ичег доброг у превише приче?

Професор одговори:

- Жапци и жабе крекећу дан и ноћ, али им нико не поклања пажњу. Међутим, петао кукурикне у одређено време ноћи и све пробуди.

Ту се он и насмеши свом студенту па додаде:

- Ово доказује да се са много приче не постиже много. Оно што је важно је рећи праву ствар у право време.

 

 

 

Прича о монаху и цару

 

Шкртица

 

 

 

Неки шкртица уновчи цео свој иметак и купи златан грумен те га закопа покрај неког зида, па је непрестано одлазио онамо и разгледавао га. Један од његових надничара што су на том месту радили опази његове честе доласке, прозре о чему се ради, ископа злато и однесе га. Када касније дође онај шкртица и виде да је скровиште празно, стаде кукати и чупати косу. Неки га човек угледа где јадикује и сазнавши разлог рече: «Не тугуј. Узми камен и стави га на исто место па мисли да ти злато онде лежи. Та ниси се њиме служио ни док је било ту.»

 

ЕЗОП


  

Прича показује како благо ништа не вреди ако се низашта не употребљава.


 
  

 

Проклијало семе

 

 

 

 

 

Једном су ученици дошли код старца и питали су га: због чега лоше навике овладавају човеком, а добре – тешко и непостојано опстају.

„Шта ће се догодити, ако здраво семе оставимо на сунцу, а болесно закопамо у земљу?“ – питао је старац.

„Добро семе, ако је остављено без надзора, пропашће, а лоше семе ће израсти, и даће болестан изданак и лош плод“, одговорили су ученици.

„Тако раде и људи: уместо да у тајности чине добра дела и да им дубоко у души расту добри заметци, они их стављају јавно и тим губе. А своје недостатке и грехове, да их други не би видели, скривају дубоко у души. Тамо они расту и уништавају човека у самој његовој души.
Ви будите мудри.“

Ученици су захвалили авви за поуку и удаљише се замишљени.

 

 

 

Проклијало семе

 

 

 

Благослови оца

 

 

 

 

Један младић се управо спремао да матурира. Уназад неколико месеци он се дивио предивним спортским колима изложеним у ауто-салону и, знајући да их његов отац може приуштити, рекао му је да је то све што жели.

Како се дан матуре приближавао, младић је био све више у ишчекивању неког знака да му је отац купио кола. Коначно, на сам тај велики дан, отац га позва у приватне одаје. Рекао му је да је поносан што има тако доброг сина и да га неизмерно воли. Затим му је пружио лепо упаковану поклон-кутију. Радознао, али помало и разочаран, младић отвори кутију и нађе у њој лепу, у кожном повезу, Библију, са његовим у злату угравираним именом. Љут, он диже глас на свог оца, рекавши:

- Поред оноликог новца, купио си ми Библију?

И изјури из куће, остављајући Свето Писмо.

Отада прође много година а младић постаде веома успешан у свом послу. Имао је красан дом и предивну породицу, али сетивши се да је његов отац веома стар помисли да би требало да га посети. Није га видео од дана кад је матурирао. Но пре него што је почео са припремама за путовање, он доби телеграм да се његов отац упокојио и да је све што је имао оставио њему у наследство. Било је важно да одмах крене кући и све уреди.

Стигавши у дом свога оца, изненадна туга и жаљење испунише његово срце. Поче да претура очева документа од важности кад угледа једнако нову Библију као онога дана кад ју је оставио за собом. Са сузама у очима стаде листати Свето Писмо. А док је превртао странице, са задње странице испаде кључ од аута. На њему је била картица са знаком ауто-салона, оног истог у коме је он видео тако жељена спортска кола. Такође је, поред знака, стајао и датум када је матурирао, као и да је ауто ИСПЛАЋЕН У ЦЕЛОСТИ.

 

 

 

Колико смо пута превидели духовне благослове и одговоре на наше молитве само зато јер нам нису долазили онако како смо ми то желели?

 

Наравоученије: Од данас почнимо да гледамо иза очигледности како би чудима било омогућено да испуне наш живот.

 

 

 

 

Не чекајте циглу!

 

 

 

 

 

Један млад и успешан директор кренуо је у суседну улицу возећи помало брзо свој нови Јагуар. Пажљиво гледајући на децу, која су повремено знала да искоче између паркираних аутомобила, он наједном поче да успорава приметивши нешто. За све време док је његов Јагуар клизио друмом, ниједно дете се није појавило. Међутим, појавила се ненадано цигла која разби бочна врата. Нагазивши кочницу, човек убаци у рикверц и врати се до места одакле је цигла била бачена. Затим, онако љут, искочи из кола, зграби прво дете и гурну га у правцу паркираног Јагуара, вичући:

- Шта ово треба да значи и ко си ти уопште? Шта си, за име Божје, хтео са овим да урадиш? Ово је нови ауто и ова цигла коју си бацио направила је велику штету. Зашто си то учинио?

Али малени дечак ће помирљиво:

- Молим вас, господине... опростите, много ми је жао... Нисам знао шта друго да урадим – објашњаваше он. – Бацио сам циглу јер нико други није хтео да стане.

Са сузама које су капљале са његове браде, дечак показа на место иза паркираног аутомобила.

- Ово је мој брат – рече. – Незгодно се сударивши са ивичњаком, испао је из својих инвалидских колица а ја не могу сам да га подигнем.

И заридавши, дечак упита запањеног директора:

-Хоћете ли ми, молим вас, помоћи да га вратимо у колица? Повређен је и превише тежак да га дижем сам.

Дирнут, а немоћан да изусти и реч, возач је покушавао да прогута кнедлу која се заглавила у његовом грлу. И ужурбано подигавши хендикепираног дечака врати га у инвалидска колица, а потом извади чипкану марамицу и прислони је на његове свеже ране и огреботине. Брз поглед га увери да ће све бити у реду.

- Хвала вам и нека вас Бог благослови – рече захвални дечак возачу.

Превише потрешен да би проговорио, човек једноставно остаде да гледа за дечаком који је гурао у колицима свога брата, возећи га кући.

Вратио се колима дугим и спорим корацима. Штета је била једва видљива, али се возач није потрудио да поправи оштећена врата. Штавише, оставио је огреботину да га подсећа на поруку: Не идите кроз живот брзо да не би неко био принуђен да вам циглом привуче пажњу!

 

Бог шапуће у нашим душама и обраћа се нашим срцима. Понекад, кад немамо времена за слушање, Он мора да баци циглу на нас.

На нама је избор: Да слушамо шапат – или да сачекамо циглу!

 

 

 

Оловка

 

 

 

 

 

Мајстор за израду оловака је, пре него што ће је спустити у кутију, издвојио једну оловку.

- Постоји 5 ствари које би требало да знаш – обрати јој се – пре него што те пошаљем у свет. Добро их упамти и немој да их заборављаш и постаћеш најбоља оловка каква се може бити.

1. Моћи ћеш да урадиш многе велике ствари, али само уколико се предаш у Нечије руке.

2. С времена на време ћеш доживети болна оштрења, али то ти је потребно како би постала боља оловка.

3. Бићеш у могућности да исправиш многе грешке које би могла учинити.

4. Најважнији део тебе ће увек бити оно што је изнутра.

5. На свакој површини на коју те прислоне мораш оставити свој траг. Без обзира на твоје стање, мораш наставити да пишеш.

Оловка је разумела и обећала је да ће упамтити, а потом је легла у кутију носећи у своме срцу смисао свог постојања.

 

 

 

Сада замени место са овом оловком. Заувек упамти и никад не заборављај и постаћеш најбоља особа каква се може бити.

1. Бићеш у стању да урадиш многе и велике ствари, али само ако се предаш у Божије руке. И дозволи својим ближњим да ти приступе због многих дарова које си добио.

2. Осетићеш болна оштрења с времена на време, пролазећи кроз разне проблеме у животу, али ти је све то потребно како би постао боља особа.

3. Бићеш у могућности да исправиш сваку грешку коју би могао да учиниш.

4. Најважнији део тебе ће увек бити оно што је изнутра.

