Хеклана женска беретка
Син и слуга
Један судија муслиман позове у госте православног Аву који се подвизавао у близини. Послуживши га јелом, муслиман рече:
- Кажи ми, мудри човече, ја сам судија, али и муслиман и трудим се да живим по законима. Судим поштено, не узимам мито, храним сиромашне, молим се, држим пост. Испуњавам Алахову вољу у свему. Зар ја заиста нећу наследити Царство?
Ава му одговори:
- Кажи ми, поштовани, имаш ли деце?
– Имам – узврати судија.
– А имаш ли слуге?
– Дакако, имам и слуге!
– А реци ми, ко те више слуша: слуге или деца? – упита старац.
– Слуге, слуге ме више слушају, послушни су ми у свакој речи. У свему гледају да ми угоде. Док се деца често противе, не слушају шта им говорим, својевољна су – одговори судија.
– А реци ми, кад умреш, коме ћеш оставити сва своја добра, деци или слугама?
– Деци, наравно! – узвикну судија.
– Тако је и са Царством. Ти можеш бити идеални слуга, но наследство остаје сину. А усиновљење долази кроз Исуса Христа.
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Бог и научник
Умре неки уважени научник и његова се душа престави пред Богом. Удивљен количином и дубином свога знања, научник се дрско обрати Творцу:
- Ми, људи науке, дошли смо до закључка да нам Ти више ниси потребан! Нама су познате све тајне и знања које и Теби самом: умемо да пресадимо срце и друге органе, умемо да клонирамо људе, да стварамо нове врсте биљака и животиња... Једном речју, ми можемо да чинимо све оно што се до сада сматрало чудом и приписивало се Твојој мудрости и свемоћи.
Господ стрпљиво саслуша самодопадљиву говоранцију умишљеног научника и, кад овај умукну, предложи следеће:
- Добро! Да бисмо проверили то да ли је Мени нужно човечанство или не, предлажем такмичење у стваралаштву.
– Одлично! – прихвати научник. – Шта желиш да урадим?
– Вратимо се на почетак историје и стварање првог човека, Адама.
– Прекрасно! – узвикну научник и саже се да рукама покупи прашину.
– Не тако брзо! – устави га Творац. – Ти користи свој прах, не овај који сам Ја створио!
Многи људи, у својој затуцаности, не примећују ту очигледну чињеницу да научне књиге и чланци почињу са „другом главом“ – са настајањем појава у природи! А „Прва глава“, која расветљава како је свет настао – изостаје!
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Дан победе - Васкрс и Свети Георгије Победоносац
Дан победе над фашизмом пао је на Празник Светог Георгија Победоносца када је, по календару, празнован и Васкрс!
Наследники 2015.
Од режисера филмова „Свештеник“, „1612 – Хроника
смутног времена“ и серије „Достојевски“ стиже нам ново филмско
остварење, које се, такође, бави историјским и религиозним темама.
„Наследници“ је ток-шоу емисија у којој јавне личности и експерти
расправљају о прошлости и садашњости. Наизглед сасвим уобичајено снимање
претвориће се у нешто сасвим друго оног тренутка кад водитељ сазна да се емисије укида. Схвативши да нема шта да изгуби, он у
наставку покушава да разобличи цркву, власт и своје госте. Да ли ће и
успети?
Заиста, филм над којим се дуго остаје замишљен. Режисер не даје
одговоре, оставља сваком гледаоцу да их пронађе за себе. Али шта нам
разоткрива?
За тему овог филма и ток-шоу емисије он је изабрао утицај Светог Сергија
Радоњешког у данима прошлим као и његову важност за дане садашње и
будуће. (Код нас би то могао да буде лик Светог Саве на исти начин.) А
као госте довео је јавне личности, тзв. "хероје" наше данашњице: квази
историчар, који своје радове објављује у виртуелном свету, патриота који
проживљава личну драму, политиколог коме ништа није свето, оперска
певачица у лику каквог канаринца, двојицу разбојника (један се каје,
други не), лекар, и водитељ, либерал, сав окренут западним вредностима, а
насупрот њих стоји монах.
