Све у причама бива

Чудесан човек

Рекоше једном човеку:

- Ви сте алави као пас!

- Да – сагласи се он – алав сам попут пса.

Затим му рекоше:

- Ви сте тврдоглави као коњ!

– Да, ја сам тврдоглав као коњ! – сагласи се он и са тим.

Видећи такво понашање, људи се зачудише и упиташе тог чудесног човека:

- Гле, Вас су назвали псом и коњем и Ви се сагласисте. Да нисте магарац?

– Да, ја сам магарац – рече сагласно.

Сви слегнуше раменима а неко примети замишљено:

- Знате, има у свему томе нечег људског.

+++

Стари монах је рекао: Смирење пролази сву земљу и не наилази на препреке ни на земљи ни на небу.

Аутор: Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Удивительный человек

Одному человеку сказали: «Вы жадный, как собака!» - «Да, — согласился он, — я - жадный, как собака». Потом ему сказали: «Вы такой строптивый, как конь!» — «Да, я строптивый, как конь!» - согласился тот. Видя такое поведение, люди удивились и спросили этого удивительного человека: «Вот, вас назвали собакой и конем, и вы согласились. Вы что осел?» — «Да, я — осел», — согласился тот. Все пожали плечами, а кто-то сказал задумчиво: «Знаете, а в нем что-то есть... очень человеческое».

***

Сказал старый монах: «Смирение проходит всю землю и не встречает преград ни на земле, ни на Небе».

Автор притчи: Монах Симеон Афонский. Из книги: О самом простом.

Подвизавајте се јер пропадосмо

Беседа о старцу Пајсију Светогорцу

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човелу и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

Архимандрит Андреј (Конанос)

С руског Александар Ђокић
Православие.ру

 

Дирљив савет

Млада жена је седела на клупи у парку и због нечега је горко плакала. У исто време Вања се возио на свом трициклу кроз уличицу. Њему би жао тете, па је упита:

- Тето, зашто плачеш?

– О, малени, ти то не можеш разумети! – одмахну жена.

И после тога она стаде плакати још јаче.

Дечак настави:

- Тето, боли ли те нешто, па зато плачеш? Хоћеш ли да ти дам моју играчку?

Али жена се расплака још силније због дечакових дирљивих речи.

– О, малени – одговори она – ја нисам потребна ником, мене нико не воли.

Вања је погледа озбиљно и рече:

- Јеси ли сигурна да си све питала?

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Участливый совет

Молодая женщина сидела на скамейке в парке и почему-то горько плакала. В это время Ваня ехал на своем трехколесном велосипеде по аллейке. И так жалко стало ему тетю, что он спросил:

– Тетя, ты почему плачешь?

– Ой, малыш, ты не сможешь понять, – отмахнулась женщина.

Ване показалось, что после этого тетя стала плакать еще сильнее. Он говорит:

– Тетя, у тебя что-то болит, и ты плачешь? Хочешь, я подарю тебе свою игрушку?

Еще больше разрыдалась женщина от этих участливых слов:

– Ой, мальчик, – ответила она, – я не нужна никому, меня никто не любит…

Ваня посмотрел серьезно и сказал:

– А ты точно у всех спросила?

Богатство, отац и син

 Преподобни лекар Агапит Кијево-печерски

Један човек је сакупио велико богатство. Он никада није показао жељу ни да се исповеди, ни да пружи милостињу. Имао је десетогодишњег сина. Једног дана се богаташ разболи и његова родбина поче да га саветује да се исповеди и уради нешто за спас своје душе. Но, он им је одговорио:

- Да ми је здрав син, он ће урадити све за спас моје душе.

Богаташ је био у замци ђавола и ништа није могло да утиче на промену његовог мишљења.

У тој области живео је један благочестиви старац. Обријавши браду и преобукавши се у мирску одећу, он оде у кућу богаташа.

– Шта хоћеш? – упиташе га кад се појави на вратима.

