Издашни шкртац
Једном се шкртица пожалио мудрацу:
„Нико ме не воли, називају ме шкртицом и тврдицом.“
„О, уопште није тако!“, рече мудрац. „Обрнуто, видим пред собом најмилостивијег и најштедријег човека у целом граду.“
„Вероватно си хтео да кажеш – прорачунатог?“, зачудио се тврдица.
Али је чуо следећи одговор:
„Немој да мислиш да си прорачунат и штедљив. Сасвим супротно, ти си штедрији и милостивији од многих, јер ћеш после извесног времена све своје имање оставити наследницима. И то не само онима који су ти се свиђали и који су ти угађали, већ и онима који су се према теби лоше опходили.“
Циљ пута
Живео једном један цар, који није имао наследника и одлучио је да некога усвоји. Наредио је свом саветнику да отвори капију и да пусти у дворац свакога ко жели да постане престолонаследник. Али притом је наредио да се припреми пир, базен с миомирисима, да се позову у дворац глумци и музичари.
Цар је желео да свако ко долази код њега буде свеж, одморан и добро нахрањен: тада ће му бити лакше да изабере сина.
Капија се отворила и у дворац су дошли многи који су живели у овом граду. Људи су се купали и пљускали у базену, неки су крили у џепу флашице с мирисима да их понесу. Кад је дошло време да се једе грађани су почели да пакују храну у кутије да би имали шта да вечерају код куће. Затим је наступило време музике и плеса који је трајао до саме ноћи.
Дошла је ноћ и цар је рекао:
„Шта се десило? Зашто код мене нико није дошао?“
Саветник је одговорио:
„Ваше височанство, ни сами ништа не можемо да схватимо. Отворили смо капију и дали смо људима све што је било заповеђено. Али на крају су се ипак сви разишли по кућама и однели оно што су прикупили у дворцу.“
А десило се оно што се често дешава: на путу до циља сам циљ је био заборављен.
О праштању
Живео једном један човек и упитао је неком приликом старца да ли Бог дарује опроштај грешницима.
Старац је одговорио:
- Реци ми, ако одједном посечеш руку или сломиш ногу да ли ћеш одсећи свој повређени уд и хоћеш ли га избацити зато што ти није потребан?
Човек је почео да негодује:
- Па наравно да нећу. Лечићу руку или ногу док не оздравим.
Старац је одговорио:
- Ако се тако бринеш за своје тело, зар Бог неће бити милосрдан према Свом сопственом образу?
Ново лето Господње!
Освященная ночь. Ангел. Сергей Феденко
Много људи живи на свету и нема два иста човека.
Један је сличан дрвету које сваког дана доноси плодове и рађа их толико много да се гране савијају до земље. То су они који стално раде умом или рукама.
Други личи на дрво које иако рађа плодове сваке године, они никоме нису по укусу зато што су горки и кисели. То је онај ко живи само за себе.
А трећи човек личи на дрво које доноси добре плодове, али мало и ретко, не појављује се често на њему добра јабука. То је лењивац
Али има људи попут јеванђељске неплодне смокве – то су они чије се ниједно добро дело неће наћи. Њихов живот је потпуно бескористан.
Упитај себе: а какво си ти дрво? Где су плодови година које си проживео? И замоли, док није касно: немој да ме посечеш, Господе, дај ми за исправљање макар још једно лето...
Нова година
О Новој години `вако људи зборе,
Чекајућ` да сване пре румене зоре:
- Ми очекујемо од Нове године
Да нам мир донесе, здравља и обиља,
Стара нам је у том врло шкрта била.
Да колевки буде више но гробова,
И весеља више, игре и балова.
Баш сами не знамо шта све да речемо
Кад се с Новим летом лицем сусретнемо!
Ај, синови људски, увек старе речи!
Од прастарих жеља ко да вас излечи;
Промените причу, нек се нова чује:
- Шта Година Нова од нас очекује?
Господар времена има право на то:
Да уздарје чека кад дарује злато.
Он је богат, моћан, милостив без мере,
Све је вољан дати људима од вере;
Нек питање ваше небом одјекује:
- Шта у Новој од нас Господ очекује?
У Бога светога и време је свето,
Он чека да види свето Ново лето.
Кад је Ново лето, буд`те и ви нови,
Молите се Творцу да вам дух обнови.
