Све у причама бива

Вештачка срећа – зависност 21. века

Шарл де Монтескје, писац и филозоф, још одавно је рекао:

„Кад бисмо само желели да будемо срећни, то би се лако дало постићи; али ми желимо да будемо срећнији од других људи, а то је готово немогуће, зато што увек мислимо да су други срећнији од нас.“

Кад имате скупа кола, лепу одећу, раскошну кућу и друге статусне симболе, стичете утисак да вредите више и да сте изнад оних који све то немају.

Гледате комшију у јефтином ауту и кажете себи: „То је зато што сам успешан и зарађујем више. Он је нико и ништа, а ја сам богат!“

Убеђени сте: „Комшија мисли да сам фаца, јер имам тако фенси ауто!“ И помисао на то вам греје душу и подиже самопоуздање. Међутим, ако комшија има бољи ауто, ваше самопоштовање опада. Излаз из те ситуације је само један: првом приликом морате повратити предност!

Овде се не ради само о аутомобилима.Сваки пут кад неко у вашем окружењу буде имао нешто лошије и мање од вас, вратиће вам се осећај краљевске надмоћи. Од тога зависи колико сте срећни.

У потрази за вештачком срећом, људи се претварају у зависнике, који подижу себи вредност по сваку цену. Купују нови телефон, мењају кола, набављају скупе фармерке и скуп намештај (за случај да им неко дође у посету) и користе скупе парфеме, да нагласе свој истанчан укус и префињеност. А пошто је све то врло скупо, људи који пате од статусних симбола – често се пате и са великим дуговима.

У потрази за срећом, такви људи подижу кредите јер за њих је нешто најгоре на свету – да се спусте на ниво оних које сматрају нижим од себе. И да би спречили да се то догоди, спремни су да плате – шта кошта, да кошта!

Чак и одржавање тог пролазног статуса много кошта.

Ако се нешто не уклапа у статус, они га скривају на све могуће начине. И обрнуто: оно што наглашава статус, истиче се свим средствима. На пример, летовање у хотелу са 5 звездица биће обавезно објављено на свим друштвеним мрежама, а хотел са 3 звездице тактично ће се прећутати.

Чињеницу да живе у јефтиној кући, скриваће на сваки начин. Живот таквих људи претвара се у обману. Они заваравају и себе и друге. Највише себе. Убеђени су да заиста имају статус који имитирају и потпуно игноришу чињеницу да је тај положај резултат дугова, које ће цео живот отплаћивати.

У једном тренутку, банке престају да им позајмљују новац, па извор радости и среће нагло пресушује. Тада они падају у дубоку депресију. У исто време, они за све своје невоље окривљују управо банке, владу, тежак живот и послодавца који им неправедно закида плату.

Једина особа коју никада неће окривити су они сами. Па они су само хтели да буду „као сви остали“ и да не пропусте важне године свог живота, да од живота узму све што пружа. Како би они могли да буду криви за своју тешку финансијску ситуацију?

На крају, треба се увек сетити речи Хенрија Форда:

„Не морам да одседнем у скупом хотелу, јер не видим разлог да скупо плаћам непотребне додатке. Где год да одседнем, ја сам Хенри Форд. Не видим велику разлику међу хотелима, пошто се чак и у најјефтинијем хотелу можете одморити ништа горе него у најскупљем.

А овај капут на мени – да, у праву сте, носио га је још мој отац, али то није важно – ја сам у овом капуту и даље Хенри Форд. Мој син је још увек млад и неискусан, па се боји што ће људи мислити о њему, ако одседне у јефтином хотелу.

Мене не брине шта други мисле о мени, зато што знам своју праву вредност. А милијардер сам постао зато што знам с новцем и умем да разликујем праве вредности од лажних.“

О срећи

Једном је свештенику пришла сиромашна сељанка.

 – Оче, уморна сам – рекла је тужно. – Ми радимо непрекидно, али има дана када, сем хлеба, немамо шта друго дати деци. Али ме још и више умара поглед на нашу сиромашну кућу, двориште, подерану одећу наших синова, измучено лице мога мужа.

