Кривое зеркало души (2014)
За ову серију, најзад, дочеках српски превод. Одавно је погледах на јутјубу са енглеским преводом и стрпљиво чеках преводиоца да је примети. Имала сам разлога за то, јер је већ неколико серија, пре ове, превео са тог двојезичног канала. И сад је могу са великим задовољством препоручити и другима.
Врло мало људи је способно да туђу патњу осећају као своју. Олга Терентјева је била благословена тим даром, тако ретким данас. Али издаја много боли! Њен рођени брат продао ју је да врати свој дуг, њени родитељи су је одбацили, а комшије су је оговарале иза леђа. Олга је остала потпуно сама на свету. Она је потпуно другачија… Једина ствар коју је девојка имала из своје прошлости, био је мали медаљон, чувар старе породичне тајне, који јој је поклонила њена драга бака…
Најважније је да, поред свега што се дешава у серији, она уопште није вулгарна. Дакле, могуће је и у данашње време снимати без тога.
Серију "Кривое зеркало души" од четири епизоде можете скинути са јутјуба:
а превод ћете пронаћи овде.
Када скинете видео са јутјуба, за оне који не знају, направите посебну датотеку у коју ћете, уз епизоде, додати и преводе. Након тога је потребно да називу сваке епизоде додате истоимено названи превод, тј., можете просто и епизоду и превод преименовати у истоимени назив (нпр.: епизода 1 и превод назвати епизода 1).
Надам се да ће вам се допасти серија.
Пријатно гледање!
Крађа струје у ЕПС-у
Завјет
Балканска козачка војска
Моћ књиге: Чланак 2
Књижевност као Тројански коњ
Циклус "Моћ књиге". Чланак 2
Православие.ру
Фејсбук у реали
Мигрантска криза - Шид
Моћ књиге: Чланак 1
Фаренхајт 451
У своје време ова књига Реда Бредберија, и филм који је снимљен по њој, можда су изгледали чудно; данас ми то живимо. Ватрогасци су наши политичари, који се на сваки начин труде да нам деца расту што необразованија. Стање у Србији је такво да стручњака нестаје. Колубара почиње да кука како нема ко да замени педесетогодишњаке на Ђердапу, железница са своје стране такође. Сад више није проблем што деца са дипломом одлазе преко, већ што овде нема бравара, механичара, занатлија. Ови са дипломом ће махом отићи преко да седе на споредној клупи или да перу суђе, улице, али људи од било које струке увек могу наћи посао - било где!
Међутим, нови закони који нам се намећу о родитељском оцењивању учитеља и наставника, те плаћање казни за дечје изостанке, само су наставак хајке на родитеље. Ниједан други преступ повлашћене касте неће бити решен, али родитељи ће бити моментално кажњавани!
Е сад, има у овој књизи, или филму, један добар део, који је, врло могуће, у своје време и народу под комунистима помогао да се репресалије почну смањивати. Када разговарају учитељица у бекству и ватрогасац који се премишља о томе како ће се он извући због тога што крши закон и чита забрањене књиге, он је теши тиме да је нашао начин како да им доскочи:
- Потурићу књиге у кућу сваког ватрогасца и све ћу их пријавити.
Драги моји, упамтите, ово: кад крену прогони, ништа тако не руши систем од затрпавања! Оставите им децу! То неће моћи да траје дуго. Јер вам они одузимају право да их васпитавате.
Може и другачије: ако вам желе одузимати децу, ви терајте децу да буду генијалци у оном што им је од Бога дато, показујући им серију "Сиви дом". У инат!
Јер ако почну читати, постоји велика вероватноћа да ће бити мудрији од ватрогасаца на власти.
Заборављени хероји Кошара
Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије
Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и
НАТО.
Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.
09:43
Био је Велики Петак...
У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су
наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је
била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона
албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500
припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних
јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.
Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним
ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже
невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.
Слава браниоцима Отабине!
15:29
Велики дан у историји Србије који данас не сме ни да се помене по наредби
душмана! Али се никада не сме заборавити херојство тих 107 момака који
су у току дана ојачани са још 50-так јунака.
Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо.
Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србије
1912-13, Солунских бораца...
А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.
Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).
Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.
Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља
повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да
стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео
наређење.
Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и
захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу
територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера.
Известио је да је разумео.
Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас.
Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње
инструкције за прави јуриш!
У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара
непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.
Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску
комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали
радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10
бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и
осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула
је невиђена битка!
Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!
Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не
позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена
је била да су изгинули сви до једног.
И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи,
имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели
повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу,
али јесам их неутралисао у противнападу...“
Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих
оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да
остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није
био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.
Херој! Слава ти и хвала Иване!
19:23
Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то
учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен.
Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је
тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној
истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те
хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не
помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.
Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од
оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.
Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић,
капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват
из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од
почетка копненог напада!
Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и
директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту
125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!
А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити
санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта
своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених
војника из рова.
И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км
фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој
херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је
болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из
РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!
У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући
„Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих
хаубица... Тако је отишао херој!
12:35
(одговор провокатору под надимком doda)
Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути
зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање,
вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много
тога.
Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.
Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би
поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!
Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“
Преузето са: Сиви Соко
у.п. (у подтексту): Да бисмо још боље схватили величину жртве јунака Крунослава Иванковића треба додати и то да је његов рођени брат, још за време СФРЈ, побегао преко и ставио се на страну усташа.
Последњи херој Косовске битке
Милош Ћирковић - последњи херој Косовске битке
Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.
Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.
Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:
„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“
Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.
„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…
Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:
„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“
Неколико дана касније чуло се да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.
Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.
Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.
Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.
Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:
„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…
Извор: ИН4С
О Милошу Ћирковићу говори и филм "Ви идите, ја нећу!"
Змије и голубови
Слика са интернета
Једно време је опасно кружила по интернету ПП презентација о истребљењу делфина у Јапану. Непосредно пре тога погледала сам изврстан документарац о тој "Ували", где приступ новинарима није био дозвољен. Петицију, коју је презентација наводила, никад нисам потписала, јер је била пристрасна. Зашто? Зато што се острвила на Јапан и људе који су радили свој посао, што је сметало Америци из економских и поробљивачких интереса, а нимало није дотакла праве кривце одговорне за покољ. Документарац је у том случају непоколебљив: то су потрошачи! У Јапану не могу да убију толико делфина колико их у Америци могу појести. Али Америци није у интересу да се са убијањем престане, већ да се потрошња настави, а Јапан ослаби. И шта она чини у том случају? Пошто делфина нема, они су потрошачима подвалили неку другу рибу, која има сличан укус делфину, али - у тој риби има живе! Но, шта зна потрошач који је научио да мисли својим стомаком?! Предлажем вам, ако нисте до сада погледали, да пронађете на интернету тај ванредно добар и непристрасан документарац "Увала".
Али мене је овај филм, и тај догађај са делфинима, понукао да се осврнем на нашу стварност. Ево, од доласка вишестраначког парламентаризма, нас навлаче на страначки живот, који је, заправо, једноцентричан и њиме се управља ван наше земље. И наш народ се пеца на мамац и навлачи на тај живот "ја па ја" и доживљава себе важним. Он се толико надува од те "хране", да не види да и њему, уместо сочне и здраве хране, потурају отров. И тај отров преноси се најпре на њихову децу, а желе да га пренесу и на цео народ. Они не виде да тиме заправо убијају све нас због туђег интереса. Они су уласком у странку показали своју слабост, а докле год су у њој постају све слабији, јер дрхте над својом "ја па ја" судбином. А тонемо сви заједно све дубље и дубље.
Али, неће то сви трпети. Зато се замислите већ сада где ћете кад гнев народа проради и упери прстом - јер и то се дешава у историји. А мало ли је рећи да нам је сваки човек потребан. Но, свако према себи бира.
У Светом писму је речено, на шта нас је и наш патријарх Павле подсећао, да треба да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. То мудри као змије значи да чувамо своју главу. А како је ми то данас чувамо, допуштајући да нам Пинк васпитава децу, доктори са купљеним дипломама да нам одржавају ред и поредак, да нам увозе ГМО, свиње поскупљују због немачке фирме, књиге да нам штампају Хрвати, Тодорић да нам држи индустрију, Хрвати филмску индустрију (па нам је сваки филм за фестивал против Срба), укидају нам војску и онеспособљавају мушкарце, од жена праве неродне мушкараче, од мушких политичке бабе, непријатељ да нам упада у кућу кад год то пожели и пуни затворе са киме пожели (потписали смо са НАТО-ом споразум о томе да нам могу улазити у домове и доводе нам затворенике из најозлоглашенијег логора где би признали све што се пред њих стави)? На пример. А мигранти?
