Све у причама бива

Батаљон 1300 каплара

Двери Истине

фотограф: Владимир Дрантисин

Не куцај на врата, која су исцртана на стени претходних генерација преварених од сопствених маштања. Прођи кроз двери Истине - Христа.

Ако у сну замолиш све људе које видиш да те пробуде, хоћеш ли се разбудити с њиховом помоћи? Нећеш ли се пробудити независно од њих?

Тако и наше спасење не долази од овога света, већ од Свевишњега Бога.

Овај живот је попут водопада, где је лако погинути, а тешко се вратити извору.

Временски водопад враћа у прошлост твој живот у трену, али тамо, откуда време долази - време не постоји; тамо те, заправо, вечност чека.

Ако се привежеш за жеље овога света - упознаћеш свет смрти. Откриј вредност светских жеља како те оне не би усмртиле.

Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Пољски женски хор

Не стучись в дверь, которая нарисована на стене предыдущими поколениями, обманувшихся в своих пустых мечтах. Войди в Истинную Дверь — Христа.

Если во сне ты будешь просить всех людей, которых ты увидишь, чтобы они разбудили тебя, сможешь ли ты проснуться с их помощью? Не просыпаешься ли ты независимо от них?

Так и наше Спасение приходит к нам не от этого мира, но извне — от Бога, пребывающего за его пределами.

Эта жизнь похожа на водопад, в котором легко погибнуть, но трудно подняться к его истокам.

Водопад времени обращает в прошлое каждое мгновение твоей жизни, но там, откуда время берет свое начало — времени не существует: именно там вечность ждет тебя.
Если привяжешься к мирским желаниям — узнаешь мир смерти, познай цену мирских желаний, пока они тебя не убили.

Lightheaded

Чипкасте рукавице

 

 

 

 

 

Долази ли вријеме за Литургију у цркви Свете Софије у Цариграду?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Свете Софије, као некада давно

„А када се ово почне збивати,
Усправите се и подигните главе своје,
јер се приближава избављење ваше“.

(Лк 21,28)

Једна од највећих прекретница људске историје, био је дан када су Турци успели да заузму Константинопољ, највећи и најпрестижнији град старога света. Ма колико наши савременици, махом са запада, покушавају да централним догађајем прогласе откриће Америке, проналазак штампарије или неки приближно сличног значаја догађај оног доба, дан пада Цариграда је централно збивање које је неповратно поделило историју на различите епохе.

Оно што нама данас упада у очи јесте равнодушност а можда и радост коју је човек ондашњег западног света осећао у том тренутку. Западна цивилизација, која је за свој успон много тога морала захвалити Византији и многим умним људима који су у масама долазили бежећи од турске сабље, изгледа да ову никада није разумела. Хуманизам и ренесанса, који тих година представљају, невиђени до тада културни полет, били су заправо суштинско кварење свести о Божијем човекољубљу и његовој бризи о свету, која је непрестано градила византијску цивилизацију.

Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље (превод на српски језик латинске речи хуманизам) остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.

Тужна истина о западним хришћанима

Цариград је својом лепотом и узвишеношћу представљао символ призива човека на унутрашњи преображај. То су у свом срцу осетили посланици Кијевског кнеза Владимира, који су присуствовали светој литургији у Храму Свете Софије и по свом повратку у Кијев рекли кнезу да нису знали да ли су се налазили на небу или на земљи. Ту духовну силу коју је носио Цариград осећали су и наши свети преци када су свој народ чврсто везали за православље.

Нажалост, ово нису осетили западни хришћани, који су у Цариграду видели само злато и раскош, а према његовим духовним вредностима као и према његовим православним становницима осећали су само мржњу и завист.

Та тужна истина можда не би била тако трагична, да се у будућности овај презир смањио или ишчезао. Међутим, однос који западни хришћани, или сада већ само њихови потомци по крви, имају према Византији и њеном наслеђу, кроз историју је напредовао у злу. Мржња се пренела на све наследнике византијске традиције, а нарочито на Русију коју запад види непрестано као претњу за себе иако би потпуно нормално било да страх осећају према народима који мрзе Европу и који би у потпуности желели да виде њен крах.