– Ја сам странац. Кад се случајем затекох у вашем селу, сазнадох да је ваш домаћин болестан. Дошао сам да га видим, јер сам ја лекар.

Одмах га уведоше. Сви болесникови рођаци окружише духовника.

– Како се осећаш? – упита болесника.

– Лоше ми је – одговори овај.

– А шта су ти рекли доктори из вашег села?

– Рекли су да сам смртно болестан.

Лекар-духовник га узе за руку и рече:

- Да, тачно је, ти заиста умиреш. Али ако би се нашао потребан лек, ти не би умро.

– Какав је то лек који треба пронаћи?

Духовник као пречу његово питање, те сам упита:

- Имаш ли деце?

– Само једног малишу.

– Не брини, твој лек је пронађен. Обећавам ти да нећеш умрети.

Он затражи чашу воде и мало брашна, помеша их, те претварајући се да још један састојак недостаје, рече:

- Лек је скоро готов, још само да дође твој син и да му боцнемо иглом мали прст како бисмо у лек додали три капи његове крви, па ћу ти дати да попијеш и одмах ћеш оздравити.

У то време богаташев син се играо у дворишту. Хитро му приђоше и рекоше:

- Хајде, сине, пођи лекару који ће да излечи твог тату!

Малишан је хтео да настави са игром, па су га силом одвели код оца.

Угледавши га, лекар рече:

- Чедо моје, дај ми твој мали прст да га боцнем како би искапало три капи крви неопходне да се зготови лек, који ћу дати твом оцу да попије, па да оздрави.

– Нисам с ума сишао да повредим свој прст!

Лекар подвикну:

- Синко, од тебе зависи хоће ли твој отац живети или умрети. Зар не видиш колико је накупио богатства које ће ти оставити?

– Живео он или не, ја своју руку не дам! – рече момчић и оде.

Тада лекар рече домаћину:

- Као духовник ове области, учинио сам ово да бих ти показао како се не треба поуздати у то да ће дете бринути о твојој души.

Тада болесник устаде и рече:

- Ја изгубих душу ради свог сина, да бих му оставио велико наследство. А он није могао ради мог спасења да жртвује три капи своје крви. У праву си, оче.

Истог трена он поцепа свој тестамент, разда све своје имање сиротињи, а сину не остави ништа, остављајући га у немаштини. И нађе Рај и радује се вечно.

Тако и ви, који имате децу, не полажите наду на њих, говорећи како су добри и да ће се побринути за ваше душе. Шта човек сам уради за свога живота, то ће и наћи у другом животу.

Причу Равноапостолног Козме Етолског са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Богатство, отец и сын. Притча равноапостольного Космы Этолийского

Один человек собрал большое богатство. Он никогда не имел желания ни исповедаться, ни творить милостыню. У него был сын десятилетнего возраста. Однажды богач тяжело заболел, и близкие стали советовать ему исповедаться и сделать что-нибудь ради спасения своей души. Но он отвечал им: «Да будет здоров мой сын, он сделает всё для спасения моей души». Он был пленён диаволом, и ничто не могло заставить его изменить своё мнение.

В той местности жил один благочестивый старец. Сбрив бороду и одев мирскую одежду, он отправился в дом богача.

- Что тебе надо? - спросили его, когда он постучал в дверь.

- Я чужеземец. Когда я волей случая оказался в вашем селении, я узнал, что ваш правитель болен. Я пришёл увидеть его, так как я врач.

Тотчас он был принят. Все родственники больного собрались вокруг духовника.

- Как себя чувствует больной? - спросил он их.

- Мне худо, - ответил ему сам больной.

- А что тебе говорят врачи вашего селения?

- Они говорят, что я смертельно болен. Врач-духовник взял его за руку и сказал:

- Да, это так, ты действительно умираешь. Но если бы нашлось одно лекарство, ты бы не умер.

- Что же это за лекарство, которое нам необходимо найти?

