Све у причама бива

Други разговор

Слика са нета: Свети Апостол Петар држи кључеве од раја

Православни: Доста говорисмо о томе како сте покварили символ вјере и како је римска црква отпала од тијела Христова; сад је вријеме да разговарамо о поглаварству у цркви, које сте ви лажно присвојили својим папама.

Унијат: Кад смо говорили о промјени символа вјере, ти си побиједио мене, а овдје ћеш ти бити побијеђен, јер ми нијесмо измислили јеванђеоске ријечи: «Ти си Петар*), и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима» (Мат, 16: 18 – 19).

Православни: Расправљаћемо о тим ријечима, али ћу ти најприје рећи, да су оне изречене Петру, а не римским папама.

Унијат: Али је Петар био епископ у Риму и сву је своју власт предао својим нашљедницима.

Православни: Он је био и у Антиохији, стога и антиохијски патријарси држе себе за његове нашљеднике и имају печат с ликом Петра и Павла. Ако ти чак хоћеш да убрајаш Петра у римске епископе, што је ипак сумњиво, ипак ничим нећеш доказати, да је он предао својим нашљедницима не само епископску власт, него и све своје дарове. Тако је Господ апостола Јована назвао сином Пресвете Богородице, али његови нашљедници у ефеској цркви нијесу имали тога звања; апостол Јаков је назван стубом Цркве, и он, а не Петар, претсједаваше на апостолском сабору у Јерусалиму, јер је тамо био епископ; он је изрекао као претсједник саборски закључак (гледај о томе у Дјелима 15, 13 – 22). Па ипак нико не тражи, да јерусалимски епископ буде претсједник свију сабора и да предлаже саборски закључак.

Унијат: Ја ти се врло чудим. Свагда су се наши сабесједници с нама слагали у теми о папском поглаварству над свом Црквом, кад год би се сложили с нашим учењем о Петрову поглаварству и о његову епископству у Риму.

Православни: Ја се не слажем ни о Петрову првенству, но о томе ћемо послије говорити, него ћу сад рећи, да су многих цркава епископи били апостоли, али њихови нашљедници, осим епископске власти, не добише њихових дарова. Господ је рекао Филипу и Натанаилу: «Отсада ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов, 1: 51). Па покрај свега тога њихови се нашљедници у азијским црквама тога не удостојише.

Унијат: Онда читај из Гаџегине књижице, да је сва Црква признавала власт римских епископа као Петрових нашљедника.

Православни: А ја знам, да није признавала. Читао сам код твога Гаџеге, да је «Петар учио у Риму као епископ. Тако исто и сваки његов нашљедник на престолу има, као што је он имао, првенство у цркви». Одакле је он то узео – ни ја не знам.

Унијат: А даље шта пише Гаџега: «И ово признаје сва црква».

Православни: То он пише, а затим наводи ријечи св. Отаца које то никако не потврђују, или наводи лажне ријечи, које св. Оци нијесу рекли ни писали, на пр. Св. Игњатије Богоносац није римског епископа називао главом свију цркава, а што је коринтска црква молила за савјет у црквеним пословима св. Климента римског, није то поглаварство, јер су и св. Василија Великог многе цркве питале о догматима и канонима и држале се његова ријешења, о чему можеш читати у Књизи правила, па и св. Атанасија Александријског.

Унијат: А затим је написано, да на четвртом васељенском сабору оци називају папу главом свију цркава.

Православни: То није говорио четврти васељенски сабор; ако су то клицали неки оци, то бијаху обични комплименти, који су хвалили мудрост св. Лава, папе римског, а не папску власт. Знаш ли од најстаријих времена каква је титула александријског и антиохијског патријарха?

Унијат: Не знам.

Православни: А кад би знао, ни ти ни твој Гаџега не би говорили глупости о папиној власти. Па слушај: у титули цариградског патријарха каже се: архиепископ Цариграда, Новог Рима, и васељенски патријарх, а у титули антиохијског: пастир пастира, архијереј архијереја, - у титули александријског патријарха исте ријечи, па шта више: - «тринаести апостол и судија васељене».

Унијат: Но таквих ријечи нема ни у папиној титули.