Стари квас у тесто ново не стављати,
Ново ткиво с трулим концима не ткати.
На платну што ново од старога дели
Рука Судбе пише и овако вели:
- Испуните људи сва Божја чекања.
И Бог испуниће сва ваша надања.
Свети Владика Николај Велимировић
Отац Војислав Билбија - Псалам први
У пећини
слика са интернета
У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.
Сав тужан поче се жалити старом монаху.
- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.
Старац га саслуша и поче да се смеје.
- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?
- Каквом месту? - упита игуман.
- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.
Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.
Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.
То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.
Игуман тада оде поново старцу.
- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.
Старац се насмеја и рече:
- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.
Дирљиво писмо тенкисте
Врло дирљиво писмо својој вољеној, које је написао тенкиста за време Другог светског рата. Нажалост, то писмо је достављено тек после 25 година од погибије његовог аутора.
Четврт века после рата у шуми је пронађен заривен у земљу тенк НТ са добро видљивим бројем 12.
Када су нашли тенк, на месту возача указали су се остаци младог потпоручника - тенкисте. Имао је револвер са једним метком и коверат, а у коверти - мапа, фотографија вољене девојке и непослата писма.
25. октобар 1941.
Здраво, моја Варја!
Не, нећемо се срести. Јуче у подне смо нападали још једну Хитлеровску колону. Фашистичка граната са бока је пробила оклоп и разнела га изнутра. Док сам возилом улазио у шуму, Василиј је умро. Моја рана је велика. Сахранио сам Василија Орлова у сунчаном брезовом шумарку. Василије је умро, не рекавши ми ни једне речи, ништа није оставио својој лепој Зоји и Машењки светле косе, која је личила на паперје. Од тројице тенкиста остао је један. У сумрак сам ушао у шуму. Ноћ је прошла у мукама, изгубио сам много крви. Сада се бол, која прожима груди, смањила и у души је мир. Много је тужно што нисмо све урадили. Али урадили смо све што смо могли.
Наши другови ће гонити непријатеља који не сме ићи преко наших поља и шума. Никада ја не бих провео живот тако да није тебе, Варја. Ти си ми помагала увек: на Халхин, Голе и овде. Наравно, ко воли тај чини добро људима. Хвала теби, драга. Човек стари, а небо је вечно младо као твоје очи, у које, док гледаш, одмараш се. Оне никада неће остарети, увенути. Проћи ће време, људи ће залечити ране, саградиће нове градове, нићи ће нови паркови. Настаће други живот, певаће се друге песме. Али никада не заборављајте песму о нама, о тројици тенкиста. Ти ћеш неговати лепу децу, ти ћеш још волети. А ја сам срећан, што одлазим од вас са великом љубављу према теби.
Твој Иван Колосов.
Преведено са руског уз несебичну помоћ драгог причољупца
Као додатак писму прилажем и ову серију из четири дела, снимљену према истинитом догађају, за који кажу да јако подсећа на "Пакао Кошара". Серија се гледа у једном даху, а имате дирљив осећај реалности.
Пламен мале свеће
Слика са интернета
Пала је ноћ.
Човек узе малу свећу из кутије, запали је и поче се с њом пењати дугим спиралним степеништем.
- Куда идемо? – упита свећа.
- Пењемо се на кулу, да осветлимо пут бродовима до луке – прошапута човек.
- Али ниједан брод не може да види моју светлост! – узврати мала свећа.
- Иако твој пламен и није тако велики – рече човек – ти свеједно настави да гориш… што јаче можеш. А остало препусти мени.
И тако, причајући, њих двоје стигоше до врха степеница, а потом и до огромног фењера на врху куле. Човек приближи свећу и с пламеном њеним упали фењер. И ускоро велика полирана огледала иза фењера, рефлектујући светлост мале свеће, раширише светлост по мору миљама далеко, осветљујући пут бродовима и путницима.
И као што пламен једне обичне мале свеће или чак кресе од шибице може да распали огромну ватру и да осветли пут стотинама људи, тако и искре твоје душевне топлине и пример твоје доброте, могу коренито да измене животе, погледе на свет и судбине људи око тебе, па чак и ако они то сами не разумеју у потпуности. И баш због тога, буди светлост за људе који те окружују, исто као и овај светионик који и у најтамнијим ноћима и у најстрашнијим бурама, наставља једнако да светли.
Незнано добро
Павел Рыженко: „И душа успокоится...“
Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
- Хоћу - одговорио је Господ. - Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
- Не - одговори светац. - Боље је да Господ сам то чини.
- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
- Па шта желиш? - упиташе анђели.
- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
- Добро - одговорио је светац. - Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.
Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види,
исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала
зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.
А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.
Сиромаштво и Богатство
Слика са интернета
Сиромаштво и Богатство приступише неком човеку, питајући:
- Ко је од нас двоје лепше?
Човек, уплашивши се, помисли: „Кажем ли да је Сиромаштво, Богатство ће се наљутити и отићи, а потврдим ли да је Богатство лепше, Сиромаштво ће се увредити и остаће да ме мучи.“
Размишљајући тако, он рече:
- Докле год будете стајали ту у месту, нећу се моћи одлучити. Ходајте!
Сиромаштво и Богатство се стадоше померати тамо-вамо. Човек, загледајући их, најзад примети:
- Док сте у покрету, ти си, Сиромаштво, прелепо с леђа, а ти си, Богатство, прекрасно у тренутку доласка.
За блог причу са руског блога у слободном преводу превела причалица
Чудо
слика са интернета
Једном је човек прешао дуг пут копном и морем како би видео прослављеног старца.
- Реци, каква чуда чини твој учитељ? - упита он младог монаха.
- Зависи од тога шта се назива чудом - одговори он. - У вашој земљи се обично сматра чудом ако Бог испуни нечију вољу. А код нас се сматра чудом ако неко испуни Божију вољу.
Отвори врата - Владика Николај Велимировић
Тајна породичне среће
слика са нета
Једна поред друге живеле су верујућа и неверујућа породица. Неверници су се цело време свађали, док је у породици верних обитавало смирење и разумевање.
Једном неверујућа жена рече свом мужу:
- Иди, и привири код комшија, и дознај шта они то раде кад им све иде по добру!
Овај оде и, кријући се, стаде посматрати. И виде жену како пере под, а затим журно трчи у кухињу. У том је у кућу улетео муж и, не приметивши кофу, упао је у њу и вода из ње се разлила по поду. Жена је пришла, извињавајући се:
- Жао ми је, драги, ја сам крива.
А он ће њој:
- Не, ти мени опрости, ја сам крив.
Неверујући човек, узнемирен овим, пође кући, где га жена дочека с питањем:
- Јеси ли дознао нешто...?!
- Да! – одговори он.
- Шта?
- Све сам схватио! Ми смо у праву, а они су криви.
Тајна је проста – зар не?
у слободном преводу причу превела причалица
Легенда о колибрију
Слика са интернета - Колибри
Једном је избио шумски пожар. Све животиње су са ужасом беспомоћно посматрале несрећу. Једино је малени колибри био заузет одласком на воду, носећи, у повратку, неколико капи у кљуну.
Након извесног времена, оклопник (армадило), раздражен бесмисленим шумом, рече:
- Колибри! Јеси ли полудео? Зар је могуће да заиста мислиш како ћеш угасити пожар са неколико капи воде?!
А колибри му одговори:
- Не, али ја толико могу да учиним.
Pierre Rabhi
За блог причу нашла и превела причалица
Мајчински подвиг!
Један супруг је, за новине, написао чланак о својој жени.
У породици је било троје мале деце, а он је у току једног дана посматрао и бележио шта све мајка уради за њих.
Ево тог извештаја:
„У току једног дана мајка је:
- 106 пута отворила деци врата,
- 16 пута зашнирала чизме,
- 32 пута преобукла децу,
- 94 пута рекла: „Остави!“,
- 16 пута прекинула свађу,
- 11 пута нахранила децу,
- 19 пута обрисала деци нос,
- 16 пута подгрејала јело,
- 175 пута им поставила питање, тражећи одговор
и, на крају, само за потребе деце прешла је 10 километара.
На то додати и све друге послове које жена обави у домаћинству, а ви ћете знати који су то."
Ретко који човек је способан да се носи са женском одговорношћу.
Зато, децо, поштујте своје мајке, и ви, мужеви, своје жене.
Аутор непознат
(прича са руског блога)
Укус жене