Духовник притворился, что не слышит, и спросил:

- У тебя есть дети?

- Только один ребёнок.

- Не переживай, твоё лекарство найдено. Я обещаю тебе, что ты не умрёшь.

Он попросил дать ему чашку воды и немного муки, перемешал их и сделал вид, что добавляет туда ещё какое-то снадобье, и сказал:

- Теперь лекарство готово, лишь необходимо, чтобы сюда пришёл твой сын, я уколю его мизинец иголкой, добавлю в лекарство три капли крови, дам тебе его выпить, и ты тотчас поправишься.

В это время сын богача играл во дворе. Тотчас поспешили к нему и сказали:

- Пойдём, сынок, пришёл врач, который исцелит твоего отца. Ребёнок хотел было продолжить играть, но его силой привели к отцу.

Завидев его, врач сказал:

- Чадо моё, давай я уколю твой мизинец иголкой и капну три капли крови, чтобы приготовить лекарство, которое дам выпить твоему отцу, и он тотчас выздоровеет.

- Что, я с ума сошёл портить свой палец?

Врач воскликнул:

- Сынок, от тебя зависит, выживет твой отец или умрёт. Не видишь, сколько богатства он собрал, чтобы тебе оставить?

- Будет он жить или нет, я свою руку портить не собираюсь, - ответил юноша и ушёл.

Тогда врач сказал правителю:

- Я, духовник этой области, сделал это, чтобы показать тебе, что от ребёнка не стоит ожидать какой-либо заботы о твоей душе.

Тогда больной поднялся и сказал:

- Я погубил свою душу ради своего сына, чтобы оставить ему большое наследство. А тот не смог ради спасения моей жизни пожертвовать тремя каплями своей крови? Ты прав, отче.

Тотчас он разорвал все завещания, раздав всё своё имущество нищим, а сыну своему не оставил ничего, сделав его бедняком. Он обрёл Рай, и вечно радуется.

Теперь вы, те, у кого есть дети, не возлагайте на них надежду, говоря, что они хорошие и позаботятся о ваших душах. Что человек сам сотворит в этой жизни, то и найдёт в жизни другой.

Змија о врату

Један змијар спријатељио се са змијом отровницом и где год да је ишао није се од ње раздвајао, увек је носећи око свог врата. Волео је у разговара са људима да их вређа а они би се разбежали на све стране.

– Да, мене нико не разуме! – јадао се змијар својој љубимици. – Са мном не жели нико ни да разговара. Заиста, људи не умеју да воле и да се односе једни према другима као људска бића.

Његов разговор са змијом чуо је један његов пријатељ, те му викну издаље:

- Хеј, ти, баци змију и тада нико неће бежати од тебе! То је оно што ће бити људско са твоје стране. Тада ће ти људи прићи ближе.

Држи се подаље од својих лоших навика и бићеш ближи срећи, Богу и људима.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

+ + + 

Змея на шее.

Некий змеелов подружился с ядовитой змеей и никогда с ней не разлучался; носил её при себе и змея, обвив его шею, всегда там лежала. Он любил поболтать с людьми и сильно на них обижался, видя, что все разбегаются от него кто куда. «Да, меня никто не понимает! -- печалился змеелов, обращаясь к своей любимице.

- Даже поговорить со мной никто не хочет! Значит, люди не умеют любить и относиться друг к другу по-человечески!» Его разговор со змеей услышал один его знакомый и крикнул, отойдя подальше: «Эй, ты выбрось свою змею и тогда никто – НЕ БУДЕТ от тебя убегать! Именно это и будет "По-человечески", с твоей стороны! Тогда ты увидишь, что люди здесь -- не при чем...»

Будь подальше -- от своих Дурных привычек и будешь -- Ближе к счастью, Богу и людям.

Некад и сад

Питали једног старца:

- Како сте ви раније живели без интернета, телефона, електронике?

Старац је одговорио:

- Као што ви живите без љубави, искрености, повјерења и хуманости...