5. На сваком месту по којем будеш ходао, мораш оставити свој траг. Без обзира на ситуацију, мораш наставити да испуњаваш своје обавезе.

Нека те ова поучна прича о оловци охрабри и укаже на то како си посебна особа и да једино ти сам можеш да допринесеш испуњењу сврхе због које си и послат на овај свет.

Никад не дозволи себи да се обесхрабриш, мислећи да је твој живот без смисла и да се не могу правити промене.

 

 

 

 

О награђивању праведника

 

 

 

 

 

Видео сам душе које су трпеле неправду, и то су чиниле са добрим помислима, па се благодат изливала на њих и у овом животу. Пре много година посетио ме је један побожан хришћанин, прост и добродушан. Тражио је од мене да се помолим да Христос просвети његову децу да када одрасту не узропћу на своје рођаке због велике неправде коју су им нанели. Изнео ми је шта је било по среди, на основу чега сам схватио, да је овај човек заиста човек Божији. Био је најстарији брат од њих петоро деце у породици, а након изненадне смрти њиховог оца помагао је браћу као неки добри отац. Радио је тешко, стекао је још имања, и удомио две сестре. Када су се женила и његова млађа браћа, узела су за себе најбоље делове имања, пашњака, оставивши њему најгоре, неплодне, песковите њиве. На крају се оженио и он, и добио троје дечице. Пошто је већ био стар, прибојавао се да његова деца једном не увиде ову неправду и не узропћу када одрасту. Рекао ми је:
- Не бринем због неправде, јер читам Псалтир. Једну катизму после подне, и две катизме пре но што сване. Готово да сам научио Псалтир напамет. Ни један псалм не каже да су неправедни напредовали, већ да Бог брине о праведнима. Ја се, оче мој, не жалостим због имања које сам изгубио, већ због своје браће која губе душе своје.
После је овај благословени човек отишао. Посетио ме је, отприлике, након десет година, и то веома радостан, па ме упита:
- Сећаш ли ме се, оче, сећаш ли се?
- Да - рекох му, и упитах га како је.
- Постао сам богат - одговорио ми је.
- А како си се обогатио, брате?
- Ето, оне неплодне, песковите њиве добиле су високу цену, јер су биле крај мора. Овај пут сам дошао да ми кажеш шта да чиним са оволиким новцем?
- Обезбеди своју децу са по једном кућицом, и задржи нешто новца за њихово школовање, док се не среде.
- Имам и за своју децу, али опет га је превише.
- Подај прво својим сиромашним рођацима, а после и другим сиромасима.
- Дао сам им, оче, али опет га је много.
- Дај онда да се поправи црква у твом селу, и околне цркве.
- Дао сам, али га је опет много.
Тада му рекох:
- Молићу се да те Христос просвети да учиниш добро тамо где је највише потребно.
После сам га упитао:
- А шта би са твојом браћом? Где су она?
Заплакао је, и кроз јецаје ми одговорио:
- Не знам, оче мој, изгубио им се сваки траг. Продали су имања, маслињаке и њиве, и сада не знам где се налазе. Отишли су прво у Немачку, потом у Аустралију, а сада немам никаквих вести о њима.
Покајао сам се што сам га питао за браћу, јер нисам знао да ће се тако ожалостити. После сам га утешио, па је отишао миран. Рекох му да се обојица молимо да и од њих добијемо радосне вести. Сетио сам се псалма који каже: Видех безбожника страшна који се рашириваше као гранато дрво; али прође, и ево нема га; тражим га и не находим (Пс.36, 35-36 ) Управо тако се збило и са његовом браћом.

 

Нема горе ствари од неправде. Шта год радите гледајте да радите са Божијим благословом.

Старац Пајсије

 

 

 

Писмо пријатељу

 

 

 

 

 

2.

Сенека поздравља свога Луцилија

 

1. На основу онога што ми гшшеш и што чујем, могу

извући закључак да се од тебе могу надати једино добру: не

бежиш с места на место и не узнемирава те промена. Јер

такво мењање места је знак болесне душе: ја бар сматрам да

је први знак једног сређеног ума у томе да човек мора остати

на одређеном месту и бавити се сам собом. 2. Али пази при

томе на то да ово твоје читање многобројних писаца и

свакојаких књига не буде нестално и површно. Код извесних

писаца се мораш мало дуже задржати и, да тако кажем,

мораш црпсти храну из њих, ако желиш да тиме стекнеш

нешто што ће ти довека остати у души. Нигде није онај који

је свуда. Оним људима који живот проводе на путовањима

обично се дешава да стекну многе гостољубиве пријатеље и

места, али никаквих правих пријатељстава. Исто се мора

догодити и онима који ниједног духовитог човека не

прихватају са поверењем и искрено, него који, као да скачу,

прелазе с једног на друго. 3. Ниједно јело које се одмах, чим

га узмеш, избаци не користи и не прелази у тело. Ништа не

спречава оздрављење у тој мери као мењање лекова: биљка

неће ојачати ако је често пресађујеш; ништа ти не може

бити од користи, ако о нечему само узгред поведеш рачуна.

Велики број књига само растресе човека. Пошто, дакле, не

можеш читати онолико колико би их желео имати, имај их

само онолико колико их можеш прочитати. 4. „Али", рећи

ћеш, „сад желим да прочитам ову књигу, а поеле тога ону

другу." Ако је стомак покварен па много шта тражи, али

будући да су то само различита и разноврсна јела, она га

само испрљају, а не хране га. Читај, дакле, увек само

проверене писце и ако те понекад обузме жеља да се

обратиш и другима, врати се опет оним првим. Сваког дана

стеци нешто што ће ти бити од помоћи против сиромаштва,

против смрти, али и против свих осталих невоља и несрећа;

и кад много прочиташ, изабери једно што ћеш тога дана

моћи да свариш. 5. Тако радим и ја сам: из мноштва онога

што сам прочитао, нешто задржавам за себе. Данашње је

оно што сам нашао у Епикура — имам, наиме, обичај да

прелазим и у страни логор, не као пребеглица, него као

истраживач —: „дивна је ствар задовољно сиромаштво"

(вели Епикур). 6. Али, ако је весело, то није сиромаштво: није

сиромашан онај који има сувише мало, него онај који жели

више. Јер од какве је важности то колико блага неко држи у

шкрињи, колико жита у амбарима, колико стоке има или

колики је његов капитал, ако жуди за туђим и ако не рачуна

оно што је већ стекао, него оно што још треба да стекне?

Питаш ме, шта је мера за богатство? Прво, да имаш оно што

ти је неопходно, а друго, да имаш оно што је довољно. Остај

ми у здрављу!

 

Сенека, Писма пријатељу

 

 

 

Шта бих ја учинио?

 

 

 

 

… а ти ко си што другога осуђујеш? (Пос. Јак. 4:12)

 

Свештеник Г. Мацхел седео је тог дана у вагону подземне железнице. Вожња је била уобичајена. Неколицина путника је читала или дремала. Свештеник прича како се удубио у књигу, и наставља:

 

- На следећој станици ушао је један човек с више мале деце. Није прошао ни минут и вагон је постао дечје игралиште. Деца су трчала кроз пролазе, викала и врискала. Настао је општи метеж. Од читања ништа, јер сам морао да пазим да се неко дете не зајури у мене. Отац за то време није показивао никакву вољу да се умеша. Седео је не мичући се.

 

Такво понашање је почело да смета и другим путницима. Чекао сам да се човек прене, да успостави ред и мир. И мени је већ било доста. Обратио сам се оцу: “Не бисте ли могли да кажете деци да буду мало тиша и да седну?”

 

“Знам да бих то требало да учиним”, одговорио је, “али управо долазимо из болнице. Пре сат времена умрла им је мајка. Једноставно не знам шта да радим.”

 

Остао сам без речи. Одједном ми више није сметала јурњава деце. На њихово понашање почео сам да гледам из сасвим другог угла. Схватио сам оца и упитао се: Шта бих ја учинио да сам на његовом месту?

 

Stimme der Hoffnung