Писац и разбојник
У аду, где у мукама грешне душе ишчекују Страшни суд, нашли су се у суседству писац и разбојник.
Писац је целог свог живота писао књиге, није био размажен, није крао, није убијао. Судбину која му је запала није очекивао и био је у великој недоумици зашто је настањен поред лопова и разбојника.
Обојица су седела у гвозденим котловима, до појаса потопљени у сумпор и катран. Под њима су демони распиривали огањ; код писца је пламен био мањи, код разбојника много већи. Али сумпор је у оба казана кипео од мехурова.
У вечности време нема никакву важност, али писац ипак примети да је пламен испод разбојника почео мало-помало да се смањује. Ту он издигну свој врат и спази да ватра под њим све више јача.
И заропта писац:
- Зашто се то дешава?
У том му се јави анђео и рече:
- Чујем да желиш знати због чега се ватра под твојим комшијом смањује а твоја расте. Сада ћу ти објаснити због чега је твоја патња већа.
Лопов је згрешио много у животу, начинивши силна злодела. Међутим, његова родбина се труди да исправи његова сагрешења. А ти си много већи грешник. Бог те је наградио талентом како би код људи будио добра и лепа осећања, а ти си својим књигама развраћао срца младих распаљујући у њима само страсти.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Добар савет
Један човек, неугодан и гневљив, био је ожењен са мирном и кротком женом. С годинама, његов карактер је постајао све лошији. Но са својом женом је живео у миру и слози.
Пријатељице ове жене, које су се често свађале са својим мужевима, нису престајале да јој се диве, молећи од ње савет.
– Реци нам – говориле су јој – како и поред тога што ти муж није цвеће, ви живите заједно. Како и ми да живимо сложно и не свађамо се са својим мужевима?
– Видите – одговорила им је – за те свађе саме сте криве. Када вам мужеви кажу какву грубу реч, ви се одмах наљутите и гневно им одговарате. Ја кад видим да ми је муж љут, не раздражујем га, већ се молим Богу да врати мир и спокој у његово срце. Када мој муж примети да му не противречим, те да немам намеру да се расправљам са њим, он се умири. Уосталом, и сам Господ нас учи да на зло не одговарамо злом. То нису празне речи и мир у породици се задобија тихом борбом над самим собом.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Ловачка прича
Слика са интернета
„Зато одбаците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим...“
(Еф 4,25)
Ловци су, с вечери, поседали око ватре, начевши разговор о свему помало. Један од ловаца поче приповедати:
- У мојој младости збио се необичан случај. Док сам пролазио клисуром, приметио сам једну рупу у стени довољну да ми глава прође кроз њу. Погледах унутра и приметих да пролаз води ка брду и ја, уз доста напора, успех да уђем у њега.
Ушавши, ја кренух даље. Након неког времена осетих прилив свежег ваздуха и приметих да могу ходати сагнут путем који сам осветљавао малом лампом. Потом се пут раширио у толикој мери да сам већ корачао усправно.
Не знам колико сам дуго ишао док не избих на обалу пећинског језера. Са врха пећине сливали су се зраци дневне светлости очигледно кроз пукотине у стени. На моје изненађење, угледах на језеру мали чамац са веслима. Ушавши у њега, ја стадох веслати како бих открио где је крај језеру. Не сећам се тачне дужине, али се наједном појавило острво прекривено густом шумом. Искрцавши се на обалу угледах пут који је водио у планину.
Пошавши њиме стигох до старе колибе. Покуцах – и чух глас који ме позва да уђем. Ушавши, угледах два монаха, који ме радосно дочекаше и понудише скромним послужењем. Рекли су да их је тројица, али је трећи одсутан послом.
Кад кренух да се поздрављам с њима...“
– Могу ли ја да довршим причу уместо тебе? – прекиде приповедача други ловац.
– Па, можеш... – изненађено прихвати овај.
– Дакле, један од монаха се ту подиже и из све снаге ти удари шамар!
– А због чега? – збуни се приповедач.
– За то да би престао лагати! – одговори му ловац.
Монах Симеон Атонски
За блог и причољупце, причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.
Бог је као шећер
Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени тест из веронауке.
Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања.
