У пећини
слика са интернета
У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.
Сав тужан поче се жалити старом монаху.
- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.
Старац га саслуша и поче да се смеје.
- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?
- Каквом месту? - упита игуман.
- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.
Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.
Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.
То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.
Игуман тада оде поново старцу.
- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.
Старац се насмеја и рече:
- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.
Дирљиво писмо тенкисте
Врло дирљиво писмо својој вољеној, које је написао тенкиста за време Другог светског рата. Нажалост, то писмо је достављено тек после 25 година од погибије његовог аутора.
Четврт века после рата у шуми је пронађен заривен у земљу тенк НТ са добро видљивим бројем 12.
Када су нашли тенк, на месту возача указали су се остаци младог потпоручника - тенкисте. Имао је револвер са једним метком и коверат, а у коверти - мапа, фотографија вољене девојке и непослата писма.
25. октобар 1941.
Здраво, моја Варја!
Не, нећемо се срести. Јуче у подне смо нападали још једну Хитлеровску колону. Фашистичка граната са бока је пробила оклоп и разнела га изнутра. Док сам возилом улазио у шуму, Василиј је умро. Моја рана је велика. Сахранио сам Василија Орлова у сунчаном брезовом шумарку. Василије је умро, не рекавши ми ни једне речи, ништа није оставио својој лепој Зоји и Машењки светле косе, која је личила на паперје. Од тројице тенкиста остао је један. У сумрак сам ушао у шуму. Ноћ је прошла у мукама, изгубио сам много крви. Сада се бол, која прожима груди, смањила и у души је мир. Много је тужно што нисмо све урадили. Али урадили смо све што смо могли.
Наши другови ће гонити непријатеља који не сме ићи преко наших поља и шума. Никада ја не бих провео живот тако да није тебе, Варја. Ти си ми помагала увек: на Халхин, Голе и овде. Наравно, ко воли тај чини добро људима. Хвала теби, драга. Човек стари, а небо је вечно младо као твоје очи, у које, док гледаш, одмараш се. Оне никада неће остарети, увенути. Проћи ће време, људи ће залечити ране, саградиће нове градове, нићи ће нови паркови. Настаће други живот, певаће се друге песме. Али никада не заборављајте песму о нама, о тројици тенкиста. Ти ћеш неговати лепу децу, ти ћеш још волети. А ја сам срећан, што одлазим од вас са великом љубављу према теби.
Твој Иван Колосов.
Преведено са руског уз несебичну помоћ драгог причољупца
Као додатак писму прилажем и ову серију из четири дела, снимљену према истинитом догађају, за који кажу да јако подсећа на "Пакао Кошара". Серија се гледа у једном даху, а имате дирљив осећај реалности.
Пламен мале свеће
Слика са интернета
Пала је ноћ.
Човек узе малу свећу из кутије, запали је и поче се с њом пењати дугим спиралним степеништем.
- Куда идемо? – упита свећа.
- Пењемо се на кулу, да осветлимо пут бродовима до луке – прошапута човек.
- Али ниједан брод не може да види моју светлост! – узврати мала свећа.
- Иако твој пламен и није тако велики – рече човек – ти свеједно настави да гориш… што јаче можеш. А остало препусти мени.
И тако, причајући, њих двоје стигоше до врха степеница, а потом и до огромног фењера на врху куле. Човек приближи свећу и с пламеном њеним упали фењер. И ускоро велика полирана огледала иза фењера, рефлектујући светлост мале свеће, раширише светлост по мору миљама далеко, осветљујући пут бродовима и путницима.
И као што пламен једне обичне мале свеће или чак кресе од шибице може да распали огромну ватру и да осветли пут стотинама људи, тако и искре твоје душевне топлине и пример твоје доброте, могу коренито да измене животе, погледе на свет и судбине људи око тебе, па чак и ако они то сами не разумеју у потпуности. И баш због тога, буди светлост за људе који те окружују, исто као и овај светионик који и у најтамнијим ноћима и у најстрашнијим бурама, наставља једнако да светли.
Незнано добро
Павел Рыженко: „И душа успокоится...“
Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
- Хоћу - одговорио је Господ. - Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
- Не - одговори светац. - Боље је да Господ сам то чини.
- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
- Па шта желиш? - упиташе анђели.
- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
- Добро - одговорио је светац. - Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.
Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види,
исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала
зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.
А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.
Сиромаштво и Богатство
Слика са интернета
Сиромаштво и Богатство приступише неком човеку, питајући:
- Ко је од нас двоје лепше?
Човек, уплашивши се, помисли: „Кажем ли да је Сиромаштво, Богатство ће се наљутити и отићи, а потврдим ли да је Богатство лепше, Сиромаштво ће се увредити и остаће да ме мучи.“
Размишљајући тако, он рече:
- Докле год будете стајали ту у месту, нећу се моћи одлучити. Ходајте!
Сиромаштво и Богатство се стадоше померати тамо-вамо. Човек, загледајући их, најзад примети:
- Док сте у покрету, ти си, Сиромаштво, прелепо с леђа, а ти си, Богатство, прекрасно у тренутку доласка.