Ово објашњава вековну незаинтересованост западног света за одлучну борбу против Турака. Европске краљевине су улазиле у озбиљније борбе тек оног тренутка када су биле саме угрожене. Временом, са падом моћи Отоманске империје, а са јачањем западних држава, оне у Турској све чешће виде савезника.

Можемо поставити следећа питања.

У каквим тренуцима су тражили услуге ових савезника? Против чијих интереса су се усмеравале савезничке услуге?

Уколико боље размотримо историју последња три века, схватићемо да је запад Турке подржавао онда када је Русија јачала. Све се ово, наравно, дешавало против интереса православних балканских народа, који су грцали под теретом све озлојеђенијих Турака. Европске краљевине, нарочито од времена Наполеона па до наших дана, једино страхују од Русије и све своје снаге употребљавају да је униште. Са друге стране, Русија нити било која друга православна земља никада није показивала према западу сличне тежње.

Страх од Русије и православља

Зашто је толико велики страх од Русије и православља, док према исламским земљама, које су често у историји представљале велику претњу, постоји чак и велико разумевање?

Одговор се може наћи у простој људској психологији. Чега се човек највише боји?

Очигледно онога што не разуме! Оно што не разуме човек не може ни да контролише. Оно што не контролише врло лако може бити опасно и надвладати га.

Међутим, о каквом је неразумевању овде реч?

Требало би одмах рећи да то није ни у ком случају страх од оружја, јер се оно може произвести или набавити. Страх од напредних технологија или од посебних школа за изучавање војне тактике, шпијунирања и сл. такође не постоји. Све се ово може направити, научити, купити.

Међутим страх безбожника од несхватљивих потенцијала које човек у себи носи је неразрешив. Страх од несагледиве духовне ширине коју пројављује православни хришћанин. То објашњава однос западног човека према Византији, који се кроз векове није променио, а пренео се према Русији, Србији…

Овде долазимо до суштинског апсурда.

Како могу западним хришћанима бити неразумљиви православни, а муслимани не бити?

Одговор се може наћи у чињеници да је свест управљачког дела западних народа остала у суштини варварска, а хришћанство је усвојено само као идеологија. Идеологија тражи послушност, а не срце. Ово се наравно не односи на све западне хришћане. Многи од њих нас често својом вером могу постидети. Ово се односи на њихов вековни управљачки апарат, који се у суштини није нимало променио од времена пада Цариграда. Некада су крсташи пљачкали, палили градове и села, убијали, силовали, а сада банкари такође пљачкају, незаконито одузимају људима имовину, идеолози новог светског поретка озакоњују хомосексуалне бракове, право изопаченика да могу усвајати децу и сл. На тај начин они својим страстима које су некада сирово испољавали данас дају законску санкцију и цивилизацијски оквир. Ови желе да држе свет под контролом, а он се не може држати уколико поданици нису робови страсти. Човек слободан од страсти не само да им је непожељан него суштински неразумљив и опасан.

Повратак Цариграда у руке православних

Све ово што говоримо а приписујемо западњачкој идеологији није далеко од нас. Православни људи данас у својој великој већини живе на исти начин као и човек на западу. Отуда потиче толика жеља да се у свакој ситуацији нагласи да смо секуларна држава и истакне магична формула која гласи да су црква и држава одвојене.

Страх од православне вере је заправо страх од духовног огледала; страх од виђења себе као бесмртног бића које треба да да одговор за своја животна дела.

Овај страх је једнако присутан код савременог обезбоженог света, као и код религијски опредељених мрзитеља православља: и западних и источних. Зато желе да униште оно што их плаши и тишти.

