Све у причама бива

Не суди другом спрам свог живота

НЕ МОЖЕ СЕ УВЕК ИСПРАВНО СУДИТИ О ДРУГИМА ПО СЕБИ САМИМА

(Поуке сабрало сестринство манастира Дубрава, с благословом јеромонаха Данила Плашића, игумана Манастира Дубрава)

Неки пут се дешава да благочестиви људи, који различитим подвизима угађају Богу, смућују се видећи око себе људе такође благочестиве - али који, по њиховом мишљењу, мање него они служе Господу. Такви се онда смућују и мисле: „Зашто се и ови људи не подвизавају као ми? Зашто они не носе на себи такве подвиге какве смо ми понели? Какви су они богопоштоваоци? Зашто их људи сматрају вернима?“ итд. Овакво осуђивање је погрешно, јер Богу се не угађа само видљивим подвизима, него, пре свега, оним унутрашњим расположењем срца, које је Њему Јединоме знано.

При томе не треба од свих тражити подједнаке подвиге, између осталог зато што нису свима дата подједнака средства, снаге и могући начини за ношење тих подвига; најзад, много ту значи и положај у свету и васпитање.

Један од првих велможа Императора Римског, оставио је у једном моменту свет Бога ради и настанио се у једном скиту у Египатској пустињи, узевши са собом само једног слугу. У скиту је проживео 25 година и, захваљујући свом благочашћу, заслужио посебно уважавање од египатских отаца.

Један од њих, желећи да лично упозна подвижника и у разговору са њим добије корист души својој, једном приликом дође к њему и са љубопитљивошћу поче посматрати и њега самог и његову келију.

И - шта је угледао?

Видео је старца у меку одећу обученог и обувеног. У келији његовој запазио је постељу покривену кожом и са узглављем.

То је саблазнило госта. Домаћин је у међувремену заповедио да се за ручак изнесе кувана храна и вино, чиме се посетилац саблазио још више, и - пошто није стекао никакву корист - већ се био спремио да потпуно ражалошћен крене кући.

Али - прозорљиви старац га је разумео, и - желећи да га умудри - позвао га је преко слугу да се врати.

„Одакле си родом, оче?“ - упита он свог госта

„Из Египта“ - одговори он.

„Али из ког града?“ - упита домаћин.

„Ја сам био сељак и живео сам у једном скромном засеоку.“

„А на чему си спавао и какву си постељу имао?“

„Спавао сам на земљи...“ - одговори дошљак – „...а постељу нисам ни имао.“

„Какву си храну јео? Јеси ли икада пио вина?“ - настави старац да га испитује.

„Јео сам само сувога хлеба а пио сам једино воду.“

„А јеси ли се икада купао у купатилу?“

„Нисам знао за купатило, само за реку“  - одговори монах.

Пошто заврши испитивање, велможа рече старцу:

„Слушао сам те пажљиво, а сада и ти саслушај мене. Родом сам из Рима, био сам блиски саветник самога цара...“ - отпоче он.

Гост се сав претворио у ухо.

„Бога ради оставио сам свет, богатство и славу и дошао у ову пустињу. У Риму сам имао велелепну кућу, огромно богатство, а сада, као што видиш, живим у скромној колиби. Кревет ми је био од злата, прекривен дивним тканинама, а сада имам само ову постељу прекривену кожом. Носио сам скупоцену одећу, а сада имам само ово скромно одело. На ручковима које сам приређивао служена су разноврсна јела, а данас једем само поврће и због слабости пијем малу чашу вина. У Риму сам имао мноштво слугу, а сада ми је Господ оставио само овога старца да ме служи. И музику сам стално слушао, мој слух су надахњивале трубе, тимпани и гусле, а сада само певам дванаест Псалама - зато се немој саблажњавати због мене.“

Тада монах ускликну:

„Тешко мени што сам те осуђивао! Ја сам из мог пређашњег тешког и жалосног живота доспео у стање душевног мира, а ти си из великог спокојства и раскоши доспео у жалост, смирење и сиромаштво.“

После тога он остави старца са великом коришћу за себе, постаде му пријатељ и поче га чешће посећивати.

Шта мислите, браћо и сестре, ко је од ове двојице пројавио већи подвиг самоодрицања Бога ради? Да ли је то онај некадашњи велможа или његов гост? Разуме се - онај први, јер је прозорљив био и Духом Светим испуњен, као што вели писац житија његовог. А он је ипак носио меку хаљину, имао постељу прекривену кожом, пио је вино. Монах који га је посетио хранио се скоро само корењем и никада није знао за обућу и постељу.

Шта из овога следи?

