У време страшне олује задесио се код неке удовице монах. Она га дочека набусито: сакрила је јело, на једвите јаде му је отворила врата, а ни ватру није подложила како би се несрећник осушио.

Но, он ће њој рећи:

- Дошле су нам жртве пожара, ничега немају. Помози, добра жено, подај одело или капут, они ће се за тебе Богу молити!

Међутим, у удовице се стисло срце.

– Како да дам ново одело? Мени је и старог жао. И стари капут може да ми устреба.

Али монах није одустајао. Покушавао је да је приволи лепим речима, затим се позивао на њену савест, али све узалуд. Ипак, на крају му она донесе стари похабани капут.

Старац јој се поклони до земље и пође у суседну кућу.

У њој је такође живела удовица, само што је њено срце било добро. Како чу за страдале од пожара, она претури ормане и сандуке, и накупи хрпу ствари за невољнике.

И њој се монах поклони и оде.

А те ноћи гром удари у кров куће прве удовице и сви се разбежаше пред пожаром који никог није поштедео.

Шта да се ради? Сви пођоше манастиру.

У том угледаше монаха како им прилази. Првој удовици он даде стари похабани капут, а другој – хрпу ствари.

– Изволите, погорелци, ваше ствари; шта сте спасили – ваше је.

 

Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.