Ви идите, ја нећу!
“Ви идите, ја нећу” (2015) - филмско сведочанство о страдању српског народа на Косову и Метохији премијерно приказано у Дому синдиката.
Дугометражни документарни филм, заснован на књизи “Љетопис Новог Косовског распећа” Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, открива нам неиспричану истину о косовско-метохијском страдању српскога народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића, који је бранио своје огњиште на Косову и Метохији.
На стотине година траје косовско распеће, "ево све до данас", казивао је Митрополит Амфилохије о страдању српском и покушају затирања српског идентитета и културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији.
У документарном филму у трајању од сат и по, сведочанство о погрому Срба на Косову и Метохији оставља још дубљи утисак о још тежем бремену него кад смо проживели тренутке из 1999. (бомбардовање) и 2004. године (Мартовски погром). Сведоци казују поново, а прате их документарне сцене и кратки изводи из филмова, вести о догађајима током 1999. и 2004. године.
У филму казују: Патријарх српски Иринеј, Митрополит Амфилохије, Преосвећени архијереји рашко-призренски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије, крушевачки Давид, игуманија Пећке патријаршије мати Февронија која у филму изјављује како ни по коју цену неће напустити манастир, протојереји-ставрофори Радомир Никчевић и прота Миљко Корићанин, јереј Петар Церовић и Ђурђина Ћирковић, мајка Милоша Ћирковића који се вратио на Косово и Метохију да брани огњиште и о чијој се судбини, као и многобројним Србима који се воде као нестали током 1999, и данас не зна ништа.
После премијерног приказивања филма публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор филма “Ви идите, ја нећу” , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања.
Дирљив је био сусрет Митрополита Амфилохија и мајке Ђурђине Ћирковић, која је симбол свих мајки српских синова и кћери пострадалих за веру и Отаџбину чувајући своје огњиште. Христољубиви, богољубиви, мирољубиви српски народ на Косову и Метохији доживео је да му поново запале Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку који су уписани у светску културну баштину, да запале Призренску богословију, манастир Девич... многе светиње, домове, школе... Тешко је било поново у филму видети злочине над недужнима само зато што су друге, хришћанске, православне вере.
Премијерном приказивању присуствовао је Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ топлички Арсеније, викар Патријарха српског, секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, протођакон Радомир Ракић главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, секретар Патријарха српског Иринеја јереј Владимир Вранић, протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, продекан за наставу на Православном богословском факултету, Градимир Станић, управитељ Издавачке фондације и штампарије СПЦ, протонеимар Спомен-храма Светог Саве Војислав Миловановић, свештенство, монаштво, бројне личности културног и јавног живота.
З. Зец
Извор: Српска Православна Црква
Бог је као шећер
Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени тест из веронауке.
Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања.
Прво питање: “Ко је Бог?” почела је диктирати учитељица.
Друго питање: “Како знате да Бог постоји ако га нико никада није видео?”
Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита један по један. Првих 19 били су мање-више понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: “Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични.
Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака. Замолила га је да дође до њеног стола и предаде му његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.
Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри, те он, ипак, јецајући почне читати:
“Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо, ако га нема, наш живот је горак, без укуса.”
Велики аплауз је одекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: “Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.”
“Немојмо заборавити да додајемо овај ШЕЋЕР у наше животе!”
Прича је преузета са:
27 одговора
Који учитељ је најбољи? – Страдање.
Која учитељица је најлошија? – Наслада.
Која способност је најређа? – Способност давања.
Која способност је најбоља? – Способност праштања.
Која способност је најтежа? – Способност ћутања.
Која способност је најважнија? – Способност испитивања.
Која способност је најпотребнија? – Способност слушања.
Каква борба је најопаснија? – Заслепљеност.
Која навика је најнепријатнија? – Свадљивост.
Која навика је најштетнија? – Брбљивост.
Који човек је најјачи? – Који је у стању да позна Истину.
Који човек је најслабији? – Који себе сматра најјачим.
Који човек је најразумнији? – Који следује за својим срцем.
Која привезаност је најопаснија? – Привезаност своме телу.
Који човек је најсиромашнији? – Који љуби новац.
Који човек је најближи Богу? – Милостив.
Који човек је најслабији? – Који победи друге.
Који човек је најјачи? – Који победи себе.
Шта се супротставља бризи? – Радост.
Шта се супротставља страдању? – Трпљење.
Који је знак здраве душе? – Вера.
Који је знак болесне душе? – Безнађе.
Који је знак погрешних поступака? – Раздражљивост.
Који је знак добрих дела? – Мир у души.
Шта је најстрашније од свега? – Окаснело покајање.
Какво страдање је најгоре? – Оно које произилази из наших сопствених заблуда.
Шта је највећа срећа? – Она због које смо се одрекли сами себе.
Монах Симеон Атонски
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
15 минута Масакр у Двору
Два света
Европске земље у којима вакцина није обавезна:
Немачка, Италија, Холандија, Луксембург, Велика Британија, Данска,
Ирска, Грчка, Шпанија, Португалија, Аустрија, Финска, Шведска, Норвешка,
Кипар, Естонија, Литванија, Летонија, Швајцарска.
Европске земље у којима је вакцинација обавезна:
Србија, Македонија, БиХ, Црна Гора, Хрватска, Словенија, Бугарска, Чешка, Словачка, Мађарска, Пољска, Румунија.
Пратите линију разграничења вакцинације и видећете шта је један свет а шта други.
У надлежности Суда неће бити тужбе родитеља већ ће све случајеве
невакцинисане деце строго преузимати социјалне службе. Одузимаће децу,
можда и странцима давати, а они децу не морају вакцинисати.
Дакле, Менгеле је међу нама и има одрешене руке.
Може ли дете да буде здраво ако у њега саспете гној?
Уколико вам дете, након примања вакцине данима неутешно плаче, извесно је да има упалу мозга.
Докторка Јована Стојковић говори о неуставном вакцинисању и новим јањичарима.
Послушајте!
Два крила
Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.
Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже „сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају”. Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити. Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.
Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.
Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.
Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: „нема човека који није сагрешио” (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех. Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи „праштати не праштајући”, обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу. Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори „има толико механизама одбране”, да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.
Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.
Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.
Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер „где се умножио грех, тамо изобилује благодат”. И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.
Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: „Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио.
Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).
Протојереј Александар Шаргунов
Праштајте!
Богом срећан и благословен нам Васкршњи пост!
Српски Армагедон
У време изградње два нова храма у нашем граду у старој и главној цркви сакупљао се новац. Гледала сам да прилоге дајем сразмерно, све док ми жена, задужена са сакупљање новца, није рекла:
- За обнављање овог старог храма задужена је држава; прилоге дај за нове храмове.
Вођена том мишљу, данас размишљам о следећем: Ваљевска Грачаница је заведена као културни објекат државе Србије и самим тим припада свим њеним грађанима. Грађани Србије имају право да се са донесеном одлуком о потапању сложе или не. Али припада и Цркви, верном народу. Држава и Црква морају да сарађују за добробит свих. Између владике Лаврентија и неких људи потписан је споразум. Црква то не спори. Проблем је што се народу то није допало. Има ли народ право да каже да му се споразум не допада? Мишљења сам да има. Али ми се чини да нам свима овде промиче суштина и да је од једног проблема направљено више, како се ништа не би решило на нашу корист, наравно.
За све време, до потапања манастира, владика Милутин је редовно слао свештеника да одржава службу. Он га није слао секташима, већ верном народу. Дакле, ако је и било међу њима заведених, владика је гледао да заблуделе овце врати. (И код нас је било спиритиста који су ишли у храм, па нашем владици Василију није пало на памет да укине службе и уклони свештенике. Са приливом нових људи, ти спиритисти су се после и оправослављали, дао Бог). На званичном саопштењу Епархије ваљевске видимо да је то чинио све док је било безбедно, што је разумљиво. И у том истом саопштењу, као и многим другим његовим саопштењима, остала је иста забринутост и молба да се пројекат врати на претходну коту 333. Већ самим тим се види да је Црква итекако обавештена о могућим последицама и да на основу истих брине за верни народ и све друге људе. То исто саопштење стоји и на званичном сајту СПЦ!
Међутим, погледајте сад
изјаву власти: пуњење бравне Ровни може се зауставити на захтев патријарха! То
је болест ових на власти! Одатле дува ветар који жели да се Црква настави
делити! И то још није доста, него се појавио наводно текст у Правди како се патријарх сложио са
потапањем. Ова изјава не стоји на званичном сајту, већ изјава владике Милутина.
Али и да јесте тачна изјава, то не решава главни проблем. А главни проблем је
претећи екоцид! Зато вам није Црква мета, већ влада Србије, са НАТО лобистима
који, ћутњом медија, подржавају поделу Цркве и одржавање горућег проблема.
Штавише, владика Милутин остаје усамљен у вапају да граду Ваљеву прети
катастрофа. Не желите на протест због секташа? Па где су верници СПЦ? Зашто
допуштате да владика Милутин остане сам у борби? Дозвољавате да нас деле, док
владика покушава да нас пред Христа доведе све. Џаба сте пристали да вам праве
путеве у замену за Грачаницу. Седите на атомској бомби и њима нећете моћи
бежати кад до катастрофе дође (не дао Бог). Решавајте главни проблем и решићете
све. Коме ћете сачувати храм ако народа неће бити? Или желите да од њега постане град вампира и Сава Савановић да му буде маскота?