Ево како су људи из Боговађе скинули тај проблем са својих грбача: тек кад су били сви спремни да се сукобе са нашом полицијом! Онда замислите колико им је било дозлогрдило, а још кад им је представник власти рекао да њега не занима где ће Срби и колико ће миграната Србија да прими - он само ради свој посао! И поручили су нам да се чувамо, јер од Србије желе да направе ново Косово. По неким вестима се говори да њих 500.000 треба да се смести у Пироту, Сеници и Црној Трави.
А ево какво је искуство људи у Шведској: они су већ отворили своје школе за девојке, да би могле да се школују без присуства мушкараца и држања фереџа. Значи, где год да иду, они немају намеру да се интегришу, већ да освајају простор. Они имају план. То што не носе оружје са собом, то не значи да их оно негде не чека. А сви ови мигранти што су починили злочине по свету, пролазе нашом земљом!!! И сви су само мигранти, нико нема име од њих!
Овде код нас је граница и народ полако постаје све огорченији. Нема дана да мигранти нешто не направе. А након свих крађа, покушаја отмице деце, упадања у куће, малтретирања жена и другог чега, сада траже и монтажну џамију да се моле! Па ком богу се то они моле са оваквим дивљаштвом? За то време нам потапају ваљевску Грачаницу, руше споменик Владици Николају, трпају крстове у темеље да затру православље и то све уз присуство специјалне полиције. Али зато се споменику Аћим Ефендије не приближавају!
И код нас је сад покренута петиција наводно о забрани кретања миграната по граду. То је опасна замка, јер је пре тога НАТО већ наредио нашима да се ту има изградити неко прихватилиште. На ово не сме да се пристане нигде, не само у мом граду! Треба их вратити кућама по сваку цену. Неки од њих оду у Шведску само по паре и врате се. Шведска им даје 5000 евра за то. А врате се код нас, где другде?
Зато се у памет дозовимо, сви који својом главом мислимо и не пристајемо да једемо све што се у нас трпа: они играју на наша хришћанска осећања. Али ова Христова реч о змијама и голубовима учи нас с киме ћемо да делимо хлеб а са киме мач.
Успут погледајте, ви који имате налог на фејсу, зашто је др Даница Грујичић, по поновном покретању налога, за само један дан добила преко 8000 захтева за пријатељство. Јер су здравомислећи људи чули ехо својих душа.
Иван Лисков, бивши неопаганин
Тибор Церна јунак
“Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити”- Владика П.П.Његош
Крију Тибора сина Обилића ко змија ноге.
Ал’ то неће моћи,не може проћи.Сви ставите на своје странице његову
слику. У Цркви запалите свећу за 
јунака Тибора Церну,за спасење душе његове.
Тибор Церна је доказ да је бити Србин Духовна категорија. Тибор Јожеф Церна је Мађар етнички, а Србин по Крви и то највећи.
Тибор Церна је са својом браћом држао положај на Кошарама. Неколико дана су били приковани за земљу, јер их је на то нагнао непријатељски снајпериста кога су звали усташа због дијалекта којег је користио при убацивању у везу наше војске. Тибор Церна је изложио план.
-Ја ћу устати, примити метак, ви откријте његову позицију и елиминишите.
Свесно, Тибор Церна устаје и говори:
- Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!
Усташа пуца, ТИБОР ЦЕРНА добија метак у врат и наставља да стоји. Окреће се према браћи и рече:
- ЗА ОВУ ЗЕМЉУ ВРЕДИ ПОГИНУТИ!
Усташа пуца по други пут и погађа Тибора међ’ очи красне. Тибор Церна је мртав, ал’ ТИБОР ЦЕРНА чудом наставља да стоји. Под мишице га држе Ангели Господњи. Усташа је након два испаљена метка откривен и елиминисан. Тело Тибора Церне тек тада пада на Земљу Свету, на Земљу Витешку, на Земљу Косовско Метохијску. СЛАВА ТИ И ЧАСТ, ЈУНАЧЕ!
Дајемо предлог да се за почетак слика Тибора Церне нађе на вашим страницама. Да се на тим истим страницама поведе дискусија о времену колективне посете његовом гробу. Место окупљања је јасно: Гроб Јунака ТИБОРА ЦЕРНЕ.
Нека нам је свима Господ Бог и мајка Божја и сви Свети на помоћ. Амин.
Преузето са: Јадовно `41