Управо због тог разлога западни свет не брине превише експанзија исламиста, као ни турски утицај у Европи. Пошто су се Турци у Европи појавили као пљачкаши са оријента, они су самим тим потпуно јасни крсташким умовима. Бомбаши-самоубице су секташки занесени људи, који стоје под потпуном контролом пљачкаша са истока. Ови последњи су, вероватно под потпуном контролом пљачкаша са запада, или, у најбољу руку, у партнерском односу са њима. Цариград у исламским рукама не брине ни једне ни друге.

Међутим, повратак Цариграда у руке православних итекако брине.

Уколико је пад Цариграда означио почетак нове епохе, епохе превласти запада, шта ће наговестити његов повратак под власт православних? Цариград нема само стратешки значај!

Цариград је симбол! Он је мост који спаја различите светове. Тај мост може бити мост безакоња, што од свог пада под Турке до данас сигурно представља, или мост победе Христове над тамом овога света. Западни хришћани и муслимани се заједно залажу да очувају садашње стање. Но да ли је то и Божји план?

Многи су прочитали пророчанство преподобног старца Пајсија о уништењу Турске од стране Русије и враћању Цариграда у руке Грка. После наглог заоштравања односа између Руса и Турака, ово пророчанство је добило актуелност и верујем да су га многи од нас неколико пута прочитали.

Но ја бих подсетио на једно веома старо пророчанство, многима непознато или заборављено, а које је написано убрзо после пада Цариграда. Оно је написано руком Нестора Искандара, који о себи сведочи да је био насилно преведен у ислам, а затим се вратио својој православној вери. Хроника коју је написао гласи Повест о заузимању Цариграда од стране безбожних Турака за време султана Мехмеда.

Пророчанство Нестора Искандра

Нестор тврди да је, заједно са турском војском, учествовао у освајању Цариграда. Ово његово сведочење је спорно пошто се многи његови наводи сукобе са историјским чињеницама. Међутим, сигурно је да је спис настао крајем XV или у првој половини XVI века. У нашој књижевности овај спис се појавио у преводу на српскословенски језик у склопу Студеничког цароставника 1575. године.

После препричане повести о освајању Цариграда, писац ове хронике каже следеће:

„…И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише:

‘Руски род са ранијим саздатељима све Измаилћане ће победити и Седмобрди град (тј. Цариград) добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.’“

Оволико је поменуто у преводу на српскословенски. На рускословенском оригиналу постоји још пар пасуса који ову тему разрађују, али сматрам да је и ово, сачувано на српском, довољно за нас.

Наведени текст је писан у време када Руси нису представљали никакву светску силу. Сигурно је настао пре времена Ивана Грозног, у чије време су Руси почели да излазе на светску позорницу као значајан чинилац. Настао је пре времена стварања руске патријаршије, што значи у време када Руси нису имали свест о својој духовној величини нити о Москви као о трећем Риму. То нам говори да ове речи нису написане у време кад је неко могао да сагледа будући успон Русије. Оно што је још интересантније, овај спис се позива на већ постојеће записано пророчанство за које не знамо колико је старо.

Да наведемо поново: „Јер пише: Руски род са ранијим….“.

Где пише?

Ове речи значе да је непосредно после пада Цариграда, или можда и пре, постојало записано пророчанство о руском ослобађању Цариграда, а на које се писац позива. Ранији саздатељи који се овде помињу вероватно су Грци, тј, потомци старих житеља Цариграда.

Ма колико да нам изгледа далеко и нестварно испуњење овог пророчанства, морамо да прихватимо да је историја људског рода увек била пуна неочекиваних обрта. Данашњи свет веома мало личи на онај од пре тридесет година, а скоро нимало на онај од пре сто. Како се људска историја ближи своме крају, време изгледа много краће, а промене чешће. Велико је питање у каквом ћемо свету живети кроз пар година. Без обзира на тежње цивилизација да будућност усмеравају у смеру који им одговара, Бог показује да делује у историји и немогуће чини могућим.

