Све у причама бива

Да си ти боља и они би били бољи

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

- Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!“ Не знам шта да радим.

- Послушај ме, чедо, па уради овако: дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!“

Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече:

- А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи – није!

„Светосавско звонце“ бр. 8/2012.

Преузето

Два крчага

Једном се брат пожалио старцу:

- Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.

Старац је имао два крчага и рекао је брату:

- Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:

- Донеси обе посуде овамо.

Кад их је брат донео, старац упита:

- Која од ове две посуде је чистија?

Брат је одговорио:

- Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.

- Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује - рече старац - свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.

Византијско појање - Православни Румуни

Изабрао сам те!

Најбитније

Црвенперка

Кад је Господ стварао небо и земљу, животиње и биљке, одмах је свему давао име.

И једном је Господ седео у рају и бојио птице. Понестајала му је боја, а штиглић је ризиковао да остане необојен, али је Творац о његово перје обрисао Своје четкице. Исте вечери му је пало на памет да створи малу сиву птицу.

- Не заборави да се зовеш Црвенперка! - рекао је Господ птичици.

Ставио ју је на длан и она је одлетела.

Птичица је летела унаоколо, упознала се са земљом, на којој јој је било суђено да живи, а затим је пожелела да се погледа. Црвенперка је дуго гледала свој одраз, али није могла да пронађе ниједно црвено перце. Онда је полетела да се врати Господу. Господ је седео на трону, милостив и кротак, из његових руку су летели врапци и лепршали су изнад Његове главе, голубови су скакутали на Његовим раменима, покрај ногу су цветале руже, љиљани и друго цвеће.

Срце птичице је дрхтало од страха, али је ипак долетела до Господа и слетела је на Његову руку.

И птичица је преклињуће погледала Господа.

Господ се у одговор осмехнуо и рекао је:

- Назвао сам те Црвенперка, и ти ћеш носити ово име. Али сама треба да заслужиш црвено перје на грудима.

Бесконачно мноштво година је прошло од тог врло срећног дана. Већ одавно су животиње и људи напустили рај и разишли су се по целој земљи. И ево, поново је наступио дан који су људи запамтили за дуго времена.

Ујутро тог дана Црвенперка је седела на ниском обнаженом брду иза зидина Јерусалима и певала је нежну песму својим птићима. Међутим, одједном је птичица заћутала, зато што је кроз капије Јерусалима изашло огромно мноштво људи. Гомила се упутила ка брду, на којем се налазило гнездо Црвенперке. Коњаници су каскали на гордим коњима. Ишли су војници с копљима, за њима џелати с ексерима и чекићима, величанствено су корачали свештеници и судије, ишле су жене горко ридајући, а испред свих је јурила бучна гомила пробисвета. Црвенперка је седела на ивици гнезда дрхтећи целим телом. Плашила се да ће гомила погазити трн и убити њене птиће.

- Не, то је превише страшно - рекла је. - Не желим да видите како ће бити погубљена ова тројица разбојника.

И Црвенперка је бојажљиво раширила крила да птићи ништа не би видели. Само су се чули жалосни уздаси људи на умору и дивље урлање народа.

- Какви сурови људи! - помислила је птичица. - Није им доста што су прикуцали на крст ове несрећнике, него су још на главу једног од њих ставили трнов венац. Видим како су му игле израњавиле чело. А овај човек је тако диван, његов поглед је тако кротак! Срце ми крвари док га гледам.

Видела је како су се капи крви појавиле на челу распетог и није могла да седи у гнезду. Црвенперка је излетела из гнезда и долетевши до главе распетог ишчупала је један трн из његовог чела. Тада је на грло птице пала кап крви несрећника. Брзо је потекла и обојила је мало нежно перје на врату и на грудима птичице у јарко црвену боју.

- Ово су просто капи крви с чела сиротог човека - помислила је Црвенперка, - нестаће кад се окупам у потоку.

Али ма колико да се купала црвено перо није нестало. А кад су њени малишани поодрасли, њихови вратови и груди су такође били обојени јарко црвеном бојом.