Православни: Зато ми је смијешно читати Гаџегу, кад он мисли, да ће доказати папску власт позивајући се на то, што се увријеђени епископи каткад обраћају његовој заштити. А знаш ли ко се је обратио суду васељенског судије, тј. александријском патријарху? Сам цар, кад се је завадио са цариградским патријархом Сергијем. Па кад су многи оци на четвртом сабору, саслушавши посланицу св. Лава, клицали, да на његова уста говори сам Петар, ту се хвалила мудрост св. Лава као побједиоца монофизита, а никако папина власт. За Златоуста су оци говорили и писали, да су његова уста – уста Христова, али ником није ни падало на ум да њега и његове нашљеднике у Цариграду назове јединим Христовим намјесницима.

Унијат: А кад је тако, зашто је Гаџега почео да гледа у тим поклицима првенство папе?

Православни: Јасно је зашто, он није могао наћи никаквих саборских изрека о папину поглаварству, па се је морало купити поклике и комплименте и надати се, да читаоци не знају како су исти поклици и комплименти били управљени не само папи, него и другим патријарсима и епископима.

Унијат: Но ако ти одбацујеш власт папа над свом Црквом и власт Петрову као њихово право, на чему се онда оснивало њихово првенство међу петорицом патријараха?

Православни: То већ није растумачено поклицима појединих светитеља, већ непосредним и јасним закључком другог, трећег и четвртог васељенског сабора, јер се овај ослања на прва два у свом 28. правилу: «У свему се држећи одредаба светих отаца, одређујемо и закључујемо о посебним правилима најсветије цркве истог Цариграда, Новог Рима: јер су престолу Старог Рима оци дали доста преимућства пошто је то био царски град. Руководећи се истом побудом и стопедесет богољубазних епископа (тј. други васељенски сабор) прописаше једнака права најсветијем престолу Новог Рима, праведно расудивши, да град, који је добио част да буде градом цара и државног вијећа и који има иста права као и стари царски Рим, и у црквеним стварима буде други за њим».

Унијат: Папа није потврдио то правило.

Православни: Није папа потврђивао саборе, него су сабори папе и дизали и збацивали и преклињали оне папе, који су били јеретици. Али није ствар у томе, него је то главно, што је овдје наведена свједоџба не само четвртог, него и другог сабора, који се осим тога, оснива «на учењу најстаријих отаца». Рим није уздигнут над друге архијерејске престоле зато што су папе сматрали за носиоце Петрове власти (што су латини такође послије измислили), него с тога што је он био царска престоница, а људи се састају у престоници због послова и одатле је згодније управљати својим подручјем, али никако свом црквом, којој је једина глава Христос.

Унијат: Зар се духовна власт мора управљати по грађанском поретку: где је цар, тамо су и већи јерарси?

Православни: Управо ваша духовна власт јесте власт епископова; он посвећује свештенике, освећује храмове, одлучује од Цркве непокајане итд., а митрополити и патријарси постављају се, да се очува поредак. Они сазивају саборе и претсједавају на саборском бирању и постављању нових епископа, на саборском расправљању о вјерским предметима, али све то раде сабори епископа, а не патријарси ни папа.

Унијат: Докажи ми саборским одредбама, да су права епископска у решавању таквих спољашњих послова и да се она зато постављају у престоницама и обласним градовима.

Православни: Ако је по вољи, - ево ти 9. правило антиохијског сабора, чије су закључке потврдили шести и седми васељенски сабор: «Треба да у свакој епархији епископи познају епископа, који је претстојник у митрополији и који води старање о свој области, јер се у митрополију са свију страна стичу сви, који посла имају». По томе права тих епископа над другима не оснивају се ни на чему другом, већ само на згодном саобраћају с главним градовима.

Унијат: И тако Рим и Цариград само су за то уздигнути?

Православни: Па разумије се. У осталом познато нам је једино уздизање града из духовних разлога. То се не тиче Рима, него Јерусалима, иако он није био ни главни град у држави ни у већој области, али је био мати цркава, стога ево шта су о њему одредили сабори: «Пошто се је учврстио обичај и древно предање, да се поштује епископ који станује у Елији, нека му се одаје част уз чување достојанства, које припада митрополији». (7. правило првог васељенског сабора). Исто се говори и у 36. правилу шестог васељенског сабора. Елија – јесте Јерусалим, који се тако назвао послије пошљедњег јеврејског устанка. Видиш ли, ту је епископ узвишен не због знаменитости града, него «по старом предању» ради његове светости.

Унијат: А има ли бар једно правило које доказује, да папе немају власт над осталим црквама?

Православни: А ти мислиш да нема? Ето се твој Гаџега позива на св. Тарасија, цариградског патријарха (у 8. вијеку), да је он писао папи Адријану као управитељу престола апостола Петра, али св. Тарасије не само што не признаје папи Петрових права, него у тој истој посланици, коју је осим тога потврдио 7. васељенски сабор, још тражи, да укине симонију. Још је јаче показао своју власт над папама картагенски сабор, коме су закључке потврдили 6. и 7. васељенски сабор; он је саставио и написао папи нарочиту каноничку посланицу са захтјевом, да се не мијеша у ствари картагенске цркве и, особито, да не прима тужаба на мјесне епископе, јер ће бити лишени свог чина, ако се нађу такви нагли људи, који се буду тужбама обраћали папи. Ето твој Гаџега наводи примјер, кад се ко тужио папама, али ћути о томе, да су за то тужиоце сабори врло кажњавали. Дакле ти су случајеви тужаба били или приватна писма или злоупотребе.
Каноничка посланица картагенског сабора Целестину римском папи, каже: «Молимо Вас, господине брате, да у напријед лако не слушате оне, који одавде долазе, и да више не допуштате себи примати у општење оне, који су од нас одлучени, јер ће твоје блаженство лако наћи, да је то тако установио и никејски сабор (тј. први васељенски)... И исти је никејски сабор разумно и праведно признао, да ма какви се послови појавили, они се морају свршавати у својим мјестима, јер оци признаше, да ни једној области неће бити ускраћена благодат Светог Духа, кроз коју свештеници Христови и виде правду и тврдо је чувају, а особито кад је свакоме допуштено, сумњајући у праведну одлуку најближих судија, обратити се саборима своје области и, шта више, васељенском сабору. «Зар има кога, који би вјеровао, да Бог наш може надахнути правицом у суду једнога, а многобројним свештеницима, који су на сабору скупљени, да ће то одрећи».
«Немојте дакле више да, на молбу неких, шаљете овамо своје клирике, да расправљају наше послове, и немојте то допуштати ради тога, да се не каже да ми уносимо ташту гордост свијета у Христову цркву, која онима, што желе видјети Бога, доноси свјетлост простоте и дан смирености.»

Унијат: Како било да било, али Црква на земљи мора имати видљиву главу, јер, иако се Христос сматра главом цркве, како пише Гаџега, али је Он «невидљива глава», па ма да је био с апостолима, али се је узнио на небо и од тада су апостоли управљали Црквом под вођством Петровим. А даље пише: «Црква је слична друштву, а друштво на земљи не може бити без једнога главног управника; тако и Црква мора имати једнога највишег управитеља, једну главу» (стр. 23 и 30).

Православни: Ти си одједанпут рекао двије неистине. Друштво је често без управника. Ђаци између се немају управитеља, него им управљају учитељи, који не улазе у то друштво, већ живе за се. Друга је ваша лаж у томе, што сте, јурећи за земаљским благом, ослабили у вјери, и не можете схватити да сам Спаситељ наш управља Црквом. «Ево Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин», каже Он прије вазнесења на небо (Мат, 28: 20). Да ви читате св. Књиге, а не своје шизматичке бајке, знали бисте по књизи Дјелима, да сам Господ непрестано управља свом Црквом, а не апостоли. Он се јављао Петру пред обраћањем Корнелија, шаље анђела да изведе апостоле из затвора, преко анђела поручује Филипу да иде на проповијед ушкопљенику Арапину. Он сво вријеме води Павла јављајући му се и у Коринту и у јерусалимском храму. Много је таквих догађаја изнесено у Дјелима, а исто тако и у Петровим и Павловим посланицама, одакле знамо како треба учити и владати се. Зато кажемо да вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву, треба вјеровати да је Господ Исус Христос у њој стално, мада и невидљиво, присутан и њоме управља, као што Господ и говораше апостолима полазећи на страдања: «Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу вам.» ( Јов, 14: 18 ).

Унијат: Али у Старом Завјету био је првосвештеник, а Нови Завјет је важнији од Старога, па зашто смо лишени видљиве главе Цркве?

Православни: Није то одузимање него право, и све је то изнио апостол Павле у посланици Јеврејима тако јасно, као да је предвидио ваше латинске фантазије и доскочице. Сад слушај шта ти читам из једне архијерејске посланице:
« Ако вам опет кажу латини, како треба да буде у Христовој цркви један првосвештеник и намјесник Христа, који се је од нас вазнио на небо, као што је и у Старом Завјету један првосвештеник, и такав је говор против божанског писма; стога нас апостол Павле, који је унапријед видио и те латинске лагарије, учи у својој посланици Јеврејима, да нико други није нашљедник првосвештеника Старог Завјета, осим Господа Исуса Христа (Јевр. 4, 14-16 и 7, 23-28 ), јер каже да јеврејски «многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану. А овај, будући да остаје увијек, има вјечно (непролазно) свештенство». Али је и ово предвидио божански апостол, да ће латини овако говорити (као што увијек и говоре); потребно је да на земљи имамо Христова намјесника, јер је сам Христос отишао на небо, а нама треба жив првосвештеник, који посредује за нас. Стога на ту неистину апостол одговара настављајући овај говор о Христу: «Зато и може спасти оне, који кроз њега долазе Богу, будући да свагда живи, те може посредовати за њих (за људе)».
Зашто то дакле не разумију латини? Зашто траже и другог поглавицу и заступника своје васељенске цркве? Одговарамо: Због свог маловјерја, јер као маловјерни не могу дати, да Христос управља њиховим животом и свом црквом, нити знају наше свакидашње јектеније: «Сами себе, и друг друга, и вес живот наш Христу Богу предадим». Ради тога измислише ове лукаве ријечи: земаљској Цркви потребан је првосвештеник, а то је римски папа, који има тијело и може бити сапатник патницима. Али тако говорећи они се опет истичу као противници божанском Писму, јер Павле каже о Христу Богу: «Јер немамо архијереја, који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим гријеха. Да приступимо дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат на вријеме кад нам затреба помоћ» (Јевр. 4, 15-16).

Наставак читајте овде:

На камену вере

Апостоли

Прича о милосрђу и љубави природе према деци

Цветак је растао у пољу, радујући се сунцу, светлости, топлоти, ваздуху, киши, животу... А и томе што га је Бог створио, не копривом или коровом, већ таквим да радује човека.

Растао је, растао...

Али прође поред њега дечак и откиде га.

Тек тако, не знајући зашто.

Згужва га и баци на друм.

Цвет осети бол, горчину.

Дечак није знао да су научници доказали да и биљке, попут људи, могу осећати бол.

Али пре свега цвет је болело то што је без икакве користи и смисла лишен сунчеве светлости, дневне топлоте и ноћне свежине, кише, ваздуха, живота...

Последње о чему је размишљао било је - да је добро што га Господ није створио копривом. Јер би у том случају дечак ожарио своју руку.

А он, знајући за бол, није желео да је ико на земљи осети...

Аутор приче је монах Варнава (Евгеније Санин)

Причу за блог и причољупце је, у слободном преводу, превела причалица.

Незабудка. Притча о милосердии и любви к природе для детей

Вырос в поле цветок и радовался: солнцу, свету, теплу, воздуху, дождю, жизни… А еще тому, что Бог создал его не крапивой или чертополохом, а таким, чтобы радовать человека.

Рос он, рос…

И вдруг шел мимо мальчик и сорвал его.

Просто так, не зная даже зачем.

Скомкал и выбросил на дорогу.

Больно стало цветку, горько.

Мальчик ведь даже не знал, что ученые доказали, что растения, как и люди, могут чувствовать боль.

