Зашто нисмо срећни у љубави
Један младић није имао среће у љубави. На коју год би девојку наишао била је "погрешна". Једна је била ружна, друга глупа, трећа - пргава. Уморан од трагања за идеалом, младић одлучи да се за савет обрати мудрацу.
Након што је пажљиво саслушао момка, старац рече:
- Видим да имаш велики проблем. А реци ми како се односиш према својој мајци?
Младић се веома изненади.
- Зашто сад помињете мајку? Па не знам... Она ме често доводи до раздражљивости својим глупим питањима, досадном бригом, жалбама и мољењима. Али могу рећи да је волим.
Старац поћута, одмахну главом и настави беседу:
- Дакле, открићу ти једну важну тајну Љубави. Срећа настаје у твом драгоценом срцу. И семе твог благостања с Љубављу је засадила важна особа у твом животу. А то је - твоја мајка. И како се ти односиш према томе, тако ће се односити и према теби - све жене света. Јер мајка је - прва Љубав која те је брижно загрлила. Она је твоја прва слика жене.
Будеш ли љубио и поштовао своју мајку - научићеш да цениш и уважаваш све жене. И тада ћеш увидети како ће при сусрету са тобом девојка на твоје занимање одговорити благим погледом, нежним осмехом и лепом речју. Нећеш имати предрасуде против жена. Видећеш их истинито. Наш однос према родитељима - мерило је наше среће.
Младић се благодарно поклони мудроме старцу, а овај му даде још један савет:
- Тражи у животу девојку која воли и поштује свога оца!
Онај син, који поштује своју мајку, поштоваће и све друге жене. Он ће бити добар муж и отац и брижно ће се односити према својој жени.
Онај син, који не уважава своју мајку и груб је према њој, он ће се једнако лоше односити и према свим другим женама. Он ће бити лош муж и отац и неће поштовати и жалити своју жену.
Ако је отац нормалан човек, али се ћерка није научила да га поштује, од ње ће постати лоша жена.
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Јуче кад био сам млад
живот је имао сладак укус
као киша на мом језику.
Задиркивао сам живот
као да је нека глупа игра
на начин
као што ноћни поветарац
задиркује пламен свеће
Хиљаде снова које сам сањао
и све сјајне ствари које сам планирао
увек сам градио, нажалост,
на разводњеном и живом песку.
Живео сам ноћу,
избегавајући светлост дана
и тек сад видим
како су године прошле.
Јуче, када био сам млад,
толико срећних песама
чекало је да буде испевано,
толико разузданих задовољстава
чекало је на мене
и толико боли
су моје заслепљене очи одбијале видети.
Тада сам тако брзо бежао од тога
а младост је на крају прошла.
Никад нисам престао размишљати
чему, заправо, служи живот
и сваки разговор,
којег се сад сећам,
тицао се само мене
и ничега другог.
Јуче је месец био плав,
сваки луди дан
доносио је нешто ново.
Користио сам своје чаробне године
као да су биле чаробни штапић
и никад нисам видео ту узалудност
и празнину изнад тога.
Љубавну игру коју сам играо
с бахатошћу и поносом
и сваки пламен који сам упалио
пребрзо, пребрзо је умро;
пријатеље које сам створио
сви су некако нестали
само сам ја остао
на позорници да завршим комад.
Постоји толико песама у мени
које неће бити испеване
осећам горки укус
суза на мом језику.
Дошло је време да платим
за јуче
кад био сам млад.
Син и слуга
Један судија муслиман позове у госте православног Аву који се подвизавао у близини. Послуживши га јелом, муслиман рече:
- Кажи ми, мудри човече, ја сам судија, али и муслиман и трудим се да живим по законима. Судим поштено, не узимам мито, храним сиромашне, молим се, држим пост. Испуњавам Алахову вољу у свему. Зар ја заиста нећу наследити Царство?
Ава му одговори:
- Кажи ми, поштовани, имаш ли деце?
– Имам – узврати судија.
– А имаш ли слуге?
– Дакако, имам и слуге!
– А реци ми, ко те више слуша: слуге или деца? – упита старац.
– Слуге, слуге ме више слушају, послушни су ми у свакој речи. У свему гледају да ми угоде. Док се деца често противе, не слушају шта им говорим, својевољна су – одговори судија.
– А реци ми, кад умреш, коме ћеш оставити сва своја добра, деци или слугама?
– Деци, наравно! – узвикну судија.
– Тако је и са Царством. Ти можеш бити идеални слуга, но наследство остаје сину. А усиновљење долази кроз Исуса Христа.
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Бог и научник
Умре неки уважени научник и његова се душа престави пред Богом. Удивљен количином и дубином свога знања, научник се дрско обрати Творцу:
- Ми, људи науке, дошли смо до закључка да нам Ти више ниси потребан! Нама су познате све тајне и знања које и Теби самом: умемо да пресадимо срце и друге органе, умемо да клонирамо људе, да стварамо нове врсте биљака и животиња... Једном речју, ми можемо да чинимо све оно што се до сада сматрало чудом и приписивало се Твојој мудрости и свемоћи.
Господ стрпљиво саслуша самодопадљиву говоранцију умишљеног научника и, кад овај умукну, предложи следеће:
- Добро! Да бисмо проверили то да ли је Мени нужно човечанство или не, предлажем такмичење у стваралаштву.
– Одлично! – прихвати научник. – Шта желиш да урадим?
– Вратимо се на почетак историје и стварање првог човека, Адама.
– Прекрасно! – узвикну научник и саже се да рукама покупи прашину.
– Не тако брзо! – устави га Творац. – Ти користи свој прах, не овај који сам Ја створио!
Многи људи, у својој затуцаности, не примећују ту очигледну чињеницу да научне књиге и чланци почињу са „другом главом“ – са настајањем појава у природи! А „Прва глава“, која расветљава како је свет настао – изостаје!
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Чудно завештање оца
Слика са интернета
У једног верујућег човека био је неверујући син. Отац је много патио јер му није полазило за руком да усади у момка веру. Осетивши да му се ближи смрт, он позва сина.
– Испуни ми једну молбу!
– Какву, оче?
– Када умрем, ти посећуј ову собу четрдесет дана по петнаест минута.
– А шта треба да радим за то време?
– Ништа. Само седи. Сваки дан не мање од петнаест минута.
Сахрани син оца и учини му по вољи: посећивао је његову собу, седећи у њој. Када се навршило четрдесет дана, младић сам пође у цркву и отада постаде дубоко верујући.
Тек много година касније он је схватио колико је мудро било очево завештање. Отац је разумео да млади имају сувише брз ритам живота, горду сујету и не промишљају о вечном: о смислу живота, својој души, бесмртности, Богу. Но, зауставе ли се и остану ли у тишини – чуће куцање Господа у срцу.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Силазак Благодатног огња у Јерусалиму 2016. године
Вечера Господња
Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојена где је мржња.
(Прич. 15,17)
Једаред позва Васкрсли Христос код Себе неког човека и рече:
- Дај ми извештај о делима својим.
Човек, поклонивши се Господу Славе, одговори:
- Владико Христе! Благодарим Ти на томе што си ме, приликом стварања, обдарио многим талантима. Од младости сам посматрао људе у послу и увидео сам да је најбоље за човека да се свим силама труди да прибави себи богатство. Дошавши до тог сазнања, употребио сам све своје способности на то да зарадим што више новца, и Ти си ме благословио успехом у свим пословима...
Спремајући се за сусрет са Тобом, подигао сам сав новац са банковских рачуна и напунио њиме читав воз и довезао га Теби: Ти све видиш и знаш, ено га стоји на споредном колосеку, на месту где је пре њега стајао оклопни воз, који је нешто раније померен.
Христос га пажљиво саслуша, па узврати:
- Реци, чије је изображење на новчаницама које си довезао?