То да свако треба само да гледа своје послове, а да друге не осуђује. Немој се пред другима разметати, него се навикавај на смирење. Са друге стране, такође имајте на уму да сваки човек добија различите дарове и то према моћи његовој, а уједно и то да Бог човеку не суди само по његовом видљивом понашању, него и по унутрашњим осећањима и тајним подвизима (који су скривени од очију људских). Амин.

извор: Одабране поуке Светих Отаца - ЧУВАЈ СЕ, ЧЕДО, ОД ОСУЂИВАЊА БЛИЖЊЕГ, Српски Православни Манастир Дубрава, Златибор, л.Г. 2015.

Шта није воља Божија

Слика: Thor Lindeneg 

Људи имају обичај да кажу: нека буде воља Божија.

Пријатељу мој, ако живиш лоше то није воља Божија! Нити може бити, никада. То је твоја воља и кукавичлук, за које ти не желиш да сносиш одговорност.

Лош карактер, пороци и грехови са којима нећеш да се бориш нису воља Божија, него воља демонска. Треће воље нема. Не треба човек да своју прљавштину и тврдовратост скрива иза воље Божије. Тако само јако погоршава.

Гервасије Агиорит

Прича о бродолому

Учитељица је ђацима испричала причу о потонулом бродићу.

– На броду је био брачни пар, који је успео да се домогне чамца за спасавање, али је у њему било само једно место. Муж је одгурнуо своју жену и сам се попео на чамац. Пред смрт, жена му упути своје последње речи.

Ту учитељица застаде на трен.

– Шта ви мислите – упита она – које су то биле речи?

Већина ученика је одмах рекла: „Мрзим те!“, или „Како сам била слепа!“.

Ту учитељица обрати пажњу на дечака, који је ћутке седео све време.

– А ти шта мислиш да је жена рекла?

– Мислим да је рекла: „Брини се за наше дете!“.

Учитељица се изненадила.

– Теби је позната ова прича?

– Не, већ је то исто рекла моја мајка пред смрт моме оцу – слегну дечак раменима.

Учитељица се надала да нико неће приметити како су јој засузиле очи.

– Тако.

Дакле, брод је потонуо. Човек се вратио кући и сам је одгајио ћерку. Након много година, кад се већ и отац упокојио, девојка је, прегледајући његове ствари, наишла на његов дневник у којем је прочитала следеће: „Већ је имала страшну дијагнозу када смо кренули на пут. Није јој остало много од живота. Боже, волео бих да сам се ја утопио уместо ње, али за добробит моје ћерке нисам могао! Нисам имао другог избора већ да је оставим саму усред океана.“

Овде се прича завршила.

Разред је ћутао.

Учитељица је видела у дечјим очима да их је прича дубоко дирнула, те да су по први пут схватили да се под маском добра не крије увек добро, као ни да издаја не стоји иза сваког наопаког поступка.

Зато никада не треба судити људима површно.

Можда не знамо много о њима.

(Мој слободни превод приче са руског)

Не мећите бисера свог пред свиње

Једном мудрацу беле косе дошла је у посету млада и прекрасна девојка.

– Шта да радим? - жалила се кроз сузе. – Увек се трудим да према људима будем љубазна, никог да не увредим, да помогнем у оном што могу. И, мада сам са свима дружељубива и нежна, уместо захвалности и поштовања примам увреде и горке подсмехе; чак и отворено непријатељство према мени.

Не кривим никога, али је неправедно и увредљиво до суза. Посаветујте ме, шта да радим.

Мудрац погледа лепотицу и са осмехом рече:

- Скините се голи и тако прошетајте градом.

– Зар сте сишли с ума?! – огорчено примети лепотица. – Тако ће ме још више наружити и Бог драги зна шта би ми могли урадити.

– Ето видиш – продужи мудрац, – плашиш се да обнаженог тела изађеш пред људе! Због чега онда ходиш светом огољене душе? Она је у тебе раскриљена попут улазних врата. У твој живот може да уђе ко год зажели. И када виде твоје врлине, као у огледалу покажу се њихови ружни пороци, и они почињу да те клевећу, понижавају и вређају. Немају храбрости да признају да постоји неко бољи од њих. Не желећи да се измени, злобан човек је у непријатељству са праведницима.

– Па шта да радим? – упита девојка.

– Дођи, показаћу ти своју башту – предложи старац.

Водећи је по врту, мудрац рече:

- Дуги низ година заливам ово цвеће и чувам га. Али никада нисам приметио како цвет цвета, премда касније уживам у лепоти и мирису сваког од њих. Тако и ти буди попут цвета: отварај своје срце пред људима лагано, неприметно. Пази кога бираш за пријатеља, ко ти чини добро, ко залива цвет, а ко ломи латице и гази их.