Прво питање: “Ко је Бог?” почела је диктирати учитељица.
Друго питање: “Како знате да Бог постоји ако га нико никада није видео?”
Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита један по један. Првих 19 били су мање-више понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: “Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични.
Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака. Замолила га је да дође до њеног стола и предаде му његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.
Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри, те он, ипак, јецајући почне читати:
“Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо, ако га нема, наш живот је горак, без укуса.”
Велики аплауз је одекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: “Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.”
“Немојмо заборавити да додајемо овај ШЕЋЕР у наше животе!”
Прича је преузета са:
27 одговора
Који учитељ је најбољи? – Страдање.
Која учитељица је најлошија? – Наслада.
Која способност је најређа? – Способност давања.
Која способност је најбоља? – Способност праштања.
Која способност је најтежа? – Способност ћутања.
Која способност је најважнија? – Способност испитивања.
Која способност је најпотребнија? – Способност слушања.
Каква борба је најопаснија? – Заслепљеност.
Која навика је најнепријатнија? – Свадљивост.
Која навика је најштетнија? – Брбљивост.
Који човек је најјачи? – Који је у стању да позна Истину.
Који човек је најслабији? – Који себе сматра најјачим.
Који човек је најразумнији? – Који следује за својим срцем.
Која привезаност је најопаснија? – Привезаност своме телу.
Који човек је најсиромашнији? – Који љуби новац.
Који човек је најближи Богу? – Милостив.
Који човек је најслабији? – Који победи друге.
Који човек је најјачи? – Који победи себе.
Шта се супротставља бризи? – Радост.
Шта се супротставља страдању? – Трпљење.
Који је знак здраве душе? – Вера.
Који је знак болесне душе? – Безнађе.
Који је знак погрешних поступака? – Раздражљивост.
Који је знак добрих дела? – Мир у души.
Шта је најстрашније од свега? – Окаснело покајање.
Какво страдање је најгоре? – Оно које произилази из наших сопствених заблуда.
Шта је највећа срећа? – Она због које смо се одрекли сами себе.
Монах Симеон Атонски
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Нема проповед
Један парохијан престао је да иде у цркву.
Раније је сваког викенда одлазио. Време је пролазило и свештеник одлучи да га посети. Дошао је у његов дом; врата су била отворена и свештеник је ушао.
Бивши парохијан седео је сам поред камина. Угледавши свештеника, климну главом у знак поздрава и руком му показа место да седне.
Сместивши се удобно, свештеник поче да посматра дивну игру пламенова у камину. Ћутали су обојица.
Након неколико минута свештеник изненада устаде, узе клешта и са њима дохвати један пламени угарак, те га стави у страну, далеко од јединствене ватре. Затим поново седе. Ћутање потраја.
У међувремену, издвојени угарак престао је да пламти, снага му је јењавала и ускоро постаде хладан и црн. Свештеник устаде поново и клештима врати угашени угарак у ватру. Тренутак касније, он је поново почео да гори заједно са другима.
Остављајући кљешта, свештеник, у тишини, крену ка вратима кад на прагу чу речи:
- Хвала за посету и проповед у камину. У недељу ћу сигурно доћи.
За блог и причољупце причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.
Чудо вода
Слика са интернета
Бака је дошла код свештеника с питањем:
- Шта радити са дедом? Постао је сасвим несносан! Свађа се, своју неправедност не признаје, изругује се!
Отац јој пружи флашу с водом, говорећи:
- То је света вода и чим деда, након посла, пређе кућни праг, или чујеш да подиже свој глас, ти узми свету водицу у уста и држи колико год можеш. Што дуже будеш држала, то ће ти света вода боље помоћи! Кад потрошиш воду из флаше, ти дођи по још.
Након недељу дана, ето баке по воду.
– Хвала, баћушка! Света водица је помогла! Деда је сав свилен, миран. У нас је живот сад такав да нам комшије завиде – спокој и мир! Налиј, баћушка, још свете водице!
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Духовно слепило
Слика са интернета
Дође код мене један парохијан с питањем:
- Баћушка, има овде један човек, који говори да се недељом не ваља прати. Купати се у недељу је богохулство; то је као да се купа човек у Спаситељевој крви. Да ли је то тачно?
– Ко је тај човек који ти је то рекао?
– Он каже за себе да је православни верник.
– Иде ли он у Цркву?
– Не.
– Исповеда ли се, причешћује ли се?
– Не.
– Можда се од Јеванђеља не раставља?
– Не.
– Па по чему је он православан?
– По томе што се недељом не пере.
Свештеник Александр Дьяченко
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Ловац и монах
Слика: Свети Николај Јапански
Због чега Бог није дао крила човеку?
Један ловац је волео да иде у шуму и у поље да лови. Једном се дуго пењао на високу гору следећи животиње, и уморивши се, сео је на велики камен да се одмори. Угледавши јато птица, које су прелетале с једне стране на другу, почео је да размишља: „Због чега Бог није дао крила човеку, да би могао да лети?”
У то време је туда пролазио смирени старац отшелник, и спознавши Ловчеве мисли, рече му:
- Ето, ти размишљаш, због чега ти Бог није дао крила; а да ти је дао крила, ти и даље не би био задовољан и рекао би: „Моја крила су слаба, и ја с њима не могу да долетим до неба, да видим шта тамо има “; и да су ти дана тако јака крила да можеш да се подигнеш до неба, и тада би био незадовољан и рекао би: „Не разумем шта се ту дешава”. И да ти је дат разум, ти би опет био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам Ангео?”. И ако би те Бог учинио ангелом, опет би био незадовољан и рекао би: „Због чега нисам херувим?”. И ако би постао херувим, рекао би: „Због чега ми Бог није дао да управљам небом?”. И ако би ти чак било дато да управљаш небом, ти и тада не би био задовољан, и опет би тражио нешто више. И због тога се увек смируј и буди задовољан оним што ти се дарује, и тада ћеш живети са Богом.
Ловац је схватио да је отшелник рекао истину, и заблагодарио је Богу што му је послао монаха, који га је уразумио и открио му пут смирења.
Свети Силуан Атонски
Псалам 16. на арамејском језику којим је говорио Христос
Господ Исус Христос
Чуо сам, Цезаре, да желиш знати о овоме што ћу ти сада писати. Овде се налази човек који живи у великим врлинама и зове се Исус Христос. Народ га назива пророком, а његови ученици га сматрају за божанство. Веле да је син Бога, Творца неба и земље и свега што на њој има и бива. Заиста, Цезаре, сваки дан се чују чудне ствари о овоме Христу. Да лечи болеснике само додиром и да мртве васкрсава једном речју. Он је човек средњег, лепог стаса. Изглед му је благ и достојан поштовања. Коса му је боје добро зрелог лешника, пада му у увојцима преко ушију и са бескрајном милином шири се по плећима. Носио ју је раздељено на темену на „назаретски начин". Чело му је високо и чисто.
Образи су му љупко румени. Нос и уста његови дивно су правилни, брада му је честа, боје као и коса, није дуга и на средини је раздељена. Очи су му лепе и сјајне, као сунчани зраци, и нико не може право да гледа у њих од сјаја. Укорава с величанством, а опомене су му пуне благости. Или говорио или творио, увек то чини са милином и озбиљношћу. Никад га не видеше да се смеје, али су га видели да плаче. Веома је умерен, врло скроман и веома мудар. Једном речи: то је човек, који својом великом лепотом и својим божанским преимућством надмашује све синове човечанства. Науком задивљује сав Јерусалим. Он нигде није ништа учио, а зна све науке. Иде босоног и гологлав, многи га исмевају, али у његовом присуству стрепе и чуде се. Веле да такав човек није никада ни виђен, ни чувен у овим пределима. Многи Јевреји га сматрају за божанство и верују му, а други га туже мени, као да је противник твоме Величанству, Цезаре. Он није никада никоме учинио зло, али јесте добро. Ипак сам твоме Величанству, Цезаре, готов да слушам, како ми наредиш биће извршено. У Јерусалиму седме индикције, месеца једанаестог.
Твога Величанства највернији и најпонизнији слуга,
Намесник Публије Лентула
Публије Лентула, бивши царски намесник у Јудеји, у писму императору Тиберију, из инж. Војислав Поповић Хаџија, Светој Земљи, ауторско издање, Београд, 1979., 288, 289.