Шта бисмо могли да изнесемо као закључак?

Можда бисмо могли да закључимо да нас ово заборављено старо пророчанство упућује на то да је време владавине безбожних узурпатора у Цариграду дошло до свог краја? Можда и то да баш наша генерација може бити сведок новог догађаја који ће поново поделити историјске епохе?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Св. Софије, као некада давно, и осетити како је Христос спојио светове и разагнао таму безакоња огњем своје свепраштајуће љубави?

Можда?

Бог зна!

Свештеник Арсеније Арсенијевић

(Аутор је старешина Вазнесењске цркве у Београду)

Извор: standard.rs / Митрополија црногорско-приморска

 

Манжетна

 

Комплет "Видовданче"

 

 

Родитељи и деца

Селом је пролазио стари монах. Виде он како се син руга оцу, прекида га, затвара му уста и не даје му да говори, показује грубост, а најпосле и замахну да га удари - и уздахну монах горко.

Прође даље а тамо ћерка и мајка не могу да се сложе. И исто ругање. Мајка прича, а ћерка вришти и вређа је. Монах уздахну још горче.

Стигавши на гробље на крају села, ради помена покојнику, преплавише га сузе.

А на гробљу - момак или девојка, или млади мушкарци и жене, и сви под Крстом... Ови млади готово да нису ни живели на белом свету.

Али то није било изненађујуће за монаха. Он је знао да Пета Божја заповест гласи: "Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

И ако се с  пажњом то прочита, јасно се види да онај који не поштује, не уважава оца и мајку, не слуша их и груб је према њима, малтретира их и не брине о њима - тај осуђује себе на сваку муку, болест, па чак и прерану смрт.

На крају крајева, у Бога је истинита свака реч!

Како ко, али стари монах је за то добро знао. А сада је имао и тужни повод да се у то увери...

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

You are with me

Родитељ а не платиша

Крај је школске године и деца славе малу матуру (четврти разред). У продавницу обуће улази мајка са ћерком; жена тражи од продавачице балетанке за девојчицу, које би требало да обује за прославу.

- Ма какве балетанке, девојчице купују ципеле на платформу, то се сад тражи!... - убеђује је продавачица.

- Не знам колико да је тражено ја желим да моме детету купим балетанке - то је за њу! - одговара мајка самоуверено.

И продавачица, схвативши да јој је убеђивање узалудно, оде да удовољи жељи муштерије.

Матура је била и прошла и девојчица се вратила кући. Захвална, она прилази мајци, говорећи:

- Добро је, мама, што си ми купила балетанке; све моје другарице морале су да се изују и седе.

Причу према истинитом догађају за наравоученије записала причалица.

Тунел у Швајцарској

Како разликовати људе

Ученик једном упита Старца:

- Како да научим разликовати људе - коме да верујем а кога да се плашим?

- Најпре ћу ти рећи кога да се плашиш - рече Старац. - Чувај се лажне скромности! Када видиш неког ко се клања пред тобом, грли те и подилази ти добрим расположењем - тога се плаши највише!

- Зашто, Старче? - зачуди се ученик. - Објасни ми!

- Зато што је он први који ће те издати! - одговори Старац са уздахом.

- А коме да верујем? - упита ученик.

- Веруј оном ко ти не ласка већ ти говори истину каква год она била; такви људи ће ти први притећи у помоћ! - рече стари монах.

Искрена скромност је увек ненаметљива и тешко ју је наћи, али када се пронађе - она те никада неће издати.

Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Мрављи краљ

Окупили се мрави на пољани и почеше да размењују новости:

- Извесно сте чули да су нашем мрављем краљу министри донели нову златну круну!

- Да, да, а првом министру је краљ уручио нове награде!

- Новост је и ово: главном генералу је наш мрављи краљ уручио нови орден за нечувену победу над суседним мравињаком! Узгред, након ове мравље војне наш се трезор напунио!

- Да, велики су се догађаји десили у нашем моћном и славном царству! - закључише сабрани мрави.

У том тренутку они угледаше краља како трчи са свитом преплашених министара, који су сви у глас викали:

- У помоћ, поданици! Слон је наше мравље царство прекрио ђубривом!

Избегавајте сујету, јер је слична ђубриву на путу прекривеном прашином.

Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Прича о Царству Божијем

Неки Цар, спремајући се за кончину, реши да Царство преда у наследство сину. Позвавши га, отац му рече:

- Одлучио сам, сине мој, да те учиним својим наследником и да ти предам Царство. Али, са своје стране, дужан си да испуниш један услов. Нећеш сести на престо све док не нађеш себи жену - девојку прекрасну, разумну и добру. Тек после венчања постаћеш Цар.

Пође син да тражи себи невесту. Прошао је многа места у Царству свог оца. Најпосле, једног сунцем обасјаног дана сретне он дивну девицу. Допала му се, јер је била прекрасна, разумна и добра. И царевић је запроси.

Девојка му одговори:

- Пристајем да ти будем жена, али тражим најпре да испуниш три услова. Први је тај да изађеш на главни пут, скинеш са себе одећу и пузећи пређеш три врсте, пуштајући све који долазе и пролазе да те пљују и ударају по ногама. Други услов је: кад будеш допузао до града, трчи кроз три улице и пусти да те деца људска гађају камењем. А кад стигнеш до трга, ти стани насред њега и стој три дана, допуштајући људима да те вређају. Ако испуниш ова три услова, ја ћу ти бити жена.

Жалостан, царевић продужи путем. Међутим, њему у сусрет ишао је старац, који га упита:

- Зашто си тужан, младићу?

Ту му царевић исприча о Оцу, Царству, девојци, свадби и условима које треба да испуни.

Старац му узврати:

- Не тугуј, царевићу, већ гледај да испуниш невестине услове. И док будеш, наг, пузао по друму, а сав долазећи и одлазећи свет те буде пљувао и ударао по ногама, ти ћеш увидети такве грехе људске какве замислити ниси могао. А када будеш трчао по граду, док те буду гађали каменицама, ти ћеш осетити сву жестину окрутности деце људске. Стојећи три дана на тргу, док те буду вређали, познаћеш сву меру дуготрпљења Божијег. И кад то спознаш, тада ћеш моћи постати Цар у Царству твога оца.

Царевић послуша старца, изађе на друм, скиде са себе одећу и крену да пузи три врсте; а сав долазећи и пролазећи свет га је пљувао и батинао по ногама. И увиде царевић такве грехе људске о којима ни помислити није могао. Затим крену да трчи улицама града, а деца људска га гађаху каменицама. И осети младић сву жестину окрутности деце људске. Потом је стајао на тргу три дана, трпећи увреде људи. И познаде наследник сву меру дуготрпљења Божијег.

Након тога је уследила свадба, те прими наследник Царство свога оца. И поче да влада, а Царство и данас живи у срећи и радости.

Александр Корелов

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Слика: Прича о злим виноградарима (са интернета).

Опомена

Црквени тутор даровао је храму предиван свећњак са великом свећом од воска. У том му се јави Господ у облику старца, обећавши му, заузврат, да ће га у три наврата известити о смрти - пре него што напусти овај свет.

Обрадован тим речима, тутор настави да живи у раскоши и весељу, једући и пијући и о смрти не мислећи.

Прође неколико година. Његово тело више није могло да се носи са таквим животом: колена се савише, леђа погрбише. И он би принуђен да се ослони на штаке. Недуго затим изгуби вид, а потом и слух. Погрбљен, слеп и глув он и даље настави да живи непромишљено и луксузно као и раније.

Најпосле, јави му се Господ да га узме са овог света. Тутор је био узнемирен и смушен, и обрати се Господу замерајући Му што га није три пута известио као што је обећао.

На то га Господ прекори:

- Како? Нисам те обавестио? Зар те нисам ударио по коленима и леђима, због чега си се савио? Зар те нисам дотакао прстом по твојим очима па си сад слеп? На крају, нисам ли се дотакао твојих ушију да си оглувео? Дакле, све што сам ти обећао - испунио сам. Сад прими своје следовање.

Ако ти се нешто деси, нешто несвакидашње, схвати то као опомену. Озбиљна болест или каква несрећа - то је увек опомена Божија да човек не живи благоугодно.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Зашто нисмо срећни у љубави

Један младић није имао среће у љубави. На коју год би девојку наишао била је "погрешна". Једна је била ружна, друга глупа, трећа - пргава. Уморан од трагања за идеалом, младић одлучи да се за савет обрати мудрацу.

Након што је пажљиво саслушао момка, старац рече:

- Видим да имаш велики проблем. А реци ми како се односиш према својој мајци?

Младић се веома изненади.

- Зашто сад помињете мајку? Па не знам... Она ме често доводи до раздражљивости својим глупим питањима, досадном бригом, жалбама и мољењима. Али могу рећи да је волим.

Старац поћута, одмахну главом и настави беседу:

- Дакле, открићу ти једну важну тајну Љубави. Срећа настаје у твом драгоценом срцу. И семе твог благостања с Љубављу је засадила важна особа у твом животу. А то је - твоја мајка. И како се ти односиш према томе, тако ће се односити и према теби - све жене света. Јер мајка је - прва Љубав која те је брижно загрлила. Она је твоја прва слика жене.

Будеш ли љубио и поштовао своју мајку - научићеш да цениш и уважаваш све жене. И тада ћеш увидети како ће при сусрету са тобом девојка на твоје занимање одговорити благим погледом, нежним осмехом и лепом речју. Нећеш имати предрасуде против жена. Видећеш их истинито. Наш однос према родитељима - мерило је наше среће.

Младић се благодарно поклони мудроме старцу, а овај му даде још један савет:

- Тражи у животу девојку која воли и поштује свога оца!

Онај син, који поштује своју мајку, поштоваће и све друге жене. Он ће бити добар муж и отац и брижно ће се односити према својој жени.

Онај син, који не уважава своју мајку и груб је према њој, он ће се једнако лоше односити и према свим другим женама. Он ће бити лош муж и отац и неће поштовати и жалити своју жену.

Ако је отац нормалан човек, али се ћерка није научила да га поштује, од ње ће постати лоша жена.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Јуче кад био сам млад

живот је имао сладак укус

као киша на мом језику.

Задиркивао сам живот

као да је нека глупа игра

на начин

као што ноћни поветарац

задиркује пламен свеће

Хиљаде снова које сам сањао

и све сјајне ствари које сам планирао

увек сам градио, нажалост,

на разводњеном и живом песку.

Живео сам ноћу,

избегавајући светлост дана

и тек сад видим

како су године прошле.

Јуче, када био сам млад,

толико срећних песама

чекало је да буде испевано,

толико разузданих задовољстава

чекало је на мене

и толико боли

су моје заслепљене очи одбијале видети.

Тада сам тако брзо бежао од тога

а младост је на крају прошла.

Никад нисам престао размишљати

чему, заправо, служи живот

и сваки разговор,

којег се сад сећам,

тицао се само мене

и ничега другог.

Јуче је месец био плав,

сваки луди дан

доносио је нешто ново.

Користио сам своје чаробне године

као да су биле чаробни штапић

и никад нисам видео ту узалудност

и празнину изнад тога.

Љубавну игру коју сам играо

с бахатошћу и поносом

и сваки пламен који сам упалио

пребрзо, пребрзо је умро;

пријатеље које сам створио

сви су некако нестали

само сам ја остао

на позорници да завршим комад.

Постоји толико песама у мени

које неће бити испеване

осећам горки укус

суза на мом језику.

Дошло је време да платим

за јуче

кад био сам млад.