За блог причу са руског блога у слободном преводу превела причалица
Чудо
слика са интернета
Једном је човек прешао дуг пут копном и морем како би видео прослављеног старца.
- Реци, каква чуда чини твој учитељ? - упита он младог монаха.
- Зависи од тога шта се назива чудом - одговори он. - У вашој земљи се обично сматра чудом ако Бог испуни нечију вољу. А код нас се сматра чудом ако неко испуни Божију вољу.
Отвори врата - Владика Николај Велимировић
Тајна породичне среће
слика са нета
Једна поред друге живеле су верујућа и неверујућа породица. Неверници су се цело време свађали, док је у породици верних обитавало смирење и разумевање.
Једном неверујућа жена рече свом мужу:
- Иди, и привири код комшија, и дознај шта они то раде кад им све иде по добру!
Овај оде и, кријући се, стаде посматрати. И виде жену како пере под, а затим журно трчи у кухињу. У том је у кућу улетео муж и, не приметивши кофу, упао је у њу и вода из ње се разлила по поду. Жена је пришла, извињавајући се:
- Жао ми је, драги, ја сам крива.
А он ће њој:
- Не, ти мени опрости, ја сам крив.
Неверујући човек, узнемирен овим, пође кући, где га жена дочека с питањем:
- Јеси ли дознао нешто...?!
- Да! – одговори он.
- Шта?
- Све сам схватио! Ми смо у праву, а они су криви.
Тајна је проста – зар не?
у слободном преводу причу превела причалица
Легенда о колибрију
Слика са интернета - Колибри
Једном је избио шумски пожар. Све животиње су са ужасом беспомоћно посматрале несрећу. Једино је малени колибри био заузет одласком на воду, носећи, у повратку, неколико капи у кљуну.
Након извесног времена, оклопник (армадило), раздражен бесмисленим шумом, рече:
- Колибри! Јеси ли полудео? Зар је могуће да заиста мислиш како ћеш угасити пожар са неколико капи воде?!
А колибри му одговори:
- Не, али ја толико могу да учиним.
Pierre Rabhi
За блог причу нашла и превела причалица
Мајчински подвиг!
Један супруг је, за новине, написао чланак о својој жени.
У породици је било троје мале деце, а он је у току једног дана посматрао и бележио шта све мајка уради за њих.
Ево тог извештаја:
„У току једног дана мајка је:
- 106 пута отворила деци врата,
- 16 пута зашнирала чизме,
- 32 пута преобукла децу,
- 94 пута рекла: „Остави!“,
- 16 пута прекинула свађу,
- 11 пута нахранила децу,
- 19 пута обрисала деци нос,
- 16 пута подгрејала јело,
- 175 пута им поставила питање, тражећи одговор
и, на крају, само за потребе деце прешла је 10 километара.
На то додати и све друге послове које жена обави у домаћинству, а ви ћете знати који су то."
Ретко који човек је способан да се носи са женском одговорношћу.
Зато, децо, поштујте своје мајке, и ви, мужеви, своје жене.
Аутор непознат
(прича са руског блога)
Укус жене
Хуљење - Псовање
Један отац је имао јако ружну навику - да хули на Бога. А његов мали син је чуо на веронауци да онима који хуле на Бога јако смрди из уста. Међутим, шта је могао учинити мали дечак за свог оца, који је често прљао своја уста; и не само своја уста, већ и читаву кућу.
Малиша се досетио. Отац га је много волео, и сваки пут кад би дошао кући, или би пошао негде, љубио је своје дете. Но, једног дана малиша се измакао и није дозволио оцу да га пољуби.
- Немој ме љубити, оче! Твоја уста смрде...
- Како, сине?! - питао је отац изненађено.
- Ево, када хулиш на Бога, твоја уста смрде.
Отац се следио од детињег прекора.
Малиша је својим прекором помогао оцу да престане хулити, и да ослободи језик од болештине која указује на непобожност, а сведочи и о распусности онога ко робује овој ружној навици - хули на Бога.
Превела са грчког А.М.
Три родна дрвета
Освештани и обновљени манастир Зочиште
Да ти кажем сине, све по души и истини како је било. Чуо си за ову нашу цркву, овај наш манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште?
Страдавао он са народом. Памтио освајаче. Ропство и слободу, похаре и гладне године. Збегове и Саборе. Претурио невоље, ни броја се не зна колико. Нама манастир био чувар, заштитник, путовођа. Светилник у невиделици.
А људи долазили, молили Светитеље, благе лекаре, да им од Бога измоле исцељење душе и тела. И вид да дарују, духовни и телесни.
Притицали Светом Олтару и Светим моштима и ми и наше иноверне комшије. Долазили из близа и из далека. И помагала Света Браћа. Трајало то тако пуних седам векова.
Пре једно двадесет година, посадио калуђер поред цркве три дрвета: трешњу, јабуку и лозу. С пролећа заједно цветале. Прва родом даривала трешња. Око Петровдана стизале јабуке. О Преображењу сазревало грожђе. Било свима на радост. У хладу се одмарали болни и уморни. Поред цркве жуборио извор, за очи лековит.