А закључак је прост. Речено је: „Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свог пред свиње (Мт.7;6)“. Душа треба да се отвори, но важно је правилно одредити с ким можете делити духовно богатство а са ким – не!

(мој слободни превод приче са руског)

Први

Једном неки сељак изнесе пред Старца "убедљиве" разлоге који су га спречавали да се помири са братом.

– Баћушка, не могу ја први да проговорим. То треба да уради мој брат, јер је он крив, а не ја! Осим тога, он је млађи а ја сам старији!

Старац га упита:

- Реци ми, ко је старији: ми или Бог?

– Какво питање? Бог, наравно!

– А ко је био крив пред ким: Бог пред нама или ми пред Богом?

– Ми смо криви пред Богом!

– А ко је начинио корак ка помирењу: да ли смо ми пошли Богу или је Бог дошао к нама?

– Бог је пришао к нама!

– То значи...?

– То значи... Хвала, баћушка, у праву си! Први ћу поћи моме брату!

Архимандрит Јоил (Јанакопулос)

(мој слободни превод приче са руског)

На слави

Одем ја тако на славу код једног домаћина у Малом Мокром Лугу, а покрај мене седне његов осмогодишњи син, залепило се дете уз мене, не миче се. Ручак, разумете, као што је ред, почне гибаницом, ја таман да узмем, кад онај мали вели:

„Чико, да видите шта имамо у рерни!“

Тако стоји ствар, мислим се у себи, боље да се не преједем на почетку, него после, те прескочим и пилећу чорбу, хладне батачиће и бело месо, а кад дође сарма на ред, таман пружих руку, а мали ме повуче за рукав и шапуће:

„Чико, да само видите шта имамо у рерни!“

Одустанем опет. Сачекаћу то из рерне. Захвалим се и на прасетини, а сви ме питају што не једем ништа. Ни печене кромпире нисам такао, ни туршију, ни проју, ни кајмак, ништа. Видим изнесоше се и колачи, а ту нам је и опроштајна кафа.

„Чико“, вуче ме онај мали за рукав, „да видите шта има у рерни!“

„Шта има у тој рерни?“, питам бесно, а мали каже:

„Омацила се наша маца.“

Момо Капор

О усамљености

Свe чeшћe слушам како су људима напорни други људи јeр причају о стварима којe их нe занимају јeр прeвишe залазe у дeтаљe јeр причају у погрeшно врeмe - побогу, нeко има обавeзe. Замишљам како, као кад подeшаваш бојe на фотографији, тако подeшаваш и интeнзитeт присутности нeкe особe у твом животу. Уморан си, боли тe глава, па смањиш свeтлост на eкрану. Користиш филтeрe, чeкираш само тeмe којe тe занимају. кликнeш да си офлајн у нeчијeм животу. Јавићeш сe каснијe, кад тeби будe до конeкцијe. Нисам знала да јe бивањe пријатeљeм нeшто што радиш у слободно врeмe. Слободно врeмe, којe никад нeмамо. Да су људи ту да би тe забавили причајући о стварима којe тeбe занимају, онолико колико твоја пажња о наручeној тeми трајe. Да су обавeзe важнијe од осeћања. Да су конфeрeнцијe, колоквијуми и радионицe важнији од људи којима трeбаш. Да ћeш да пустиш нeкога да плачe сам, јeр нe можeш да изађeш са прeдавања, и да сe онда врeђаш што залази у твој приватни простор, у твојe приватно врeмe, у трeнутку кад ти то ниси тражио. Чeзнeш за блискошћу, а нe жeлиш да сe посвeтиш. Жeлиш љубав, а ти ћeш да јe даш кад тeби будe згодно, кад сe заврши прeдавањe, кад стигнeш кући, сутра послe испита. каснијe, кад вишe нe будeш имао комe да јe даш. То уништава овај свeт. Људи који до пола дају, до пола волe, до пола сe прeпуштају, до пола сe трудe, до пола су присутни. Људи са којима си заправо увeк сам.

Агата Томас

Дан свадбе за пријатеље

Један младић је био поносан што има много пријатеља. Када је упознао своју љубав и одлучио да се жени припремом за свадбу позабавио се његов отац. Између осталог, отац је послао и позивнице.

Међутим, на сам дан свадбе ниједан од младићевих другова није се појавио. Момак се љутито обрати оцу:

- Зашто ниси позвао моје пријатеље?

