Све у причама бива

Ловац и монах

 

Слика: Свети Николај Јапански

 

Због чега Бог није дао крила човеку?

Један ловац је волео да иде у шуму и у поље да лови. Једном се дуго пењао на високу гору следећи животиње, и уморивши се, сео је на велики камен да се одмори. Угледавши јато птица, које су прелетале с једне стране на другу, почео је да размишља: „Због чега Бог није дао крила човеку, да би могао да лети?”

У то време је туда пролазио смирени старац отшелник, и спознавши Ловчеве мисли, рече му:

- Ето, ти размишљаш, због чега ти Бог није дао крила; а да ти је дао крила, ти и даље не би био задовољан и рекао би: „Моја крила су слаба, и ја с њима не могу да долетим до неба, да видим шта тамо има “; и да су ти дана тако јака крила да можеш да се подигнеш до неба, и тада би био незадовољан и рекао би: „Не разумем шта се ту дешава”. И да ти је дат разум, ти би опет био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам Ангео?”. И ако би те Бог учинио ангелом, опет би био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам херувим?”. И ако би постао херувим, рекао би: „Због чега ми Бог није дао да управљам небом?”. И ако би ти чак било дато да управљаш небом, ти и тада не би био задовољан, и опет би тражио нешто више. И због тога се увек смируј и буди задовољан оним што ти се дарује, и тада ћеш живети са Богом.

Ловац је схватио да је отшелник рекао истину, и заблагодарио је Богу што му је послао монаха, који га је уразумио и открио му пут смирења.

 

Свети Силуан Атонски

 

Псалам 16. на арамејском језику којим је говорио Христос

 

Господ Исус Христос

 

 

Чуо сам, Цезаре, да желиш знати о овоме што ћу ти сада писати. Овде се налази човек који живи у великим врлинама и зове се Исус Христос. Народ га назива пророком, а његови ученици га сматрају за божанство. Веле да је син Бога, Творца неба и земље и свега што на њој има и бива. Заиста, Цезаре, сваки дан се чују чудне ствари о овоме Христу. Да лечи болеснике само додиром и да мртве васкрсава једном речју. Он је човек средњег, лепог стаса. Изглед му је благ и достојан поштовања. Коса му је боје добро зрелог лешника, пада му у увојцима преко ушију и са бескрајном милином шири се по плећима. Носио ју је раздељено на темену на „назаретски начин". Чело му је високо и чисто.

Образи су му љупко румени. Нос и уста његови дивно су правилни, брада му је честа, боје као и коса, није дуга и на средини је раздељена. Очи су му лепе и сјајне, као сунчани зраци, и нико не може право да гледа у њих од сјаја. Укорава с величанством, а опомене су му пуне благости. Или говорио или творио, увек то чини са милином и озбиљношћу. Никад га не видеше да се смеје, али су га видели да плаче. Веома је умерен, врло скроман и веома мудар. Једном речи: то је човек, који својом великом лепотом и својим божанским преимућством надмашује све синове човечанства. Науком задивљује сав Јерусалим. Он нигде није ништа учио, а зна све науке. Иде босоног и гологлав, многи га исмевају, али у његовом присуству стрепе и чуде се. Веле да такав човек није никада ни виђен, ни чувен у овим пределима. Многи Јевреји га сматрају за божанство и верују му, а други га туже мени, као да је противник твоме Величанству, Цезаре. Он није никада никоме учинио зло, али јесте добро. Ипак сам твоме Величанству, Цезаре, готов да слушам, како ми наредиш биће извршено. У Јерусалиму седме индикције, месеца једанаестог.

Твога Величанства највернији и најпонизнији слуга,

Намесник Публије Лентула

 

Публије Лентула, бивши царски намесник у Јудеји, у писму императору Тиберију, из инж. Војислав Поповић Хаџија, Светој Земљи, ауторско издање, Београд, 1979., 288, 289.

 

Устима детета

 

Слика са нета

 

Почиње час. Учитељица пита:

- Децо, зна ли неко за какво чудо?

Девојчица, васпитавана у хришћанској породици, подиже руку. Учитељица, премда нерадо, даје јој реч.

– Чудо се десило када је Бог провео Израиљце кроз Црвено море.

Учитељица, која није веровала у Бога, хтеде то да оповргне.

– То се не може назвати чудом. Научници су утврдили да се у одређено време, на одређеном месту море повлачи до висине колена, те га је могуће прећи.

Затим настави с питањем:

- Дакле, децо, зна ли неко за какво било чудо?

И поново иста девојчица диже руку.

Учитељица, немајући куда, допусти јој да говори.

– Чудо се догодило када се фараонова војска удавила у мору у којем је било воде до колена.

