Све у причама бива

Кад паметни ћуте

У некој земљи један будаласт човек крену да лаже и обећава народу брда и долине, али и да вара људе и отима од слабијих.

- Ма пусти будалу! - говорили су о њему, не схватајући га озбиљно.

Али, пошто му се слабо ко супроставио, будали су се придружили још неки и он постаде сила.

Мало-помало и он покори цео народ, а онда удари велике намете.

Кад многи у невољи зацвилеше, одважи се неколико људи и одоше да се жале Светом Сави.

Светитељ их саслуша, па љутито рече:

- Онда кад паметни ћуте, будале владају светом. Мудри људи ваља да су увек будни. Требало је одмах да се супроставите тиранину. А сад, пред силом и злом, не ваља се предати.

Човек је да се нада и бори за добро овог света. Јер, заиста, после треба много мука да се народ избави од зла.

Хришћанска револуција и револуције

Ја сматрам Христову науку - у смислу учења моје цркве - потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа и мања.

Лекару, излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који, с мачем у руци и сопственим гресима у срцу, устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.

Више може учинити молитва једног светог човека, него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него гнев и мач.

Но, ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свим школама несрећне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.

Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи!

Погрешно је питати, да ли се Христова наука може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.

Свети Владика Николај

Духовне поуке

Мегафон

Живео дубоко у пустињи стари духовник; живео је у миру и тишини. Понекад су код њега долазили велики професори и теолози да чују коју духовну поуку и паметну реч.

Један младић, који му је доносио храну и доводио те људе код њега, једног дана дошао је сам и тужан. Кад га је духовник упитао о чему се ради, он се пожали.

- О, велики оче, многи људи који су долазили код вас и слушали ваше речи сад их присвајају и ките се њима као да су њихове!

- Лепо је то! - рече духовник.

Младић се зачуди.

- Па како то може бити лепо? Они су угледни људи и народ њих слуша. Зар није требало да кажу да су то од вас чули?

- Ако ће њихова величина да послужи као мегафон да се речи даље чују, зар онда не треба да им будемо и захвални? Речи су као најлепши бисери, који најлепше украсе човека; узалудна им је лепота ако стоје закључани у фиоци, или код мене под каменом у пустињи. Нека се слободно ките њима; изабрали су најлепши накит на свету - рече стари духовник.

Бака Лена

На врху брда стајала је кућа баке Ленке, како су је мештани из подножја брда од миља звали бака Лена. Живела је сама на тој висоравни, није имала никог, али су је сви у селу сматрали својом баком.

Једног дана, док је бака седела на својој тераси на планини, угледа нерегуларне турске војнике башибозлук, који су се приближавали селу. У свом дугом животу, неколико пута се сретала са њима и увек је једва живу главу извукла. Она хтеде викнути из свег гласа да упозори мештане села. Узалуд. Старост, страх и умор нису јој дозвољавали. Почела је хватати паника, а пред очима су јој се већ привиђали ужасни призори. Није било могуће да сиђе до села. А и да сиђе, не би стигла на време.

У једном тренутку, старица се окрену ка својој кући, која је стајала високо на брду и видела се из сваког дела села. Брзо узе метлу, упали је и баци на таван своје куће. Стара грађа букнула је великом брзином.

Наравно, сви су мештани потрчали да гасе пожар и тако су се спасли од скоро сигурне смрти.

Један од мештана упита баку:

- Па ви сте, да би нас спасли, жртвовали своју кућу?

Лена одговори:

- Човек је кућа, коју нико не може поново направити. Нисам вас ја спасла, већ ваша доброта и брига за једну старицу.

Монах и коњ

Решио младић да се замонаши, па отишао код старог игумана да поприча са њим.

- Шта желиш, дете? - упита седи старац.

- Желим да се замонашим.

- А јеси ли способан да прихватиш терет духовног живота?

- Наравно да јесам - одговори младић. - Имам све што ми је потребно! Цео дан могу да радим без престанка, једем само зелениш и не пијем ништа од пића, сем воде. Примам ударце без љутње, идем где ме упуте и могу дуго времена проводити у једној соби без изласка.

Стари игуман се само насмеја, па му руком показа на оближњу ливаду где је био завезан коњ.

- Видиш ти оног коња? И он једе зелениш, носи терет, ради цео дан, иде где га упуте, пије воду, не излази из стаје и подноси ударце без љутње. Али без самосвести и љубави према Богу, он је и даље само обичан коњ.

Девојчица и бајка

Како би објаснио да оно чему већина људи тежи није радост свесности и активности, већ утеха љубави и одобравања, отац је испричао како је његова најмлађа кћерка тражила да јој он свако вече чита из књиге бајки пре спавања.

Једног дана му је пало на памет да све те приче сними на једну аудио касету. И девојчица је научила да рукује касетофоном и ствари су ишле добро неколико дана, све док му једне вечери она није тутнула књигу прича у руке.

- Али, срећо, - рекао је отац - па ти већ знаш како да укључиш касетофон.

- Знам - био је њен одговор - али не могу да му седим у крилу!

Кад престаје ноћ

Слика са интернета

Неки стари духовник упита једном своје ученике по чему би се могао препознати тренутак када престаје ноћ и започиње дан.

- Да то није онај тренутак кад узмогнемо разликовати пса од овце? - рече неки ученик.

- Не - рече духовник.

- Када можемо да разликујемо стабло датуле од стабла смокве? - добаци други.

- Не - опет ће духовник.

- Па кад онда? - упитали су ученици.

А стари духовник им одговори:

- То је тренутак када, мотрећи лице било ког човека, у њему препознате свога брата или сестру. Све дотад у вашим срцима влада ноћ.

Искуство тишине

Једнога дана дођоше људи пустињаку. Упиташе га:

- Који је смисао твога живота у ћутању?

Пустињак је захватао воду из дубоког бунара, те рече својим посетиоцима:

- Погледајте у бунар! Шта видите?

Људи су гледали у дубок бунар.

- Не видимо ништа – рекоше.

Након кратког времена позове пустињак опет своје посетиоце.

- Гледајте у бунар! Шта видите?

Људи су опет гледали доле.

- Уистину, сада видимо сами себе!

Пустињак рече:

- Гледајте, кад сам малопре захватао воду, она се узбуркала. Сада је вода мирна. То је искуство тишине: Видиш самога себе!

Молитва Светом Сави за спас Србије водом потопљене на псалам Давидов 103.

 

Беседа о младој Србији

Не плачите за миром, у коме смо до јуче живели. Ништа недостојније ваших суза није од јучошњег мира.

Недостојан је ваших суза мир, који је све људе уравњавао и све их чинио подлацима. Нека је далеко од вашег жаљења мир, над којим су царовали себичност и раздор, и у коме је владала паучљива филистарска филоcофија.

Зар се не сећате оних, које је јучошњи мир бројао у своје хероје? То су били партијски сплеткаши и новинарске злоће. То су били јунаци берзе и великопоседници мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који су шест дана делали безбожна дела, а седмог дана долазили у овај храм и палили дебеле свеће Богу.

Ах, та недостојан је ваших суза јучошњи мир!

Тај јучошњи мир значио је злобни и потајни рат: рат свих против свих. Боља је једна велика и бујна река но безброј малих барица, које се при мразу лако замрзну, а при Сунцу лако усмрде. Бољи је рат, који уједињава целу нацију на једном делу но мир, који има онолико малих циљева колико и људи, који разједињава брата од брата, суседа од суседа, човека од човека. Ах, верујте, недостојан је ваших суза јучошњи безбожни мир!

Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, кад је истакнут један једини велики циљ целој нацији, погледајте данас, колики су порасли они исти ситни људи, које сте јуче с висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију. Све као да је неком магичном силом извучено на висину, на гору Таворску и преображено. Сви ми као да смо били неупаљене електричне сијалице. Није било струје, и ми смо сви били мрачни и хладни. Наједанпут је струја пуштена, и сви смо ми почели светлити. Струја - то је одушевљење за велики задатак, који се поставио пред целу нашу нацију.

Владика Николај Велимировић

„Изнад греха и смрти“

(одломак из „Беседа о младој Србији“)

Да ли је Бог свемогућ?

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: „Да ли је твој Бог свемогућ? Ако је свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

На то питање позната су ми два одговора: један сам одговор дао ја када ми је (док сам био питомац на војној академији) питање поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег Патријарха Павла, док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997. године.

1) Мој одговор:

Друг ми је поставио питање: „Да ли је твој Бог свемогућ и, ако јесте, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

Такво питање је класична философска заскочица, тј. један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?

Рекао сам му да се у логици, по правилу, постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања, и да бих му то појаснио, хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:

1. Бог све може

2. Може ли Бог оно што не може? (Као што је речено: може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање: „Може ли оно што не може?“)

Пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса, или исказ, чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј. на основу два исказа која се међусобно искључују, не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

2) Одговор Патријарха Павла:

Године 1997., ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр, имао сам ту част да сам, ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар, наишао на нашег драгог Патријарха. Но, моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:

„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима:

- Ваша светости, да ли је ваш Бог свемогућ?

А ја га погледам и кажем:

- Јесте.

А он ће даље:

- А кад је Он свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?

Ја га погледам и кажем му:

- Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али нећеш да се наљутиш?

А он ће:

- Нећу.

А ја му опет кажем:

- Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном: а нећеш да се наљутиш?

А он ће мени:

- Нећу.

А ја га и по трећи пут запитам:

- А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш?

А он ће мени:

- Ма нећу да се наљутим!

И ја му онда кажем:

- Добро, кад нећеш да се наљутиш. А реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан?

А он ћути, и ћути, и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути, и ћути, и на крају каже:

- Ни једно, ни друго, ја већ јесам паметан!!!

И ја му кажем:

- Ето, пријатељу мој, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне!

А он ме запита са чуђењем:

- А који је то камен?

И ја му кажем:

- Ти си тај камен. Не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш.“

А наш мудри Патријарх је под тим каменом, који је Бог створио а који ни Он не може да подигне, назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри Патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

Доситеј Хиландарац

Преузето

 Владика Андреј - Анегдота о патријарху Павлу

Сија ли код вас сунце?

Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.

„Једите само ви то воће, ја нисам вама дошао гледати ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја“, говорио је краљ гостољубивом свету. Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.

Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:

„Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи узети злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово!“

Његов противник одговори:

„Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто узети од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!“

Краљ упита првога има ли он сина. Он му одговори:

„Да!“

Тада упита другога има ли он кћер, и тај му потврди да има.

„Па добро“, рече краљ, „обојица сте поштени мужеви: ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!“

Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.

„Јесам ли неправедно пресудио“, питао је краљ, „да се ти тако чудиш?“

„Нипошто“, одврати Александар, „али у нашој би се земљи другачије пресудило.“

„А како?“, питао је афрички краљ.

„Обојица завађених“, узврати Александар, „изгубила би главе, а благо би припало краљу.“

Тада афрички краљ склопи руке и упита:

„Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек кишу?“

Александар одговори:

„Да!“

Афрички ће краљ на то:

„То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!“

Преузето

Да си ти боља и они би били бољи

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

- Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!“ Не знам шта да радим.

- Послушај ме, чедо, па уради овако: дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!“

Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече:

- А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи – није!

„Светосавско звонце“ бр. 8/2012.

Преузето

Два крчага

Једном се брат пожалио старцу:

- Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.

Старац је имао два крчага и рекао је брату:

- Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:

- Донеси обе посуде овамо.

Кад их је брат донео, старац упита:

- Која од ове две посуде је чистија?

Брат је одговорио:

- Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.

- Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује - рече старац - свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.

Византијско појање - Православни Румуни

Изабрао сам те!