Све у причама бива

Искуство тишине

Једнога дана дођоше људи пустињаку. Упиташе га:

- Који је смисао твога живота у ћутању?

Пустињак је захватао воду из дубоког бунара, те рече својим посетиоцима:

- Погледајте у бунар! Шта видите?

Људи су гледали у дубок бунар.

- Не видимо ништа – рекоше.

Након кратког времена позове пустињак опет своје посетиоце.

- Гледајте у бунар! Шта видите?

Људи су опет гледали доле.

- Уистину, сада видимо сами себе!

Пустињак рече:

- Гледајте, кад сам малопре захватао воду, она се узбуркала. Сада је вода мирна. То је искуство тишине: Видиш самога себе!

Молитва Светом Сави за спас Србије водом потопљене на псалам Давидов 103.

 

Беседа о младој Србији

Не плачите за миром, у коме смо до јуче живели. Ништа недостојније ваших суза није од јучошњег мира.

Недостојан је ваших суза мир, који је све људе уравњавао и све их чинио подлацима. Нека је далеко од вашег жаљења мир, над којим су царовали себичност и раздор, и у коме је владала паучљива филистарска филоcофија.

Зар се не сећате оних, које је јучошњи мир бројао у своје хероје? То су били партијски сплеткаши и новинарске злоће. То су били јунаци берзе и великопоседници мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који су шест дана делали безбожна дела, а седмог дана долазили у овај храм и палили дебеле свеће Богу.

Ах, та недостојан је ваших суза јучошњи мир!

Тај јучошњи мир значио је злобни и потајни рат: рат свих против свих. Боља је једна велика и бујна река но безброј малих барица, које се при мразу лако замрзну, а при Сунцу лако усмрде. Бољи је рат, који уједињава целу нацију на једном делу но мир, који има онолико малих циљева колико и људи, који разједињава брата од брата, суседа од суседа, човека од човека. Ах, верујте, недостојан је ваших суза јучошњи безбожни мир!

Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, кад је истакнут један једини велики циљ целој нацији, погледајте данас, колики су порасли они исти ситни људи, које сте јуче с висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију. Све као да је неком магичном силом извучено на висину, на гору Таворску и преображено. Сви ми као да смо били неупаљене електричне сијалице. Није било струје, и ми смо сви били мрачни и хладни. Наједанпут је струја пуштена, и сви смо ми почели светлити. Струја - то је одушевљење за велики задатак, који се поставио пред целу нашу нацију.

Владика Николај Велимировић

„Изнад греха и смрти“

(одломак из „Беседа о младој Србији“)

Да ли је Бог свемогућ?

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: „Да ли је твој Бог свемогућ? Ако је свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

На то питање позната су ми два одговора: један сам одговор дао ја када ми је (док сам био питомац на војној академији) питање поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег Патријарха Павла, док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997. године.

1) Мој одговор:

Друг ми је поставио питање: „Да ли је твој Бог свемогућ и, ако јесте, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

Такво питање је класична философска заскочица, тј. један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?

Рекао сам му да се у логици, по правилу, постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања, и да бих му то појаснио, хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:

1. Бог све може

2. Може ли Бог оно што не може? (Као што је речено: може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање: „Може ли оно што не може?“)

Пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса, или исказ, чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј. на основу два исказа која се међусобно искључују, не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

2) Одговор Патријарха Павла:

Године 1997., ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр, имао сам ту част да сам, ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар, наишао на нашег драгог Патријарха. Но, моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:

„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима:

- Ваша светости, да ли је ваш Бог свемогућ?

А ја га погледам и кажем:

- Јесте.

А он ће даље:

- А кад је Он свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?

Ја га погледам и кажем му:

- Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али нећеш да се наљутиш?

А он ће:

- Нећу.

А ја му опет кажем:

- Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном: а нећеш да се наљутиш?

А он ће мени:

- Нећу.

А ја га и по трећи пут запитам:

- А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш?

А он ће мени:

- Ма нећу да се наљутим!

И ја му онда кажем:

- Добро, кад нећеш да се наљутиш. А реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан?

А он ћути, и ћути, и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути, и ћути, и на крају каже:

- Ни једно, ни друго, ја већ јесам паметан!!!

И ја му кажем:

- Ето, пријатељу мој, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне!

А он ме запита са чуђењем:

- А који је то камен?

И ја му кажем:

- Ти си тај камен. Не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш.“

А наш мудри Патријарх је под тим каменом, који је Бог створио а који ни Он не може да подигне, назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри Патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

Доситеј Хиландарац

Преузето

 Владика Андреј - Анегдота о патријарху Павлу

Сија ли код вас сунце?

Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.

„Једите само ви то воће, ја нисам вама дошао гледати ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја“, говорио је краљ гостољубивом свету. Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.

Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:

„Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи узети злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово!“

Његов противник одговори:

„Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто узети од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!“

Краљ упита првога има ли он сина. Он му одговори:

„Да!“

Тада упита другога има ли он кћер, и тај му потврди да има.

„Па добро“, рече краљ, „обојица сте поштени мужеви: ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!“

Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.

„Јесам ли неправедно пресудио“, питао је краљ, „да се ти тако чудиш?“

„Нипошто“, одврати Александар, „али у нашој би се земљи другачије пресудило.“

„А како?“, питао је афрички краљ.

„Обојица завађених“, узврати Александар, „изгубила би главе, а благо би припало краљу.“

Тада афрички краљ склопи руке и упита:

„Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек кишу?“

Александар одговори:

„Да!“

Афрички ће краљ на то:

„То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!“

Преузето

Да си ти боља и они би били бољи

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

- Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!“ Не знам шта да радим.

- Послушај ме, чедо, па уради овако: дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!“

Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече:

- А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи – није!

„Светосавско звонце“ бр. 8/2012.

Преузето

Два крчага

Једном се брат пожалио старцу:

- Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.

Старац је имао два крчага и рекао је брату:

- Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:

- Донеси обе посуде овамо.

Кад их је брат донео, старац упита:

- Која од ове две посуде је чистија?

Брат је одговорио:

- Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.

- Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује - рече старац - свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.

Византијско појање - Православни Румуни

Изабрао сам те!

Најбитније

Црвенперка

Кад је Господ стварао небо и земљу, животиње и биљке, одмах је свему давао име.

И једном је Господ седео у рају и бојио птице. Понестајала му је боја, а штиглић је ризиковао да остане необојен, али је Творац о његово перје обрисао Своје четкице. Исте вечери му је пало на памет да створи малу сиву птицу.

- Не заборави да се зовеш Црвенперка! - рекао је Господ птичици.

Ставио ју је на длан и она је одлетела.

Птичица је летела унаоколо, упознала се са земљом, на којој јој је било суђено да живи, а затим је пожелела да се погледа. Црвенперка је дуго гледала свој одраз, али није могла да пронађе ниједно црвено перце. Онда је полетела да се врати Господу. Господ је седео на трону, милостив и кротак, из његових руку су летели врапци и лепршали су изнад Његове главе, голубови су скакутали на Његовим раменима, покрај ногу су цветале руже, љиљани и друго цвеће.

Срце птичице је дрхтало од страха, али је ипак долетела до Господа и слетела је на Његову руку.

И птичица је преклињуће погледала Господа.

Господ се у одговор осмехнуо и рекао је:

- Назвао сам те Црвенперка, и ти ћеш носити ово име. Али сама треба да заслужиш црвено перје на грудима.

Бесконачно мноштво година је прошло од тог врло срећног дана. Већ одавно су животиње и људи напустили рај и разишли су се по целој земљи. И ево, поново је наступио дан који су људи запамтили за дуго времена.

Ујутро тог дана Црвенперка је седела на ниском обнаженом брду иза зидина Јерусалима и певала је нежну песму својим птићима. Међутим, одједном је птичица заћутала, зато што је кроз капије Јерусалима изашло огромно мноштво људи. Гомила се упутила ка брду, на којем се налазило гнездо Црвенперке. Коњаници су каскали на гордим коњима. Ишли су војници с копљима, за њима џелати с ексерима и чекићима, величанствено су корачали свештеници и судије, ишле су жене горко ридајући, а испред свих је јурила бучна гомила пробисвета. Црвенперка је седела на ивици гнезда дрхтећи целим телом. Плашила се да ће гомила погазити трн и убити њене птиће.

- Не, то је превише страшно - рекла је. - Не желим да видите како ће бити погубљена ова тројица разбојника.

И Црвенперка је бојажљиво раширила крила да птићи ништа не би видели. Само су се чули жалосни уздаси људи на умору и дивље урлање народа.

- Какви сурови људи! - помислила је птичица. - Није им доста што су прикуцали на крст ове несрећнике, него су још на главу једног од њих ставили трнов венац. Видим како су му игле израњавиле чело. А овај човек је тако диван, његов поглед је тако кротак! Срце ми крвари док га гледам.

