Уторак, Јун 28, 2016

Царица Милица

Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци

 

Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.

Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила и благодарећи томе, све ударце судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица и срећна мајка, затим црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма. Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ Богдана, царева супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све свето и господско.

Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад данас видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она није очајавала ни у најтежим часовима.

А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода ни порода. Они нису од вере хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро не виде јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели млеко, то мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним предањима и народноме духу и схватању.

Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од светога човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали, непоштени и прљави – навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака морална слабост додаје снази непријатеља.

Хоћемо ли имати и даље мир – то од нас зависи. Рат или мир – то је условна дилема. Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да бисмо избегли спољашњи рат, морамо водити унутрашњи: са својим гресима и моралним слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав спољашњи не може уплашити, а камо ли уништити.

Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.

Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај...

Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божји Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.

 

– Беседа владике жичког Николаја у Љубостињи -

Политика, 1940, бр. 11489

 

Браћа Бајић - Прошетала царица Милица

 Река - Цар Лазар и Царица Милица

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме