Српски Божић
Слика са интернета
Није Божић због дарова скупих,
већ да богат сиромаха срета,
а богат је који Бога има
и не служи кнезу овог света.
Божић није трпеза од меса,
нити да се пије и лумпује,
већ је Божић Сунце што се рађа -
Царство вечно с Њим се наслеђује.
Божић стиже да су браћа ближе,
завађени да се пред њим мире,
вук и јагње пред јасле да лежу,
добра дела земљом да се шире.
О Божићу весел`те се људи,
нек радосно поје Српство цело,
да сви виде како Христа славе
торжествено град и с њиме село!
Аутор: причалица Јелена Јергић
Празник очева
У сусрет Празнику очева из пера сестре Снежане Раките изишли су стихови које је у ноте претворила сестра Тамара Пајкановић. Предвођена њеном диригентском руком песму, својим анђеоским гласовима, изводе деца црквеног дечијег хора ''Благослов'' из Сремске Митровице. После песме посвећене светој браћи Ћирилу и Методију, представљене на нашем сајту, песма у част Празника очева наставак је узвишеног црквеног музичког стваралаштва, за које смо добили ексклузивно право аутора да га представимо посетиоцима нашег сајта.
Најлепши поклон
Драга моја децо, сва деца воле поклоне. Добијају их на свој празник, али и на друге велике празнике, нарочито за Нову годину. Како ли тај дан ишчекују деца! Светог Василија, тога великог оца и учитеља Цркве, замишљају натовареног поклонима, спремног да их дели деци из руку оца, мајке, баке и других блиских рођака. Мноштво поклона, који вреде милионе и милијарде. Лопте, бициклови, аутићи, бродићи, лутке, слаткиши, нова одећа, златни украси, сатови и друго.
Дакле, које је то дете што ће за Нову годину добити највећи поклон? А који је по вама највећи поклон? Но, пре него што то утврдимо, да погледамо чиме су то једно Дете даривали неки мудри људи.
***
На Бадње вече, у песмама које певају деца док обилазе куће у ноћи пре Божића, Христос се хвали и слави као „Цар света“. Заиста је Христос истинити Цар целог света! Али Цар потпуно другачији од свих других царева и владара. Цареви се рађају у палатама, које сјаје од раскоши. Али Христос се није родио у таквим палатама. Родио се, као што знате, у једној влажној штали, где су једино чисто место биле јасле и слама, оно место где чобани стављају зими суву траву да животиње једу. Таква слама постала је случајна колевка у коју је малог Христа ставила његова мајка Богородица.
Ко је, видећи Христа на слами међу животињама, могао да замисли да је то одојче „Цар света“? Да су то знали, да ли би било оних који не би дошли да се поклоне, те да и сами, по угледу на старо доба када су се приносили дарови новорођеном цару, принесу своје поклоне?
Христос, када се родио, био је непознат старом идолопоклоничком свету. Па ипак, у једној земљи која је била хиљадама километара далеко од те штале, неки људи су сазнали да је рођен Христос. То су били мудраци о којима говори еванђелист Матеј. Њихова имена не наводи Еванђеље, али сагласно са старим предањем звали су се: Гаспар, Мелхиор и Валтазар.
Овде би требало дати једно објашњење: ти мудраци нису били као данашњи врачеви и врачаре, који, уз помоћ разних сатанских средстава, варају и искоришћавају безумне људе, говорећи им њихову „судбину“. Не! Мудраци о којима говори еванђелист Матеј су били људи науке и мудрости. Ти мудраци, астрономи из Персије, видевши на небу једну необичну звезду, сагласно са старим пророчанством протумачили су то као знак који их обавештава да је рођен Спаситељ света. У њима се родила жеља да оду и да Му се поклоне. Са звездом као водичем кренули су и, након дугог путовања, које је трајало месецима, стигли су у Јерусалим. Отишли су у Витлејем, пронашли Христа, отворили своје поклоне и принели Цару света вредне дарове: „злато, тамјан и смирну“ (Матеј. 2,11).
