Петак, Април 22, 2016

Молитва у метежу

 

Православни сликар Павел Рыженко

 

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летиmo.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита:

- Оче, ко те научи да се молиш без престанка?

А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара:

- Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони.

Гост онда рече:

- Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно.

Овај му исприча следећу причу:

- Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назначио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

 

Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА

 

 

[Одговори]

Знаш ти Мишо мог Милана рече стрина Зора па настави причу. Кад одемо празником до Цркве, Милан увек нађе разлог да у њу, или неуђе или у њој буде само на кратко; те гужва је, те мора запалити цигару, те видео је рођака са којим дуго није попричао, те ово, те оно. А када се задеси да на дуже буде у Цркви, вечито га лактом гуркам, да се крсти лепо а не да само млатара руком испред себе и да разговетно изговара молитве, а не да је прича себи у браду. Када нам свештеник дође да свети водицу уочи славе, мало ли се застане са читањем, Милан одмах нуди да се за сто седне и по која попије. Знајући га, наш свештеник га је стално прекоревао: „Милане не жури, немамо где побећи као ни флаша, сто и столице“. Све је то било тако мој Мишо до једнога дана прошле године крајем пролећа.
Знала сам, чим кад су ми све кости севале од реуме а од спарине вртело у глави. Негде превече, горе од Таре и Заовина почеше се наносити црни облаци. И таман колико покуписмо алатке и окуписмо стоку у торове и штале загрме једном да су и животиње постале узнемирене. Спусти се неки мрак и тмина и зачу се јека ветра како се спушта низ планину. Једва утекосмо у кућу. При другом грому осветли се цело брдо, као да је дан, његова јека закука планином. Из утичница за струју избише варнице и потом неста струје. Ветар поче скидати црепњике са крова као да су листови. Како који падне, чујем распада се у комаде. Кретоше прве капи , а нечекасмо дуго, потоп од кише. При сваком удару грома тресу се зидови, звецкају ћасе и чиније на полицама, по која чаша склизне и заврши на поду. Приђем тада пред икону Светога Ђорђа, ту поред је и икона Мајке Богородице као и Исуса Христа, клекох на дрвени патос и почех се молити. На моменат поред прозора пролеће нешто велико и црно: то су биле одломљене крошње шљива из шљивика. Милан на моменат отшкрину врата и ја угледах по сред дворишта буични поток. Тада се почех гласније и жешће молити док неприметих да ми нешто свлачи сукњу. Окренем се и видим Милана, клеко тик уз мене преко сукње, чујем му срце, чујем га како дише. Склопи руке и поче се молити. Почео је прво тихо, онда све гласније дог ме, не надгласа. Гласно лепо и јасно, без и једне грешке у молитви. Поче се при молитви без икакве журбе крстити онако како се из душе православац зна да крси. И нечух више ништа, сем јеке Миланове молитве која је трајала неколико минута. На једном све се утиша, поче се раздањивати. Земља престаде да тутњи. Тада се Милан окрену ка мени, тако ме снажно загли да сам имала осећај да ме никада из загљаја неће пустити.
Ето тако је то било наш Мишо, И када сада одемо до Цркве, па када траје молитва, Милан не излази из ње већ се наглас моли, а мени га драго чути, јер је од свих мушкараца, најгласнији.
Погледах у Милана, који на целу причу само кратко рече: „Било је Мишо, или бити или небити“.
Причу забележио и упамти Лаки 2004 године

Comment by Лаки (04/23/2016 18:28)

[Одговори]

Допунио си пост на предиван начин, Лаки, и силно ме обрадовао, слава Богу. Поготово што знам колики си причољубац, било као сакупљач или аутор. Моје је надање да једног дана нешто и објавиш. Само пази на то писано благо у рачунару, да не прођеш као ја. Обавезно чувај и штампану верзију! :)
Грли Јеца драгог причољупца!

Comment by pricalica (04/23/2016 19:06)

[Одговори]

Јецо, прича је забележена кроз десетак написаних реченица и остављена у „оној“ таванској ризници. Ето, дође и њено време те је на брзину преписах, помало по сећању додах, и прича испаде како испаде. Сматрам да посао писања незнам да радим, али имам ту потребу и све што напишем је неки мој „лек“.
Када некога упознам на нету (као тебе) ја се охрабрим, па штогод јавно објавим са свим правописним и осталим грешкама. Ако сам истакао суштину у причи, остало ме не занима, јер знам да сам послао поруку. Још морам дорадити ову причу јер је као оваква каква јесте, рођена пре само пар сати и наравно, оштампаћу све.
То ће за једног занатлију Лакија бити и превише.

Додао бих и ово.
Пре две године, Милану је умро најмлађи син после борбе са тешком болешћу, и дођоше горе у брдо да му то јаве. Након полусатног устезања, рекоше Милану целу истину, он уђе у кућу по капут а при изласку сруши се мртав на камане степенике. Сахрањен је истога дана када и син, на Бајнобаштанском гробљу

Comment by Лаки (04/23/2016 20:39)

[Одговори]

Има ко ће се побринути за правопис ако је приповедање добро, а ја заиста уживам у твом приповедању. Сем тога знаш колико волим стварне приче.
Са овим додатком прича је измамила сузу благодарности Богу: Бог даде, Бог узе, нека је благословено име Господње! Мислим да су сузе већа плата писцу од новца и награда.
Имаш моју подршку да се усудиш! :)

Comment by pricalica (04/23/2016 20:52)

[Одговори]

Ма, мене брине онај казан од неки дан, па кријући пискарам.:))) И, Јецо, мислио сам за почетак да причице одштампам на штампач а не стварно. Хвала за подршку.
Знаш како би рекли клици за тебе: " Јецо, којси ти добар лик"!

Comment by Лаки (04/23/2016 21:11)

[Одговори]

То је добар почетак, рекох ти, да не би био покраден, као ја, јелте. :)
А добро је да мислиш и о казану, јер ће то твоје писаније да направи таквим да не буде слуга времена, већ креатор. :)
И знаш како народ каже: Бог је добар што ме трпи.
Ваистину!

Comment by pricalica (04/23/2016 21:28)

[Одговори]

Лаки, одлична прича!
Избори се ти за ужарени казан :-) ма добро си... ко би се крчкао на тихој ватри :-)))

Причалице, не бринем се ја за своју побожност и молитву у метежу, тад је не мањка, у благостању и изобиљу су искушења огромна. То је барем неки мој утисак, ко зна можда и варљив?!

Comment by Јанакис (04/24/2016 09:56)

[Одговори]

Хвала Јанакис.
Ја сам одавно отворио мој блог али на њему ништа на ову тему непишем баш због страха од казана.:) Зато сам нашао решеније; све што напишем постављам на Причалицин блог, јер, када се већ мора за њу ложити, нека ложе све о једном трошку. :))) Успут, ту је и уштеда на дрвима. :)))

Мој луди хумор.:(
Додуше ни овај дан ништа није бољи; данаске је гласање, луде поворке су у покрету од раног јутра, зарад лудих обећања.:((( Нека ми зато Причалица опрости, јер дан је бунила ... и законом заштићен, специјалном наредбом за тишину а за мене је закон, светиња. :)))

Comment by Лаки (04/24/2016 10:38)

[Одговори]

Јанакис
Па рекох ја. :)
А мени је један од добрих показатеља, чак и доказ, да је молитва дар Божји човеку, јер оног трена кад си стао на молитву истом крећу искушења да ти она досади, одужи се, успава те, да скренеш мисли итд. Послушам ли и поведем се за тим расположењем и узмем ли да радим било шта друго што ми је "пријатније", тад сви ови напади престају.

Comment by pricalica (04/24/2016 13:36)

[Одговори]

Лаки
Сетио си се, даклеМ, да имаш блог? Већ сам мислила да си заборавио. :)
А ја имам Федру, дрва не купујем. :)
Закон важи увек за другог, не и за оног ко је власт. Због "једног" се људи плаше и јогурт да отворе, јер искаче из свега и вазда, без обзира на тишину. :)
Не брини за гласање они већ знају ко је победио унапред, као кад су Томи честитали три сата раније прошли пут, а врло је могуће да је Тадић имао предност, но сад видимо ко је био потребнији, па да се БТ не би бунио. Како Запад каже!

Comment by pricalica (04/24/2016 13:42)

[Одговори]

Толко о том у 2016

https://youtu.be/O-yOR6Yw1mA

Comment by Лаки (04/25/2016 10:41)

[Одговори]

Лаки
Дух Крфа против духа сендвичара:
http://srbin.info/2016/04/24/kako-je-krf-branio-srbe-od-nato-a-2/

Comment by pricalica (04/25/2016 16:26)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме