Зашто је тешко спасити душу
Слика са интернета
Један монах се молио усрдно, говорећи:
- Господе милостиви и трпељиви, због чега је тешко спасити душу и зашто је ад пун грешника?
Он се молио дуго, једнако у молитви понављајући ово питање Богу. И најзад му се јави Анђео Божји, рекавши:
- Пођимо, па ћу ти показати путеве којима иду људи.
И изашавши из келије, Анђео поведе старца у шуму.
– Видиш оног дрвосечу што носи тежак нарамак дрва и не жели да испусти ни цепаницу и олакша себи товар? – упита Херувим. – Исто тако неки људи носе своје грехе и не желе да се покају.
Потом Анђео показа старцу бунар с водом, рекавши:
- Видиш ли безумника, који воду из бунара извлачи ситом? Тако се и људи кају. Кашичица благодатног опроста, а онда нова сагрешења, и благодат исцури као вода кроз сито.
Затим Анђео показа монаху човека и рече:
- Видиш ли овог што је на коња попреко ставио кладу и силом покушава да уђе у храм Божији, иако се клада заглавила на вратима? Тако људи чине своја добра дела – без смирења и гордељиво – не знајући им цену. И сада сам, старче, расуди, да ли је лако Богу спасити такве људе у складу са Његовом милости и праведности?
За блог и причољупце причу са руског је у слободном преводу превела причалица.
Молитва која животе спасава
Дошао младић код духовника са питањем:
- Зашто ми се дешавају лоше ствари у животу?
Духовник се замисли, па му беше жао младића те му рече:
- Дођи сутра, дете, да се помолим ноћас Богу за тебе.
- Слушај ме овако, сине:
Први пут кад ти се десила незгода, када је твој друг настрадао, ти си преживео. За то треба да се захвалиш молитвама твоје мајке.
Други пут кад си упао у реку са пријатељима, двоје су се удавили, тебе су пронашли. И за то захвали својој побожној баки, која је цео живот постила и ишла у цркву.
Трећи пут си заспао са упаљеном грејалицом, која је захватила кревет. Верујем да се ни сам не сећаш ко те је пробудио из сна. За то мораш захвалити твом поштеном оцу, који је радио цео живот и са смирењем подносио сваку невољу због тебе.
Сећаш се, оно кад си за секунд избегао стабло док си секао дрва? Једна старица, којој си стално уносио дрва док је била жива, сузама ти је захваљивала и хвалила Бога због тебе.
Старац хтеде да настави даље, али га младић, видно уплашен и изненађен, упита:
- A откуд Ви то све знате?
- Рекао ми је Онај Који све зна - одговори старац. - Добра дела љубави и молитве све у вечности стоје; иди и ти, сине, па учини нешто за будуће твоје. И кад наиђу тешка времена и хладан ветар невоље у будућности почне да дува, шапат твоје топле молитве у хладним данима децу ће да ти чува.
Дајте и даће вам се
Слика са интернета
Живео на свету просјак.
Преживљавао је благодарећи прилозима људи.
Једнога дана, угледа како у град улази краљ у раскошној кочији.
Просјак се обрадовао, надајући се да ће му краљ уделити великодушнију милостињу од обичних грађана.
Одједном, краљевска кочија се заустави, а просјак, пришавши јој, паде на колена.
Краљ, изашавши из кочије, упита:
- Шта ти можеш дати мени?
Просјак је био изненађен, будући да је он био тај који се надао помоћи од краља, не налазећи ништа чиме би он могао даривати њега.
Али краљ држаше испружену руку ка просјаку, широко му се осмехујући.
Просјак спусти руку у џеп у којем је била прегршт пиринча, али му би жао да све да краљу, јер је то била његова вечера.
Уместо тога он извади једно зрно и пружи му.
Краљ захвали просјаку, седе у кочију и одвезе се.
Збуњени просјак врати руку у џеп, извади шаку пиринча и међу зрневљем угледа једно златно зрно.
И ту се просјак расплака:
- Зашто не дадох краљу све што сам имао?
Причу са руског за блог и причољупце у слободном преводу превела причалица.
Покајање
Храм Светог Петра и Павла, град Петроураљск, Васкрс 2015. године
Човек је упао у дубоку провалију.
Лежао је на смрт израњаван.
Дотрчали су његови пријатељи. Покушали су, држећи један другог за руку, да се спусте до њега, али нису успели.
Пришло је и милосрђе. Спустило је у провалију мердевине, али, на жалост, нису могле да досегну до дна.
Дошла су добра дела која послаше човека са ужем да се спусти доле, али је уже било прекратко.
Узалуд су покушавали да човека избаве и његова огромна слава, силан новац, власт...
Најзад, пришло је Покајање. Пружило је руку и човек се ухвати за њу, те изађе из провалије!
– Како ти је успело? – упиташе га удивљено.
Али Покајање није имало времена да им одговори. Журило је свим оним другим људима, којима је само оно могло да помогне.
Причу монаха Варнаве из књиге „Мале приче“ у слободном преводу са руског за блог и причољупце превела је причалица.
Послушни магарац
Недалеко од главне цркве у Скиту Свете Ане налази се кућица коју зову „Патријархова“. Ту је живео и подвизавао се патријарх по имену Кирило. Напустио је патријаршијски престо и дошао да живи као обичан монах. Монаси су храну доносили на плећима, али су патријарху рекли:
- Ваша светости, Ви сте исувише стари и нисте навикнути на наш начин живота. Набавићемо Вам магарца који ће преносити Ваше следовање.
Тако су му набавили магарца, с којим је корачао горе-доле низ планинску падину.
Једног дана, док се патријарх с магарцем успињао уз планину а остали оци на плећима носили вреће с храном, сели су да се мало одморе. Патријарх је у полусну видео Пресвету Богородицу окружену ангелима. Пресвета Богородица је држала сасуд и из њега напајала оце који су свој терет носили на плећима. Ангели су носили убрусе и брисали им зној.
Патријарх је са запрепашћењем видео да и магарцу бришу зној. Почео је да их преклиње:
- Избришите и мене, молим вас!
Тад му се обратила Пресвета Богородица:
- Оче, ти се ниси ознојио, а магарца ћемо избрисати јер је знојав.
Тад се пробудио и дошао себи. Оцима је рекао:
- Узмите магарца, јер сам лишен многих благослова. Пресвета Богородица и ангели избрисали су и магарца а мене нису!
Од тог доба, и он је свој терет носио на плећима.
Старац Јефрем Филотејски
Очинске поуке
(Избор из писама и беседа)
Опрости ми, Наташа
Одрастао сам с Марксом, Енгелсом и Лењином. Они су били моји богови. Три пута сам клечао пред беживотним Лењиновим тијелом у Москви и жарко се молио. Он је био мој бог и учитељ. Али сада, у последњим тренуцима, мој дух се окренуо Богу, којег никада нисам познавао. Скоро сам инстинктивно молио: „О Боже, никад нисам био сретан на овој земљи. И сад кад умирем, молим те узми моју душу у своје царство. О Боже, можда тамо имаш мало среће за мене. Не молим те да спасиш моје тијело, али кад се оно сада потопи, онда те молим да моју душу узмеш к себи у рај!“ Затворио сам очи и вјеровао да је сада дошао крај. „Сад сам готов“, рекох сам себи, „сад могу уснути“.
Опустио сам се и престао пливати. Моја је борба свршена.
Полако, посве полако, осјетио сам да се са мном догађа нешто необично. Премда је свака мрвица енергије била истрошена, осјећао сам да у моје уморне руке улази нова снага. Осјетио сам снажне и драге руке живог Бога које ме заштићују. Нисам био вјерник. Никада се прије нисам молио Богу. Али у овом тренутку сам јасно осјећао нову снагу у свом измученом и хладном тијелу.
Поново сам могао пливати! Руке које су ми прије неколико минута биле тешке као олово, сад су опет биле довољно јаке да ме доведу до обале! Био сам сада већ четири и по сата у мору.
* Што сам уопште ту радио тог хладног септембарског јутра 1971. године тако близу смрти, а тако далеко од домовине? Што ме уопште довело до тога да напустим живот морнаричког официра и комунистичког омладинског вође у Русији и довело ме овдје до камените обале Канаде и скоро до смрти?
Историја свега тога започела је давно, још с мојим дједом и баком у Русији.
* 1. марта 1958. славио сам свој седми рођендан. Био је то велики дан. Сад коначно могу ићи у школу. Кад сам био уписан, учитељица нам је рекла да сва дјеца од 1-3 разреда требају бити пионири (октобарци). Ту ријеч никад прије нисам чуо. Учитељица нам је објаснила да је то комунистичка организација за дјецу у прва три разреда. „Ви више не припадате родитељима него комунистичкој држави.“
Будући да више нисам имао родитеље, било ми је свеједно коме припадам. Учитељица нам је надаље рекла да су сви пионири (октобарци) Лењинови унуци.
* Мислио сам да је ово дом само за сирочад, као што сам био ја, но било је то и нешто друго. Једног сам дана разговарао с дјечаком који је кришом плакао и питао: „Зашто ја морам овдје бити? Имам и оца и мајку, зашто не могу бити код њих, у њиховој кући?“ То је било први пут да сам увидио да сва дјеца која су у овом дому нису сирочад. Тек сам касније схватио да су ови домови првенствено за дјецу коју су одузели њиховим родитељима - мајкама и очевима - који су на основу свог религиозног или политичког увјерења проглашени “неспособнима” да своју дјецу васпитавају у правом духу.
* Нико од тета и стричева није изабрао то звање зато што би радо радили с дјецом. Партија им је заповиједила да одгајају „мале комунисте“. Тај позив сматрали су тете и стричеви за најнижи задатак коју је партија могла додијелити својим члановима. Био је то позив без будућности за све оне чија је каријера била окончана. Тако је већина њих била огорчена и разочарана и то се на нама искаљивало.
Овдје у V-I, а касније и у другим дјечијим домовима васпитачи су дијелили најокрутније и најбруталније казне за и најмање прекршаје кућног реда. С друге стране су нас сасвим игнорисали кад би затребали њихову помоћ. Иако то разумом нисам могао схватити, осјећао сам напетост између дјеце, поготово старије, и тети и стричева.
* Дјечји дом у Барисеву налази се на земљишту некадашње православне цркве и школе чија су врата већ дуго била закључана. Сама црква била је преуређена у клуб гдје су се приказивали филмови, а дом је био смјештен у бившој школи. У свештеничкој кући била је смјештена праоница гдје се прала дјечја роба, постељина и столњаци. Уз то су биле надограђене још двије зграде тако да ту може стати 100 до 120 дјеце између 1 и 18 година. Иако у почетку тога нисам био свјестан, Барисево је постало прекретница у мом животу. Ту је требао бити мој дом до завршетка школе прије студија и прије мог одласка у војску. Дакле пуних седам година.
* Као члан младих пионира пуно сам интензивније пролазио свој школски програм него кад сам био октобарац. Лењин нас је гледао са сваког зида. Његове изреке и комунистичка идеологија толико су нас заокупљале да су остали важнији предмети као математика и правопис морали остати по страни. За октобарце је било најважније да за увод у комунизам упознају „дједа Лењина“. Сад у 4. разреду настава је била интензивнија. Једно се ипак задржало: скоро свако јутро учитељ је почињао наставу следећим ријечима: „Добро јутро, дјецо, мислите на то, Бога нема!“ Они се сигурно боје, мислио сам, да ми не бисмо штогод учили о Богу ко или шта год он био.
Одломци из књиге
Књига „Опрости ми, Наташа“ Сергеја Курдакова потресна је исповест младог руског агента КГБ-а чији је специјални задатак чуван у највећој тајности. За Сергеја, снажног, талентованог и жестоког момка, био је то прави животни изазов. Задатак узбудљив, изузетно добро плаћен, а изнад свега – патриотски. А онда, усред акције, појави се она која ће променити не само његова осећања, већ и његов поглед на свет. Шта је то било у ставу и погледу ове Рускиње због чега је све, па и властити живот, вредело ставити на коцку?
Књигу у пдф формату можете преузети овде. Са десне стране кликните на наранџасти правоугаоник у којем пише download now.
у.п.: Превод
је радила нека евангелистичка група па изгледа мало чудан, али Сергеј је од
КГБ-овца и атеисте постао православни верник. Његова исповест постала је
бестселер у Канади. Убијен је од стране плаћеног убице. Али његово сведочење је
остало и, ако нађете времена да прочитате, видећете како нисмо одмакли од тог времена
и, што је још горе, тзв. демократија нас свесно уводи у тоталитаризам безумља и
страховладе. Не праве они узалуд од наше полиције нинџа корњаче. Овако је то изгледало у Подгорици, где су се пендреци искључиво и демократски потезали на - Србе.
Ведро и бакља
Слика са интернета
Замолили су једну жену да им објасни због чега свуда са собом носи ведро воде и упаљену бакљу.
- Да бих угасила ватре ада и запалила рајски врт.
– Зашто?
– Да не би људи служили Богу због рајских обећања и награда, нити из страха од ада, већ због Њега Самог.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Пожурите са чињењем добра
Рад сликара Владимира Панича
У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: „Пожурите са чињењем добра!“ Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило.
Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора:
- Па то је доктор Гас!
А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.
И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.
Старац Сава Псково – Печерски
Из књиге: „Господе, Ти си живот мој!“
Сила крста
Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.
- Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.
– Нисам могао; на девојци је био крстић!
– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.
– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.
– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!
– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“
У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.
Комуникација у браку
Разговарају два пријатеља:
- Моја жена је тако неуредна и аљкава! Ја јој то стално говорим, али са годинама стање постаје све горе.
На то му пријатељ одговори:
- А моја је тако паметна и дивна домаћица! И како године пролазе све је боља и боља! Ја јој то стално говорим.
За блог и причољупце у слободном преводу са руског превела причалица
Мом детету
Слика преузета са: Дела љубави
Једнога дана кад ми деца буду довољно велика да схвате логику која води родитеље, рећи ћу им:
- Волела сам те довољно да бих те питала куда идеш, с ким си и када ћеш се вратити.
- Волела сам те довољно да бих инсистирала да штедиш и сам, купиш бицикл,
иако смо имали довољно новца да бисмо ти то ми могли приуштити.
- Волела сам те довољно да ћутим и допустим да сам схватиш како те твој најбољи пријатељ искориштава.
- Волела сам те довољно да те натерам да у дућан однесеш напола поједену чоколаду и кажеш: „Ово сам јуче украо и сад сам донео новац.“
- Волела сам те довољно да ти два сата будем за вратом док не поспремиш своју собу - посао за који ти је требало 15 минута.
- Волела сам те довољно да ти допустим видети љутњу, разочарање и сузе у мојим очима (деца морају научити да им родитељи нису савршени).
- Волела сам те довољно да ти допустим искусити последице онога што радиш, чак и кад су оне толико болне да мени сламају срце.
Али највише од свега, волела сам те довољно да кажем НЕ и кад сам знала да ћеш ме мрзети због тога. Биле су то најтеже битке. Драго ми је што сам их извојевала јер, на крају, то су и твоје победе.
Родитељство је прекрасна и врло захтевна улога у животу човека. Не постоје прописани и испробани „рецепти“ васпитања младог човека - детета. Свако дете тражи свој индивидуални приступ и то нас чини истраживачима дететовог чаробног и непредвидљивог света како бисмо му помогли да се развије као потпуно, срећно и задовољно биће.
Једна мама
Ово је Црква
Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:
- Синко, обратите мало више пажње, чини ми се да ви то не радите баш како би требало!
Овај одговори, помало увређено:
- Па, знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!
Патријарх ће на то:
- Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква!
Поучна легенда
Била једна мајка са јединцем сином, па јој син отиде у далеку земљу и дуго остане. Једном напише син мајци писмо с молбом да му пошаље неку ствар на сећање. Мајка завије три ствари у платно, сваку посебно, па пошаље сину. Када син одвије први завијутак, он нађе једно огледало, испод кога је мајка написала:
- Сине, огледај се какав си!
Када одвије други завијутак он нађе слику мртвачке главе, а испод ње мајчином руком написано:
- Сине, погледај какав ћеш бити!
У трећем завијутку он нађе икону Светог Георгија како убија аждају, а на дну иконе речи мајчине:
- Погледај, сине, какав треба да будеш!
Над сваком ствари син се веома зачудио, док најзад, размишљајући, није схватио духовну поуку миле мајке, забринуте да јој син у далеком свету не изгуби душу.
Ове године се на Ђурђевдан пости!
Ветар и цвет
(слика са нета)
Ветар је срео прекрасан цвет и заљубио се у њега. И док га је нежно миловао, цвет му је узвраћао са још више љубави изражавајући је бојом и мирисом.
Но ветру се то учини недовољним те он помисли:
- Ако дам цвету сву своју моћ и снагу, он ће ми узвратити са још више љубави.
И ветар задува ка цвету моћним дахом своје љубави. Но цвет није издржао ту бурну ветрову страст и сломи се.
Ветар кад то виде покуша свим силама да га подигне са земље и оживи, али му сви напори остадоше узалудни. Он онда одлучи да се смири и задува ка цвету нежним дахом своје љубави. Но, цвет је већ лагано венуо ту пред његовим очима.
Загалами тада ветар:
- Дао сам ти се свом снагом своје љубави, а ти се сломи! Очигледно је да у теби није ни било довољно снаге да ми узвратиш љубав. Значи, ти ме ниси ни волео!
Али цвет ништа не одговори, јер већ је било касно...
Био је мртав...
Љубав не мери снагом и страшћу, већ нежношћу и брижним односом према онима које волите.