 

Са руског, у слободном преводу, за блог и причољупце причу је превела причалица.

 

у.п.: Користим прилику да причољупце обавестим како неко време нећу моћи да користим свој рачунар, па да не брину. Хвала на разумевању.

 

Коњ и мазга

 

 

У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и мазга, коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади. Једаред, усуди се мазга па рече коњу:

- Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим*. Али ипак не знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли да са мном коју проговориш. Зашто се тако поносиш?

Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:

- На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.

- Тако је - одговори мазга и уздахну.

Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:

- А откуда теби тај крст на леђима?

- То је спомен из старих времена - одврати мазга скромно.

- А какав је то спомен?

- Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.

Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа питома скромност.

 

*) Барабарити се - равнати се, упоређивати се, мерити се

Јован Јовановић Змај

 

Авва Зенон

 

 

Једном је исти авва Зенон, путујући Палестином и уморивши се, сео покрај повртњака да нешто поједе, а помисао му каже:

- Узми један краставац и поједи, шта он вреди?

А он одговори својим помислима:

- Крадљивци иду у пакао. Искушај, дакле, себе још овде, да ли си у стању да трпиш у паклу.

Он, дакле, устане и престоји пет дана на припеци, па пошто изгори од сунца, рече:

- Не могу да поднесем муке.

Па рече својим помислима:

- Ако не можеш, немој да крадеш и да једеш.

 

Арапска жалост

 

Слика је преузета са интернета

 

На Руског Цара наду су полагали не само православни Арапи, већ и муслимани с истока, знајући да је за њих Руски Цар гарант мирног и просперитетног живота. Када је на Блиски Исток стигла вест да је Цар убијен, у Сирији, Либији и Палестини почињена су масовна самоубиства. Арапи су већ знали да се са смрћу Цара Николаја окончава људска историја, и да живот на земљи престаје да има смисла. Број смрти је достигао толику цифру да су власти тих држава биле приморане да се са посебном предострожношћу боре против „политичког безумља“. Арапска туга због Цара Николаја трајала је неколико година...

 

Руски текст са интернета је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.

 

Зло је већ побеђено

 

 

По речима свих светих и преподобних отаца наших, свако и свеукупно зло на земљи и под небом одавно је већ и коначно побеђено - не настојањима и снагама људским, него самим Господом и Спаситељем нашим, Сином Божијим Исусом Христом, који је ради тога и сишао на земљу, оваплотио се и Својим Крсним страдањима и васкрсењем скршио силу зла и злоначалника – ђавола, који је господарио родом људским.

Христос Господ већ је победио свет и ослободио нас од робовања ђаволу и греху, остављајући нам Своје свепобедно наслеђе: Ево, дајем вам власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију (Лк. 10,9). Отада се свим верујућим хришћанима даје у Светој тајни Крштења сила да газе зло и да творе добро, преко испуњавања јеванђељских заповести.

Жеља да се сопственим снагама побеђује зло, које је већ побеђено доласком Спаситељевим, указује на неразумевање Светих хришћанских тајни Православне Цркве и очитује својство гордељиве самоуверености човекове, која све хоће да твори сопственим снагама, не обраћајући се за помоћ Богу, иако је сам Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5).

Није тачно да је у Јеванђељу речено да ће зло тријумфовати над добром, речено је само да ће се умањити вера (Лк. 18,8) и да ће због умножења безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12).

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

Рождество

Српска Божићна легенда

Још се није запамтила онаква зима, као што беше пре деведесет и толико година, када оно у Београду владаху Турци и њихове дахије, те ниjедан Србин не смеде од турске напасти ни помислити, да прослави Божић овако слободно и весело, као ми данас.

Стегла зима, да пуца дрво и камен. Сух, сипави снег чисто се леди под ногама, а густа маглуштина никако да се одигне већ се чисто сабила, па се ни прст пред очима не види. Птичице се шћућуриле у гнезда, па ни кљунића да промоле, а ако се која и усуди да само пролети, укоче јој се криоца, па тек из оне магле падне смрзнута на земљу. Стегао мраз, па не да ни деци да изиђу до првога избрешка, да се на својим санчицама просањкају. По неко тек само отшкрине врата и промоли главу напоље, а мраз тако јако уштине за нос, да брже боље залупи врата па са помодрелим носићем беж' на топли банак.

Криво деци што не смеју напоље, а ево за који дан и Божића, па ако и он дође у магленој бунди, онда од санкања ни помена. Трајало је тако подуже, а кад освану Бадњи Дан, попусти мраз, магле се дигоше, а јасно се сунце насмеја на православну дечицу, те ова весело појурише, да надокнаде што су до сада издангубила.

