"Ја идем кући..." - Филм о о.Данилу Сисојеву
Мој пут к Богу - Елена Смирнова, бивша врачара
Мој пут к Богу
Краљ
Слика са интернета
Једном краљу не би довољно да влада људима, већ пожеле да господари и над животињама. Али то му никако није полазило за руком, јер је звериње већ имало свог краља - лава.
Да би се некако умилио лаву, и добио могућност да му приђе и реши га се једном за свагда, краљ посла неколицину својих најближих поданика са предлогом о заједничком лову. Лав их прими, али издаље, и кад их саслуша, рече, загледајући их поспрдно:
- Већ сам поглед на вас говори о томе какав вам је краљ. Такви црви код мене не успевају. Биће да вам је краљ мувљи, а ја мувама забављам свој реп. Сама помисао да са инсектом, па још таквим, идем у лов била би срамота за мене. Пославши вас, он је већ показао своје карактеристике у лову. У мојој шуми, ја никад не ловим оно што је снажно и здраво. Напротив. Узимам што је слабо и немоћно како би јако и здраво расло, развијало се и умножавало. Ваш мувљи краљ, судећи по вама, чини све супротно. Ускоро ће његово краљевство да занемоћа толико да ће сам постати плен и то хијена и црва које је сам за себе узгајао.
И рикнувши на њих, лав их растера да посрамљени отпузаше четвороношке свом краљу.
Аутор: причалица Јелена Јергић
+ + +
Молба онима који преузимају моје ауторске приче: молим вас, потпишите их! Зашто? Из једног разлога: ауторских права. Дешава се да их добијам и на мејл, као препоруку, непотписане. То је мањи проблем. Већи је тај да су људи подозриви, па ме испитују јесам ли сигурна да сам то ја писала. Да не би долазило до тога, умољавам оне који моје приче преузимају да чине слободно то и даље, али да их потписују, као што и друге ауторе потписују. Ово се, дакле, односи само на моје ауторске приче.
Унапред хвала на разумевању и свако добро.
Экипаж 2016
Од режисера сјајног филма "Легенда број 17" стиже нам ново уметничко остварење "Посада". Главне улоге тумаче препознатљиви лик "легенде", Данила Казловски, и феноменални Владимир Машков (који год да сам филм погледала у којем је он глумио - хвале је вредан).
Талентовани млади пилот Алексеј Гушћин већ је неколико пута добијао отказ због самовоље и непотчињавања ауторитету. Таман кад је решио да одустане од даљег пилотирања, отац му проналази посао у малој тек основаној авиокомпанији. Иако са завидним летачким искуством, Гушћин започиње каријеру од почетка, као пилот-приправник. Његов наставник и колега у кокпиту, Леонид Зинченко, строго се држи летачких правила. Али катастрофа која се десила на удаљеном острву примораће их да прескоче правилнике и ослоне се искључиво на сопствене инстинкте за преживљавање.
Овај филм, који се гледа у даху, можете пронаћи на:
Гром
Возећи се кроз алеју ка замку у којем је имао лабораторију, научник је стално загледао у небо на ком су се ваљали црни облаци. Наједном, севну муња, алеја задрхта од грмљавине и треска грома негде у даљини. Уплашени научник скочи са кочије, те леже у канал покривши се кишном пелерином.
Кочијаш заустави кочију и рече:
- Господине, немојте се бојати, па то само грми!
На то му научник одговори:
- Благо теби када не знаш шта је гром.
Уз ову причу, коју је ученицима испричао професор електро-технике, одлично се, као наравоученије, надовезује чланак протојереја Андреја Ткачова:
Хеклани бикини
Прозебли ученици
Слика: Виктор Сафронов
Старац је извео ученике на мраз и пред њима је стајао у тишини. Прође пет минута, десет... Старац ћуташе.
Ученици су се јежили, премештали се с ноге на ногу, гледајући у старца. Он је ћутао. Они су поплавили од хладноће, тресли се и, најпосле, кад им је трпљење достигло свој врхунац, старац проговори.
И рече:
- Хладно вам је. То је стога што стојите издвојено. Станите ближе и делите с другима своју топлоту. У томе је суштина хришћанске љубави.
За блог и причољупце у слободном преводу са руског преводила је причалица.
Старец вывел учеников на мороз и молча встал перед ними. Прошло пять минут, десять... Старец продолжал молчать.
Ученики ежились, переминались с ноги на ногу, посматривали на старца. Тот безмолвствовал. Они посинели от холода, дрожали, и, наконец, когда их терпение достигло предела, старец заговорил.
Он сказал: «Вам холодно. Это потому, что вы стоите порознь. Станьте ближе, чтобы отдать друг другу свое тепло. В этом и есть суть христианской любви».
Дечак који је веровао у чуда
Дечак је волео да чита добре и мудре приче и веровао је свему што је тамо било написано. По томе је тражио и у животу чуда, али није налазио ништа што би наликовало његовој омиљеној бајци. Осећајући помало разочарење због својих потрага, он упита мајку да ли је исправно да верује у чуда. Или се чуда не догађају у животу?
- Драги мој - одговори му мајка с љубављу - уколико се будеш трудио да узрасташ у доброг и љубазног дечака, то ће се све бајке остварити у твом животу. Упамти: чуда се не траже; добрим људима она сама долазе.
"...који добро чини од Бога је, а који зло чини не виде Бога." (3 Јн. 11)
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
+ + +
Мальчик очень любил читать добрые и умные сказки и верил всему, что там было написано. Поэтому он искал чудеса и в жизни, но не мог найти в ней ничего такого, что было бы похоже на его любимые сказки. Чувствуя некоторое разочарование от своих поисков, он спросил маму, правильно ли то, что он верит в чудеса? Или чудес в жизни не бывает? «Дорогой мой, — с любовью ответила ему мама, — если ты будешь стараться вырасти добрым и хорошим мальчиком, то все сказки в твоей жизни сбудутся. Запомни, что чудес не ищут, — к добрым людям они приходят сами».
Химна призренских богослова
Ћутањем се издаје Христос
Тенденција да се ствари неједнаке прогласе једнаким никада није била јача него у ово наше време. Али, за разлику од неких пређашњих времена, данас се то чини нежно и неагресивно, са пуно лажне финоће и пристојности. Тако се отупљује оштрица наше расудљивости и моралности и стварају генерације неосетљивих који ће ћутањем, из тзв. политичке коректности, пристати на издају Христа и на сопствено понижење па и нестајање.
Прослављајући спомен Светих мученика, често смо склони да заборавимо да мученици нису тек само део историје Цркве. Они су, били и остали, вазда присутна снага и дивно светило Православља у свим протеклим временима. У сваком веку, у свакој деценији и у сваком дану хришћанског трајања, многи Христоносци су управо мучеништвом, као сведочењем вере, одговарали на изазове и искушења свога времена. Мученик, заправо, и јесте сведок. Мученици нису тек само неки нама непознати и далеки, храбри и одважни хришћани чија имена срећемо у календару. Мученици су огледало одбљеска небоземне љубави Спаситеља нашег и њихов пример је позив свакоме од нас на непрестано сведочење Христа.
На
Светој Тајни крштења, Светим уљем се свакоме од нас помазују сви делови
тела. Приликом помазивања стопала, свештеник изговара речи: И да ходи
по стопама заповести Христових. Те речи су недвосмислени позив, као и
јасно назначење, сваком нашем кораку да буде усмерен и да крене у правцу
где је Христос. Да ли ми данас, ваљало би се искрено запитати, заиста
идемо по стопама заповести Христових? ... Има ли суштинске разлике
између “оних времена” и овога времена које је нама подарено данас, у 21.
веку, да бисмо и ми, ходивши по стопама заповести Христових, сведочили
исту веру, наду и љубав? Осврнимо се мало око себе, пажљиво посматрајући
шта се све дешава у друштву и средини где живимо, па ћемо на сваком
кораку видети небројене изазове и искушења пред оним што нам је
драгоцено и свето.
Не тражи ли се од нас данас да се веома често, али у перфидно закамуфлираним формама, одрекнемо Христа? Питате се - како? Тако што се од нас очекује да скрштених руку и мирних савести и даље дозвољавамо да нам рођену децу трују погубним идејама, а што је још горе, и из таквих идеја изниклим понашањем (врло често опонашањем), а све то у име назови “слободе мисли и изражавања”! Тако што ћемо мирно дозволити да нам уста затворе како ни једну једину реч не бисмо рекли против небивало безумних застрањивања! Тако што ћемо ускоро, као “сажежене жртве” на “олтару” политичко-друштвене коректности, и то са осмехом, носити букете цвећа којима ћемо поздравити нови “брачни пар” и нову “породицу”, али не више Адама и Еву, него сада Адама и Стеву, а када нас, било наша рођена, било њихова - законски усвојена деца, буду питала: Ко је ту “мама”, а ко “тата”, ми ћемо, брже-боље, звати доктора Фила, или Опру Винфри, или ћемо отрчати у студио код Xерија Спрингера, по неки већ “свима прихватљив” одговор! И, како вам се сада чини раздаљина или близина међу изазовима и искушењима из мученичких времена давних и недавних и овог нашег “времена незамерања”?