Свештеник се замисли а потом позва жену да пође са њим.

Показао јој је прелепу кућу где су се у врту испред играла деца.

 – Шта мислиш: да ли је домаћица срећна? - упита он.

– Наравно! – узвикну жена. – Како је богата кућа и како су добро одевена деца!

Затим је свештеник замоли да приђе ближе и осмотри боље.

Ту она угледа мајку ове деце како седи у хладу и горко плаче.

– Она плаче, јер је слепа од рођења и не може да види своју децу – тужно јој објасни отац.

Они пођоше даље. Ускоро јој свештеник показа другу кућу. Она је била богатија од прве. На женино питање да ли у њој живе срећни људи, он рече како је то била дивна породица све док није погинуо домаћин. Сад нема дана да удовица не плаче за својим мужем, а деца за оцем.

Занета мислима жена није ни приметила како су стигли до треће богате куће. Био је то дом ћерке богатог трговца.

- Ту је богатство и добра храна, скупа одећа и нема ниједне кваке у кући а да није позлаћена. Но, живи ли се овде срећно?

На њено питање свештеник отвори тешка врата.Трговачка кћи поздрави госте и позва их на чај. Али како је пуст био њен дом! Ту није било ни деце, нити се чуо глас мужа.

–Имам и богатство и лепу одећу, али немам среће – рекла је домаћица. – Немам мужа, ни деце, нити коме да кувам јело или за кога да се облачим... 

Дубоко замишљена сиротица се вратила кући.

– Хвала Вам! – срдачно се захвалила свештенику. – Схватила сам како сам била глупа! Умарала сам се од погледа на исцепану одећу, не знајући каква је то срећа видети своју децу! Мислила сам да је срећа у изобиљу, а испада да је срећан онај који има некога да му кува вечеру и у чијој кући се чује дечји смех!

(мој слободни превод приче са руског)

Чудо на Блиском истоку

Муслиман у Египту је убио своју жену јер је читала Библију. Затим ју је сахранио заједно са живим ћеркицама: једном још у повоју а друга старости осам година. Полицији је пријавио да је ујак убио девојчице. 

Након 15 дана умро је рођак ове породице. Када су отишли да га покопају нашли су под песком живе девојчице. Сви у земљи су били огорчени, а отац девојчица је погубљен. Питали су старију девојчицу како су преживеле, а она је одговорила: "Човек у сјајно-белој одећи, са ранама на рукама, долазио је сваки дан да нас храни. Будио је мајку да подоји сестрицу." Била је интервјуисана од стране Египатске националне телевизије, а водитељка је била муслиманка у бурки.

Ова вест се преноси целим Блиским истоком, јер је Египат центар тамошњих медија и образовања. Тамошњим лидерима неће бити лако да објасне ово чудо, али је извесно да Господ брине и над овим делом света.

Вест (коју сам сажето пренела са руских и енглеских извора) можете пронаћи на нету.

О љубави

(слика са интернета) 

- Љубав - то је озбиљна ствар. Њу је потребно сваки дан надохрањивати - то изискује огроман труд!

- А зар није полет?

- Полет је заљубљеност.. А љубав је нешто сасвим друго. То значи узети човека, обујмити га и бити одговоран за њега. Одговоран за цео живот.

Нарциси без Еха

Све више се удаљујемо од смисла и радије бирамо зло науштрб добра. Наши компаси, мислим на цео свет, одавно не показују добре смерове и мирне луке. И наше молитве су наопаке.

Има једна прича о томе како се село молило за кишу - да би усеви успели, али је на заказан скуп молитве само једно дете понело кишобран. Само је оно имало веру у помоћ Божију. Међутим, данас је прича другачија. Сиромах сељак има огромних проблема да осигура своју њиву од града за разлику од великог газдинства. Тај мали сељак или није на реду, или службеник за папире није ту, па онда и захтев окасни до после града кад и не вреди више. Са друге стране велика газдинства не да немају тих проблема већ се њима и црвен тепих поставља. Јер они имају своју молитву, а која гласи: „Дај, боже, да буде леда!“ Тај бог коме се они моле пише се малим словом.