Него Српчићи су морали бирати за игру увек таква места, како би била подаље од Турића, а опет што ближе својим кућама, те да за времена утекну, ако их Турићи повијају. У српским махалама ишло је још које како, али тамо, где су српске куће биле близу турских или измешане, као што је то било на Дорћолу, била је за Српчиће жива мука, где да пронађу скровитије местанце. Јер, чим би их Турићи увребали, залетели би се као вучићи међу јагањце, поотимали им санке, па их још и истукли. А Српчићи се нису смели бранити, ни да вичу у помоћ својс старије, јер би се онда умешали и матори Турци, па тешко и деци и њиховим старијим. Али шта ћеш? Пуста косовска неслога узе им све! А како ли су се пре Косова слободно санкала!

Гомила деце већ се искупила на једну чистину, поред залеђенога Дунава, по коме се изребриле дебеле, завејане санте леда. Из ближње баште истрча једно дете, са новим, окованим санчицама, што их је на дугој узици вукао, и са једним шареним мачором, који се из све снаге отимао испод детињега пазуха, јер мачак није миловао овакве игре, где се могло лако настрадати од неверника. Али дете га не пусти све докле га не огребе, а онда сукну преко снега кући, скупи се на овај топли банак, па, као да се није ништа десило, продужи прести и жмирећи очима размишљати: „Боже, Боже, да луде памети у ове наше деце! Ем зебу, ем их може постићи и друга беда од неверије!“

А то о чему је овај мачак размишљао брзо се обистини. Није прошло ни толико времена колико би се један поштен мачак удобно наместио на својој лежанци, кад се отуда из баште зачу гласно плакање. Мајка онога детета истрча напоље, па, кад виде своје дете сво уплакано и помодрело од зиме, пљесну се рукама и брзо га унесе у топлу собу. Дуго су се трудили укућани да утишају малишино јецање, а кад се већ мало, мало примирило, исприча мали кроза сузе, како су их повијали Турићи, те се сва овећа деца разбегла. И он је бегао, али се спотакао и пао, а Хајредин га стигао, отео му санке и још га истукао, да се једва из шака ишчупао.

- Не рекох ли ти ја, да ће нас Турићи истући? - запреде мачак и окрене главу од расплаканог детета.

Мали Марко био је син дорћолског попа Јована. А овај мачак припадао је овој породици, јер му се у овој кући и деда и отац родио.

У ове дане договарали су се београдски Турци да зађу у народ и исеку све попове и боље Србе, а мале Српчиће да покупе и истурче. Тако је опасност претила и Маркову оцу, поп-Јовану, али он осети за времена и оде у неко село, а у кући оста само мали Марко са својом мајком и једном сестрицом која је још буљала по поду.

До попа-Јованове куће била је башта и кућа кум Милоја, који је крстио Марка. А Марко је опет свакога Божића био кумов положајник. Овога ће кума сутра зором полазити, а кум ће му зацело начинити онаке исте саоне. И та га је нада мало по мало тешила, те поче заборављати чак и на оне ударце што их је од Турића задобио.

Тако је пресео маломе Марку овај Бадњи Дан, а кад наста вече и дође време легању, Марко изговори с мајком вечерњу молитву, а после леже у постељу, коју му је мати увек до своје намештала.

Шарени мачак завуче се под његов губер и поче прести. Марко увуче руку под губер, па глади мачка и замишљено гледа у онај жижак, што из кандила трепери пред светим распећем.

- Спавај мирно! - преде му мачак - Сутра нам ваља ранити, да навестимо куму Рождество.

- Не могу! - шапуће Марко, а очи му се слепиле од тешког умора. - Турци отерали тату од куће, а мени отели саонице.

- Тако ти нам је свима од Косова - упреда мачак тужно. - Спавај, спавај!

Марку чудно, како то да мачак разговара, и хоће да расклопи трепавице, да види, али не може. Још као издалека чује како мачак преде, у глави му зашуме, на памет му дође како га је Хајредин истукао, он дубоко, дубоко уздахну и заспа.

Кад се пробудио, скочи као опарен. Та то се увелико разданило, а он је требало још зором да је на ногама, те да пре свакога полази кумову кућу. Гледа према себи, али мајка још спава, спава и сестрица, спава и слуга, само је устао мачак, лиже шапу, па се њоме умива и дотерује, а кад и тај посао доврши, скупи се у клубе, поче прести и жмиркати у Марка, који се журно уми и обуче.

- Нећу да их будим! - помисли Марко, па лагано, да га нико не осети, изађе на авлију.

