15 минута Масакр у Двору
Два света
Европске земље у којима вакцина није обавезна:
Немачка, Италија, Холандија, Луксембург, Велика Британија, Данска,
Ирска, Грчка, Шпанија, Португалија, Аустрија, Финска, Шведска, Норвешка,
Кипар, Естонија, Литванија, Летонија, Швајцарска.
Европске земље у којима је вакцинација обавезна:
Србија, Македонија, БиХ, Црна Гора, Хрватска, Словенија, Бугарска, Чешка, Словачка, Мађарска, Пољска, Румунија.
Пратите линију разграничења вакцинације и видећете шта је један свет а шта други.
У надлежности Суда неће бити тужбе родитеља већ ће све случајеве
невакцинисане деце строго преузимати социјалне службе. Одузимаће децу,
можда и странцима давати, а они децу не морају вакцинисати.
Дакле, Менгеле је међу нама и има одрешене руке.
Може ли дете да буде здраво ако у њега саспете гној?
Уколико вам дете, након примања вакцине данима неутешно плаче, извесно је да има упалу мозга.
Докторка Јована Стојковић говори о неуставном вакцинисању и новим јањичарима.
Послушајте!
Два крила
Истинско праштање је немогуће без исповедања пуноће вере и истинско праштање је немогуће без живота по вери, без одбацивање сваке лажи и свакога зла. Што човек дубље живи духовним животом, а то значи што више сазнаје како је страшан грех и тим јаче он потребује праштање од Бога и од другог човека. И утолико је спремнији да опрости.
Драги пријатељи! Ми нисмо са вама просто браћа и сестре у Христу, ми смо браћа и сестре по несрећи греха, блиски једни другима том везом која нас обједињује као грешнике. Као што се каже „сва Црква је Црква оних који се кају и пропадају”. Испунимо се састрадањем једни према другима и молимо Бога да нам свима опрости. Свака немоћ другога открива и моје сопствено несвето лице и моју беспомоћност и крхкост. И наше покајање и наше ревновање за правду Христову, помаже нам да схватимо: чак и ако човек погреши једном или двапут, или седам пута седамдесет седам пута - није тачно да ће он увек грешити. Опростимо један другом. Ад - то је прошлост која испуњава садашњост, уништавајући је тамо где нема праштања.
Ми смо призвани да схватимо две ствари. Прво - да је праштање немогуће тамо где нема признавања греха и друго - праштање је немогуће ако оно не исходи од Бога.
Одрицање греха чини праштање у крајњој мери излишним. Ми живимо у свету, где се све чини да се избрише у масовној свести и сам појам греха и пониште Заповести Божије и морални закон. Ако више не постоји морални закон, то не постоји ни грех и неразумљиво је о каквом праштању може бити реч.
Не треба да будемо обманути и тиме да се врло често у наше лукаво време одрицањем греха врши чак признавање греха. Ми сви без изузетака, у овој или оној мери, нарушавамо заповести Божије. У Светом Писму је речено: „нема човека који није сагрешио” (3 Цар. 8,46). И уколико сви тако поступају, грех није страшан и он већ као да није грех. Савремени човек често иште помирење да не би био захваћен непријатним, негативним осећањима и да не би себи компликовао живот. Ово значи „праштати не праштајући”, обмањивати и себе и друге. Страшније од свега као и увек је равнодушност, правити се као да је све у реду, жеља да се не види човек, да се он заборави, мислити да се опростило окретањем од човека и затварањем срца. Но, горчина која остаје може прерасти у мржњу. Као што је у покајању опасније од свега самооправдање, тако је и овде. Наша душа - психа палог човека је тако испуњена самооправдањем или како се сада говори „има толико механизама одбране”, да је наше праштање као камелеон. Оно може примати боју сваког окружења и мимикрирати у псеудо - праштање, чак и до потпуног губитка својег лица. Ово може присуствовати у нашим личним односима једних са другим и у нашим оценама догађаја и лица у којима се открива савремена Апокалипса.