Близина, али и сличност, јесте у невероватно подударним захтевима овога света да будемо што тиши, па да на крају и сасвим заћутимо када је Христос у питању, јер нам свет, не заборавите, овако поручује: Христос је ваша приватна ствар! А, колика је раздаљина? Огромна! Раздаљина, али и разлика је у томе што су хришћани прошлих времена, али и малобројни данас, постали страдалници и мученици јер су имали вере, љубави и одважности да сведоче Христа! Да Га сведоче речима, делима, а ако је било потребно, нису се либили ни страдања! Истина, страдамо и ми данас. Тачно је да нас не разапињу и не бацају пред дивље звери. Али, искрени да будемо, не разапињемо ли ми данас сами себе, и једни друге? Разапињемо и разапињу нас, али ипак нисмо мученици!
Проговоримо
већ једном! Проговоримо не у “одбрану света”, јер свет има више него
довољно својих “адвоката”, него у одбрану Истине, коју од нас и наше
деце отимају и уместо ње нам “полуистине” намећу. Истина је и то да нас
данас не бацају пред дивље звери, али зато чине нешто неупоредиво
страшније и перфидније, покушавајући да нас, мало-помало, преобрате у
“цивилизоване, широкогруде и нашминкане” звери! ... А, све то у име
“одбране слободног мишљења”!
А, Христос? Где је Он у читавој тој савременој причи? Ту је Он, драги моји. Увек је ту. Вазда присутан и чека. Чека када ће и да ли ће са нас спасти потковице којима нас је потковао “овај свет”, па да најзад на нама засија уље којим нас у Цркви Његовој помазаше, и да онда наша стопала, незазорно и с љубављу, заиста ходе по стопама заповести Христових! Уосталом, узмимо у руке Житија Светих и видећемо сјајне примере о томе како се тиховало док је гомила вриштала, како се говорило док је већина у страху ћутала, како се волело док је маса мрзела и како се сведочила Истина док је “свет” захтевао незамерање!
О. Милош Весин, парох јужночикашки
Извор: saborna-crkva.com
Преузето са: Пријатељ Божији
Прича о добру и злу
Слика са интернета
Гнев је имао сина. Звао се зло и оцу је било тешко са њим. Стога он реши да га ожени са било којом добродетељи.
Гледао је да га смекша, да би му у старости било лакше са њим. Ухвати радост и њоме ожени своје зло.
Не прође много и брак се распаде. Али иза њега остаде дете - злурадост.
Истина је, ничег заједничког нема у добру са злом. А кад се то и деси, ничег доброг од тога не очекуј!
Монах Варнава (Евгеније Санин)
За блог и причољупце је, причу са руског, у слободном преводу превела причалица.
Ничего общего. Притча о добре и зле.
Был у гнева сын. Звали его - зло. Такой, что ему самому было с ним трудно. И решил он его женить на какой-нибудь добродетели.
Глядишь, немного смягчится, и ему на старости легче с ним будет! Похитил он радость и женил на ней свое зло.
Только недолгим был тот брак поневоле. Но осталось от него дитя - злорадство.
Да и правда, не йожет быть ничего общего у добра со злом. А если вдруг и случится, то добра от него не жди!
Стилска коректура
Кривица
Пастир је, предајући овци тек рођено јагње, овако рекао:
- Чувај га, и пази, и поучавај у добру! Живите и храните се од зеленила које је свуда око вас, само немојте јести у камењару.
Мајка климну главом сагласно. Али тек што се Пастир окрену а она устаде са порођајног места, овца крену да размишља о реченом. И њене мисли све више почеше да се отимају. Најзад, једног дана, дошавши до црте разграничења, она гордељиво скочи у камењар; за њом, наравно, пође и јагње. И није прошло дуго кад мајка примети сикћућу и пузећу змију како им долази у сусрет. Овца, која је била искуснија и спретнија, брзо одскочи у страну, али, авај, јагње не би те среће - змија га отровом смртно рани.
За зло које ју је снашло овца крену да криви Пастира. Али Пастир јој одговори:
- Имала си знање које је требало да пренесеш детету како би и оно живело, али си ти то знање, оглушивши се о њега, себично затрпала у себе. Смрт детета је, дакле, на твојим рукама, мајко!
Аутор: причалица Јелена Јергић