Субота, Фебруар 20, 2016
Господ Исус Христос
Чуо сам, Цезаре, да желиш знати о овоме што ћу ти сада писати. Овде се налази човек који живи у великим врлинама и зове се Исус Христос. Народ га назива пророком, а његови ученици га сматрају за божанство. Веле да је син Бога, Творца неба и земље и свега што на њој има и бива. Заиста, Цезаре, сваки дан се чују чудне ствари о овоме Христу. Да лечи болеснике само додиром и да мртве васкрсава једном речју. Он је човек средњег, лепог стаса. Изглед му је благ и достојан поштовања. Коса му је боје добро зрелог лешника, пада му у увојцима преко ушију и са бескрајном милином шири се по плећима. Носио ју је раздељено на темену на „назаретски начин". Чело му је високо и чисто.
Образи су му љупко румени. Нос и уста његови дивно су правилни, брада му је честа, боје као и коса, није дуга и на средини је раздељена. Очи су му лепе и сјајне, као сунчани зраци, и нико не може право да гледа у њих од сјаја. Укорава с величанством, а опомене су му пуне благости. Или говорио или творио, увек то чини са милином и озбиљношћу. Никад га не видеше да се смеје, али су га видели да плаче. Веома је умерен, врло скроман и веома мудар. Једном речи: то је човек, који својом великом лепотом и својим божанским преимућством надмашује све синове човечанства. Науком задивљује сав Јерусалим. Он нигде није ништа учио, а зна све науке. Иде босоног и гологлав, многи га исмевају, али у његовом присуству стрепе и чуде се. Веле да такав човек није никада ни виђен, ни чувен у овим пределима. Многи Јевреји га сматрају за божанство и верују му, а други га туже мени, као да је противник твоме Величанству, Цезаре. Он није никада никоме учинио зло, али јесте добро. Ипак сам твоме Величанству, Цезаре, готов да слушам, како ми наредиш биће извршено. У Јерусалиму седме индикције, месеца једанаестог.
Твога Величанства највернији и најпонизнији слуга,
Намесник Публије Лентула
Публије Лентула, бивши царски намесник у Јудеји, у писму императору Тиберију, из инж. Војислав Поповић Хаџија, Светој Земљи, ауторско издање, Београд, 1979., 288, 289.
Наш патријарх Павле је, у време оскудице, ђацима богословије, који су имали исцепану обућу, исту узимао ноћу и поправљао.
Грађански је бити сам себи довољан.
Да, у праву си, налазим недостатак и у себи самој.
A verski, ljudi su grešni, u prvorodnom grehu su i začeti, pa i ta samodovoljnost i nedostatak vrlina je greh koji živimo jer se praroditeljski greh prenosi na svakoga.Crkva kaže da Hrist iskuplja čoveka svojim životom...
Međutim, meni je interesantnije pitanje slobode volje u shvatanju ovoga greha., jer čovjek je svojom voljom, dakle slobodno, ušao u greh da bi time izgubio slobodu koja mu je od Boga darovana.
PS
Ja jesam slaba sa teorijom verovanja, pa ne umem biti tako slatkorečiva, ali sam jaka sa praksom! ;)
Е насмеја ме баш! :)))
Занимљив је тај део. Наводиш ме на размишљање и хвала ти на томе. Христос је и морао да дође, јер се ми сами собом не можемо ни родити, ни дисати, ни длаку једну променити, па ни преобразити, нити спасити. Христом дишемо и Њиме ми ЈЕСМО.
У Богу не постоји зло и добро, то се ми ломимо на томе. Код Бога је савршено Добро. Али човек је саздан од неба и земље, па је у рају пожурио да расте без Бога. Сетих се неколиких бајки, које имају ово схватање у своме корену. Имаш на понуди сва врата дворца, а само на једна те моле да не уђеш. Тако би и у рају: читав рај испуњен плодоносним дрвећем и од човека се тражи да не узбере само са једног дрвета. :)))
Више него о величању врлине, овде је реч о паду, о ономе што се назива послушност ауторитету.