Време диносауруса или Светог Сергија Радоњешког, које изабрати?
Филм можете скинути са сајта Руски филм
Хлеб живота
Када је почетком века почела да се гради црква Лазарица у нашем граду, а изливена је била тек прва плоча, окуписмо се нас неколико на Видовдан. Како није било ниједног зида на храму, посматрали смо свет око нас. Једва се чула служба од звукова аутомобила, трактора, вике и галаме. На крају литургије прота је одржао пригодну беседу у којој се обратио нама присутнима, рекавши како је на нама да бранимо Србију и отето Косово. У том тренутку погледах чудну војску: старци, неколико жена са малом децом и инвалиди. „Зар је то војска?“, помислих. Али како време одмиче све више се уверавам да то и није далеко од истине. Али у ком смислу? У оном једином: да само Давид може ићи против Голијата, јер се сила Божија у немоћи познаје.
Телесна снага је често слуга гордости. Ми, тренутно, живимо у таквом времену где нам је гордељивост мера. Међутим, Господ се гордима супроти. Он тражи оне који желе да узрастају у духу. А Срби су само онда јаки кад треба да испуне Божју вољу. Зато је толико искушења у које западамо, јер се уздамо у себе а не у Бога. Но, и поред тога, Господ нас не оставља. И, ако се добро загледамо, видећемо да се пројављује у најнеобичнијим примерима.
На Велики Четвртак дошла нам је родбина из Бачке у посету. Међу њима су дечак Давид и девојчица Софија. Обоје иду на веронауку.
Софија, која има седам година, испричала ми је причу о васкрслом Лазару да сам се одушевила са колико пажње и детаља.
О Давиду сам писала и пре. Сада је осми разред. Он је дете при чијем доласку на овај свет беше много компликација, али је преживео захваљујући молитвама Преподобног Тадеја Витовничког. Међутим, као последица остала је неподношљивост на глутен (целијакија). Хлеб, који сви ми употребљавамо, за њега је забрањена храна.
Но, радост сусрета беше увеличана тиме што су деца била врло причљива. Обоје играју у КУД „Абрашевић“, имају исту вероучитељицу и наставницу енглеског. Софија је први разред и највише воли енглески језик (научила је већ и латиницу), а Давид је одликаш који не воли језике и математику, иако из математике има четворку. Хемија, географија, физика, веронаука – омиљени су му предмети. А из техничког иде у Ниш на такмичење. Дакле, било је много тема за причање, па ипак он сам је некако издвојио једну о којој је желео са мном да прича; било је то Православље. Чак и пре него што ће доћи код нас у посету мојима су рекли како Давид стално пита за мене, јер је о мени слушао преко његове мајке. А то наше разговарање није било нимало дечије. Нисам имала представу колико је ово дете зрело за своје године.
На почетку разговора, почео је да поставља нека питања у којима се баш нисам снашла, да би ми на то његова мајка рекла овако:
- Не обраћај пажњу. Сви његови наставници долазе неприпремљени на час!
Ово нас је све насмејало, а мајка, да би појаснила какав је њен син, исприча нам његову најновију догодовштину.
Имали су час географије, мислим, и наставник им је показивао неку стену за коју је тврдио да је стара око 500 000 година. Давид је одмах реаговао.
– Како знате да је толико стара?
– Имаш податак на интернету, па погледај – узврати стручно наставник.
– На интернету?! Какав Вам је то доказ? Ја желим праве чињенице! – изјави Давид без колебања.
И без обзира који предмет да је у питању, кад се појави нејасноћа, он храбро иступа да тражи појашњење.
Али није само школско градиво предмет његовог интересовања, већ и дневне политичке и друштвене теме. Уочила сам и да га избори занимају, али се у школи догодило још нешто што ми је сам испричао.
Имали су контролни из једног предмета (можда баш математике) и наставник им је поделио задатке исписане латиницом. Добивши свој лист, он је рекао наставнику да не жели да га пише. На питање наставника због чега, Давид је рекао:
- По Уставу Републике Србије ви сте дужни да пишете ћирилицом, а како је контролни на латиници то ја не желим да га пишем!