Но больше всего цветку было обидно, что его просто так, без всякой пользы и смысла сорвали и лишили солнечного света, дневного тепла и ночной прохлады, дождей, воздуха, жизни…

Последнее о чем он подумал – что все-таки хорошо, что Господь не создал его крапивой. Ведь тогда мальчик непременно обжег бы себе руку.

А он, познав, что такое боль, так не хотел, чтобы еще хоть кому-нибудь на земле было больно…

Абортус

Крем одговор на корални изазов

 

Милица Стојадиновић Српкиња

Брест и винова лоза

Један човек стаде да се одмори у сенци бреста кад угледа винову лозу обавијену око стабла. Монах, пролазећи туда, и сам се заустави у хладу дрвета. Загледајући дуго брест и лозу, он упита:

- Брате мој у Христу, шта ти мислиш о овом дрвету и виновој лози?

- Мислим да су они веома корисни једно другом - одговори човек.

- Наравно, брест и лоза су веома корисни и погодују једно другом. Но, знаш ли за какво дубље значење које је скривено у тој корисности и погодности?

- Какво значење? - упита човек.

- Брест је без плода - одговори монах - а лоза даје плодове. Али лоза не може рађати ако лежи на земљи - њен плод ће бити труо, а и она сама ће да иструне. Обујмивши дрво, лоза ће рађати и за себе и за брест. Из тога произилази да брест није бесплодан, јер без њега не би било гроздова! И тако, обавијена око бреста лоза рађа обилне и укусне плодове! У томе и јесте сакривен смисао и наук свима нама, слугама Божјим!

- Објасни - удивљено ће човек - како је за мене поучно то да кад лоза лежи на земљи даје труле плодове а обавијена око дрвета рађа у изобиљу?

- Ово је наук о сиромаштву и богатству - појасни монах. - У богатог је много блага али је он бедан пред лицем Господњим, јер се богат теши својим богатством и ретко се моли Богу. А и кад се моли, његова молитва је слаба и Господ је не чује.

Када богат даје сиромашку, што је пред Богом света милостиња, сиромашак се моли Богу за богатог. И молитва је његова силна и Господ је чује.

Тако он доприноси богатоме да умножава своје богатство, које овај потом даје сиромашном и храни га.

Тако и брест, који не даје плода, штити виноградску лозу од подневног сунца а при суши је напаја водом коју има у себи.

Благословен је онај који прима богатство од Господа да би помагао сиромашне.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Один человек остановился передохнуть в тени вяза и увидел, что виноградная лоза обвилась вокруг дерева. Проходивший мимо монах тоже остановился в тени дерева. Он долго разглядывал вяз и виноградную лозу, а потом спросил:

- Брат мой во Христе, что думаешь ты об этом дереве и об этой виноградной лозе?

— Думаю, что они весьма полезны друг для друга! — ответил человек.

— Конечно, вяз и лоза весьма полезны и пригодны друг для друга. Но ведомо ли тебе, какой глубокий смысл сокрыт в этой пользе и пригодности?

— Какой же смысл? — спросил человек.

— Вяз бесплоден, — отвечал монах, — лоза дарит плоды. Но лоза эта не сможет приносить плоды, если будет лежать на земле — и плоды ее будут гнилыми, и сама она сгниет. Обвившись же вокруг дерева, дает лоза плоды и за себя, и за вяз. Выходит, что не бесплоден вяз, ибо без него не было бы никаких плодов у виноградной лозы! А ныне, обвившись вокруг вяза, принесет лоза плоды обильные и вкусные! Вот в этом и есть сокрытый смысл и урок всем нам, рабам Божьим!

— Объясни, — удивился человек, — какой же урок для меня в том, что, лежа на земле, дает лоза плод гнилой, а обвившись вокруг вяза — обильный?

— Урок этот о бедности и богатстве, — пояснил монах. — У богатого много богатства, но беден он перед лицом Господа, ибо богатый, богатством своим тешимый, редко молится Господу. А если и молится, то молитвы его слабы и Господу не слышны.

Когда же богатый подает бедному, зная, что угодно Богу подаяние святое, молит бедный Господа за богатого. И молитва его сильна, и Господь ее слышит. Наделяет он богатого, умножая его богатства, а тот подает бедному, питая его.