Онда, у злу годину, дођоше зли људи. Поубијаше многе, нас остале протераше. А да се никад више не вратимо, ни пут да нађемо, спалише нам зеницу ока, свети храм. Свете Мошти монаси пре огња уграбише и однеше далеко, где ови не могу да им науде.
Злотвори се онда већем злу досетише. Дигоше све у ваздух. Од наше цркве камен на камену не остаде. Гробље око цркве разрушише. И мртви им криви. Што су ту, што сведоче о нашем постојању од старине. Тад погину и воће. Остадоше гола, израњављена стабла са искиданим патрљцима грана. На брег се спусти мук.
Први пут после седамсто година не чују се звона. Не можеш на невољу да се навикнеш. Боли, брате, боли много! Ал да се трпи – мора. Почекасмо да се зло мало примири, па почесмо кришом да долазимо. Ни да кукамо не можемо. Свако свије своју муку, стегне срце, љуби камен, омије сузама упали цвећу. Богу се молисмо на згаришту.
Прође тако неколико година, туго моја. Лоза се по развалини пружила, загрлила лишћем, али рода нема.
После чујемо, дошао неки калуђер. Кад видех мантију, огреја ме сунце.
Даде Бог, поче да се ради. Све камен по камен пребирамо. Од истог камена црква да се гради. И би тако. Сагради се црква, па конак, још мало, па ће и звона да пропевају.
Божја воља. Даде Бог љубави, снаге, храбрости и умећа првоме што крену да обнавља. Помогоше после људи. И све би с благословом.
А ово хоћу да ти кажем: Оне воћке, родна дрвета, пет година стајаше мртве, не пустише листа. Прво пролеће, од кад поче да се обнавља манастир и зида црква, крену по нека млада гранчица, поред оних старих, искиданих. Кад лани вратише мошти Светих врача, безсребреника Козме и Дамјана, у обновљену цркву, трешња беше рађала, јабуке узреле, а млада лоза кренула.
Па сад ти мени реци јеси л’ икад видео такву слику Васкрсења. Велики је Бог и чудесна су дела Његова. Знаш ону песму:„Како је лепо Господе, кад храм васкрсава!”
Јесте васкрсао храм, подигли га људи, милошћу Божјом. А кад храм васкрсава, кад се у њему опет народ Богу моли и Света Служба служи, васкрсава и Божје стварање.
Немој да плачеш. Дођи и види!
Манастир Светих врача Козме и Дамјана из 13.
века, у селу Зочиште у Метохији, запалили су, а потом динамитом до темеља
разорили Албанци, јула 1999. године.
Храм је обновљен. После седам година, на дан Св.
Врача Козма и Дамјана, 14. јула 2007. године, враћене су Свете мошти и служена
је Света Литургија у обновљеном храму.
Храм је опет светионик наде, који
живи пуним духовним животом.
Записано на дан Св. врача Козме и Дамјана,
14. јула 2008., у манастиру Зочиште.
Радмила Мишев
Са сајта: Светосавско звонце
Пирг - Две звезде
Ступови - Подигнимо ступове
Мудрост зрелих година
Мудрост долази с годинама. Међутим, понекад године дођу саме.
У мојим годинама више ми не смета ако ми мисли некуда одлутају,
једино се бојим да се не врате.
Ако ти се устајање из кревета чини као дизање тегова,
значи да си дошао у зрело доба.
Сагнеш се да завежеш ципелу, а онда се упиташ - шта бих још
могао да урадим кад сам се већ сагнуо?
Средње године су животно раздобље кад купите прозирну спаваћицу,
а онда вам падне на памет да више не познајете никога ко би кроз
њу нешто видео.
Не једите здраву храну - у вашим годинама организму су потребни сви
доступни конзерванси.
У детињству правите гримасе пред огледалом - у зрелим годинама вам
се огледало освећује.
У високим годинама материја односи победу над духом,
дух би још хтео, али вишак килограма не да.
Ако вам се чини да је криза средњих година неподношљива,
сетите се да вас још чека и старост.
Младост гледа у будућност, старост гледа у прошлост, средње доба
гледа у огледало и не верује својим очима.
(Непознати аутор)
Промисао
Разговарају врабац и славуј на тему забринутости код људи. Врабац, пун чуђења, упита:
- Зашто су људи толико немирни и тако много забринути?
А славуј философ одговори:
- Пријатељу мој, људи се превише брину, јер немају Небеског Оца као ти и ја.
Заиста је веома поучан овај разговор небеских птица, и не само поучан, већ и користан! Некада, толико трагично проживљавамо наше проблеме и урањамо у бескрајну тугу и стрепњу, из чега се види наше неповерење у Бога. Негирамо Његову Свеприсутност и све гледамо људским очима. Међутим, иза сваког догађаја, и изнад свих нас, бди будно око Божије, које свиме управља и брине за све, одржавајући овај свет у сагласју са Његовим божанским плановима. Имати поверења у Небеског Оца од велике је потребе, као и у Његову Промисао, од које подједнако зависе како наши животи, тако и проблеми свих нас.
Са грчког превела А.М.
Расти, расти мој зелени боре - Даница Крстић