О спремности за покоравање ауторитету доста говори чувени већ класични Милграмов експеримент „Бихејвиористичко проучавање послушности“. Исптаницима различитих знимања и образовања ( у првом експерименту било је четрдесет мушкараца између 20 и 50 година ) речено је да учествују у испитивању чији је циљ утврђивање утицаја кажњавања на учење. Саучесници експериментатора ( не испитаници ) били су „ученици“ привезани електродама за шок генератор, а прави испитаници имали су улогу „учитеља“. Учитељ је давао тест ученику а кадгод би овај одговорио погрешно, он би, према инструкцији експериментатора, применио електрични шок као казну ( шок је био лажан, али испитаници –„учитељи“ то нису знали). Испитаници су могли једноставно да одбију да послушају налог експериментатора. Али у току читаве процедуре, уз непрекидно повећање снаге електричних шокова и, наравно, лажних знакова жртве да јој је нанесен бол, само 35% испитаника одбило је да послуша налог експериментатора. Већина је била послушна и поред тога што је ситуација у којој наносе бол другима изазвала код њих јаку емоционалну напетост, нервозу и друге облике неадаптираног понашања.
Основни план Милграмовог експеримента поновило је неколико истраживача у више варијанти. У свакој од њих, различит, али значајан проценат испитаника показао је спремност да прихвати упутство експериментатора и да примењује болне електричне дражи. Резултати Милграмовог експеримента различито су тумачени, али је најчешћа оцена, да они указују на склоност „просечног човека“ да прихвати налог ауторитета и да чак у његово име наноси зло другима. Политички врхови ( тзв. ауторитети ) који поседују моћ и располажу инструментима моћи, и са тим у вези у прилици су да реално угрозе оне који се не слажу са њима, знатно лакше индукују прихватање својих одлука, од ауторитета науке, који је коришћен у Милграмовом експерименту.
Просечан човек, међутим, често усваја и вредности слободе и аутентичности. Он је често критичан према систему и схвата да друштвена ограничења спутавају његове импулсе за самоизражавањем. Али у ситуацијама када су пресије друштва-система, са једне стране и његови подстицаји за индивидуалношћу, са друге стране, у сукобу, он најчешће бира пристајање уз систем и ауторитарне односе. Једноставно зато што непристајање уз систем најчешће носи озбиљне последице. Оно доводи у питање егзистенцијалне потребе ( од хлеба до сигурности ), а изневеравање свог вредносног система носи само још једно разочарање. Да ли је потребан аргумент више за тезу да је слобода сложенији и многозначнији ( развојни ) феномен од основних егзистенцијалних потреба за економски пристојним животом и да захтева жртву која је претвара у стваралачки принцип?
ПС.О овоме смо већ дискутовали.
Поздрав, Јелена!
Да, сећам се теме и разговора. Хвала на дивном подсећању. Већ се Анета, у свом коментару, дотакла тога, а што сеже и до Косовског боја и ком се царству Свети Лазар рађе приволео. Слабији духом допуштају да их носи бујица, док јачи радије бирају борбу. Не знам да ли си гледао овај видео, али га топло препоручујем. Видећеш да се надовезује на наше приче:
https://www.youtube.com/watch?v=P2OMVM_vcBs
Срдачан поздрав, Станимире!
Oblast međuljudskih odnosa je složena kao i ponašanje pojedinaca u kolektivu.Setih se one Titove "Ko nije sa nama, taj je protiv nas!". ;)
Takvo pojednostavljenje održivo je u represivnim sistemima.
Sa druge strane da bi sistem bio održiv nužno je poštovanje pravila. I jedino je nejasna gde se završava poštovanje pravila i istovremeno počinje izneveravanje sopstvenih principa?
Ali čak ne mora ni to biti, jer oblici "borbe" (lična strategija) jesu i mogu biti različiti, pa se onda princip žrtve može upotrebiti i kao stvaralački princip ... @Stanimire :)
Pozdravljam!
"Сила коју систем не искористи, руши систем"!
Пенти Сарикоски, Фински песник