Отац му одговори:

- Позвао сам их. Само нисам назначио да је то позивница за свадбу, већ их у твоје име замолих за помоћ.

(мој слободни превод приче са руског)

Свадебный день для друзей

Один юноша очень гордился тем, что у него много друзей.

Когда он встретил свою любовь и решил жениться, подготовкой к свадьбе занимался его отец. Кроме прочего, отец также рассылал приглашения.

Настал день свадьбы, но никто из друзей жениха так и не пришел. Парень рассердился и спросил у отца:

— Почему ты не пригласил моих друзей?

Отец ответил:

— Я пригласил. Но в письма я вложил не пригласительные открытки, а записки с просьбой о помощи.

Две јабуке

Једна девојчица је држала две јабуке у рукама. Пришла јој је мајка и са осмехом упитала:

"Душо; хоћеш ли да ми даш једну јабуку?"

Девојчица је погледала, а онда брзо загризла једну јабуку, а затим и другу. Осмех на мајчином лицу се смрзао.

Покушала је да прикрије своје разочарење.

Помислила је:

"Где сам погрешила у васпитању свог детета?!"

Девојчица је пришла, умиљато погледала мајку и рекла:

"Ево ти ова, много је слађа!"

"Светосавско звонце'" бр. 7/2017.

Гуске

Соба са огледалима

У дворцу једног племића била је необична просторија. Зидови, плафон и под били су обложени огледалима. Ненадано, на ту собу наиђе пас. Био је збуњен, угледавши свуд око себе створења слична њему самом, те он зарежа. Пси, свуд унаоколо, учинише исто. У том пас залаја. Али и остали пси добише гласове. Пас намисли да бежи, али га са свих страна нападоше грозна, режећа створења. Најпосле проведе несрећник целу ноћ окружен бруталном бандом. Следећег јутра су племићеве слуге нашле мртвог пса. Препукло му је срце. А све је могло бити другачије само да је пас, уместо режеће њушке, махнуо репом и пружио, оном ко га је гледао, шапу у знак пријатељства.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Зеркальная комната

Во дворце одного вельможи была необычная зала. Стены, потолок и пол в ней были зеркальными. Как-то раз абсолютно случайно забежала в залу собака. Она растерялась, увидев вокруг целую свору подобных себе существ, и оскалила зубы. Псы, окружающие ее, ответили тем же. Тогда собака стала лаять. И псы все вместе тоже подали голос. Собака металась, но со всех сторон на нее набрасывались оскаленные, злые существа. Целую ночь провела бедняжка в окружении озверевшей своры. Наутро слуги вельможи нашли ее мертвой. У нее разорвалось сердце. А ведь все могло быть по-другому, если бы, войдя в комнату, вместо злого оскала собака вильнула хвостом и протянула тем, кто смотрел на нее из зеркала, лапу в знак дружбы.

Маловерје

Једна жена је питала свештеника да ли сме да верује врачки и хороскопу.

- Не смете – одговори свештеник – будући да обоје потпадају под велики грех.

– Како то, баћушка? – изненади се жена. – Недавно сам прочитала у хороскопу који ће ми дан бити лош. Како је било наведено тако се и десило: у куповини су ме покрали, на послу доживех непријатности, а момак и ја се посвађасмо.

– А ти не веруј – одговори баћушка – и то НЕЋЕ имати никакве власти над тобом! Сав живот православног човека зависи од Божјег промисла, његове горуће молитве и праведних дела. Своје поверење дужна си указати милости Божијој, а не веру своју посвећивати томе што ти је црна мачка прешла пут.

Ипак, жена учини по своме. Почела је да купује књиге за врачање, читала је хороскопе и предвиђања по дневној штампи. И отада кренуше да јој се догађају наопаке ствари. Гледала је који је дан по хороскопу добар за куповину накита, па је купила златне минђуше код Цигана. Злато се показало лажно.

Други пут је нашла у календару да одређени дан није добар за лечење, те одби да пође у болницу и озбиљно се разболела. Присетила се тада шта јој је баћушка говорио, али је већ било касно.

Господ допушта да се прогнозе ОБИСТИНЕ када је човек слаб у вери или живи у безбожништву, не предајући се милости Божијој, већ се равнајући према линијама на длану, кафеном талогу или астрологији. То је праведна казна Божија - за маловерје!

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Слабость -- веры в Бога.

Одна женщина спросила у батюшки, можно ли верить гаданиям и гороскопам.

-- Нельзя, -- отвечал священник, -- потому что Грех это большой.

-- Как же так, батюшка? -- удивилась женщина. -- Прочитала я недавно в гороскопе, что день будет неудачным. Так ведь так оно и вышло: на рынке обвесили, на работе неприятности и с подругой поссорилась.