Зашто би се ико у свету молио за невреме, лед, сушу? Зато што осигурање једног засађеног имања доноси већу зараду од самог приноса. (На исти тај начин су и шифтари зарађивали овде силне паре самим тим што су осигуравали прозоре на радњама, које су деца, по нечијем исто тако логички деструктивном налогу, долазила да ломе и лупају, мислећи да Србији добро чине, а гле – Србија им пунила џепове.) И би киша, и би суша, и би лед и сва се природа испомера због наопаких молитава људи. Истих оних који хоће да „доба човечанства“ бране и граде убиствима деце, старих, болесних, немоћних и свима који сметају.

Зар је могуће, убијајући, да се ствара и шири љубав? Ја не верујем! У почетку ће ту да расте Нарцис до Нарциса, а бити у друштву само једног је већ превише, но где да су два, три... хиљаде?

У биоклиничким лабораторијама Србије (а што се већ и у свету дешава) анализе, каже једна лаборанткиња, показују да се број сперматозоида код мушкараца знатно смањује. Истовремено се код мушких кукови шире, док се код жена сужавају. Да ли то опомиње или је, извесно, на злурадост новом добу човечанства, где ће мушкарци постати розен-кошуљаши, а жене боркиње?

Колико ће нових Нарциса донети сурогати љубави?

Шта год ко мислио, уверена сам да за овим Нарцисима ни Еха бити неће.

Право сиромаштво

Сиромах је питао Бога:

- Зашто сам ја тако сиромашан?

Бог је одговорио:

- Ниси научио да дајеш.

– А ако немам ништа? – поново упита сиромах.

Бог му одговори:

- Имаш неколико ствари: лице које уме да се смеје: уста која могу да похвале или умире; срце које може да се отвори за ближње; очи које могу да зраче добротом; тело које може да буде на помоћ другима.

Тако да, заправо, ми уопште нисмо сиромашни.

Сиромаштво духа – то је право сиромаштво.

(мој слободни превод приче са руског)

Прича о сладости живота

Један прозорљиви старац, седећи у манастиру за заједничком трпезом, где је свима послужена иста храна – обратите пажњу, иста! – примети како монаси приносе устима разноврсна јела: један кашику меда, други залогај хлеба, трећи траву.

Изненађен тиме, старац се усрдно помоли Богу просећи од Њега да му открије значење тога. И би му откривено: они који приносе Богу благодарност за све што им се дешава, па и за исту вечеру, њима Господ даје да осете слаткоћу меда у празној супи. Они, који заборављају да благодаре Богу, али још увек покушавају да Му буду захвални, они осећају укус хлеба. А ко год је свиме незадовољан и све време гунђа и жали се да му је лоше – томе и добра храна има укус траве.

Потом је Господ открио подвижнику: да би наш живот био светао и радостан, да бисмо осетили „сладост“ живота, треба да захвалимо Богу за све како и апостол рече: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините. (1.Кор.10,31)“

Магарац

Једног дана вратио се магарац кући радостан, срећан и поносан. Мати га је питала зашто је тако срећан, шта се десило?

- Мамице, предали су ме неком Исусу, и када смо ушли у Јерусалим, мноштво људи ми је клицало:  „Осана, Осана, благословен који долази у име Господње, слава Господу на небесима!“ Својом одећом и гранчицама су прекривали пут испред мене.

Тада му мати рече:  

- Врати се у град, али овај пут сам.

Следећег дана упутио се магарац у град сам и када се вратио кући био је веома тужан.

- Мама, то не може бити! Нико ме није приметио, а када су обратили пажњу на мене, једноставно су ме прогнали из града!

Мајка га погледа и рече:

- Синак, без Господа - ти си само магарац.

Три питања

 Свети Василије Блажени

Живео неки цар, који је стремио мудрости. Једном дође до њега глас о извесном пустињаку, који зна све одговоре. Цар дође код њега и затече оронулог старца како копа земљу. Он скочи са коња и поклони му се.

– Дошао сам да добијем три одговора на три питања: ко је најважнији човек на земљи, која је најважнија ствар у животу и који је дан важнији од свих других?

Пустињак не одговори ништа већ настави да копа. Цар узе да му помогне.

Наједном примети човека како иде путем лица обливеног крвљу. Цар га заустави и љубазно утеши, затим донесе воде из потока, опра му и зави путничке ране, те га уведе у пустињакову колибу и положи на кревет.

Следећег јутра угледа пустињака како сеје.

– Отшелниче! – мољаше цар. – Зар нећеш одговорити на моја питања?

– Ти си већ одговорио на њих – одговори овај.

– Како? – зачуди се цар.

– Видевши моју старост и немоћ, ти си се сажалио на мене и пришао си да ми помогнеш – објашњаваше пустињак. – Док си копао земљу, ја сам за тебе био најважнија особа на свету, а помоћ мени је за тебе била уједно и најважнија ствар на свету. Појавио се рањеник – његова потреба је била важнија од моје. И он је постао за тебе најважнија особа и помоћ њему – најважнија ствар. Испоставља се да је најважнија особа она којој је потребна твоја помоћ. И најважнија ствар – добро које тој особи учиниш.

– Сада могу да дам одговор на моје треће питање: који је дан најважнији у животу човека – рече цар. - Најважнији дан је дан садашњи.

(мој слободни превод приче са руског)

Бакина мудрост

- Сваки човек на земљи је решење нечијег проблема – рекла је једном моја мудра бака.

Била сам веома изненађена њеним речима.

– Ти си решење нечијег проблема – поновила је.

И појаснила:

- Дар, који ти је дат, можда неће бити потребан свима, али је он, свакако, неопходан само неком – твој осмех, твоја љубав, твоја снага.

(мој слободни превод са руског)

Не суди другом спрам свог живота

НЕ МОЖЕ СЕ УВЕК ИСПРАВНО СУДИТИ О ДРУГИМА ПО СЕБИ САМИМА

(Поуке сабрало сестринство манастира Дубрава, с благословом јеромонаха Данила Плашића, игумана Манастира Дубрава)

Неки пут се дешава да благочестиви људи, који различитим подвизима угађају Богу, смућују се видећи око себе људе такође благочестиве - али који, по њиховом мишљењу, мање него они служе Господу. Такви се онда смућују и мисле: „Зашто се и ови људи не подвизавају као ми? Зашто они не носе на себи такве подвиге какве смо ми понели? Какви су они богопоштоваоци? Зашто их људи сматрају вернима?“ итд. Овакво осуђивање је погрешно, јер Богу се не угађа само видљивим подвизима, него, пре свега, оним унутрашњим расположењем срца, које је Њему Јединоме знано.

При томе не треба од свих тражити подједнаке подвиге, између осталог зато што нису свима дата подједнака средства, снаге и могући начини за ношење тих подвига; најзад, много ту значи и положај у свету и васпитање.

Један од првих велможа Императора Римског, оставио је у једном моменту свет Бога ради и настанио се у једном скиту у Египатској пустињи, узевши са собом само једног слугу. У скиту је проживео 25 година и, захваљујући свом благочашћу, заслужио посебно уважавање од египатских отаца.

Један од њих, желећи да лично упозна подвижника и у разговору са њим добије корист души својој, једном приликом дође к њему и са љубопитљивошћу поче посматрати и њега самог и његову келију.

И - шта је угледао?

Видео је старца у меку одећу обученог и обувеног. У келији његовој запазио је постељу покривену кожом и са узглављем.

То је саблазнило госта. Домаћин је у међувремену заповедио да се за ручак изнесе кувана храна и вино, чиме се посетилац саблазио још више, и - пошто није стекао никакву корист - већ се био спремио да потпуно ражалошћен крене кући.

Али - прозорљиви старац га је разумео, и - желећи да га умудри - позвао га је преко слугу да се врати.

„Одакле си родом, оче?“ - упита он свог госта

„Из Египта“ - одговори он.

„Али из ког града?“ - упита домаћин.

„Ја сам био сељак и живео сам у једном скромном засеоку.“

„А на чему си спавао и какву си постељу имао?“

„Спавао сам на земљи...“ - одговори дошљак – „...а постељу нисам ни имао.“

„Какву си храну јео? Јеси ли икада пио вина?“ - настави старац да га испитује.

„Јео сам само сувога хлеба а пио сам једино воду.“

„А јеси ли се икада купао у купатилу?“

„Нисам знао за купатило, само за реку“  - одговори монах.

Пошто заврши испитивање, велможа рече старцу:

„Слушао сам те пажљиво, а сада и ти саслушај мене. Родом сам из Рима, био сам блиски саветник самога цара...“ - отпоче он.

Гост се сав претворио у ухо.

„Бога ради оставио сам свет, богатство и славу и дошао у ову пустињу. У Риму сам имао велелепну кућу, огромно богатство, а сада, као што видиш, живим у скромној колиби. Кревет ми је био од злата, прекривен дивним тканинама, а сада имам само ову постељу прекривену кожом. Носио сам скупоцену одећу, а сада имам само ово скромно одело. На ручковима које сам приређивао служена су разноврсна јела, а данас једем само поврће и због слабости пијем малу чашу вина. У Риму сам имао мноштво слугу, а сада ми је Господ оставио само овога старца да ме служи. И музику сам стално слушао, мој слух су надахњивале трубе, тимпани и гусле, а сада само певам дванаест Псалама - зато се немој саблажњавати због мене.“

Тада монах ускликну:

„Тешко мени што сам те осуђивао! Ја сам из мог пређашњег тешког и жалосног живота доспео у стање душевног мира, а ти си из великог спокојства и раскоши доспео у жалост, смирење и сиромаштво.“

После тога он остави старца са великом коришћу за себе, постаде му пријатељ и поче га чешће посећивати.

Шта мислите, браћо и сестре, ко је од ове двојице пројавио већи подвиг самоодрицања Бога ради? Да ли је то онај некадашњи велможа или његов гост? Разуме се - онај први, јер је прозорљив био и Духом Светим испуњен, као што вели писац житија његовог. А он је ипак носио меку хаљину, имао постељу прекривену кожом, пио је вино. Монах који га је посетио хранио се скоро само корењем и никада није знао за обућу и постељу.

Шта из овога следи?

То да свако треба само да гледа своје послове, а да друге не осуђује. Немој се пред другима разметати, него се навикавај на смирење. Са друге стране, такође имајте на уму да сваки човек добија различите дарове и то према моћи његовој, а уједно и то да Бог човеку не суди само по његовом видљивом понашању, него и по унутрашњим осећањима и тајним подвизима (који су скривени од очију људских). Амин.

извор: Одабране поуке Светих Отаца - ЧУВАЈ СЕ, ЧЕДО, ОД ОСУЂИВАЊА БЛИЖЊЕГ, Српски Православни Манастир Дубрава, Златибор, л.Г. 2015.

Шта није воља Божија

Слика: Thor Lindeneg 

Људи имају обичај да кажу: нека буде воља Божија.

Пријатељу мој, ако живиш лоше то није воља Божија! Нити може бити, никада. То је твоја воља и кукавичлук, за које ти не желиш да сносиш одговорност.

Лош карактер, пороци и грехови са којима нећеш да се бориш нису воља Божија, него воља демонска. Треће воље нема. Не треба човек да своју прљавштину и тврдовратост скрива иза воље Божије. Тако само јако погоршава.

Гервасије Агиорит

Прича о бродолому

Учитељица је ђацима испричала причу о потонулом бродићу.

– На броду је био брачни пар, који је успео да се домогне чамца за спасавање, али је у њему било само једно место. Муж је одгурнуо своју жену и сам се попео на чамац. Пред смрт, жена му упути своје последње речи.

Ту учитељица застаде на трен.

– Шта ви мислите – упита она – које су то биле речи?

Већина ученика је одмах рекла: „Мрзим те!“, или „Како сам била слепа!“.

Ту учитељица обрати пажњу на дечака, који је ћутке седео све време.

– А ти шта мислиш да је жена рекла?

– Мислим да је рекла: „Брини се за наше дете!“.

Учитељица се изненадила.

– Теби је позната ова прича?

– Не, већ је то исто рекла моја мајка пред смрт моме оцу – слегну дечак раменима.

Учитељица се надала да нико неће приметити како су јој засузиле очи.

– Тако.

Дакле, брод је потонуо. Човек се вратио кући и сам је одгајио ћерку. Након много година, кад се већ и отац упокојио, девојка је, прегледајући његове ствари, наишла на његов дневник у којем је прочитала следеће: „Већ је имала страшну дијагнозу када смо кренули на пут. Није јој остало много од живота. Боже, волео бих да сам се ја утопио уместо ње, али за добробит моје ћерке нисам могао! Нисам имао другог избора већ да је оставим саму усред океана.“

Овде се прича завршила.

Разред је ћутао.

Учитељица је видела у дечјим очима да их је прича дубоко дирнула, те да су по први пут схватили да се под маском добра не крије увек добро, као ни да издаја не стоји иза сваког наопаког поступка.

Зато никада не треба судити људима површно.

Можда не знамо много о њима.

(Мој слободни превод приче са руског)

Не мећите бисера свог пред свиње

Једном мудрацу беле косе дошла је у посету млада и прекрасна девојка.

– Шта да радим? - жалила се кроз сузе. – Увек се трудим да према људима будем љубазна, никог да не увредим, да помогнем у оном што могу. И, мада сам са свима дружељубива и нежна, уместо захвалности и поштовања примам увреде и горке подсмехе; чак и отворено непријатељство према мени.

Не кривим никога, али је неправедно и увредљиво до суза. Посаветујте ме, шта да радим.

Мудрац погледа лепотицу и са осмехом рече:

- Скините се голи и тако прошетајте градом.

– Зар сте сишли с ума?! – огорчено примети лепотица. – Тако ће ме још више наружити и Бог драги зна шта би ми могли урадити.

– Ето видиш – продужи мудрац, – плашиш се да обнаженог тела изађеш пред људе! Због чега онда ходиш светом огољене душе? Она је у тебе раскриљена попут улазних врата. У твој живот може да уђе ко год зажели. И када виде твоје врлине, као у огледалу покажу се њихови ружни пороци, и они почињу да те клевећу, понижавају и вређају. Немају храбрости да признају да постоји неко бољи од њих. Не желећи да се измени, злобан човек је у непријатељству са праведницима.

– Па шта да радим? – упита девојка.

– Дођи, показаћу ти своју башту – предложи старац.

Водећи је по врту, мудрац рече:

- Дуги низ година заливам ово цвеће и чувам га. Али никада нисам приметио како цвет цвета, премда касније уживам у лепоти и мирису сваког од њих. Тако и ти буди попут цвета: отварај своје срце пред људима лагано, неприметно. Пази кога бираш за пријатеља, ко ти чини добро, ко залива цвет, а ко ломи латице и гази их.

А закључак је прост. Речено је: „Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свог пред свиње (Мт.7;6)“. Душа треба да се отвори, но важно је правилно одредити с ким можете делити духовно богатство а са ким – не!

(мој слободни превод приче са руског)

Први

Једном неки сељак изнесе пред Старца "убедљиве" разлоге који су га спречавали да се помири са братом.

– Баћушка, не могу ја први да проговорим. То треба да уради мој брат, јер је он крив, а не ја! Осим тога, он је млађи а ја сам старији!

Старац га упита:

- Реци ми, ко је старији: ми или Бог?

– Какво питање? Бог, наравно!

– А ко је био крив пред ким: Бог пред нама или ми пред Богом?

– Ми смо криви пред Богом!

– А ко је начинио корак ка помирењу: да ли смо ми пошли Богу или је Бог дошао к нама?

– Бог је пришао к нама!

– То значи...?

– То значи... Хвала, баћушка, у праву си! Први ћу поћи моме брату!

Архимандрит Јоил (Јанакопулос)

(мој слободни превод приче са руског)