Царска цена

Слика са нета

Једном реши цар да направи гозбу за све своје поданике. Спремање потраја неколико дана како би сви могли да процене величину његовог царства и небројено богатство у њему. Сам цар је седео на златном трону под балдахином од најфиније свиле. Најскупља вина точена су у неизмерним количинама у најскупље судове, а било је толико хране која се ни у једном царству није видела у том обиљу и раскоши.

Кад се цар развеселио од вина, он рече својим племићима:

- Желим да ми кажете колика би ми била цена са свим мојим богатством.

Тишина завлада у дворани. Сви су помишљали да ни анђели не би могли да процене вредност цара. И наједном тих и миран глас једног старог мудраца изговори:

- Ти, царе, не вредиш ни тридесет сребрњака.

Цар се страшно разгневи. Јарост га целог обузе и он повиче:

- Како се усуђујеш да говориш тако?! Јеси ли с ума сишао? Једна златна нит на мојој порфири је скупља од тога!

Но продужи праведник спокојно:

- Бог, Творац земље, продан је за тридесет сребрњака. Да ли си ти вреднији од Њега?

Утихну гнев царски, постиде се владар свог поноса и таштине. Сиромашни старац откри пред њим непревазиђену истину: сва блага света су прах. Само Бог има право да оцени вредност сваког човека кад куцне његов час.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

+ + +

Как-то царь решил сделать пир для всех своих подданных. Да не простой, а на много дней, дабы величия царства и несметные его богатства смог оценить каждый. Сам правитель сидел на золотом троне, под балдахином из тончайшего шелка. Самые дорогие вина в немереном количестве разливались в драгоценные сосуды. А яств было столько, что никогда еще ни в одном царстве такой роскоши не видел никто. Развеселило вино царя, и молвил он ко своим вельможам:

– Желаю услышать от вас, чего стою со всеми моими огромными богатствами.

Тишина воцарилась в зале. Все размышляли, что даже ангелам не по силам оценить царя. И вдруг тихим смиренным голосом молвил один мудрый старец:

– Ты, правителю, не стоишь и тридцати серебряников.

Страшным был гнев царя. Ярость воспылала в нем, и он закричал:

– Да как ты смеешь говорить такое?! Из ума, что ли, выжил? Одна нить златая на порфире моей дороже стоит!

Но спокойно продолжал праведник:

– Бог, землю сотворивший, за тридцать монет серебряных продан был. Ты ли больше Его? Утих гнев царский, устыдился правитель своей гордыни и тщеславия. Бедный старец открыл перед ним непревзойденную истину: все богатства мира суть прах. О только один Бог сможет по достоинству оценить каждого, когда пробьет его час.

Прозебли ученици

Слика: Виктор Сафронов

Старац је извео ученике на мраз и пред њима је стајао у тишини. Прође пет минута, десет... Старац ћуташе.

Ученици су се јежили, премештали се с ноге на ногу, гледајући у старца. Он је ћутао. Они су поплавили од хладноће, тресли се и, најпосле, кад им је трпљење достигло свој врхунац, старац проговори.

И рече:

- Хладно вам је. То је стога што стојите издвојено. Станите ближе и делите с другима своју топлоту. У томе је суштина хришћанске љубави.

За блог и причољупце у слободном преводу са руског преводила је причалица.

Притча о замерзших учениках

Старец вывел учеников на мороз и молча встал перед ними. Прошло пять минут, десять... Старец продолжал молчать.

Ученики ежились, переминались с ноги на ногу, посматривали на старца. Тот безмолвствовал. Они посинели от холода, дрожали, и, наконец, когда их терпение достигло предела, старец заговорил.

Он сказал: «Вам холодно. Это потому, что вы стоите порознь. Станьте ближе, чтобы отдать друг другу свое тепло. В этом и есть суть христианской любви».