Да би опростили човеку који нас је увредио, треба почети од малога - осмелити се да се погледа у оно што се догодило. А надаље, постарати се да се увиди све у стварном светлу и реалној димензији, ни у коме случају не чинећи од муве слона, да се огањ непријатности и презрења не би преметнуо на све људе и све вредности.
Драгоценије од свега је учинити први корак ка другоме, и тај корак ће бити чврст ако ми пођемо потирући сваки грех. Тако и ступимо у Велики пост, и тако идимо читавог живота, као што кажу свети оци: макар и пузећи, али туда.
Ми знамо да је немогуће решити било који озбиљан проблем без љубави и постоји само једно средство против мржње - љубав. Само на томе путу происходи постепено рађање љубави, као преображај гусенице у лептира. Пост и молитва - су два крила. То је потпуна промена (таква је тајна покајања), то је умирање за себе, но оно даје крила! Праштање је чудо. Оно се твори Богом из ничега. Ми увек говоримо да се за недељу праштања треба унапред припремити. Но, праштање није резултат припреме, ма каква она била. Праштање се не може саздати. Оно се добија изнад смрти, изнад мере, изнад очекивања. Оно пониче из ничега. Оно је благодат. Овде је тачка нашег личног додира са Богом. И са Крстом, јер „где се умножио грех, тамо изобилује благодат”. И ова благодат нас преображава и чини другачијим. И само примивши од овог живота сувишком, ја могу штедро давати другоме. На самоме делу, како се молити за оне који нас убијају, ако праштање не исходи од Бога? То је Божији дар, а не наше достигнуће. Зато се наше помирење, једних са другима, утврђује у Светој Тајни исповести - Тајни покајања и у току Великог поста оно треба да буде нарочито дубоким.
Ето висине праштања - обретања Господа и један другог у Њему. Помирење које има за циљ само земаљско, на крају крајева, своди се на тајну антихриста, на причу о виноградарима у којој се каже: „Ово је наследник. Ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово" (Мт. 21, 38). Њих већ не интересује Христос него само вредности које је Он оставио.
Говорити да треба окренути леви образ када нас ударе по десном - је најчистији идеализам, маштарија, уколико верношћу правди Христовој, не отворимо себе љубави Христовој, мученог због осуђивања свих неправди света и ако не примимо благодат Бога који је већи од срца нашег, како каже Св. Јован Богослов (1 Јн. 3, 20).
Протојереј Александар Шаргунов
Праштајте!
Богом срећан и благословен нам Васкршњи пост!
Српски Армагедон
У време изградње два нова храма у нашем граду у старој и главној цркви сакупљао се новац. Гледала сам да прилоге дајем сразмерно, све док ми жена, задужена са сакупљање новца, није рекла:
- За обнављање овог старог храма задужена је држава; прилоге дај за нове храмове.
Вођена том мишљу, данас размишљам о следећем: Ваљевска Грачаница је заведена као културни објекат државе Србије и самим тим припада свим њеним грађанима. Грађани Србије имају право да се са донесеном одлуком о потапању сложе или не. Али припада и Цркви, верном народу. Држава и Црква морају да сарађују за добробит свих. Између владике Лаврентија и неких људи потписан је споразум. Црква то не спори. Проблем је што се народу то није допало. Има ли народ право да каже да му се споразум не допада? Мишљења сам да има. Али ми се чини да нам свима овде промиче суштина и да је од једног проблема направљено више, како се ништа не би решило на нашу корист, наравно.