Устима детета
Слика са нета
Почиње час. Учитељица пита:
- Децо, зна ли неко за какво чудо?
Девојчица, васпитавана у хришћанској породици, подиже руку. Учитељица, премда нерадо, даје јој реч.
– Чудо се десило када је Бог провео Израиљце кроз Црвено море.
Учитељица, која није веровала у Бога, хтеде то да оповргне.
– То се не може назвати чудом. Научници су утврдили да се у одређено време, на одређеном месту море повлачи до висине колена, те га је могуће прећи.
Затим настави с питањем:
- Дакле, децо, зна ли неко за какво било чудо?
И поново иста девојчица диже руку.
Учитељица, немајући куда, допусти јој да говори.
– Чудо се догодило када се фараонова војска удавила у мору у којем је било воде до колена.
Са руског, у слободном преводу, за блог и причољупце причу је превела причалица.
у.п.: Користим прилику да причољупце обавестим како неко време нећу моћи да користим свој рачунар, па да не брину. Хвала на разумевању.
Коњ и мазга
У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и мазга, коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади. Једаред, усуди се мазга па рече коњу:
- Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим*. Али ипак не знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли да са мном коју проговориш. Зашто се тако поносиш?
Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:
- На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.
- Тако је - одговори мазга и уздахну.
Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:
- А откуда теби тај крст на леђима?
- То је спомен из старих времена - одврати мазга скромно.
- А какав је то спомен?
- Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.
Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа питома скромност.
*) Барабарити се - равнати се, упоређивати се, мерити се
Јован Јовановић Змај
Авва Зенон
Једном је исти авва Зенон, путујући Палестином и уморивши се, сео покрај повртњака да нешто поједе, а помисао му каже:
- Узми један краставац и поједи, шта он вреди?
А он одговори својим помислима:
- Крадљивци иду у пакао. Искушај, дакле, себе још овде, да ли си у стању да трпиш у паклу.
Он, дакле, устане и престоји пет дана на припеци, па пошто изгори од сунца, рече:
- Не могу да поднесем муке.
Па рече својим помислима:
- Ако не можеш, немој да крадеш и да једеш.
Арапска жалост
Слика је преузета са интернета
На Руског Цара наду су полагали не само православни Арапи, већ и муслимани с истока, знајући да је за њих Руски Цар гарант мирног и просперитетног живота. Када је на Блиски Исток стигла вест да је Цар убијен, у Сирији, Либији и Палестини почињена су масовна самоубиства. Арапи су већ знали да се са смрћу Цара Николаја окончава људска историја, и да живот на земљи престаје да има смисла. Број смрти је достигао толику цифру да су власти тих држава биле приморане да се са посебном предострожношћу боре против „политичког безумља“. Арапска туга због Цара Николаја трајала је неколико година...
Руски текст са интернета је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Зло је већ побеђено
По речима свих светих и преподобних отаца наших, свако и свеукупно зло на земљи и под небом одавно је већ и коначно побеђено - не настојањима и снагама људским, него самим Господом и Спаситељем нашим, Сином Божијим Исусом Христом, који је ради тога и сишао на земљу, оваплотио се и Својим Крсним страдањима и васкрсењем скршио силу зла и злоначалника – ђавола, који је господарио родом људским.
Христос Господ већ је победио свет и ослободио нас од робовања ђаволу и греху, остављајући нам Своје свепобедно наслеђе: Ево, дајем вам власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију (Лк. 10,9). Отада се свим верујућим хришћанима даје у Светој тајни Крштења сила да газе зло и да творе добро, преко испуњавања јеванђељских заповести.
Жеља да се сопственим снагама побеђује зло, које је већ побеђено доласком Спаситељевим, указује на неразумевање Светих хришћанских тајни Православне Цркве и очитује својство гордељиве самоуверености човекове, која све хоће да твори сопственим снагама, не обраћајући се за помоћ Богу, иако је сам Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5).
Није тачно да је у Јеванђељу речено да ће зло тријумфовати над добром, речено је само да ће се умањити вера (Лк. 18,8) и да ће због умножења безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12).
Свети Игњатије Брјанчанинов