Дечак који је веровао у чуда

Дечак је волео да чита добре и мудре приче и веровао је свему што је тамо било написано. По томе је тражио и у животу чуда, али није налазио ништа што би наликовало његовој омиљеној бајци. Осећајући помало разочарење због својих потрага, он упита мајку да ли је исправно да верује у чуда. Или се чуда не догађају у животу?

- Драги мој - одговори му мајка с љубављу - уколико се будеш трудио да узрасташ у доброг и љубазног дечака, то ће се све бајке остварити у твом животу. Упамти: чуда се не траже; добрим људима она сама долазе.

"...који добро чини од Бога је, а који зло чини не виде Бога." (3 Јн. 11)

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

+ + +

Мальчик очень любил читать добрые и умные сказки и верил всему, что там было написано. Поэтому он искал чудеса и в жизни, но не мог найти в ней ничего такого, что было бы похоже на его любимые сказки. Чувствуя некоторое разочарование от своих поисков, он спросил маму, правильно ли то, что он верит в чудеса? Или чудес в жизни не бывает? «Дорогой мой, — с любовью ответила ему мама, — если ты будешь стараться вырасти добрым и хорошим мальчиком, то все сказки в твоей жизни сбудутся. Запомни, что чудес не ищут, — к добрым людям они приходят сами».

Прича о добру и злу

 Слика са интернета

Гнев је имао сина. Звао се зло и оцу је било тешко са њим. Стога он реши да га ожени са било којом добродетељи.

Гледао је да га смекша, да би му у старости било лакше са њим. Ухвати радост и њоме ожени своје зло.

Не прође много и брак се распаде. Али иза њега остаде дете - злурадост.

Истина је, ничег заједничког нема у добру са злом. А кад се то и деси, ничег доброг од тога не очекуј!

Монах Варнава (Евгеније Санин)

За блог и причољупце је, причу са руског, у слободном преводу превела причалица.

Ничего общего. Притча о добре и зле.

Был у гнева сын. Звали его - зло. Такой, что ему самому было с ним трудно. И решил он его женить на какой-нибудь добродетели.

Глядишь, немного смягчится, и ему на старости легче с ним будет! Похитил он радость и женил на ней свое зло.

Только недолгим был тот брак поневоле. Но осталось от него дитя - злорадство.

Да и правда, не йожет быть ничего общего у добра со злом. А если вдруг и случится, то добра от него не жди!

Прича о милосрђу и љубави природе према деци

Цветак је растао у пољу, радујући се сунцу, светлости, топлоти, ваздуху, киши, животу... А и томе што га је Бог створио, не копривом или коровом, већ таквим да радује човека.

Растао је, растао...

Али прође поред њега дечак и откиде га.

Тек тако, не знајући зашто.

Згужва га и баци на друм.

Цвет осети бол, горчину.

Дечак није знао да су научници доказали да и биљке, попут људи, могу осећати бол.

Али пре свега цвет је болело то што је без икакве користи и смисла лишен сунчеве светлости, дневне топлоте и ноћне свежине, кише, ваздуха, живота...

Последње о чему је размишљао било је - да је добро што га Господ није створио копривом. Јер би у том случају дечак ожарио своју руку.

А он, знајући за бол, није желео да је ико на земљи осети...

Аутор приче је монах Варнава (Евгеније Санин)

Причу за блог и причољупце је, у слободном преводу, превела причалица.

Незабудка. Притча о милосердии и любви к природе для детей

Вырос в поле цветок и радовался: солнцу, свету, теплу, воздуху, дождю, жизни… А еще тому, что Бог создал его не крапивой или чертополохом, а таким, чтобы радовать человека.

Рос он, рос…

И вдруг шел мимо мальчик и сорвал его.

Просто так, не зная даже зачем.

Скомкал и выбросил на дорогу.

Больно стало цветку, горько.

Мальчик ведь даже не знал, что ученые доказали, что растения, как и люди, могут чувствовать боль.