За све време, до потапања манастира, владика Милутин је редовно слао свештеника да одржава службу. Он га није слао секташима, већ верном народу. Дакле, ако је и било међу њима заведених, владика је гледао да заблуделе овце врати. (И код нас је било спиритиста који су ишли у храм, па нашем владици Василију није пало на памет да укине службе и уклони свештенике. Са приливом нових људи, ти спиритисти су се после и оправослављали, дао Бог). На званичном саопштењу Епархије ваљевске видимо да је то чинио све док је било безбедно, што је разумљиво. И у том истом саопштењу, као и многим другим његовим саопштењима, остала је иста забринутост и молба да се пројекат врати на претходну коту 333. Већ самим тим се види да је Црква итекако обавештена о могућим последицама и да на основу истих брине за верни народ и све друге људе. То исто саопштење стоји и на званичном сајту СПЦ!
Међутим, погледајте сад
изјаву власти: пуњење бравне Ровни може се зауставити на захтев патријарха! То
је болест ових на власти! Одатле дува ветар који жели да се Црква настави
делити! И то још није доста, него се појавио наводно текст у Правди како се патријарх сложио са
потапањем. Ова изјава не стоји на званичном сајту, већ изјава владике Милутина.
Али и да јесте тачна изјава, то не решава главни проблем. А главни проблем је
претећи екоцид! Зато вам није Црква мета, већ влада Србије, са НАТО лобистима
који, ћутњом медија, подржавају поделу Цркве и одржавање горућег проблема.
Штавише, владика Милутин остаје усамљен у вапају да граду Ваљеву прети
катастрофа. Не желите на протест због секташа? Па где су верници СПЦ? Зашто
допуштате да владика Милутин остане сам у борби? Дозвољавате да нас деле, док
владика покушава да нас пред Христа доведе све. Џаба сте пристали да вам праве
путеве у замену за Грачаницу. Седите на атомској бомби и њима нећете моћи
бежати кад до катастрофе дође (не дао Бог). Решавајте главни проблем и решићете
све. Коме ћете сачувати храм ако народа неће бити? Или желите да од њега постане град вампира и Сава Савановић да му буде маскота?
Ово је моје мишљење и оно што лично могу учинити за одбрану Ваљева, града који је дао толико добровољаца за одбрану Српства.
Нема проповед
Један парохијан престао је да иде у цркву.
Раније је сваког викенда одлазио. Време је пролазило и свештеник одлучи да га посети. Дошао је у његов дом; врата су била отворена и свештеник је ушао.
Бивши парохијан седео је сам поред камина. Угледавши свештеника, климну главом у знак поздрава и руком му показа место да седне.
Сместивши се удобно, свештеник поче да посматра дивну игру пламенова у камину. Ћутали су обојица.
Након неколико минута свештеник изненада устаде, узе клешта и са њима дохвати један пламени угарак, те га стави у страну, далеко од јединствене ватре. Затим поново седе. Ћутање потраја.
У међувремену, издвојени угарак престао је да пламти, снага му је јењавала и ускоро постаде хладан и црн. Свештеник устаде поново и клештима врати угашени угарак у ватру. Тренутак касније, он је поново почео да гори заједно са другима.
Остављајући кљешта, свештеник, у тишини, крену ка вратима кад на прагу чу речи:
- Хвала за посету и проповед у камину. У недељу ћу сигурно доћи.
За блог и причољупце причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.
Јевреји обнављају храм
Ваљевска Грачаница
САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ
08.03.2016
Поводом најновијих догађаја, забринутости верника и интересовања јавности, са великим жаљењем обавештавамо јавност да се манастир Светог Архангела Михаила, Ваљевска Грачаница, ближи потапању. Пројекат који је започет пре више од две деценије, и поред свих могућих учињених напора са наше стране, није се могао зауставити и данас је вода дошла до саме Цркве.
Његово Преосвештенство Епископ ваљевски господин Милутин од 2008. године до данас (све доступно јавности на сајту Епархије ваљевске), у више наврата обраћао се надлежнима и јавности са апелом да се и манастир и природа сачува тако што ће се акумулација зауставити на коти 333мнв. Последњи такав апел Епископ Милутин је усмено упутио градском руководству и управи бране Ровни, пре само неколико дана.
У међувремену, и поред проглашења зоне око манастира као небезбедне због почетка пуњења бране, Епископ је наредио надлежном свештенику да служи Свету Литургију све докле је то безбедно по њега и верни народ коме служи. Данас, након шест месеци излагања опасности, суочавамо се са страхом и тугом да је дошао и последњи час за приступ манастиру. Надлежни свештеник грачанички упутио је допис бр. 09 од 7. марта 2016.г. у коме је известио Епархијски управни одбор Епархије ваљевске да више није у могућности да приђе манастиру и служи Свету Литургију јер безбедносни услови то не дозвољавају. Прилаз манастиру носи са собом велики ризик за безбедност свештеника и верника који би долазили на службе. Како се наводи у поменутом извештају, на основу објективних чињеница и осећајући одговорност за присутне, свештеник је одлучио да прекине са богослужењима. Са вером и надом да ће се наставити служење у овој светињи.
Овом приликом са жаљењем изражавамо своју неверицу и страх да у древној светињи нашег краја више није могуће служити Свету Литургију. Са тугом гледамо како наши страхови постају стварност и да прети потапање лађе, која је вековима пловила по узбурканом мору овога света предвођена Архистратигом Михаилом и многе приводила тихом пристаништу Царства Божијег. С обзиром на чињенично стање, Епархијски управни одбор последњи пут моли да се пуњење језера задржи на коти 333 мнв. Тиме би сачували древну светињу од потапања, а добили и језеро. Овим решењем била би отклоњена и велика опасност над градом Ваљевом и његовом околином у случају, не дао Бог, да дође до пуцања бране.
Из канцеларије епархије ваљевске
http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php?id=vesti%2F2016%2F2016-03-08-001v
Ваљевска Грачаница
Епархија ваљевска упутила позив да се план врати на 333 коту, како манастир не би био поплављен а остало би и језеро.
Потоп храма и Србије
Чудо вода
Слика са интернета
Бака је дошла код свештеника с питањем:
- Шта радити са дедом? Постао је сасвим несносан! Свађа се, своју неправедност не признаје, изругује се!
Отац јој пружи флашу с водом, говорећи:
- То је света вода и чим деда, након посла, пређе кућни праг, или чујеш да подиже свој глас, ти узми свету водицу у уста и држи колико год можеш. Што дуже будеш држала, то ће ти света вода боље помоћи! Кад потрошиш воду из флаше, ти дођи по још.
Након недељу дана, ето баке по воду.
– Хвала, баћушка! Света водица је помогла! Деда је сав свилен, миран. У нас је живот сад такав да нам комшије завиде – спокој и мир! Налиј, баћушка, још свете водице!
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Духовно слепило
Слика са интернета
Дође код мене један парохијан с питањем:
- Баћушка, има овде један човек, који говори да се недељом не ваља прати. Купати се у недељу је богохулство; то је као да се купа човек у Спаситељевој крви. Да ли је то тачно?
– Ко је тај човек који ти је то рекао?
– Он каже за себе да је православни верник.
– Иде ли он у Цркву?
– Не.
– Исповеда ли се, причешћује ли се?
– Не.
– Можда се од Јеванђеља не раставља?
– Не.
– Па по чему је он православан?
– По томе што се недељом не пере.
Свештеник Александр Дьяченко
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Skokie
Skokie је филм снимљен према истинитом догађају у Илиноису, негде крајем седамдесетих година прошлог века, кад је сећање на Холокауст почело да бледи.
Поставља се питање: шта можемо научити од Јевреја? Овај инсерт из филма - којег, и након месеци трагања, нисам успела да пронађем на нету, а за који кажу да је бољи од "Шиндлерове листе" - даје пуно одговора. Пре свих тај да Јевреји памте.
На јутјубу је постављен један део тог филма. Познаваоцима енглеског језика неће бити тешко да га погледају. За оне којима је енглески непознат, ево кратког приказа.