– Абрахама Линколна, Господе!
– Одвези новац на гроб Абрахама Линколна и подели га сваком ко има потребу за резаним папиром. Након тога ћу разговарати са тобом. Јер да си донео мирођије или першуна, Марта би их донела за наш сто и справила салату. Та „зелен“ коју си ти донео у нас се не служи...
Причу са руској је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Погорелци
У време страшне олује задесио се код неке удовице монах. Она га дочека набусито: сакрила је јело, на једвите јаде му је отворила врата, а ни ватру није подложила како би се несрећник осушио.
Но, он ће њој рећи:
- Дошле су нам жртве пожара, ничега немају. Помози, добра жено, подај одело или капут, они ће се за тебе Богу молити!
Међутим, у удовице се стисло срце.
– Како да дам ново одело? Мени је и старог жао. И стари капут може да ми устреба.
Али монах није одустајао. Покушавао је да је приволи лепим речима, затим се позивао на њену савест, али све узалуд. Ипак, на крају му она донесе стари похабани капут.
Старац јој се поклони до земље и пође у суседну кућу.
У њој је такође живела удовица, само што је њено срце било добро. Како чу за страдале од пожара, она претури ормане и сандуке, и накупи хрпу ствари за невољнике.
И њој се монах поклони и оде.
А те ноћи гром удари у кров куће прве удовице и сви се разбежаше пред пожаром који никог није поштедео.
Шта да се ради? Сви пођоше манастиру.
У том угледаше монаха како им прилази. Првој удовици он даде стари похабани капут, а другој – хрпу ствари.
– Изволите, погорелци, ваше ствари; шта сте спасили – ваше је.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Молитва у метежу
Православни сликар Павел Рыженко
Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летиmo.
Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита:
- Оче, ко те научи да се молиш без престанка?
А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара:
- Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони.
Гост онда рече:
- Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно.
Овај му исприча следећу причу:
- Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назначио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.
Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА
Писац и разбојник
У аду, где у мукама грешне душе ишчекују Страшни суд, нашли су се у суседству писац и разбојник.
Писац је целог свог живота писао књиге, није био размажен, није крао, није убијао. Судбину која му је запала није очекивао и био је у великој недоумици зашто је настањен поред лопова и разбојника.
Обојица су седела у гвозденим котловима, до појаса потопљени у сумпор и катран. Под њима су демони распиривали огањ; код писца је пламен био мањи, код разбојника много већи. Али сумпор је у оба казана кипео од мехурова.
У вечности време нема никакву важност, али писац ипак примети да је пламен испод разбојника почео мало-помало да се смањује. Ту он издигну свој врат и спази да ватра под њим све више јача.
И заропта писац:
- Зашто се то дешава?
У том му се јави анђео и рече:
- Чујем да желиш знати због чега се ватра под твојим комшијом смањује а твоја расте. Сада ћу ти објаснити због чега је твоја патња већа.
Лопов је згрешио много у животу, начинивши силна злодела. Међутим, његова родбина се труди да исправи његова сагрешења. А ти си много већи грешник. Бог те је наградио талентом како би код људи будио добра и лепа осећања, а ти си својим књигама развраћао срца младих распаљујући у њима само страсти.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Добар савет
Један човек, неугодан и гневљив, био је ожењен са мирном и кротком женом. С годинама, његов карактер је постајао све лошији. Но са својом женом је живео у миру и слози.
Пријатељице ове жене, које су се често свађале са својим мужевима, нису престајале да јој се диве, молећи од ње савет.
– Реци нам – говориле су јој – како и поред тога што ти муж није цвеће, ви живите заједно. Како и ми да живимо сложно и не свађамо се са својим мужевима?
– Видите – одговорила им је – за те свађе саме сте криве. Када вам мужеви кажу какву грубу реч, ви се одмах наљутите и гневно им одговарате. Ја кад видим да ми је муж љут, не раздражујем га, већ се молим Богу да врати мир и спокој у његово срце. Када мој муж примети да му не противречим, те да немам намеру да се расправљам са њим, он се умири. Уосталом, и сам Господ нас учи да на зло не одговарамо злом. То нису празне речи и мир у породици се задобија тихом борбом над самим собом.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Ловачка прича
Слика са интернета
„Зато одбаците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим...“
(Еф 4,25)
Ловци су, с вечери, поседали око ватре, начевши разговор о свему помало. Један од ловаца поче приповедати:
- У мојој младости збио се необичан случај. Док сам пролазио клисуром, приметио сам једну рупу у стени довољну да ми глава прође кроз њу. Погледах унутра и приметих да пролаз води ка брду и ја, уз доста напора, успех да уђем у њега.
Ушавши, ја кренух даље. Након неког времена осетих прилив свежег ваздуха и приметих да могу ходати сагнут путем који сам осветљавао малом лампом. Потом се пут раширио у толикој мери да сам већ корачао усправно.
Не знам колико сам дуго ишао док не избих на обалу пећинског језера. Са врха пећине сливали су се зраци дневне светлости очигледно кроз пукотине у стени. На моје изненађење, угледах на језеру мали чамац са веслима. Ушавши у њега, ја стадох веслати како бих открио где је крај језеру. Не сећам се тачне дужине, али се наједном појавило острво прекривено густом шумом. Искрцавши се на обалу угледах пут који је водио у планину.
Пошавши њиме стигох до старе колибе. Покуцах – и чух глас који ме позва да уђем. Ушавши, угледах два монаха, који ме радосно дочекаше и понудише скромним послужењем. Рекли су да их је тројица, али је трећи одсутан послом.
Кад кренух да се поздрављам с њима...“
– Могу ли ја да довршим причу уместо тебе? – прекиде приповедача други ловац.
– Па, можеш... – изненађено прихвати овај.
– Дакле, један од монаха се ту подиже и из све снаге ти удари шамар!
– А због чега? – збуни се приповедач.
– За то да би престао лагати! – одговори му ловац.
Монах Симеон Атонски
За блог и причољупце, причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.
Бог је као шећер
Двадесеторо деце тог поподнева су били јако узбуђени, немирни, бучни. У учионицу је ушла вероучитељица како би започео најављени тест из веронауке.
Истог тренутка је наступила општа тишина и сва деца су с нестрпљењем ишчекивала питања.
Прво питање: “Ко је Бог?” почела је диктирати учитељица.
Друго питање: “Како знате да Бог постоји ако га нико никада није видео?”
Након двадесетак минута сва деца су учитељици предала одговоре. Она их прочита један по један. Првих 19 били су мање-више понављање онога што их је вероучитељица поучавала на часовима: “Бог је наш Отац, створио је небо и земљу, море и све што постоји.” Сви одговори су били врло слични.
Потом учитељица прозове Луку, ситног, врло живахног плавог дечака. Замолила га је да дође до њеног стола и предаде му његов тест и замоли га да, гласно, пред свима, прочита своје одговоре.
Лука, у страху да ће се осрамотити пред целим разредом, бризне у плач. Но, учитељица га охрабри, те он, ипак, јецајући почне читати:
“Бог је попут шећера који ми мама свако јутро отопи у млеку за доручак. Ја не видим шећер у шољици али, ако га мама случајно заборави ставити, одмах осетим његов недостатак. Ето, тако и Бог, иако га не видимо, ако га нема, наш живот је горак, без укуса.”
Велики аплауз је одекнуо учионицом, а учитељица је захвалила Луки на оригиналном, једноставном и тако истинитом одговору. Потом је додала: “Видите децо, оно што нас чини мудрима није да знамо пуно ствари, него да смо уверени да је Бог део нашег живота.”
“Немојмо заборавити да додајемо овај ШЕЋЕР у наше животе!”
Прича је преузета са:
27 одговора
Који учитељ је најбољи? – Страдање.
Која учитељица је најлошија? – Наслада.
Која способност је најређа? – Способност давања.
Која способност је најбоља? – Способност праштања.
Која способност је најтежа? – Способност ћутања.
Која способност је најважнија? – Способност испитивања.
Која способност је најпотребнија? – Способност слушања.
Каква борба је најопаснија? – Заслепљеност.
Која навика је најнепријатнија? – Свадљивост.
Која навика је најштетнија? – Брбљивост.
Који човек је најјачи? – Који је у стању да позна Истину.
Који човек је најслабији? – Који себе сматра најјачим.
Који човек је најразумнији? – Који следује за својим срцем.
Која привезаност је најопаснија? – Привезаност своме телу.
Који човек је најсиромашнији? – Који љуби новац.
Који човек је најближи Богу? – Милостив.
Који човек је најслабији? – Који победи друге.
Који човек је најјачи? – Који победи себе.
Шта се супротставља бризи? – Радост.
Шта се супротставља страдању? – Трпљење.
Који је знак здраве душе? – Вера.
Који је знак болесне душе? – Безнађе.
Који је знак погрешних поступака? – Раздражљивост.
Који је знак добрих дела? – Мир у души.
Шта је најстрашније од свега? – Окаснело покајање.
Какво страдање је најгоре? – Оно које произилази из наших сопствених заблуда.
Шта је највећа срећа? – Она због које смо се одрекли сами себе.
Монах Симеон Атонски
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Нема проповед
Један парохијан престао је да иде у цркву.
Раније је сваког викенда одлазио. Време је пролазило и свештеник одлучи да га посети. Дошао је у његов дом; врата су била отворена и свештеник је ушао.
Бивши парохијан седео је сам поред камина. Угледавши свештеника, климну главом у знак поздрава и руком му показа место да седне.
Сместивши се удобно, свештеник поче да посматра дивну игру пламенова у камину. Ћутали су обојица.
Након неколико минута свештеник изненада устаде, узе клешта и са њима дохвати један пламени угарак, те га стави у страну, далеко од јединствене ватре. Затим поново седе. Ћутање потраја.
У међувремену, издвојени угарак престао је да пламти, снага му је јењавала и ускоро постаде хладан и црн. Свештеник устаде поново и клештима врати угашени угарак у ватру. Тренутак касније, он је поново почео да гори заједно са другима.
Остављајући кљешта, свештеник, у тишини, крену ка вратима кад на прагу чу речи:
- Хвала за посету и проповед у камину. У недељу ћу сигурно доћи.
За блог и причољупце причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.
Чудо вода
Слика са интернета
Бака је дошла код свештеника с питањем:
- Шта радити са дедом? Постао је сасвим несносан! Свађа се, своју неправедност не признаје, изругује се!
Отац јој пружи флашу с водом, говорећи:
- То је света вода и чим деда, након посла, пређе кућни праг, или чујеш да подиже свој глас, ти узми свету водицу у уста и држи колико год можеш. Што дуже будеш држала, то ће ти света вода боље помоћи! Кад потрошиш воду из флаше, ти дођи по још.
Након недељу дана, ето баке по воду.
– Хвала, баћушка! Света водица је помогла! Деда је сав свилен, миран. У нас је живот сад такав да нам комшије завиде – спокој и мир! Налиј, баћушка, још свете водице!
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Духовно слепило
Слика са интернета
Дође код мене један парохијан с питањем:
- Баћушка, има овде један човек, који говори да се недељом не ваља прати. Купати се у недељу је богохулство; то је као да се купа човек у Спаситељевој крви. Да ли је то тачно?
– Ко је тај човек који ти је то рекао?
– Он каже за себе да је православни верник.
– Иде ли он у Цркву?
– Не.
– Исповеда ли се, причешћује ли се?
– Не.
– Можда се од Јеванђеља не раставља?
– Не.
– Па по чему је он православан?
– По томе што се недељом не пере.
Свештеник Александр Дьяченко
Са руског, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.