Но больше всего цветку было обидно, что его просто так, без всякой пользы и смысла сорвали и лишили солнечного света, дневного тепла и ночной прохлады, дождей, воздуха, жизни…

Последнее о чем он подумал – что все-таки хорошо, что Господь не создал его крапивой. Ведь тогда мальчик непременно обжег бы себе руку.

А он, познав, что такое боль, так не хотел, чтобы еще хоть кому-нибудь на земле было больно…

Брест и винова лоза

Један човек стаде да се одмори у сенци бреста кад угледа винову лозу обавијену око стабла. Монах, пролазећи туда, и сам се заустави у хладу дрвета. Загледајући дуго брест и лозу, он упита:

- Брате мој у Христу, шта ти мислиш о овом дрвету и виновој лози?

- Мислим да су они веома корисни једно другом - одговори човек.

- Наравно, брест и лоза су веома корисни и погодују једно другом. Но, знаш ли за какво дубље значење које је скривено у тој корисности и погодности?

- Какво значење? - упита човек.

- Брест је без плода - одговори монах - а лоза даје плодове. Али лоза не може рађати ако лежи на земљи - њен плод ће бити труо, а и она сама ће да иструне. Обујмивши дрво, лоза ће рађати и за себе и за брест. Из тога произилази да брест није бесплодан, јер без њега не би било гроздова! И тако, обавијена око бреста лоза рађа обилне и укусне плодове! У томе и јесте сакривен смисао и наук свима нама, слугама Божјим!

- Објасни - удивљено ће човек - како је за мене поучно то да кад лоза лежи на земљи даје труле плодове а обавијена око дрвета рађа у изобиљу?

- Ово је наук о сиромаштву и богатству - појасни монах. - У богатог је много блага али је он бедан пред лицем Господњим, јер се богат теши својим богатством и ретко се моли Богу. А и кад се моли, његова молитва је слаба и Господ је не чује.

Када богат даје сиромашку, што је пред Богом света милостиња, сиромашак се моли Богу за богатог. И молитва је његова силна и Господ је чује.

Тако он доприноси богатоме да умножава своје богатство, које овај потом даје сиромашном и храни га.

Тако и брест, који не даје плода, штити виноградску лозу од подневног сунца а при суши је напаја водом коју има у себи.

Благословен је онај који прима богатство од Господа да би помагао сиромашне.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Один человек остановился передохнуть в тени вяза и увидел, что виноградная лоза обвилась вокруг дерева. Проходивший мимо монах тоже остановился в тени дерева. Он долго разглядывал вяз и виноградную лозу, а потом спросил:

- Брат мой во Христе, что думаешь ты об этом дереве и об этой виноградной лозе?

— Думаю, что они весьма полезны друг для друга! — ответил человек.

— Конечно, вяз и лоза весьма полезны и пригодны друг для друга. Но ведомо ли тебе, какой глубокий смысл сокрыт в этой пользе и пригодности?

— Какой же смысл? — спросил человек.

— Вяз бесплоден, — отвечал монах, — лоза дарит плоды. Но лоза эта не сможет приносить плоды, если будет лежать на земле — и плоды ее будут гнилыми, и сама она сгниет. Обвившись же вокруг дерева, дает лоза плоды и за себя, и за вяз. Выходит, что не бесплоден вяз, ибо без него не было бы никаких плодов у виноградной лозы! А ныне, обвившись вокруг вяза, принесет лоза плоды обильные и вкусные! Вот в этом и есть сокрытый смысл и урок всем нам, рабам Божьим!

— Объясни, — удивился человек, — какой же урок для меня в том, что, лежа на земле, дает лоза плод гнилой, а обвившись вокруг вяза — обильный?

— Урок этот о бедности и богатстве, — пояснил монах. — У богатого много богатства, но беден он перед лицом Господа, ибо богатый, богатством своим тешимый, редко молится Господу. А если и молится, то молитвы его слабы и Господу не слышны.

Когда же богатый подает бедному, зная, что угодно Богу подаяние святое, молит бедный Господа за богатого. И молитва его сильна, и Господь ее слышит. Наделяет он богатого, умножая его богатства, а тот подает бедному, питая его.

Так и вяз, плода не давая, защищает виноградную лозу от полуденного солнца, а в засуху питает водой, которую в себе имеет.

Ибо блажен тот, кто богатство свое от Господа имея, бедных наделяет.

Двери Истине

фотограф: Владимир Дрантисин

Не куцај на врата, која су исцртана на стени претходних генерација преварених од сопствених маштања. Прођи кроз двери Истине - Христа.

Ако у сну замолиш све људе које видиш да те пробуде, хоћеш ли се разбудити с њиховом помоћи? Нећеш ли се пробудити независно од њих?

Тако и наше спасење не долази од овога света, већ од Свевишњега Бога.

Овај живот је попут водопада, где је лако погинути, а тешко се вратити извору.

Временски водопад враћа у прошлост твој живот у трену, али тамо, откуда време долази - време не постоји; тамо те, заправо, вечност чека.

Ако се привежеш за жеље овога света - упознаћеш свет смрти. Откриј вредност светских жеља како те оне не би усмртиле.

Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Пољски женски хор

Не стучись в дверь, которая нарисована на стене предыдущими поколениями, обманувшихся в своих пустых мечтах. Войди в Истинную Дверь — Христа.

Если во сне ты будешь просить всех людей, которых ты увидишь, чтобы они разбудили тебя, сможешь ли ты проснуться с их помощью? Не просыпаешься ли ты независимо от них?

Так и наше Спасение приходит к нам не от этого мира, но извне — от Бога, пребывающего за его пределами.

Эта жизнь похожа на водопад, в котором легко погибнуть, но трудно подняться к его истокам.

Водопад времени обращает в прошлое каждое мгновение твоей жизни, но там, откуда время берет свое начало — времени не существует: именно там вечность ждет тебя.
Если привяжешься к мирским желаниям — узнаешь мир смерти, познай цену мирских желаний, пока они тебя не убили.

Родитељи и деца

Селом је пролазио стари монах. Виде он како се син руга оцу, прекида га, затвара му уста и не даје му да говори, показује грубост, а најпосле и замахну да га удари - и уздахну монах горко.

Прође даље а тамо ћерка и мајка не могу да се сложе. И исто ругање. Мајка прича, а ћерка вришти и вређа је. Монах уздахну још горче.

Стигавши на гробље на крају села, ради помена покојнику, преплавише га сузе.

А на гробљу - момак или девојка, или млади мушкарци и жене, и сви под Крстом... Ови млади готово да нису ни живели на белом свету.

Али то није било изненађујуће за монаха. Он је знао да Пета Божја заповест гласи: "Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

И ако се с  пажњом то прочита, јасно се види да онај који не поштује, не уважава оца и мајку, не слуша их и груб је према њима, малтретира их и не брине о њима - тај осуђује себе на сваку муку, болест, па чак и прерану смрт.

На крају крајева, у Бога је истинита свака реч!

Како ко, али стари монах је за то добро знао. А сада је имао и тужни повод да се у то увери...

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

You are with me

Како разликовати људе

Ученик једном упита Старца:

- Како да научим разликовати људе - коме да верујем а кога да се плашим?

- Најпре ћу ти рећи кога да се плашиш - рече Старац. - Чувај се лажне скромности! Када видиш неког ко се клања пред тобом, грли те и подилази ти добрим расположењем - тога се плаши највише!

- Зашто, Старче? - зачуди се ученик. - Објасни ми!

- Зато што је он први који ће те издати! - одговори Старац са уздахом.

- А коме да верујем? - упита ученик.

- Веруј оном ко ти не ласка већ ти говори истину каква год она била; такви људи ће ти први притећи у помоћ! - рече стари монах.

Искрена скромност је увек ненаметљива и тешко ју је наћи, али када се пронађе - она те никада неће издати.

Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.