***
Дар Христу принели су мудраци. Поклоне Христу треба да принесемо и ми људи 20-тог века, сви без изузетка: мушкарци, жене па и мала деца. Али какве поклоне? Сребро? Злато? Дијаманте? Драго камење? Не! Нешто друго, далеко узвишеније од тих поклона, можемо принети Христу. Да се изразим боље: Христу нису потребни поклони, јер је цео материјални свет Његов. Он нама дарује један поклон и тражи да ми тај поклон примимо.
Христос даје сваком од нас дар од непроцењиве вредности. Примимо ли га, Христос ће се обрадовати. Добровољно примање овог дара нашом вољом је за Христа најважнији поклон Њему од нас. Поклон Христос, у замену - ми. Можда се то што говоримо о поклону и замени за поклон чини тешко и неразумљиво? Навешћемо један пример, да све буде јасније.
Било једно дете, које се родило у веома богатој кући. Родитељи су га послали на студије, јер је био веома паметан и напредовао је са словима. Када се стаде ближити његов имендан, родитељи га упиташе какав поклон жели за свој празник. Он је одговорио:
- Не желим да ми поклоните ништа друго изузев једне књиге...
На питање коју књигу жели, дечачић је одговорио:
- Еванђеље...
У оно време књиге су биле прескупе, зато што их нису штампале машине, већ су преписиване руком по танкој кожи. Родитељи, који су волели Јована – тако је било његово име, поручили су књигу. Када је Еванђеље исписано и када су га предали Јовану, његова радост је била неописива. Било је то као да је у своје руке примио најдрагоценији поклон.
Од онога дана, Еванђеље је било његов нераздвојни пратилац. Читао га је и настојао је да испуњава прочитано. Читао га је као мали, а касније и као младић. Читао га је у тешким часовима. Увек га је читао. То је била књига која га је водила, тешила и снажила до краја његовог живота. Уколико неко жели више детаља, нека прочита житије светог Јована Кушчника, који се слави 15./28. јануара.
***
Драга моја децо! Александар Велики је од свих писаца ценио Хомера, а његову књигу је држао под јастуком и читао је сваки дан ради поуке и надахнућа. Међутим, шта је Хомер или било који други писац старог и новог света пред Еванђељем? Пред њим, све књиге света су као каменчићи спрам дијаманта. Као што је рекао неки мудрац: Еванђеље је најважнији поклон који је икада дат свету. Поклон неба - нашој грешној земљи. Сунце, које распршује мрак и осветљава земљу.
Тај поклон и ми препоручујемо сада на крају старе и на почетку Нове године. Препоручујемо га свој деци наших верских школа. Христос приноси сваком детету тај поклон. Мала је и незнатна његова цена, али његов садржај има непроценљиву вредност.
Свако дете нека га узме и нека каже:
- Христе, хвала ти за овај драгоцени поклон! Од сада, и као дете, па све док растем, или ми коса побели, све до смрти - имаћу Еванђеље као свога верног пратиоца. Од свих књига, њега ћу волети највише, читаћу га, и прочитано испуњавати.
Дете моје!
Дајеш ли то обећање Христу? То твоје обећање ће бити најважнији поклон који ћеш Христу дати. Поклон узвишенији од дарова које су принели мудраци: злато, тамјан и смирну. Поклон - у замену за поклон.
С љубављу,
ваш духовни отац
епископ Августинос Кандиотис
Лествица
Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.
Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.
Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.
Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао-цеу, учитељу и пророку народа свог!
Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изаћи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!
Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!
Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора отцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!
Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!
Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.
Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.
Умиј се и опери се; осветли се и у светлост обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.
И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.
Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.
Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје стварност.
Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.
Свети Владика Николај
„Молитве на језеру“
Срби или Раси?
The Brutal Truth About Today’s World
Натпис
Слика са интернета
На стени стоји натпис...
Када богат чита овај натпис – он плаче, кад чита сиромах – он се радује.
Кад читају заљубљени – они почну да цене сваки заједно проведени тренутак.
А на стени пише:
„Све је пролазно.“
Са руског, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Бескрај
Понекад ми се учини да ми беже под ногама путеви и даљине. И кадгод ми се догоди да доспем у далеко, и станем насред њега и мислим: коначно, ево ме; ако подигнем очи, видим да свако најдаље има своје још даље.
Можда је то и срећа. Можда имам у себи нешто дуже од крајева.
Можда имам у себи толико много света, да се никада, нигде неће моћи завршити.
Није реч о животу, него о његовом дејству. Јер неке ствари се не могу сазнати само очима.
Постоје у мени многа, невероватна чула. Чула воде и ваздуха, метала, икре, семења...
Они који ме срећу, мисле да ја то путујем.
А не путујем ја.
То бескрај по мени хода.
Мирослав Антић
Прозор Овертона
Никољдан
Ноћ је мирна, свет већ спава,
сат и поноћ откуцава,
само једна глава Света
по сагу се белом шета.
Седину му краси митра,
нечујна му чизма хитра,
мантија га свег покрива,
на леђима врећу скрива.
Кроз оџаке не улази,
већ сигурном ногом гази
и с прозора чељад гледа
али сам се видет` не да.
Он овчице обилази,
у домове Духа слази,
где се окна сузом мију,
добра дела ћутњом крију,
где је темељ од трпљења,
и кров саздан од смирења,
реч молитве кључ је брави,
а у врту Бог се слави.
Те храмове Светац тражи,
посећује, надом снажи
и дарове деци дели
да у вери буду цели.
Дели, дели ал` и мери,
да се нико не замери,
већ у оном што га снађе
свако Христа да пронађе.
Притом пажњу свуда плени
у руци му штап дрвени,
поучава, лечи њиме,
Николај је Свецу име.
Аутор: причалица Јелена Јергић
Уместо тебе стоји Свети Николај
Биле су то најтеже године грађанског рата. В.П. – тада млада девојка – је стајала у врту поред своје куће, И њу је нишанио један сељак (тада су се по целој Русији земљорадници расправљали са локалним становништвом). Девојка је са трепетом стезала руке на грудима и са великом вером и надом усрдно говорила:
- Оче, Свети Христов Николаје, помози, заштити!
И шта се десило? Сељак је бацио оружје у страну и говорио:
- Сада иди куда хоћеш и не излази ми на очи.
Девојка је отрчала кући, узела неке ствари, отрчала на станицу и отпутовала у Москву. Тамо су јој рођаци помогли да нађе посао.
Прошло је неколико година. Једном је неко звонио на врата. Суседи су отворили – на вратима је стајао мршав сеоски мушкарац, који се сав тресао. Питао је да ли ту живи В.П. Одговорили су му да је ту. Звали су је да изађе.
Када је изашла, тај човек јој се бацио пред ноге и кроз плач је почео да је моли за опроштај. Она се узнемирила, није знала шта да ради, и почела је да га подиже, говорећи да га не познаје.
- Мати В.П., зар ме не познајеш? Ја сам онај исти који је хтео да те убије. Подигао сам оружје, и нанишанио – и одједном видим да уместо тебе стоји Свети Николај. На њега нисам могао да пуцам.
И опет јој се бацио пред ноге.
- Ево колико времена сам туговао због тога и одлучио да те пронађем. Дошао сам пешке из села.
Она га је увела у собу, умирила, и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у чисто.
Рекао јој је да сада може мирно да умре. Одмах је изгубио снагу и легао. Она је позвала свештеника. Земљорадник се исповедио и причестио. Кроз неколико дана је мирно отишао Господу. Како је она само плакала за њим...
Из књиге „Молите, и биће вам дато“
Две драгоцености
Питали су једну мудру старицу:
- Бакице! Ти си живела тешким животом, а душом си млађа од свих нас. У чему је твоја тајна?
– Да, мили моји. Све добро које сам чинила записивала сам у свом срцу, а све лоше – на води. Да сам чинила супротно, моје срце би било у страшним ожиљцима, а овако је – миомирисни рај. Бог нам је дао две драгоцене способности: памћење и заборав. Када чинимо добро, захвалност захтева да га памтимо, а када чинимо зло, љубав нас подстиче на заборав.
У слободном преводу са руског са блог и причољупце превела причалица.