А тамо светло као у по дана. Обасјала месечина, звезде играју по ономе плаветнилу горе, па расули јасну светлост по снежним крововима и леденим свећама што висе испод стреха, па се на месечевој светлости блистају као шарене ђинђуве. По дрвећу се ухватио дебео снег, па све трепери на месечини, као да је од сребра срезано. А свуда око њега мртва тишина. Не чује ни живе душе, осим мачка, који га је испратио само до врата, па се онда вратио опет под топли губерић.

Малом се Марку учини мало чудно што не чује ни петла, ништа, а овамо све тако сија. Хтеде да се врати, али зашто? Ено, где је кумова кућа, само да протрчи кроз башту, па је на вратницама. И он крочи у суседну башту. Али још није ни неколико корачаја прешао, кад однекуда, са дна баште, зачу необичну вреву и жагор дечјих гласова. Ослухну, да боље чује, и збиља то се разлежу баш дечји гласови, одонуд са Дунавске чистине.

- Мора да су полажајници! - помисли Марко, а нешто му све шапуће да отрчи прво онамо па тек онда да се врати кумовој кући.

Кад он на чистину, а тамо на десетину деце, свакоме на рамену објешено повесмо, а на њему нанизани полажајнички колачи. И сви се грудвају. Лете грудве као из неба, разлеже се вика и смејање, а Марку заигра срце од жеље, кад угледа онолико деце, како се по снегу обарају и ваљају.

- Ево и Марка! Ево и Марка! - заграјаше дечица и отрчаше на сусрет полажајнику.

Међу овом незнаном децом, паде у очи Марку један малиша. Таман толики, колики је и сам био, са пуначким обрашчићима, и уздигнутим носићем што је на овој зими помодрео. Малиша је типкао по снегу и дувао у песнице, да их загреје. А на глави му нов новцати црвени фесић, па га набио чак па уши, а на леђима дугачко плаво џубе до пета, па сво постављено топлом лисичином. На ногама му црвене чизмице, а испод мишке дугачка узица, о коју се вуку закачене красне санчице.

- Дошао је, дошао! - узвикну и овај малиша.

Деца побацаше грудве, сјатише се око њега и сва у глас весело заграјаше.

Види Марко да су Српчићи, али не познаје ни једног.

- А како ти је име? - запита Марко онога с фесом до ушију.

- Марко! - одговори незнани.

- Па то као и ја! - узвикну Марко весело, и би му мило, што је у овоме друштву нашао имењака.

- А што грајете толико? Зар се не бојите Турића? - запита Марко, а све се обзире, да откуда не налети Хајредин.

- Ми се не плашимо Турака баш ни мало! - одговори му имењак, па се поносно испречи.

- Мора да сте врло брзи на ногама, па можете да утечете?

- Ми не бегамо - вели имењак. - Ми летимо.

- Како то? - запита Марко и превуче рукавом преко помодрела носића, који је на овој хладноћи већ започео свој посао. Али сумња ишчезе, кад маши погледом на њихова рамена. Свакоме од њих на плећима прорезано џубе, а из прореза вире по два малена, као снег бела, криоца.

Марко зину од чуда.

- Хеј! - помисли он. - Куд би ми био крај, да сам јуче имао овакова крила! Нити би ми Хајредин отео санке, нити би ме Турићи истукли.

А деца се слегла око њега и једнако га дрпкају и зову на грудвање.

- Лако је вама, ви сте крилати, па ћете умах одлетети, чим навали Хајредин, а ја ћу опет сам остати, да ме истуку.

- А ти ходи - рече имењак. - Да те просањкам.

И још се Марко није ни примислио као што ваља, а деца га посадише у саоне. Е, сад ко да се одупре томе? Марко подави ноге, ухвати руком за узицу, коју је имењак држао и чекао да се Марко само намести па да повуче.

- Јеси ли? - запита имењак.

- Терај! - викну Марко и дрмну узицом. Санке полетеше. Марка подиђе необична милина, кад осети како га санке носе као крилате. Занесе главу мало у страну, зажмури и сав се предаде оној милини.

- Ура! Овако се лети! - подвикну од великог задовољства и отвори очи, да види, је ли већ стигао до кумове куће. Али кад погледа око себе, а он од страха претрну! Под санкама ни помена од земље и снега. Она се дечица слегла у гомилу, па као јато голубова прхнула у ваздух, а он подавио ноге у саоницама и лети за њима.

- Јао, пуштајте, пашћу! - викну Марко, кад опази, колико се високо изнад земље узнео.

- Не бој се, нећеш! - вичу му крилата дечица.

А баш тада летео је изнад минарета на Стамбол-џамији. У томе часу успео се хоџа на минаре и таман приклонио шаку на ухо и уздигао очи небу, да запева јутарњу молитву, кад спази више главе јато крилате деце и поп-Јовина Марка на саонама.

- Алах! Ђаури лете! - дрекну преплашени хоџа, сав се од чуда устури, па онда стрча низ минаре, да јави Турцима велико чудо.

А Марко се уздизао све више и више. Висока минарета са снежним крововима, сребрним брдима и завејаним долинама, све су се више губила испод њега, док му се најпосле цела земља не учини као ситан лешњик, који се једва видео. Гледа Марко над собом, а то небо плаво, као имењаково џубе, а по небу се расули златни ораси, па не дају гледати у себе. А насред неба сија на све стране месец, као огромна, златна синија.

Али што га је највише зачудило, он спази насред месеца како се згучио један велики мачак, тако велики као онај његов, па лиже месец и тек по који пут погледа отуда на земљу, ваљда да види, како се уочи Божића проводи мачји род на земљи.

- Шиц! Шиц! Хоће да нагризе месец! - завикаше крилата дечица и полетеше онамо.

А кад их озгоре мачак угледа, како су већ пружили руке, да га за реп ухвате, скочи с месеца и побеже преко неба, шорајући за собом оне златне орахе.

Међутим, анђелчићи су већ стали на небесно тле, те и Марко скочи из саона и пође с њима заједно.

Пред њим се пружила красна башта, а усред ње лепа кућица, са широком надстрешницом, по којој се нахватао снег и висе дугачке ледене свеће, па сијају спрам месеца баш као на кумовој кући.

А када се, између густих џбунова, приближише овој кући, угледа читаву поворку деце, па све са белим крилима, златним косама и као звезде светлим очима, како, као јато белих лептирића, лепршају по стазама, око куће и на све стране.

- Ето нас! - рече имењак са црвеним фесом и дугачким џубетом.

- А ко седи ту? - запита Марко.

- Сад ћеш видети! - вели му крилати имењак и куцну на врата.

- Христос се роди! - викну Марко, кад корачи преко прага, а све се обзире, неће ли угледати кога.

- Ваистину се роди! - одазва се један глас, од кога зазвонише небеса, а око Марка све замириса и затрепта као усред пролећа.

- Целивај! - шапну му имењак са снежним крилима.

Марко смаче фес, шмркну носићем и приступи једној руци која се из ове светлости промоли.

Рука га подиже благо и метну себи на колено.

А у томе часу закликташе дечји гласови и запеваше: „Рождество Твоје...!“, по небесним висинама разлегну се хиљадама анђеоских гласова, на све стране зазвонише небесна звона, а у собу нагрну множина дечице. И свако имађаше бела крила и златне косице, и она пролажаху покрај Марка и домаћина, и лепршаху крилима и из гласа појаху Рождество.

Никад још у своме животу не виде Марко толико крилате дечице, и никад му још не би тако слатко, као на колену овога домаћина, који га једном руком пригрлио а другом милује по коси и лицу.

Тек кад су крилата деца са златном косом и снежним крилима, отпевала Рождество и редом целивала ону руку, усуди се Марко да погледа у лице, али кад диже очи, умах их склопи и саже главу доле. Од силне светлости, која са овога лица блисташе, засенише му се очи те умало што не ослепе. То га препаде, али она рука, што га онако благо по коси милује, охрабри га, и он положи главу на домаћинова недра, па је тако дуго ћутао, и све му је милије бивало што је на небу и што је баш он полажајник у овоме дому.

- А ко си ти, чико, што ти ... не могу сагледати лица? - запита Марко. - Блисташ као сунце, те не могу у те погледати. Можда си сунце или цар сунчани?

Уместо одговора домаћин га пригрли јаче и пољуби у оба образа. А Марку топло, па мило, па се све више и више припија оним недрима што му замирисаше као пролеће.

- Ето, када сам код тебе, - вели Марко - а ја се баш ништа не страшим Турића, ни Хајредина, и све ми је код тебе тако добро.

- И тако ће ти бити докле год будеш уза ме! - говори светла прилика, а једнако га милује.

- Е, ја бих остао тако довека, али сад морам да полазим још и кума, па онда ће се и мајка бринути, ако не дођем до сунца.

- Не бој се! - одговори онај глас. - Ја ћу те одвести доле. У овај дан Рождества силазим увек на земљу, да помогнем добрим људима.

- А је ли, чико, ти можеш све?

- Могу, сине мој!

- Па молим ти се, ето овако - рече Марко и склопи ручице као на молитву - не дај Турцима да закољу мога тату, и отми од Хајредина моје саонице!

Таман он у речи, а у собу упаде онај у фесу и џубету.

- Ево твојих саоница - рече и довуче о златној узици баш оне исте саоне, што му их Хајредин оте. Само сада изгледаху много лепше Маркове саонице, јер су анђелчићи прилепили свуда око њих пуно звездица, па светле и трепере као жишци из кандиоцета пред светим распећем у његовој кући. Марко од радости затапша кад угледа своје саоне, скочи са онога колена, дохвати узицу па са осталом децом излете напоље. За баштом се уздизао, као снежно брдо, велики облак. Они се успеше у врх, седоше сваки у своје санке, па онда опучише ко ће пре доле слетети.

Марко и његов имењак први су слетали под оне прозоре, из којих је блештала светлост, а крилата деца са свију страна певаху Рождество, и песма им се разлегала по небесима, као да звоне хиљаду сребрних звонаца.

Али, усред ове небесне радости, сети се Марко мајке и сестрице. „Та, само да су још и они и наш мачак овде, па никад да не силазим одоле! Шта ли сад они раде, и знају ли да сам ја полажајник на небу?“

Тако размишља, и таман да се растужи, а онај имењак рече му, да он, само ако усхте, може и одавде видети шта се ради доле, па га одведе баш на оно место неба, што се наднело над Дорћолом.

- А како ћемо видети? - пита Марко.

- Лако! - прошапута имењак а све се обзире, да их ко не види.

- Прилећи ћемо доле, па чим прстом пробушимо небо, а ти се онда надвири и гледај право у кућу.

И тако обоје легоше потрбушке и прстићима провртеше небо. Марко се надвири ал' кад тамо, а оно у кући сви спавају. Само се мачак попео у врх оџака, узвио реп, изгрбио леђа па, сав накострешен, гледа у небо, баш у ону рупу, кроз коју је Марко провукао прст, и мауче, и као да му вели: „Море, силази доле!“

А Марку и његову имењаку пало смешно како се то мачак забринуо, па се заценили и све се ваљају од смеха.

- Хајде, Марко, време је да силазимо, већ се и цркве отварају - зачу се онај глас и светла прилика узе га за руку.

Марко дохвати другом руком узицу својих саона и пође у светлост, али се једнако обзире на ону децу.

- Сретан ти пут, Марко! - заграјаше крилата деца са свију страна.

- Збогом! - одзива се он, држећи се домаћинове руке. - Кад ћете доћи опет по мене, да се овако сањкамо?

- Кад буде томе време - довикну имењак. - Доћи ћу ја, да те доведем, али онда се нећеш више вратити доле.

Марко заусти да још нешто довикне, али кад погледа, а оно небо врло високо, по њему трепере звезде и весело жмиркају на Марка, као очи у оних анђелака, а месец плови међу њима и светли на све стране. А насред месеца види нешто тамно. Мора да је онај небесни мачак увребао згодан час па опет сео на месец да га нагриза.

И тек сада поста Марку сасвим јасно, откуда то да се месец по неки пут јави крњ.

Кад је ову тајну докучио, био је већ на земљи. Ноћ је још увелико владала над београдским улицама, кад дођоше у тесне махале.

- Хоћемо л' кући, чико?

- Хоћемо, сине! - одговара глас.

- Само док видим какве су неправде још починили Турци мојој деци.

- А која су твоја деца?

- Сви они мученици, који као и ја претрпеше на земљи и пострадаше мене ради.

- А мајка вели, да нас Турци зато кољу и туку, што верујемо у Христа и што смо Срби!

- Ко Христа ради страда, биће спасен! - рече му светла прилика и Марка још јаче себи пригрли.

Ишли су између оних високих зидова кроз тесне и кривудаве улице. Месечева светлост једва је продирала у ову мрачну тескобу, а издалека, тамо са калемегданске стране разлегало се урликање и лавеж уздивљалих паса.

- Не иди онамо, онде је страшно! - рече уплашени Марко и чврсто се ухвати скута домаћинова.

- Не бој се, сине! - одговори прилика и изведе га на ширину калемегданскога поља.

По широкој непрегледној улици обелео снег, а тамо, на самоме обронку поља, црне се мрачни бедеми градске тврђаве. Месечина расула светлост, па се све надалеко види. А насред овога поља слегла се гомила турских паса, па из гласа урличу. Они прођоше између њих, и, за дивно чудо, ни једно да их се дотакне, ни једно их не виде, а баш су прошли између њих.

А та гомила паса гложила се око једне људске трупине, што је насред снега лежала. Кад јој се приближише, врисну Марко из гласа:

- Тата! То је мој тата!

Учинило му се да је ова трупина његова оца, јер и на овој беше свештеничка мантија.