Видела је како су се капи крви појавиле на челу распетог и није могла да седи у гнезду. Црвенперка је излетела из гнезда и долетевши до главе распетог ишчупала је један трн из његовог чела. Тада је на грло птице пала кап крви несрећника. Брзо је потекла и обојила је мало нежно перје на врату и на грудима птичице у јарко црвену боју.

- Ово су просто капи крви с чела сиротог човека - помислила је Црвенперка, - нестаће кад се окупам у потоку.

Али ма колико да се купала црвено перо није нестало. А кад су њени малишани поодрасли, њихови вратови и груди су такође били обојени јарко црвеном бојом.

Црвенперка је таква и дан-данас.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Говори нам много

Један високи војни функционер, који је дубоко веровао у Бога, није престајао да буде религиозан, да живи и говори о својој вери и да се дружи са једноставним људима. Његови саветници су му стално говорили да се држи свога места (чина), јер његова претерана религиозност и једноставност живота нису у сагласности са његовим високим положајем. А понизни великодостојник је одговарао:

- Да је Христос чинио исто - држао се Свога места, нити би ви, нити ја сада били хришћани, нити би се људски род могао спасити. Дубока понизност Христа и неизмерна једноставност Његовог живота увек ме уче. Живео је скромно и међу обичним људима, а Његови најближи сарадници су били непознати, неписмени и обични рибари. Поглед на икону са Голготе, где је Цар разапет између двојице разбојника, говори нам много.

Са грчког превела А. М.

Жаба се моли Богу

А. Р.: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече:

- Јеси ли монах? Буди онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе.

Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече:

- Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност.

Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби:

- Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш.

Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“

Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“.

Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.

Искуство са оцем Пајсијем

Лубеница и тиква

слика са интернета

Један човек је једном одлучио да се посаветује са старцем Пајсијем Светогорцем о једном искушењу. Када би разговарао са пријатељима који су били горди, и он сам се тако понашао. И колико год да је покушавао да то не ради, није никако могао да се исправи.

Док је он размишљао како да најбоље постави питање, неко је старцу донео на поклон предивну лубеницу. Старац Пајсије је узео и обратио се поклоницима са речима:

- Пошто сте донели лубеницу, донесите ми и нож да бисмо је расекли. А потом ћу вам открити тајну шта треба да се уради, да би лубенице увек расле слатке и укусне.

Затим је старац почео да сече лубеницу на делове, дајући сваком по комад. Када је дошао ред на човека који је чекао одговор на своје питање, старац га је погледао својим проницљивим погледом и рекао са осмехом:

- Ако се поред лубенице сади тиква, десиће се следеће: тиква ће узети сву сладост од лубенице и лубеница ће постати неукусна и неслатка. А тиква, колико год да има сладости, остаје тиква. И зато, ако желимо да имамо слатке и укусне лубенице, треба да их садимо даље од тикве.

И човек је схватио шта је старац желео да каже: пријатеље треба бирати са расуђивањем!

Пријатељ Божји

Света Тројица

Једном је Бог рекао Авраму:

- Да ли знаш зашто сам баш тебе учинио Својим другом?

Аврам одговори:

- Реци ми разлог, о Господе!

Тада му Бог рече:

- Зато што си изабрао судбину онога ко трпи увреде, а не онога ко вређа.

И сви су сазнали: да би растао благослов Божји према човеку он треба да се угледа на

Аврама.

Крст

Живео једном један човек, усамљен и несрећан. И он завапи:

- Господе, пошаљи ми лепу жену! Много сам усамљен, потребна ми је жена.

Бог га упита:

- А зашто не крст?

Човек се наљути:

- Крст? Па није ми досадио живот! Желим само лепу жену.

Добио је лепу жену, али је убрзо после тога постао још несрећнији него што је био. Жена је почела да га вара, постала је бол у његовом срцу и камен о његовом врату.

Човек поново замоли:

- Господе, пошаљи ми мач!

Одлучио је да убије жену, да је се ослободи како би вратио стара добра времена.

И Бог поново упита:

- Да ти пошаљем крст?

Човек се прогневио:

- Па зар не мислиш да је ова жена гора од сваког крста? Пошаљи ми мач!

Добио је и мач. Човек покуша да убије жену, али је био ухваћен и осуђен на распеће. И на крсту, молећи се Богу, гласно се смејао:

- Опрости ми, Господе! Нисам Те слушао, а Ти си ме од почетка питао да ли да ми пошаљеш крст. Да сам Те послушао, избавио бих се од све ове непотребне таштине.