Дакле, крајем седамдесетих у Илиноис стиже човек са предлогом да се ту одржи марш неонациста. Он не би трајао дуго, а за то време се од грађана, који су у највећем броју Јевреји, а неки и преживели логораши са свежим сећањем, тражи се следеће (видећете сличност са неким данашњим дешавањима, које просто боду очи): да буду толерантни и да овај кратки дефиле покушају да игноришу тако што ће остати затворени у кућама, са спуштеним ролетнама. Међутим, један од преживелих логораша, не могавши да оћути, устаје са столице да би им сасуо истину у лице. Рекао је овако отприлике: "Већ на самом почетку Вашег излагања, имао сам осећај да сам тај говор већ чуо. Заиста, било је то у Немачкој, кад су то исто тражили од нас, а већ следећих дана смо се нашли у концентрационом логору. Знајте, буде ли иједан неонациста кренуо да маршира кроз град, ја ћу га дочекати бејзбол палицом!"
Елем, ми смо неке што марширају већ пустили, а сви су изгледи да ћемо и НАТО тенкове дочекати са цвећем...
Да, имамо штошта учити од Јевреја...
Јереј-сан: Исповест самураја (2015)
Јереј-сан: Исповест самураја (2015)
Мало руско село добија новог пароха. То је отац Николај, свештеник Јапанске православне цркве. Стигавши на своје одредиште полако почиње да се упознаје са својим новим парохијанима. Има ту свега: и пијанства, љубоморе, мржње, лењости… И стари храм је потпуно разрушен. Али ипак највећи проблем му стварају локални бизнисмени који на сваки начин желе да отму земљу од мештана и претворе је у место за копање глине.
Овај православни филм са преводом можете пронаћи овде:
Руски филм (кликни)
Благодарност свим преводиоцима и уреднику сајта.
Ловац и монах
Слика: Свети Николај Јапански
Због чега Бог није дао крила човеку?
Један ловац је волео да иде у шуму и у поље да лови. Једном се дуго пењао на високу гору следећи животиње, и уморивши се, сео је на велики камен да се одмори. Угледавши јато птица, које су прелетале с једне стране на другу, почео је да размишља: „Због чега Бог није дао крила човеку, да би могао да лети?”
У то време је туда пролазио смирени старац отшелник, и спознавши Ловчеве мисли, рече му:
- Ето, ти размишљаш, због чега ти Бог није дао крила; а да ти је дао крила, ти и даље не би био задовољан и рекао би: „Моја крила су слаба, и ја с њима не могу да долетим до неба, да видим шта тамо има “; и да су ти дана тако јака крила да можеш да се подигнеш до неба, и тада би био незадовољан и рекао би: „Не разумем шта се ту дешава”. И да ти је дат разум, ти би опет био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам Ангео?”. И ако би те Бог учинио ангелом, опет би био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам херувим?”. И ако би постао херувим, рекао би: „Због чега ми Бог није дао да управљам небом?”. И ако би ти чак било дато да управљаш небом, ти и тада не би био задовољан, и опет би тражио нешто више. И због тога се увек смируј и буди задовољан оним што ти се дарује, и тада ћеш живети са Богом.
Ловац је схватио да је отшелник рекао истину, и заблагодарио је Богу што му је послао монаха, који га је уразумио и открио му пут смирења.
Свети Силуан Атонски
Псалам 16. на арамејском језику којим је говорио Христос
The Miracle Worker
Хелен Адамс Келер је са деветнаест месеци прележала тежак енцефалитис и тада потпуно ослепела и оглувела. Док су друга деца учила да говоре, она је живела у сопственој тишини и тами, глувонемослепа. Са седам година добила је неговатељицу, Ени Менсфилд Саливен, која је неописивом пожртвованошћу и стрпљивошћу постигла оно што до тада није успело Хелениним лекарима.
Филм за целу породицу!
Подесите превод.