- Није тата, ово је други мученик! - рече светла прилика и приступи телу на коме не беше главе.

Мало подаље лежала је одбачена у снег одсечена глава са дугом седом косом и брадом. Седа прилика приступи седој глави, постаја над њом и тужно процвиле:

- Јадни моји мученици! Чаша искушења већ се прелива! - рече и подиже руку, те благослови главу.

А у томе часу заблиста мученику око главе велика светлост, пред којом утрнуше зраци звезданога неба и месечине.

Глава се посветила.

А ова глава и ово тело било је духовника Хаџи-Рувима, кога Турци погубише, јер се не хте одрећи Христа и српског имена.

- Јаох, тако ће и мога тату посећи! - заплака мали Марко, гледећи мртва духовника.

- Неће, сине! - одговори прилика. - Твој ће тата дочекати дан, када ћу сићи, да вас све избавим. Тата ће још ове ноћи доћи да вас нејач поведе у збег, јер, за који дан, настаће друга судија!

У томе часу ова прилика већ се створила у Марковој соби. Марко ни сам није знао када се пре обрео под својим покривачем. Тек он лежи у постељи, дршћући од онога што је малочас видео, а до њега је седела светла прилика, па га милује по лицу и тихо говори:

- Спавај, спавај, још је рано!

- Да те пољубим, чико! - вели санани Марко, а ручице пружио, да га загрли. Лепо је осетио, како се прилика наже, да га пољуби, али му се на очи навуче густа магла. Трепавице се склапају, па не може никако да их отвори.

Заспа.

У неко доба осети топао пољубац.

- Сине, сине, устани!

- Тата, ти си! - викну мали, када се пробуди, скочи из постеље и загрли свештеника, који га привуче на своје груди.

- Знао сам да ћеш доћи и да ћеш нас одвести у збег - рече Марко у очеву наручју.

Поп Јова се чисто изненади, откуда дете зна, да ће их водити у збег.

- Јер се превршила чаша стрпљења и за који дан настаће друга судија! - одговори мали Марко, а лице му се озари чудном светлошћу.

- Господ на дечја уста говори! - узвикну поп Јован, а све се више загледа у очи детиње. - Реци, сине, ко ти каза да ћу ја доћи и да ћу вас водити у збег, и да ће настати суд правде?

Дете исприча све по реду како је био небесни полажајник. Отац и мати у почетку су мислили да је све сањао, али он им тако јасно све исприча.

- Јесте! - вели Марко. - Тај чика, што сам га полазио, и довео ме је натраг, и успавао ме, и он ми је све то казао.

- А како је изгледао чика? - питају отац и мати, који још не могу да се разаберу од чуда.

- Ама, све ми се чини да сам га још неки пут видео негде! - рече Марко, и поче се обазирати по соби. Наједаред му лице весело засветле.

- Ено га! Ено његове прилике! Он је, Он!

Сви погледаше у кут собе, камо је дете пружало обе ручице. Тамо, у куту, лелујао је жижак из кандиоцета и благом светлошћу обасјавао образ Спаситељев на светом распећу.

- Господ! Господ је походио наш дом! - узвикну поп Јован задивљеним гласом, подиже обе руке и очи небу и побожно запева Божићну песму „Слава во вишњих Богу!“

Смерно и са прекрштеним рукама слушали су укућани свето појање, а када свештеник отпева и последњи стих и метаниса пред образом Спаситељевим, сви целиваше икону, па онда покупише што им је најнужније било, понеше икону са собом и оставише Београд и Турке, да им суди правда Божја.

Од тога доба минуло јс ево деведесет и толико година. И све се испунило као што је мали Марко казао. Суд Божје правде отерао је Турке из Београда, и мали Марко још и данас живи на Дорћолу. Сад више није мали већ је врло стар, и има седу браду до појаса. Ако узажелите да сазнате и више, а ви га потражите на Дорћолу. Само је од велике старости оглувео као топ, па ви можете питати што вам драго, а он ама баш ништа не чује.

А после, он и не мари да разговара. Сад, вели, још само чека онај Божић, када ће му опет доћи имењак са црвеним фесом и у џубету, да га на оним санчицама одведе на небо, где су већ одавна отишли и мама и тата и мала сестрица.

 

Драгутин Илић (1898.)

Преузето

 

Лествица

 

 

Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.

Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.

Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.

Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао-цеу, учитељу и пророку народа свог!

Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изаћи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!

Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!

Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора отцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!

Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!

Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.

Умиј се и опери се; осветли се и у светлост обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.

И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.

Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје стварност.

Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.

 

Свети Владика Николај

„Молитве на језеру“

 

 

Натпис

 

Слика са интернета

 

На стени стоји натпис...

Када богат чита овај натпис – он плаче, кад чита сиромах – он се радује.

Кад читају заљубљени – они почну да цене сваки заједно проведени тренутак.

А на стени пише:

„Све је пролазно.“

 

Са руског, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.

 

Бескрај

 

 

Понекад ми се учини да ми беже под ногама путеви и даљине. И кадгод ми се догоди да доспем у далеко, и станем насред њега и мислим: коначно, ево ме; ако подигнем очи, видим да свако најдаље има своје још даље.

Можда је то и срећа. Можда имам у себи нешто дуже од крајева.

Можда имам у себи толико много света, да се никада, нигде неће моћи завршити.

Није реч о животу, него о његовом дејству. Јер неке ствари се не могу сазнати само очима.

Постоје у мени многа, невероватна чула. Чула воде и ваздуха, метала, икре, семења...

Они који ме срећу, мисле да ја то путујем.

А не путујем ја.

То бескрај по мени хода.

 

Мирослав Антић

 

Уместо тебе стоји Свети Николај

 

 

Биле су то најтеже године грађанског рата. В.П. – тада млада девојка – је стајала у врту поред своје куће, И њу је нишанио један сељак (тада су се по целој Русији земљорадници расправљали са локалним становништвом). Девојка је са трепетом стезала руке на грудима и са великом вером и надом усрдно говорила:

- Оче, Свети Христов Николаје, помози, заштити!

И шта се десило? Сељак је бацио оружје у страну и говорио:

- Сада иди куда хоћеш и не излази ми на очи.

Девојка је отрчала кући, узела неке ствари, отрчала на станицу и отпутовала у Москву. Тамо су јој рођаци помогли да нађе посао.

Прошло је неколико година. Једном је неко звонио на врата. Суседи су отворили – на вратима је стајао мршав сеоски мушкарац, који се сав тресао. Питао је да ли ту живи В.П. Одговорили су му да је ту. Звали су је да изађе.

Када је изашла, тај човек јој се бацио пред ноге и кроз плач је почео да је моли за опроштај. Она се узнемирила, није знала шта да ради, и почела је да га подиже, говорећи да га не познаје.

- Мати В.П., зар ме не познајеш? Ја сам онај исти који је хтео да те убије. Подигао сам оружје, и нанишанио – и одједном видим да уместо тебе стоји Свети Николај. На њега нисам могао да пуцам.

И опет јој се бацио пред ноге.

- Ево колико времена сам туговао због тога и одлучио да те пронађем. Дошао сам пешке из села.

Она га је увела у собу, умирила, и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у чисто.

Рекао јој је да сада може мирно да умре. Одмах је изгубио снагу и легао. Она је позвала свештеника. Земљорадник се исповедио и причестио. Кроз неколико дана је мирно отишао Господу. Како је она само плакала за њим...

 

Из књиге „Молите, и биће вам дато“

 

Две драгоцености

 

 

Питали су једну мудру старицу:

- Бакице! Ти си живела тешким животом, а душом си млађа од свих нас. У чему је твоја тајна?

– Да, мили моји. Све добро које сам чинила записивала сам у свом срцу, а све лоше – на води. Да сам чинила супротно, моје срце би било у страшним ожиљцима, а овако је – миомирисни рај. Бог нам је дао две драгоцене способности: памћење и заборав. Када чинимо добро, захвалност захтева да га памтимо, а када чинимо зло, љубав нас подстиче на заборав.

 

У слободном преводу са руског са блог и причољупце превела причалица.

 

Људске сузе

 

 

Слика преузета са: Дети Донбасса

 

- Ви кажете да су људске сузе – вода?

– Да.

– И да катастрофе не остављају у Вама трага?

– Да.

– Христос, Робеспијер, Че Гевара су за вас – небитни?

– Да.

– И да Вам није важно да ли је неког снашла несрећа?

– Да.

– Да Вас не занима ни да ли негде гори град?

– Да.

– И да Вас патње Вијетнама нису дирнуле?

– Да.

– А, кажите, савест Ваша чини ли Вас некад забринутим?

– Да.

– Успевате да је умирите без много труда?

– Да.

– А да су Вама разрушили породичну кућу?

– Па...

– Искасапили Вам целу породицу?

– Молим?

– И Вама самом прострелили груди?

– Ужас!

– Да ли бисте и тада одговарали са: „Да!“?

– Не!

– А ви рекосте да су људске сузе вода?

– Не! 

- Да катастрофе не oстављају на Вама трага?

– Не!

– Па то значи да Вас неке бриге ипак дотичу?

– Да, да, да...

 

Леонид Филатов

 

Причалицин слободан превод са руског.