По давању оваквог објашњења наставник га је послао моментално код директорице. Али директорица га је добро знала и, како Давид каже, обожава га, те чим га је угледала, упита:
- Давиде, шта је сад било?
Он јој исприча случај, након чега је наставник морао да контролни испише ћирилицом како би га и Давид урадио.
Занемела сам пред његовом храброшћу и слободом, где он, очигледно, Права детета тумачи на правилан начин и не стиди се да их употреби на добро многих. Јер овим иступањем он показује како се брани народ, држава, Устав! Многи одрасли могу да му позавиде. Али он је дете које се не храни пшеничним хлебом, попут нас, већ небесним, оним јединим који је извор вечном Животу. То показује и доказује да Свето причешће није обичан хлеб и вино, већ заиста Тело и Крв Христова: „...који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.“ (Јн. 6,51).
Примери из Светог писма не застаревају. Све записано говори о нама исто онако као и о онима пре нас и после нас. Зар ово није прича о Давиду и Голијату?
У Старом завету ниједно име није без значења. Ми то превиђамо. А требало би да поступамо по примеру Александра Великог, који је, чувши за кукавичлук једног свог имењака, рекао овом следеће:
- Пријатељу, или мењај име или понашање!
(Након издаје Вука на Косову ником од потомака није се давало његово име у наследство.)
Вреди размишљања, зар не?
Христос васкрсе!
За блог и причољупце, свима нама на наравоученије, записала причалица.
Недеља
Недеља – дан Христова Воскресенија
Христос Воскресе!
дан Христове победе
Христос победи!
дан Христове славе
Христос се прослави!
дан Христовог торжества
Христос торжествује!
дан пораза смрти
живот засија!
дан радости материнске
Богомати сузе убриса!
дан весеља дечјег
Пријатељ деце Воскресе!
дан вечних видика
Отворимо очи и видимо!
дан задовољења правде
Јача правда од неправде!
дан откривења истине
Заблиста се истина у тами!
дан познања божанства Христова
Бог се у Христу јави!
дан објаве људског порекла
Божија смо деца!
дан јављања анђела
Браћа смо анђелима!
дан откључања тајне
Небо нам је отаџбина!
дан славе љубави
Љубав јача од смрти!
дан васкрсења из мртвих!
Живе су сестре умрле.
Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего.
– Васкрсао је Бог и расточени су врази Његови.
Свети владика Николај Велимировић (Седмоднев)
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Чудно завештање оца
Слика са интернета
У једног верујућег човека био је неверујући син. Отац је много патио јер му није полазило за руком да усади у момка веру. Осетивши да му се ближи смрт, он позва сина.
– Испуни ми једну молбу!
– Какву, оче?
– Када умрем, ти посећуј ову собу четрдесет дана по петнаест минута.
– А шта треба да радим за то време?
– Ништа. Само седи. Сваки дан не мање од петнаест минута.
Сахрани син оца и учини му по вољи: посећивао је његову собу, седећи у њој. Када се навршило четрдесет дана, младић сам пође у цркву и отада постаде дубоко верујући.
Тек много година касније он је схватио колико је мудро било очево завештање. Отац је разумео да млади имају сувише брз ритам живота, горду сујету и не промишљају о вечном: о смислу живота, својој души, бесмртности, Богу. Но, зауставе ли се и остану ли у тишини – чуће куцање Господа у срцу.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Силазак Благодатног огња у Јерусалиму 2016. године
Страшни суд над Богом
Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.
У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?
Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?
Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?
Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, „Јад всесмехливиј“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.
Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?
Крст – најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?
Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету …
Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.
Преподобни ЈУСТИН Ћелијски
(Одломак из беседе на Велики петак, изговорене у карловачком патријаршијском храму 1924.)
Вечера Господња
Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојена где је мржња.
(Прич. 15,17)
Једаред позва Васкрсли Христос код Себе неког човека и рече:
- Дај ми извештај о делима својим.