-- А ты не верь, -- отвечал священник, и это – НЕ БУДЕТ иметь над тобой никакой власти. Ибо жизнь человека православного зависит -- только от Промысла Божия, от его молитвы горячей, от трудов праведных. Должна ты на милость Божию -- уповать, а не приметам верить, на то, что на пути твоем черная кошка пробежала.

Но женщина по-своему поступила. Стала покупать гадательные книги, читать газеты с гороскопами и предсказаниями. И все у нее с той поры пошло наперекосяк. Вычитала раз в гороскопе, что хорошо в этот день украшения покупать, и купила золотые сережки у цыган. А золото фальшивым оказалось.

Другой раз увидела в календаре, что нельзя в этот день лечиться, и в больницу не пошла, и заболела тяжело. Вспомнила она тогда, что батюшка говорил, да только поздно уже было.

Потому что попускает Господь -- СБЫВАТЬСЯ предсказаниям, когда -- СЛАБЕЕТ человек Верою или вовсе -- в Безверье живет, не на милость Его уповая, а на линии -- руки или гущу кофейную, или Астрологию. И это – справедливое Божие наказание – за Маловерие!

Чудесан човек

Рекоше једном човеку:

- Ви сте алави као пас!

- Да – сагласи се он – алав сам попут пса.

Затим му рекоше:

- Ви сте тврдоглави као коњ!

– Да, ја сам тврдоглав као коњ! – сагласи се он и са тим.

Видећи такво понашање, људи се зачудише и упиташе тог чудесног човека:

- Гле, Вас су назвали псом и коњем и Ви се сагласисте. Да нисте магарац?

– Да, ја сам магарац – рече сагласно.

Сви слегнуше раменима а неко примети замишљено:

- Знате, има у свему томе нечег људског.

+++

Стари монах је рекао: Смирење пролази сву земљу и не наилази на препреке ни на земљи ни на небу.

Аутор: Монах Симеон Атонски

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Удивительный человек

Одному человеку сказали: «Вы жадный, как собака!» - «Да, — согласился он, — я - жадный, как собака». Потом ему сказали: «Вы такой строптивый, как конь!» — «Да, я строптивый, как конь!» - согласился тот. Видя такое поведение, люди удивились и спросили этого удивительного человека: «Вот, вас назвали собакой и конем, и вы согласились. Вы что осел?» — «Да, я — осел», — согласился тот. Все пожали плечами, а кто-то сказал задумчиво: «Знаете, а в нем что-то есть... очень человеческое».

***

Сказал старый монах: «Смирение проходит всю землю и не встречает преград ни на земле, ни на Небе».

Автор притчи: Монах Симеон Афонский. Из книги: О самом простом.

Подвизавајте се јер пропадосмо

Беседа о старцу Пајсију Светогорцу

Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човелу и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити. Није неопходан пост од 33 часа, можеш да се уздржиш од пушења цигарета барем 3 сата. Или покушај да 3 дана не упаднеш у оне грехе, који ти задају највише мука.

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

Архимандрит Андреј (Конанос)

С руског Александар Ђокић
Православие.ру

 

Дирљив савет

Млада жена је седела на клупи у парку и због нечега је горко плакала. У исто време Вања се возио на свом трициклу кроз уличицу. Њему би жао тете, па је упита:

- Тето, зашто плачеш?

– О, малени, ти то не можеш разумети! – одмахну жена.

И после тога она стаде плакати још јаче.

Дечак настави:

- Тето, боли ли те нешто, па зато плачеш? Хоћеш ли да ти дам моју играчку?

Али жена се расплака још силније због дечакових дирљивих речи.

– О, малени – одговори она – ја нисам потребна ником, мене нико не воли.

Вања је погледа озбиљно и рече:

- Јеси ли сигурна да си све питала?

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

Участливый совет

Молодая женщина сидела на скамейке в парке и почему-то горько плакала. В это время Ваня ехал на своем трехколесном велосипеде по аллейке. И так жалко стало ему тетю, что он спросил:

– Тетя, ты почему плачешь?

– Ой, малыш, ты не сможешь понять, – отмахнулась женщина.

Ване показалось, что после этого тетя стала плакать еще сильнее. Он говорит:

– Тетя, у тебя что-то болит, и ты плачешь? Хочешь, я подарю тебе свою игрушку?

Еще больше разрыдалась женщина от этих участливых слов:

– Ой, мальчик, – ответила она, – я не нужна никому, меня никто не любит…

Ваня посмотрел серьезно и сказал:

– А ты точно у всех спросила?