Јело и дело
Једном у Новом скиту био је Вaскршњи понедељак и кували смо боб. Старца Јосифа, питао је кувар шта ћемо кувати и старац је рекао:
- Боб. Шта имамо!?
Увек је тако питао, „шта имамо?“
- Боб.
Боб. Па, Васкршњи понедељак после свег тог несланог, благословеног поста, седамо за сто, и видим ја мало зеленог боба!
И мени излете и рекох :
- Васкршњи понедељак, боб? - пола озбиљно, пола у шали.
Он каже (Старац Јосиф):
- Шта си рекао?!
- Па, кажем, Васкршњи понедељак, боб?
Пошао сам да кажем са осмехом, и то наводно рекао са осмехом...
У реду, јели смо и старац је рекао: - Иди у башту и сакупи сав боб у башти. Све! Нећеш ништа оставити ! Донеси их овде, очисти их и док год има боба, јешћемо боб.
Јели смо боб 14 дана заредом!
14 дана!!!
И петнаестог дана сам отишао у Кареју у госте и, на моју несрећу, опет је било боба где су нас угостили!
Знате, по томе се човек види.
Наш старац је много инсистирао на томе. Деца која су дошла да постану монаси и, када би дошла до стола и видела храну, и видео их да не једу, рекао би:
- Једи, сине мој, своју храну.
- Али мени се не свиђа.
- Једи своју храну, сине мој!
- Ја је не једем.
- У реду, спакуј своје ствари и иди. Многе је тако отерао. Говорио је:
- Карактер човека се показује овим. По овој једноставној и малој ствари.
Отац Атанасије, митрополит Лимасолски