Так и вяз, плода не давая, защищает виноградную лозу от полуденного солнца, а в засуху питает водой, которую в себе имеет.

Ибо блажен тот, кто богатство свое от Господа имея, бедных наделяет.

Женски топ

 

 

Look arround my little baby

Поводом смрти човека у присуству власти

Прво сам мислила да се шали, али кад чух одговоре и да ти утеривачи само што не носе визитке к`о Алекса Жунић - прогледах! 

Ми заиста живимо на бурету барута...

Послушајте укључење!

Све ово иде уз текст, јер нису Британци џаба сишли с брода.

Иродови синови

Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.

Река отачаства

Ансамбл „Река" са првом песмом „Цар Лазар и Царица Милица" , најављује албум, са песмама прожетим тематиком средњовековне Србије, чији је циљ такнути душу слушаоца и живо му пренети дух тадашњег времена, колико је то у моћи уметника, на један нови музички начин и тако дочарати макар делић духовне величине тадашњих дивова који су ходали овом истом земљом којом и ми данас, за које и каже деспот Стефан: „,Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви ваистину у речи и у делу!" Сам назив ансамбла Река Отачаства или скраћено Река симболизује реку воде живе која се излива из верујућег срца и води у Царство Небеско као плод вере у Бога Христа.

Река - Бог да прости

Река - Марко Краљевић и Вила

Царица Милица

Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци

Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.

Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила и благодарећи томе, све ударце судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица и срећна мајка, затим црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма. Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ Богдана, царева супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све свето и господско.

Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад данас видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она није очајавала ни у најтежим часовима.

А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода ни порода. Они нису од вере хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро не виде јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели млеко, то мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним предањима и народноме духу и схватању.

Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од светога човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали, непоштени и прљави – навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака морална слабост додаје снази непријатеља.

Хоћемо ли имати и даље мир – то од нас зависи. Рат или мир – то је условна дилема. Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да бисмо избегли спољашњи рат, морамо водити унутрашњи: са својим гресима и моралним слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав спољашњи не може уплашити, а камо ли уништити.

Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.

Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај...

Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божји Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.

– Беседа владике жичког Николаја у Љубостињи -

Политика, 1940, бр. 11489

Браћа Бајић - Прошетала царица Милица

 Река - Цар Лазар и Царица Милица

Батаљон 1300 каплара

Двери Истине

фотограф: Владимир Дрантисин

Не куцај на врата, која су исцртана на стени претходних генерација преварених од сопствених маштања. Прођи кроз двери Истине - Христа.

Ако у сну замолиш све људе које видиш да те пробуде, хоћеш ли се разбудити с њиховом помоћи? Нећеш ли се пробудити независно од њих?

Тако и наше спасење не долази од овога света, већ од Свевишњега Бога.

Овај живот је попут водопада, где је лако погинути, а тешко се вратити извору.

Временски водопад враћа у прошлост твој живот у трену, али тамо, откуда време долази - време не постоји; тамо те, заправо, вечност чека.

Ако се привежеш за жеље овога света - упознаћеш свет смрти. Откриј вредност светских жеља како те оне не би усмртиле.

Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Пољски женски хор

Не стучись в дверь, которая нарисована на стене предыдущими поколениями, обманувшихся в своих пустых мечтах. Войди в Истинную Дверь — Христа.

Если во сне ты будешь просить всех людей, которых ты увидишь, чтобы они разбудили тебя, сможешь ли ты проснуться с их помощью? Не просыпаешься ли ты независимо от них?

Так и наше Спасение приходит к нам не от этого мира, но извне — от Бога, пребывающего за его пределами.

Эта жизнь похожа на водопад, в котором легко погибнуть, но трудно подняться к его истокам.

Водопад времени обращает в прошлое каждое мгновение твоей жизни, но там, откуда время берет свое начало — времени не существует: именно там вечность ждет тебя.
Если привяжешься к мирским желаниям — узнаешь мир смерти, познай цену мирских желаний, пока они тебя не убили.

Lightheaded