Ово је моје мишљење и оно што лично могу учинити за одбрану Ваљева, града који је дао толико добровољаца за одбрану Српства.
Нема проповед
Један парохијан престао је да иде у цркву.
Раније је сваког викенда одлазио. Време је пролазило и свештеник одлучи да га посети. Дошао је у његов дом; врата су била отворена и свештеник је ушао.
Бивши парохијан седео је сам поред камина. Угледавши свештеника, климну главом у знак поздрава и руком му показа место да седне.
Сместивши се удобно, свештеник поче да посматра дивну игру пламенова у камину. Ћутали су обојица.
Након неколико минута свештеник изненада устаде, узе клешта и са њима дохвати један пламени угарак, те га стави у страну, далеко од јединствене ватре. Затим поново седе. Ћутање потраја.
У међувремену, издвојени угарак престао је да пламти, снага му је јењавала и ускоро постаде хладан и црн. Свештеник устаде поново и клештима врати угашени угарак у ватру. Тренутак касније, он је поново почео да гори заједно са другима.
Остављајући кљешта, свештеник, у тишини, крену ка вратима кад на прагу чу речи:
- Хвала за посету и проповед у камину. У недељу ћу сигурно доћи.
За блог и причољупце причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.
Јевреји обнављају храм
Ваљевска Грачаница
САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ
08.03.2016
Поводом најновијих догађаја, забринутости верника и интересовања јавности, са великим жаљењем обавештавамо јавност да се манастир Светог Архангела Михаила, Ваљевска Грачаница, ближи потапању. Пројекат који је започет пре више од две деценије, и поред свих могућих учињених напора са наше стране, није се могао зауставити и данас је вода дошла до саме Цркве.
Његово Преосвештенство Епископ ваљевски господин Милутин од 2008. године до данас (све доступно јавности на сајту Епархије ваљевске), у више наврата обраћао се надлежнима и јавности са апелом да се и манастир и природа сачува тако што ће се акумулација зауставити на коти 333мнв. Последњи такав апел Епископ Милутин је усмено упутио градском руководству и управи бране Ровни, пре само неколико дана.
У међувремену, и поред проглашења зоне око манастира као небезбедне због почетка пуњења бране, Епископ је наредио надлежном свештенику да служи Свету Литургију све докле је то безбедно по њега и верни народ коме служи. Данас, након шест месеци излагања опасности, суочавамо се са страхом и тугом да је дошао и последњи час за приступ манастиру. Надлежни свештеник грачанички упутио је допис бр. 09 од 7. марта 2016.г. у коме је известио Епархијски управни одбор Епархије ваљевске да више није у могућности да приђе манастиру и служи Свету Литургију јер безбедносни услови то не дозвољавају. Прилаз манастиру носи са собом велики ризик за безбедност свештеника и верника који би долазили на службе. Како се наводи у поменутом извештају, на основу објективних чињеница и осећајући одговорност за присутне, свештеник је одлучио да прекине са богослужењима. Са вером и надом да ће се наставити служење у овој светињи.
Овом приликом са жаљењем изражавамо своју неверицу и страх да у древној светињи нашег краја више није могуће служити Свету Литургију. Са тугом гледамо како наши страхови постају стварност и да прети потапање лађе, која је вековима пловила по узбурканом мору овога света предвођена Архистратигом Михаилом и многе приводила тихом пристаништу Царства Божијег. С обзиром на чињенично стање, Епархијски управни одбор последњи пут моли да се пуњење језера задржи на коти 333 мнв. Тиме би сачували древну светињу од потапања, а добили и језеро. Овим решењем била би отклоњена и велика опасност над градом Ваљевом и његовом околином у случају, не дао Бог, да дође до пуцања бране.
Из канцеларије епархије ваљевске
http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php?id=vesti%2F2016%2F2016-03-08-001v
Ваљевска Грачаница
Епархија ваљевска упутила позив да се план врати на 333 коту, како манастир не би био поплављен а остало би и језеро.
Потоп храма и Србије
Чудо вода
Слика са интернета
Бака је дошла код свештеника с питањем:
- Шта радити са дедом? Постао је сасвим несносан! Свађа се, своју неправедност не признаје, изругује се!
Отац јој пружи флашу с водом, говорећи:
- То је света вода и чим деда, након посла, пређе кућни праг, или чујеш да подиже свој глас, ти узми свету водицу у уста и држи колико год можеш. Што дуже будеш држала, то ће ти света вода боље помоћи! Кад потрошиш воду из флаше, ти дођи по још.
Након недељу дана, ето баке по воду.
– Хвала, баћушка! Света водица је помогла! Деда је сав свилен, миран. У нас је живот сад такав да нам комшије завиде – спокој и мир! Налиј, баћушка, још свете водице!
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.