Црвенперка је таква и дан-данас.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Говори нам много

Један високи војни функционер, који је дубоко веровао у Бога, није престајао да буде религиозан, да живи и говори о својој вери и да се дружи са једноставним људима. Његови саветници су му стално говорили да се држи свога места (чина), јер његова претерана религиозност и једноставност живота нису у сагласности са његовим високим положајем. А понизни великодостојник је одговарао:

- Да је Христос чинио исто - држао се Свога места, нити би ви, нити ја сада били хришћани, нити би се људски род могао спасити. Дубока понизност Христа и неизмерна једноставност Његовог живота увек ме уче. Живео је скромно и међу обичним људима, а Његови најближи сарадници су били непознати, неписмени и обични рибари. Поглед на икону са Голготе, где је Цар разапет између двојице разбојника, говори нам много.

Са грчког превела А. М.

Жаба се моли Богу

А. Р.: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече:

- Јеси ли монах? Буди онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе.

Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече:

- Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност.

Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби:

- Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш.

Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“

Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“.

Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.

Искуство са оцем Пајсијем

Лубеница и тиква

слика са интернета

Један човек је једном одлучио да се посаветује са старцем Пајсијем Светогорцем о једном искушењу. Када би разговарао са пријатељима који су били горди, и он сам се тако понашао. И колико год да је покушавао да то не ради, није никако могао да се исправи.

Док је он размишљао како да најбоље постави питање, неко је старцу донео на поклон предивну лубеницу. Старац Пајсије је узео и обратио се поклоницима са речима:

- Пошто сте донели лубеницу, донесите ми и нож да бисмо је расекли. А потом ћу вам открити тајну шта треба да се уради, да би лубенице увек расле слатке и укусне.

Затим је старац почео да сече лубеницу на делове, дајући сваком по комад. Када је дошао ред на човека који је чекао одговор на своје питање, старац га је погледао својим проницљивим погледом и рекао са осмехом:

- Ако се поред лубенице сади тиква, десиће се следеће: тиква ће узети сву сладост од лубенице и лубеница ће постати неукусна и неслатка. А тиква, колико год да има сладости, остаје тиква. И зато, ако желимо да имамо слатке и укусне лубенице, треба да их садимо даље од тикве.

И човек је схватио шта је старац желео да каже: пријатеље треба бирати са расуђивањем!

Пријатељ Божји

Света Тројица

Једном је Бог рекао Авраму:

- Да ли знаш зашто сам баш тебе учинио Својим другом?

Аврам одговори:

- Реци ми разлог, о Господе!

Тада му Бог рече:

- Зато што си изабрао судбину онога ко трпи увреде, а не онога ко вређа.

И сви су сазнали: да би растао благослов Божји према човеку он треба да се угледа на

Аврама.

Крст

Живео једном један човек, усамљен и несрећан. И он завапи:

- Господе, пошаљи ми лепу жену! Много сам усамљен, потребна ми је жена.

Бог га упита:

- А зашто не крст?

Човек се наљути:

- Крст? Па није ми досадио живот! Желим само лепу жену.

Добио је лепу жену, али је убрзо после тога постао још несрећнији него што је био. Жена је почела да га вара, постала је бол у његовом срцу и камен о његовом врату.

Човек поново замоли:

- Господе, пошаљи ми мач!

Одлучио је да убије жену, да је се ослободи како би вратио стара добра времена.

И Бог поново упита:

- Да ти пошаљем крст?

Човек се прогневио:

- Па зар не мислиш да је ова жена гора од сваког крста? Пошаљи ми мач!

Добио је и мач. Човек покуша да убије жену, али је био ухваћен и осуђен на распеће. И на крсту, молећи се Богу, гласно се смејао:

- Опрости ми, Господе! Нисам Те слушао, а Ти си ме од почетка питао да ли да ми пошаљеш крст. Да сам Те послушао, избавио бих се од све ове непотребне таштине.

Издашни шкртац

Једном се шкртица пожалио мудрацу:

„Нико ме не воли, називају ме шкртицом и тврдицом.“

„О, уопште није тако!“, рече мудрац. „Обрнуто, видим пред собом најмилостивијег и најштедријег човека у целом граду.“

„Вероватно си хтео да кажеш – прорачунатог?“, зачудио се тврдица.

Али је чуо следећи одговор:

„Немој да мислиш да си прорачунат и штедљив. Сасвим супротно, ти си штедрији и милостивији од многих, јер ћеш после извесног времена све своје имање оставити наследницима. И то не само онима који су ти се свиђали и који су ти угађали, већ и онима који су се према теби лоше опходили.“

Циљ пута

Живео једном један цар, који није имао наследника и одлучио је да некога усвоји. Наредио је свом саветнику да отвори капију и да пусти у дворац свакога ко жели да постане престолонаследник. Али притом је наредио да се припреми пир, базен с миомирисима, да се позову у дворац глумци и музичари.

Цар је желео да свако ко долази код њега буде свеж, одморан и добро нахрањен: тада ће му бити лакше да изабере сина.

Капија се отворила и у дворац су дошли многи који су живели у овом граду. Људи су се купали и пљускали у базену, неки су крили у џепу флашице с мирисима да их понесу. Кад је дошло време да се једе грађани су почели да пакују храну у кутије да би имали шта да вечерају код куће. Затим је наступило време музике и плеса који је трајао до саме ноћи.

Дошла је ноћ и цар је рекао:

„Шта се десило? Зашто код мене нико није дошао?“

Саветник је одговорио:

„Ваше височанство, ни сами ништа не можемо да схватимо. Отворили смо капију и дали смо људима све што је било заповеђено. Али на крају су се ипак сви разишли по кућама и однели оно што су прикупили у дворцу.“

А десило се оно што се често дешава: на путу до циља сам циљ је био заборављен.

О праштању

Живео једном један човек и упитао је неком приликом старца да ли Бог дарује опроштај грешницима.

Старац је одговорио:

- Реци ми, ако одједном посечеш руку или сломиш ногу да ли ћеш одсећи свој повређени уд и хоћеш ли га избацити зато што ти није потребан?

Човек је почео да негодује:

- Па наравно да нећу. Лечићу руку или ногу док не оздравим.

Старац је одговорио:

- Ако се тако бринеш за своје тело, зар Бог неће бити милосрдан према Свом сопственом образу?

Ново лето Господње!

Освященная ночь. Ангел. Сергей Феденко

Много људи живи на свету и нема два иста човека.

Један је сличан дрвету које сваког дана доноси плодове и рађа их толико много да се гране савијају до земље. То су они који стално раде умом или рукама.

Други личи на дрво које иако рађа плодове сваке године, они никоме нису по укусу зато што су горки и кисели. То је онај ко живи само за себе.

А трећи човек личи на дрво које доноси добре плодове, али мало и ретко, не појављује се често на њему добра јабука. То је лењивац

Али има људи попут јеванђељске неплодне смокве – то су они чије се ниједно добро дело неће наћи. Њихов живот је потпуно бескористан.

Упитај себе: а какво си ти дрво? Где су плодови година које си проживео? И замоли, док није касно: немој да ме посечеш, Господе, дај ми за исправљање макар још једно лето...

Нова година

О Новој години `вако људи зборе,

Чекајућ` да сване пре румене зоре:

- Ми очекујемо од Нове године

Да нам мир донесе, здравља и обиља,

Стара нам је у том врло шкрта била.

Да колевки буде више но гробова,

И весеља више, игре и балова.

Баш сами не знамо шта све да речемо

Кад се с Новим летом лицем сусретнемо!

Ај, синови људски, увек старе речи!

Од прастарих жеља ко да вас излечи;

Промените причу, нек се нова чује:

- Шта Година Нова од нас очекује?

Господар времена има право на то:

Да уздарје чека кад дарује злато.

Он је богат, моћан, милостив без мере,

Све је вољан дати људима од вере;

Нек питање ваше небом одјекује:

- Шта у Новој од нас Господ очекује?

У Бога светога и време је свето,

Он чека да види свето Ново лето.

Кад је Ново лето, буд`те и ви нови,

Молите се Творцу да вам дух обнови.

Стари квас у тесто ново не стављати,

Ново ткиво с трулим концима не ткати.

На платну што ново од старога дели

Рука Судбе пише и овако вели:

- Испуните људи сва Божја чекања.

И Бог испуниће сва ваша надања.

Свети Владика Николај Велимировић

Отац Војислав Билбија - Псалам први

У пећини

слика са интернета

У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.

Сав тужан поче се жалити старом монаху.

- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.

Старац га саслуша и поче да се смеје.

- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?

- Каквом месту? - упита игуман.

- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.

Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.

Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.

То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.

Игуман тада оде поново старцу.

- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.

Старац се насмеја и рече:

- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.