Загонетка
Богојављење 2013.
Господ нам увек говори језиком љубави а притом никога не сили на Љубав. Многи свети оци и духоносни старци, по питању Страшног суда, говорили су да он уопште неће сличити нашем овоземаљском поимању суђења, нити ће трајати дуже од тренутка. Све ће се догодити готово у секунди, како је речено у Светом писму: поделиће се јарци и овце. Ко год је на земљи узрастао у Љубави, тај ће радосно поћи Христу у сусрет, а сваки који се од Христа скривао и стидео Га се, неће моћи да му се приближи; као по оној народној: „Ко се сунца крије, боље да га није.“. Дакле, не Господ, него ми сами можемо себе удаљити од Љубави која никад не умире. Тако имате људе којима, ма колико пружали руку, они не само да је неће прихватити, већ ће је и ујести. Без обзира што нас исто сунце греје, некоме топлота, светлост и животодавност пријају, док други на све то окрећу леђа. Зато се и каже да је највећа мука у паклу та што нико ником неће видети лице – сви ће бити окренути леђима.
Господ је имао љубави и према Јуди. За све време, док је боравио на земљи и био са Јудом, Он му је указивао на то да зна за његове намере и ниједном Га није прекорео. А у ноћи издајства није Га издао само Јуда, већ су се и други ученици разбежали; Петар Га се одрекао чак три пута. Али је Господ примио Петрово покајање, које је, неизоставно, желео и од Јуде. Али овај, и поред свих чуда која је заједно са другима чинио у име Христово, није, услед гордељивости, веровао да је Љубав Божје име. И уместо да изабере Живот, он радије себе одводи у вечну таму.
Како он, тако и многи други; како јуче – тако и данас. Колико милиона људи одлазе у Јерусалим за време Васкрса и поред очигледног чуда које се дешава не могу да поверују у Христа, нити да појме разлог његовог оваплоћења, распећа и васкрсења, нити да раздвоје заблуду од Истине. Једном приликом чух неког да рече како је мислио да је Истина неприкосновена и кад неком кажеш очигледну Истину, он неизоставно неће изразити сумњу у то. А онда је од једног пушача узео кутију цигарета на којој је писало да пушење угрожава здравље. Тек тада је разумео да не желе сви да служе Истини. Разлога има сигурно више него самих људи, али не желим сад улазити у детаље већ ми је наум да приповедим о догађају који се збио о Богојављењу 2013. године у мом граду.
То је била година уснућа моје мајке, али то се десило у октобру. Међутим, Господ је дао, слава Му и милост, да мајка, пре него што се упокоји, буде и сама сведок чуда које потврђује да је Православље вера Љубави. Она је имала веру, али је бунило понекад шта бива са другим људима и верама. Но, ево како је Господ и ову колебљиву овчицу увео у тор.
Дакле, на Богојављење 2013. године, два свештеника – православни и гркокатолички, са исте водоводне мреже су пунили тог јутра бурад са водом, која ће, након службе, бити освештана и подељена верницима. Ми смо из храма донели флашу са богојављенском водицом и њоме већ попрскали и кућу, кад негде после ручка стиже мамина другарица, иначе гркокатолкиња. Између нас је заиста дугогодишње пријатељство и поштовање. А жена је дошла да нам покаже њихову водицу, те још упита да нам попрска мало кућу. Мајка је за тренутак остала без речи, док сам ја рекла: „Не!“. Она није инсистирала, већ је понудила мајци да помирише њихову освештану воду. Вода је смрдела! Свима верницима гркокатоличке цркве (која је у унији са папом) је смрдела и сви су тражили разлоге због чега им вода смрди. Хлор је био највећи кривац, на шта сам ја узвратила да то не може бити разлог, будући да је вода у нашем бурету из истог водовода као и њихова. Жена је ућутала, а потом прешла и на друге теме.
Кад је отишла, упитах мајку:
- Да ли сад разумеш, мама? Иста је вода, али је друга вера.
Да, мајка је разумела.
Још само да Срби, који, уместо своје храмовне славе, прослављају гркокатоличку, појме и разумеју оно што нам је остало од светих отаца: „Туђе нећемо, своје чувајмо.“.
Бог се јави!
Ваистину се јави!
Коњ и мазга
У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и мазга, коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади. Једаред, усуди се мазга па рече коњу:
- Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим*. Али ипак не знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли да са мном коју проговориш. Зашто се тако поносиш?
Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:
- На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.
- Тако је - одговори мазга и уздахну.
Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:
- А откуда теби тај крст на леђима?
- То је спомен из старих времена - одврати мазга скромно.
- А какав је то спомен?
- Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.
Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа питома скромност.
*) Барабарити се - равнати се, упоређивати се, мерити се
Јован Јовановић Змај
Свети Серафим Саровски
Аманет
Новогодишња посланица
Новогодишња посланица Епископа сремског Г. Василија
ВАСИЛИЈЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП
СРЕМСКИ ШАЉЕ СВОЈ ОЧИНСКИ БЛАГОСЛОВ И ПОЗДРАВ СВЕМУ СВОМЕ КЛИРУ
И БЛАГОЧЕСТИВОМ НАРОДУ СРПСКОМ, СТАРЕШИНАМА НАШИХ СЛАВНИХ МАНАСТИРА, СЕСТРИНСТВУ И БРАТСТВУ И СВОЈ ДЕЦИ НАШОЈ ПОЗДРАВЉЕ!
Богољубива браћо у Христу и верна чеда у Православљу,
Честитамо вам Ново, 2016. лето Господње и празник Светог Василија Великог.
Налазимо се у попразнинству најрадоснијег празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, слављеног чудесном песмом, поклицима и поздравима: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Нека витлејемски жар радости затрепери и у срцима деце Светог Саве.
„Када је дошла пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, који се роди од жене . . . да ми људи примимо усиновљење.“ (Гал. 4, 4–5)
Рођењем Сина Божијег испунило се време за сваког човека и сваког дана и сваког часа људи примају „усиновљење“, због чега је сваки дан постао „најпогодније време“ и „дан спасења“.
Еванђеље је радосна вест – благовест – вере и наде на спасење, у вечни живот, који је Бог, Својим актом Рођења, донео човечанству.
„… Учинио си га (човека) мало мањим од анђела и славом и чашћу си га овенчао… поставио си га господарем над делима руку својих и све си метнуо под ноге његове.“ (Пс. 8, 4–5)
Приђите, децо српска, у овом свечаном моменту, Христу Богомладенцу. Он је бистрина ваших очију, топлота вашег погледа. Он је радост вашег детињства ; Он невидљиво живи у вама, као искра у камену, и даје живот свему.
Празници које ових дана славимо представљају временски период, који нас опомиње да је прошла година – једно неповратно време нашег живота, као и да долази ишчекивана будућност, да би је искористили мудро, припремајући се за вечност.
Данас славимо нашу, православну Нову годину. Налазимо се на духовној смотри своје савести и својих поступака, достигнућа и пропуста, успеха и недостатака. Било би корисно да са старом годином одбацимо старе рђаве навике, старе пороке и грехе. Да се обучемо у свеоружје истине и правде, љубави и праштања.
По милости Божијој и благодатном дару Духа Светог, у предстојећој 2016. години, Епархија сремска литургијски и молитвено обележиће ТРИ велика јубилеја живота и мисије светородне породице Бранковића, на челу са Светом Ангелином Крушедолском.
По упокојењу ових великана, манастир Крушедол је постао својеврсан реликвијар Светих моштију, Нови Јерусалим богом изабраног српског народа. Правилно ценећи историјски и духовни значај Светих деспота сремских, позивамо вас да прикладно и торжествено обележите:
1.) 530. годишњицу од доласка Свете Породице у Срем, 1486. године.
2.) 500. годишњицу блаженог уснућа Светог Владике Максима, 1516. године.
3.) 300. годишњицу спаљивања моштију Светих Бранковића од стране Турака, 1716. године.
Све ово јесу Богом дани и благословени поводи за организацију благодарног ходочашћа, са моштима Мајке Ангелине, која ће тако поново обићи свој Срем и учинити једну духовну смотру православних Срба у Срему.
Ово је јединствени црквено-народни збор у Епархији сремској, али и позив на свенародно јединство, кроз богољубље и човекољубље, у љубави према Богу и ближњима, и моралну обнову у светотајинском животу Цркве Христове.
Чудотворна моћ моштију крушедолских Светих надалеко се рашчула. Упорно се набрајају болести и исцељења, невоље и избављења приписивана Њиховом небеском заступништву.
Кроз и најмању честицу моштију Светитеља, присутна је благодат Духа Светог, која им даје чудотворну моћ, изливши се на верни народ.
Нетљене мошти последњих српских деспота представљају за наше вернике највећу светињу, од које, свакако, очекујемо небеску заштиту.
“Из Моштију твојих, гробница свехвална
Истаче исцељење онима што јој Са вером приступају,
И блажена твоја душа са анђелима здруживши се,
Непрестано радује се,
Но како имаш слободу у Господу, Преподобна,
Са свештеним ти чедима,
Моли спасење душама нашим.“
Све знаменитости и лепоте наше Богом спасаване Епархије, чуда уризничена у последњих 530 година, сабрани су и огледају се у руци српске деспотице, Мајке Ангелине. Својом сачуваном руком – као Божји дар, боје ћилибара, ова Светица сведочи на видљив и опипљив начин, све оно што је била и што је чинила, у распетим временима за њену породицу и њен народ.
Рука Мајке Ангелине посетиће сваки град, свако село, све парохије и манастире у нашој Епархији, од Недеље Православља, 20. марта, до 10. августа, када ће се вратити у своју задужбину, манастир Крушедол.
Сву своју духовну децу позивамо да узму учешћа у свим прославама и споменима Светима, који ће обележити годину Светих Бранковића. Стога вас молимо да, у границама својих скромних могућности, помогнете у остварењу велике и узвишене духовне мисије ваше Свете Цркве. Прожети тим жељама и надама, у дубоком уверењу да ћете у потпуности схватити ову Нашу новогодишњу посланицу, свечано проглашавамо јубиларну годину Светих Бранковића, молећи се усрдно Богу Творцу и Господу нашем Исусу Христу, да вас и даље обасјава својом милошћу и добротом, док Свете сремске деспоте молимо да и даље буду будни чувари српства у Срему, и целог нашег народа и читаве Цркве Православне.
Још једном вам честитамо Ново љето Господње, 2016, и желимо вам да у здрављу и духовној радости користите сваки час, спасавајући се од злих мисли, рђавих жеља и грешних дела.
Желимо вам да свакодневно доживљавате нове плодове вере, наде и љубави, нова милосрђа и доброчинства и нове радости у Христу Господу.
Ваш молитвеник у Господу
+Епископ Василије
Време разделно
Based on eyewitness written accounts. In the 17th century, a Bulgarian Christian region is selected by the Ottoman rulers to serve as an example of conversion to Islam. A Janissary who was kidnapped from the village as a boy now serving the Ottoman sultan is sent to force the reluctant inhabitants to convert. The Bulgarian christians have to chose between physical annihilation and losing their spiritual identity. Ultimately torture, violence, and rebellion break out. Based on real events and the novel "Time of Parting" (Vreme Razdelno) by Anton Donchev.
The novel is based on two individual eyewitness written accounts - by the priest Aligorko and the Venetian. The resulting text is a translation of the original French and Old Bulgarian (Old Church Slavonic) texts. All names, characters and events appear in the original manuscripts.
The year is 1668. The Ottoman Turkish jihad is in its heat in Southeastern Europe.The Turkish siege of the Venetian fortress of Candia (now Heraklion in Crete) has been lasting for a second decade now. The Rhodope Mountain is seen as a strategically important base of the war but its Christian population is a potential source of instability. The sultan orders its conversion into “the right faith”. The sacred forests and valleys, where according to the legend Orpheus was born, now screams under the Yataghans enforcing the foreign creed in blood and fires. A regiment of Spahis commanded by the Janissary Karaibrahim is assigned to the valley of the river Elindenya.
When the locals refuse to convert, the violence begins. One by one the villagers are killed. One is impaled and still alive as his body hangs from the pole; another one torn in half; a third one beheaded. When the Christians tell the occupier, Suleyman, that even if he forcefully converts people they can’t carry Allah truthfully in their hearts. Suleyman replies that he doesn’t care if they don’t carry Allah in their hearts – because their grandchildren are the ones who will assimilate into Islam.
A corps of janissaries is commissioned to the Rhodope Mountains under the command of Kara Ibrahim. At the time, he was, as all the janissaries were, kidnapped from his Bulgarian family, raised as a Muslim, trained to be a ferocious warrior and convert infidels to Islam in a most brutal way. His cruelty stuns even local Ottoman ruler. He stops at nothing but the resistance of some of the locals is invincible. The struggle is half a success, there are many converts, the death toll is heavy, but all the Bulgarian keep their language and traditions on. Most of the Balkans were under the thumb of the Ottoman empire. Ottoman empire was showing its ugliest face during this period in Balkans. Bulgaria was a strategically important area inhabited by unreliable Christian subjects. The sultan decided that they must all convert to Islam, or die. Time of Violence focuses on the fate of one valley during this crisis. The son of the miller was taken off by the Turks years ago, while still a boy, to become a janissary. Janissaries were special troops used by the Ottomans. Recruited (involuntarily) from Christian boys, they were separated from their families at an early age, indoctrinated in Islam, and turned into fiercely reliable troops with no allegiance to anyone but the sultan. The miller's son is now a highly trusted janissary, with the task of converting his entire home valley to Islam. But the people there take their religion very seriously, and will not submit. The janissary becomes more and more brutal in his attempts to convert the valley, for he must slaughter them all if they don't take the turban.
The movie is filmed exactly where the event took place in history and many of the actors are heirs of the original villagers.
Time of Violence is a 1988 Bulgarian film based on the novel Vreme razdelno of Anton Donchev and Directed by Ludmil Staikov.
“Bulgaria was under Ottoman rule and slavery five centuries. This is a real movie. This is what happened in Bulgaria for five centuries. This is our memory.
During The April Uprising in Bulgaria in 1876 between a thousand and twelve hundred people, mostly women and children, took refuge in a church at Batak and were then burnt alive. Five thousand out of the seven thousand villagers of Batak “were put to death”.
It was the flag of April Uprising in Bulgaria in 1876 against the Ottoman oppressors – “Freedom or Death”. Uprising was brutally suppressed.
During The Russian-Turkish War of 1877-1878 Bulgaria was liberated from five centuries of Ottoman rule and slavery. Thanks to Russians, Ukrainians, Romanians, Belarussians, Finns, Serbs, Montenegrins and all others who participated in the war for liberating Bulgaria.
Превод филма је на енглеском.
Авва Зенон
Једном је исти авва Зенон, путујући Палестином и уморивши се, сео покрај повртњака да нешто поједе, а помисао му каже:
- Узми један краставац и поједи, шта он вреди?
А он одговори својим помислима:
- Крадљивци иду у пакао. Искушај, дакле, себе још овде, да ли си у стању да трпиш у паклу.
Он, дакле, устане и престоји пет дана на припеци, па пошто изгори од сунца, рече:
- Не могу да поднесем муке.
Па рече својим помислима:
- Ако не можеш, немој да крадеш и да једеш.
Арапска жалост
Слика је преузета са интернета
На Руског Цара наду су полагали не само православни Арапи, већ и муслимани с истока, знајући да је за њих Руски Цар гарант мирног и просперитетног живота. Када је на Блиски Исток стигла вест да је Цар убијен, у Сирији, Либији и Палестини почињена су масовна самоубиства. Арапи су већ знали да се са смрћу Цара Николаја окончава људска историја, и да живот на земљи престаје да има смисла. Број смрти је достигао толику цифру да су власти тих држава биле приморане да се са посебном предострожношћу боре против „политичког безумља“. Арапска туга због Цара Николаја трајала је неколико година...
Руски текст са интернета је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Зло је већ побеђено
По речима свих светих и преподобних отаца наших, свако и свеукупно зло на земљи и под небом одавно је већ и коначно побеђено - не настојањима и снагама људским, него самим Господом и Спаситељем нашим, Сином Божијим Исусом Христом, који је ради тога и сишао на земљу, оваплотио се и Својим Крсним страдањима и васкрсењем скршио силу зла и злоначалника – ђавола, који је господарио родом људским.
Христос Господ већ је победио свет и ослободио нас од робовања ђаволу и греху, остављајући нам Своје свепобедно наслеђе: Ево, дајем вам власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију (Лк. 10,9). Отада се свим верујућим хришћанима даје у Светој тајни Крштења сила да газе зло и да творе добро, преко испуњавања јеванђељских заповести.
Жеља да се сопственим снагама побеђује зло, које је већ побеђено доласком Спаситељевим, указује на неразумевање Светих хришћанских тајни Православне Цркве и очитује својство гордељиве самоуверености човекове, која све хоће да твори сопственим снагама, не обраћајући се за помоћ Богу, иако је сам Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5).
Није тачно да је у Јеванђељу речено да ће зло тријумфовати над добром, речено је само да ће се умањити вера (Лк. 18,8) и да ће због умножења безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12).
Свети Игњатије Брјанчанинов
Словаци Србима о Божићу
На Бадње вече наиђох на интернету на текст Слободана Антонића у којем разобличује Божићну „посланицу“ премијера (докле је то отишло, да као гуру секте „ЕУ нема алтернативу“ сад пише и посланице). Овако ниједан премијер ниједне државе није говорио о свом народу!
Али о чему се у овим увредама ради, јер нешто мени ту уопште не штима? И ту се замислих, те кренух да расуђујем коме он ово говори и кога клевета?
Ја ту нисам препознала Српски народ, већ искључиво људе око премијера, које је, гле чуда, сам бирао. Дакле, митови којима прети пијуком могу бити само његови митови, те се са тим слажем да их треба чупати из корена. Он је тај који има увереност да ће бити вечан! Та није ли рекао да ће република Српска увек бити део БиХ и да никад више нећемо ратовати (нема везе што је на први звекет оружја почео да се осврће)? То може рећи само неко ко о себи мисли да ће томе бити вечни гарант и да се ишта пита.
Мој народ није похлепан нити, како рекоше, грамзив да хоће исто што и Енглези, нити да буду протестанти. Не би ратовао против таквих политика да је то икад желео.
Није ни насилан, како тврди премијер. Дакле, више је него извесно да не говори о Србима. На крају крајева зар нас сами мигранти не хвале као најуљудније? А искуства људи који су са њима у додиру су заиста таква да ово што нам кажу можете сматрати великим комплиментом.
Али да узмемо у обзир, макар и с резервом, да премијер мисли на наш Косовски бој, те му прети пијуком, мораћу дубоко да га разочарам. Вечерас сазнадох за причу коју живом држе Словаци, а тиче се Српског народа. А та прича је временски много даља од Косовског боја; заправо, везана је за време Рождества Христовог и, да би је искоренио, мораће да копа јако дубоко, а чисто сумњам да је у стању. Сем тога, сигурна сам да патријарх зна боље кад каже да су политичари чак, на њихову жалост - сменљиви. Нарочито након што је премијеру отета Бастиља – РТС. На месту директора одавно није његов кадар (за нас не толико битно, јер ће политика бити и даље туђа).
Дакле, вечерас, на Божић, огласио се мој телефон. Био је то позив једног брата у Христу. Након што честитасмо Рождество једно другом, као и обично, он ме почасти неколиким дивним православним причама. Између осталих и са причом о Српском бадњаку.
За њу је сазнао од двојице Словака, што потврђује да није плод маште једног човека: прво му је пажњу скренуо један, а после извесног времена други.
А речено му је овако:
- Знаш ли зашто, од свих народа, само Срби пале бадњак?
– Зашто? – упита брат радознало.
– Зато што су Срби потомци оних пастира, који су дошли да се поклоне Богомладенцу Христу, и који су донели храстове гранчице како би се пећина загрејала. Тада је Господ благословио те пастире, рекавши да ће њихови потомци чувати ту ватру док је света и века, а то су Срби – објасни му Словак сасвим озбиљно.
Брат се одушевио, а након што је поделио ову причу са мном само је додао:
- Од овога би могла и ти да испишеш понешто.
Могло би, није да не би, али због оваквих премијера можда је боље да неке приче о Србима држе на ватри управо други народи. То понекад буде лековитије и заборавнима потребније. А будући да су Словаци и протестанти, ту пијук премијера извесно неће ударати. Ако уопште и зна како пијук (или било који други алат, изузев микрофона и папира који трпе све, свашта и сваког) изгледа...
Тврђава: Штитом и мачем (2015)
1609. година. Пољска војска у свом походу ка Москви окружује град Смоленск. Иако су Пољаци многобројнији, руски војвода Михаило Шејн одбија да преда град упркос захтеву бојара који су преузели власт у престоници. Ту у граду наћи ће се и дечак Сашка, који ће дати значајан допринос одбрани града.
Овај дечји филм о патриотизму и родољубљу (торент и превод) потражите на сајту посвећеном руском филму.