Недеља, Јун 19, 2016
Родитељи и деца
Селом је пролазио стари монах. Виде он како се син руга оцу, прекида га, затвара му уста и не даје му да говори, показује грубост, а најпосле и замахну да га удари - и уздахну монах горко.
Прође даље а тамо ћерка и мајка не могу да се сложе. И исто ругање. Мајка прича, а ћерка вришти и вређа је. Монах уздахну још горче.
Стигавши на гробље на крају села, ради помена покојнику, преплавише га сузе.
А на гробљу - момак или девојка, или млади мушкарци и жене, и сви под Крстом... Ови млади готово да нису ни живели на белом свету.
Али то није било изненађујуће за монаха. Он је знао да Пета Божја заповест гласи: "Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".
И ако се с пажњом то прочита, јасно се види да онај који не поштује, не уважава оца и мајку, не слуша их и груб је према њима, малтретира их и не брине о њима - тај осуђује себе на сваку муку, болест, па чак и прерану смрт.
На крају крајева, у Бога је истинита свака реч!
Како ко, али стари монах је за то добро знао. А сада је имао и тужни повод да се у то увери...
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Draga pričalice kako mogu da te pitam nešto u vezi izdavanja knjige?
питија
Можеш ми се јавити на мејл:
jezerska.princeza@yahoo.com
Dete tokom svoga razvoja sve postepeno uči pa tako i da voli i poštuje ... a to prvo nauči sa roditeljima ...
Ako neko odraste tako kao da mu je sakriveno vreme u kome je trebao odrasti, onda on izgleda kao da ga je neko samoga pustio u svet i život ... među ljude...
Izgleda bolno i tragično (samo što to, na žalost, ne vidi).
Анета
Размишљам о једној пријатељици која се родила као левакиња и родитељи су је терали и батином да научи писати десном руком. Њој је то детету било страшно, али је научила да пише са обе руке. Данас јој то много помаже у послу.
А почело је готово трагично а испало - добро и на корист. :)
Ово ми је баш онако вилозофски пример о којем често думам.
Шта год дете желело у животу да ради - да следи свој позив, послушност и смирење му у томе могу помоћи а то се савладава у детињству.
Evo si me podsetila kako sam kao dete silom nekih prilika kada sam 6 meseci nosila gips na desnoj ruci samoinicijativno naučila pisati levom rukom ...
Evo uzela sam da probam da li sam zaboravila da pišem levom rukom. Nisam. Ruka mi ne drhti i lepši mi je rukopis nego desnom... :))
Mislim da nije tačno da je to deci problem, samo je pitanje volje i vežbe.
Možda imamo pogrešan pristup levorukim? ;)
Анета
Ја сам дешњакиња, али се клижем левом ногом, рецимо. Моја бака је такође била дешњакиња, али је каменчиће на непослушну кокош бацала левом руком. Тако да је мени свеједно. Све је у вежби и дисциплини. :)
Но мени је ова прича о пријатељици пример онога што приметих и код себе: кад год сам сматрала да родитељ(и) нису у праву, испало је да јесу. А мени је личило на тортуру, рецимо (дечје претеривање, наравно). :)