Човек, поклонивши се Господу Славе, одговори:
- Владико Христе! Благодарим Ти на томе што си ме, приликом стварања, обдарио многим талантима. Од младости сам посматрао људе у послу и увидео сам да је најбоље за човека да се свим силама труди да прибави себи богатство. Дошавши до тог сазнања, употребио сам све своје способности на то да зарадим што више новца, и Ти си ме благословио успехом у свим пословима...
Спремајући се за сусрет са Тобом, подигао сам сав новац са банковских рачуна и напунио њиме читав воз и довезао га Теби: Ти све видиш и знаш, ено га стоји на споредном колосеку, на месту где је пре њега стајао оклопни воз, који је нешто раније померен.
Христос га пажљиво саслуша, па узврати:
- Реци, чије је изображење на новчаницама које си довезао?
– Абрахама Линколна, Господе!
– Одвези новац на гроб Абрахама Линколна и подели га сваком ко има потребу за резаним папиром. Након тога ћу разговарати са тобом. Јер да си донео мирођије или першуна, Марта би их донела за наш сто и справила салату. Та „зелен“ коју си ти донео у нас се не служи...
Причу са руској је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Погорелци
У време страшне олује задесио се код неке удовице монах. Она га дочека набусито: сакрила је јело, на једвите јаде му је отворила врата, а ни ватру није подложила како би се несрећник осушио.
Но, он ће њој рећи:
- Дошле су нам жртве пожара, ничега немају. Помози, добра жено, подај одело или капут, они ће се за тебе Богу молити!
Међутим, у удовице се стисло срце.
– Како да дам ново одело? Мени је и старог жао. И стари капут може да ми устреба.
Али монах није одустајао. Покушавао је да је приволи лепим речима, затим се позивао на њену савест, али све узалуд. Ипак, на крају му она донесе стари похабани капут.
Старац јој се поклони до земље и пође у суседну кућу.
У њој је такође живела удовица, само што је њено срце било добро. Како чу за страдале од пожара, она претури ормане и сандуке, и накупи хрпу ствари за невољнике.
И њој се монах поклони и оде.
А те ноћи гром удари у кров куће прве удовице и сви се разбежаше пред пожаром који никог није поштедео.
Шта да се ради? Сви пођоше манастиру.
У том угледаше монаха како им прилази. Првој удовици он даде стари похабани капут, а другој – хрпу ствари.
– Изволите, погорелци, ваше ствари; шта сте спасили – ваше је.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Молитва у свему помаже
Једне године путовао сам ноћним возом из Скопља у Косовску Митровицу. У возу сам се први пут упознао са Ристом Ковачевићем, вишим саветником ложионице у Мостару. Скоро целу ноћ провели смо у разговору, управо он је причао, а ја сам слушао. Тврдио је, да све што је постигао добро у животу, постигао је молитвом.
- Сви говоре да верују у Бога, али мало ко се моли Богу. А вера без молитве не вреди ништа - рече Ристо.
И тада ми исприча много, много, од чега сам ја забележио неколико значајнијих догађаја.
- Имам двајестину дрвета кајсија око куће. Године 1936. ни у кога у Мостару не роде кајсије, осим у мене. Једна була добијала је понекад до 60. 000 динара за кајсије из свог воћњака, а те године није добила ни динар. Ми извозимо кајсије за приморје и друге крајеве. Сав се Мостар чудио како то да само Ристине кајсије те године роде. Те дође поп, мој познаник и упита ме: „Да нијеси заљевао?“ „А ђе ћу заљевати, Божији човече? А да ти истину речем, попе, јесам вала заљевао, али не водом, него ево овако: неколико пута устајао сам у зору, ужижао кадионицу и кадио по воћу молећи се Богу. То је једино што сам ја чинио више неголи други Мостарци. Па бива, ето, Бог видео па дао“.
Свети Владика Николај
Обавите своју хришћанску дужност и:
Гласајте за повратак Светог Саве
Молитва у метежу
Православни сликар Павел Рыженко
Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летиmo.
Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита:
- Оче, ко те научи да се молиш без престанка?
А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара:
- Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони.
Гост онда рече:
- Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно.
Овај му исприча следећу причу:
- Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назначио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.
Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА