Успомене
Стари мудрац је шетао по снегом прекривеном пољу, кад угледа уплакану жену.
- Зашто плачеш? – упита је.
- Зато што размишљам о свом животу, младости, лепоти у огледалу, младићу којег сам волела. Бог се показао немилостивим дајући нам способност памћења. Знао је да ћу, сећајући се пролећа свог живота, туговати.
Мудрац је стајао на снегу, непомично загледан у једну тачку, размишљајући.
Наједном, жена престаде да плаче.
- Шта ви видите? – упитала га је.
- Поље ружа – одговори он. – Бог је био милостив према мени када ми је дао способност памћења. Знао је да се у јеку сваке зиме увек могу присетити пролећа и – осмехнути се.
У слободном преводу са руског преводила причалица
Благо теби
Читав Сабор Српске православне цркве 1977. године дошао је новом пругом у Бар. Плавим возом.
Строги државни протокол није предвидио посјету цркви. А наредног дана био је празник Светих Ћирила и Методија.
На литургију у цркви Светог Николе у Старом Бару, не марећи за протокол, дошао је једино епископ рашко-призренски Павле. Остао је код оца Бошка на ручку.
Отац Бошко се потоњем патријарху српском пожалио на тежак живот у Бару, на малтретирања која доживљава, како једва прехрањује породицу… Владика Павле га је пажљиво саслушао и прозборио само:
- Благо теби!
Не сведочи лажно
(слика са интернета)
Лето је. Тек зора забеласала, а Миљко Станић, из Лепојевца, већ уранио, сео на троногу столицу и, обувајући нове, вуницом ишаране чарапе и добро од блата истресене опанке, нешто крупно размишљао...
А и не размишљао, кад се спрема у окружни суд, да заклетвом докаже, како је његова њива, звана „у потоку“ већа за читавих десет бразда, но што је у истини. Лажном заклетвом он ће данас од свога рођеног брата Раденка одузети неколико стопа земље.
Да увећа њиву била му је давнашња жеља, али за то треба да се криво закуне. Није лако да'нути криво душом ни за читаво имање, а некмоли за неколико бразда.
- Ето, пуна је кућа деце, све једно другом до ушију — размишљао је Миљко обавијајући кајише око ноге — а земља је иста, не увеличава се. Оно што сам ја наследио има се делити на шест мојих синова. Шта ће сваки добити? Ништа, шаку јада. А много треба. Дације су велике. Порез, прирез и трошкови из дана у дан расту. Није лако ни наслеђену земљу сачувати. Овако се не може више. Ради поштено, па ништа. Е вала ћу и ђаволу мало запалити свећу, да ако пође на боље! Мој брат узео, чово, жену масанку, па сад има много више земље од мене. Неће му се ни познати ових десет стопа земље, а мени је заувар. Он има само једно дете. За њега биће доста, предоста.
Обузет оваквим мислима, Миљко је изашао пред кућу, где га је очекивала вредна домаћица са пуним вргом свеже воде и чистим убрусом. Жена му поли, а он, заборавивши чак и да се прекрсти по обичају, испљуска се на двоје-на троје неколико пута по лицу и отре убрусом.
- Шта је теби, човече — примети му домаћица — ти од јутрос као да ниси Божји? Зар идеш на тако далеки пут и заборављаш да се прекрстиш?! То ти не слути на добро. Знаш ли како твој покојни бабо, Бог да му душу прости, увек говораше: „Кад се умиваш никад не заборави да се прекрстиш и кажеш: Боже помози...“ Он је, докле год је жив био, тако радио, па му је навек кућа певала.
- Море. жено, гледај ти свој посао, одврати јој мргодно Миљко - немој ми ту поповати. Твоја је памет к'о у ћурке. Ваљда нећу још и тебе слушати.
На лицу му се видела решеност на све. За жену је то био знак да ћути, иначе би зло прошла. И она је заћутала.
Пошто се сасвим опремио, метнуо је у џеп од фермена пљоску препеченице, без ње нигде не иде, а за појасом заденуо у крупици груду земље од праве његове њиве. Кад се буде заклињао, он ће мислити на ову земљу за појасом и тврдиће, да је заиста то његова земља, те ће му у неколико бити истинита клетва. Спремио се да и Бога, који свачије и најтајније мисли зна, слаже!
И нокте је пустио, да му израсту, па кад буде ставио три прста на свето јеванђеље, он ће га само ноктима додиривати, а чим изађе из суда нокте ће одсећи и сав грех отићи ће од њега. Ово је чуо од чувене, старе картаре, Дуде циганке.
Путовао је дуго, али у суд је стигао на време. Баш кад је судски служитељ отварао велика врата на судском здању, Миљко се прикучивао улазу и заједно са раније дошлом групом сељака ушао у предсобље судско. Сео је у један кутак. Парничари, сведоци, адвокати, адвокатски писари готово су без престанка долазили. Ускоро ће судски распуст, па свако жели да дотле сврши парницу.
Било је ту свакојаких људи. На по неком се лепо види да никад није долазио на судски праг. Бојажљив је, све се склања у крај, сваком који носи капут скида понизно капу. А на неком се јасно чита да је чест посетилац суда. Разговаран, слободан, готово разуздан од слободе, баш као у сеоској механи.
Са једном групицом сељака уђе у судску чекаоницу и брат Миљков, Раденко. Морао је и он доћи на рочиште. Миљка подиђе нека језа, срце поче силније куцати, а пробуђена савест стаде га корити: „Не парничи се с братом... не куни се криво — грехота је, не дај душу ђаволу... приђи брату, измири се и братски пољуби, па идите заједно кући...“
Али истог часа неки други унутрашњи глас му говораше: „Не детињи се, какав мир, каква заклетва, каква душа, све је то ништа. Приграби што више земље, гледај да се богатиш и уживаш — то ти је овога света...“
Час по час би електрично звонце зазвонило, а судски служитељ улазио у заседање и излазећи, са врата, позивао поједина лица.
Тек око десет часова пре подне дошла је на ред Миљкова парница.
- Браћа Станићи, из Лепојевца, — викну служитељ и пређе очима све у чекаоници — брже овамо.
Миљку се окрете чекаоница, ноге му се скратише, нешто му застаде у грлу. Поче се искашљивати.
- Улази кад ти говорим — викну му осоро служитељ — шта се скањераш ваздан?
Једва доклеца до врата. Унутра улазаше заједно са братом. Брат му успут добаци: „Позеленио си као гуштер, хоћеш туђу земљу... не да Бог.“
Само ово неколико пркосних речи биле су довољне, да Миљка свега испуне мржњом. Сваки му је дамар задрхтао. Онај стари, вековни, српски инат замрачи му савест и он се реши, да се освети брату и криво закуне.
Председник суда дуго је говорио о важности заклетве. Напоменуо је, да кривоклетника земаљски закони терају на робију, Божја правда на оном свету спрема вечне муке. Прст Божји јавља се на невиној деци кривоклетниковој, а проклетство иде чак и до десетог колена. Али Миљко, обузет мржњом, није појимао ове страшне речи. Он је чуо само звук речи, а смисао је био далеко од њега, јер све његове мисли беху заузете пакошћу на брата свога.
- Ја ћу се... овај... заклети... то је моја земља — промуца Миљко, а руком се пипну за земљу у појасу.
- Добро, онда метни три прста на свето јеванђеље — заповеди председник — и говори за мном.
Миљко је понављао речи што је председник говорио. То су биле речи, што леде срж у костима. Али их Миљко све до краја изговори.
Суд је на основу заклетве донео пресуду, да десет стопа земље, око којих се парниче Браћа Станићи, припадну Миљку.
***
Приближавало се подне.
Најстарији син Миљков, младић од 17 година, отишао да види, шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини. Тамо их затекне око једне гранате, коју је војска, што се ту чешће вежбала, изгубила. Ни слутили нису, да је граната неиспаљена.
Један брат је ударио ушником своје сикирице у гранату, а она је врхом све више улазила у земљу. И најстаријег брата је занимало ово, па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. Наједанпут граната страховито груну, земља се запуши, задими се и одјекну врисак најмлађег брата...
Кад су дојурили околни чобани пред њима се указала језовита слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Распрсла граната разнела им лице. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао.
Брзо су нађена кола и пренети кући.
Писка и нарицања ојађене мајке и запевка родбине разлегала се долином Лепојевца... Све живо искрено је жалило ову добру децу.
***
Одмах иза суда Миљко се кренуо на пут. Журио да час пре стигне кући. Успут је исекао нокте и бацио у реку, преко које је прелазио, мислећи, да ће река са њима однети и његов грех.
Сунце га у теме жеже, а са чела кипти зној... Тежињава кошуља припила му се уз леђа. Неки терет притискао му душу, али се надао, да ће се разгалити чим дохвати свога Лепојевца и види пуну кућу веселе дечице.
После дугог заморног путовања приближио се селу. Са једног брежуљка посматрао је своју њиву, коју је сада кривоклетством увећао. Кућа му је необичнија изгледала. Као да је видео неки свет око ње сакупљен. Али рачунао је, да је то због свечаника — бели четвртак по Тројицама — па свет у Лепојевцу не ради, но се овде-онде скупља.
Један Лепојевчанин пројури поред Миљка на коњским колима, погледа га чудно, али му ништа не рече. Тешко му беше да он буде гласник несреће. Миљку се учини загонетно понашање овога човека. Севну му кроз главу, да се већ није чуло за његову лажну клетву, па се од њега склањају као од губавог. То му је тешко пало. Лакше би му било да тамнује на робији и носи гвожђе на ногама, но да га се цело село клони и на њега пружа прст. Помисао, да и ово може бити, још га више растужи.
Сада се већ био доста приближио кући. Неко нарицање га трже из размишљања и он ослушну од куда то долази. Оцени, да је ту око његове куће. Али се није могао домислити ко је у његовом комшилуку могао умрети. Јутрос је све здраво и живо оставио. Наједанпут нека страшна слутња прожма га свега, а кроз главу му као усијана игла пројури мисао: да се не буде каква несрећа десила у његовој кући. С почетка малакса, по том доби приток снаге и појури што брже може. За неколико тренутака стигао је кући.
Неочекивани и ужасни призор указа му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати. То га толико потресе и скрха да дуго није могао до речи доћи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.
Прве речи беху му:
- Убице!... Крвопије!... Ко ми уби децу?! Осветићу се ја... Овамо оружје!...
Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили, да је ово случајна несрећа и задржали, да не учини какво зло.
Дуго се грувао, чупао косе и крештећим гласом нарицао.
За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар живот трећег детета.
Кад је прошао први најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек у појединостима испричали несрећни догађај. Суза сузу му је престизала. Хтео је извадити убрус из појаса, да обрише лице од суза, али место убруса извади крпицу са грудом земље. Кад смотри земљу, понова зајеца и полете умрлим синовима. Стаде их безумно грлити и љубити њихова унакажена лица. Сад му пуче пред очима, ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама тихо нарицаше: „Децо... синови, узданице моје... опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небесном... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха.“
Присутни, чувши исповест кривоклетника задрхташе од тешког греха Миљкова и овако брзе, неочекиване казне Вечног Правосуђа, а шапат оде од уста до уста: Ово је прст Божји.
Љуб. М. Богићевић
Слика града
Тек кад се зазелене врбе и расцветају сунцобрани пред кафанама, пролеће је стварно дошло. То је непогрешиви знак да мраза више неће бити.
Друго је пролеће од кад су на улицама једина возила са страним регистрацијама, она која доносе хуманитарну помоћ.
Упркос свему, отварају се изложбе, представљају нове књиге, малобројна публика слуша класичну музику.
Прво сунце изводи људе у шетњу.
Пензионери бране давно одбрањене ставове, полемичари доказују своја гледишта. Нико никог не слуша, а сви љуто завађени и увређени другачијим мишљењем.
Трубачи из унутрашњости обилазе центар града и залазе на подручја сталних уличних свирача. Неравноправни дуел, лимени инструменти су јачи.
Око камере бележи слику града и остаје запис.
На углу улица Краља Петра и Кнез Михајлове, жамор се стишава. Људи се склањају и са поштовањем пропуштају неког да прође. Пред „Грчком краљицом“, сви, без обзира на политичка и остала опредељења, устају да поздраве човека крхке грађе, као са фресака.
Сам, без пратње и помпе, без спољних ознака достојанства, а достојанственији од свих, према тролејбусној станици ишао је Патријарх српски, Његова Светост, Господин Павле.
Радмила Мишев
Чистота
На село, код деде, дошао је унук.
- Деда, мени се овде много допада, али толико девојака у дугим сукњама и са марамама - делује незанимљиво.
Деда извади из џепа две бомбоне. Једна је била умотана у папирић, друга не.
- Коју желиш, унуче?
- У папирићу, наравно.
- А због чега?
- Чистија је.
- Е тако је и са девојкама.
У слободном преводу са руског преводила причалица.
Најкраћа прича икад написана
Док је још био
сасвим млад, Ернест Хемингвеј се нашао у друштву колега писаца и изјавио како
он може да напише комплетну причу у само шест речи.
Остали писци му нису веровали, па су одлучили да учине ситуацију интересантнијом. Сви су уложили по 10 долара и кладили се да је то неизводљиво.
Ернест Хемингвеј је затим узео салвету са стола и на њој написао шест речи. Није желео да их прочита наглас већ је салвету дао на увид првом колеги до себе. Она је затим кружила од особе до особе, а када су сви прочитали њен садржај једногласно су се сложили да је шест речи апсолутно довољно да се напише једна прича.
Наравно, прича је свакако могла садржати и нешто више, али ових неколико бираних речи терају сваког од нас да конструише сопствени наставак:
На продају. Ципелице за бебу. Неношене.
Животни век
Слика са нета
Једном мудрацу се обратио службеник:
- За вас кажу да сте мудри и да можете предсказати колико ће човек проживети.
- Тако кажу – потврди мудрац.
- Прореци колики је мој животни век.
- Покушаћу. Колико често радиш нешто с циљем да добијеш награду?
- Сваки дан – одговори службеник. – Идем на посао и извршавам дужности неопходне за живот.
- А колико често пристајеш да радиш нешто да би избегао невоље? – упита мудрац Ли.
- Сваки дан. Ако не бих ишао на посао, моја породица би гладовала – што би била невоља.
- А колико често радиш нешто а да није због награде или избегавања невоља?
Службеник се замисли.
- Пре десет година попео сам се на планину да бих се дивио облацима...
- То је твој одговор – рече мудрац. - Умро си пре десет година...
причу са руског преводила причалица
Кад паметни ћуте
У некој земљи један будаласт човек крену да лаже и обећава народу брда и долине, али и да вара људе и отима од слабијих.
- Ма пусти будалу! - говорили су о њему, не схватајући га озбиљно.
Али, пошто му се слабо ко супроставио, будали су се придружили још неки и он постаде сила.
Мало-помало и он покори цео народ, а онда удари велике намете.
Кад многи у невољи зацвилеше, одважи се неколико људи и одоше да се жале Светом Сави.
Светитељ их саслуша, па љутито рече:
- Онда кад паметни ћуте, будале владају светом. Мудри људи ваља да су увек будни. Требало је одмах да се супроставите тиранину. А сад, пред силом и злом, не ваља се предати.
Човек је да се нада и бори за добро овог света. Јер, заиста, после треба много мука да се народ избави од зла.
Хришћанска револуција и револуције
Ја сматрам Христову науку - у смислу учења моје цркве - потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа и мања.
Лекару, излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који, с мачем у руци и сопственим гресима у срцу, устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.
Више може учинити молитва једног светог човека, него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него гнев и мач.
Но, ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свим школама несрећне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.
Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи!
Погрешно је питати, да ли се Христова наука може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.
Свети Владика Николај
Духовне поуке
Мегафон
Живео дубоко у пустињи стари духовник; живео је у миру и тишини. Понекад су код њега долазили велики професори и теолози да чују коју духовну поуку и паметну реч.
Један младић, који му је доносио храну и доводио те људе код њега, једног дана дошао је сам и тужан. Кад га је духовник упитао о чему се ради, он се пожали.
- О, велики оче, многи људи који су долазили код вас и слушали ваше речи сад их присвајају и ките се њима као да су њихове!
- Лепо је то! - рече духовник.
Младић се зачуди.
- Па како то може бити лепо? Они су угледни људи и народ њих слуша. Зар није требало да кажу да су то од вас чули?
- Ако ће њихова величина да послужи као мегафон да се речи даље чују, зар онда не треба да им будемо и захвални? Речи су као најлепши бисери, који најлепше украсе човека; узалудна им је лепота ако стоје закључани у фиоци, или код мене под каменом у пустињи. Нека се слободно ките њима; изабрали су најлепши накит на свету - рече стари духовник.
Бака Лена
На врху брда стајала је кућа баке Ленке, како су је мештани из подножја брда од миља звали бака Лена. Живела је сама на тој висоравни, није имала никог, али су је сви у селу сматрали својом баком.
Једног дана, док је бака седела на својој тераси на планини, угледа нерегуларне турске војнике башибозлук, који су се приближавали селу. У свом дугом животу, неколико пута се сретала са њима и увек је једва живу главу извукла. Она хтеде викнути из свег гласа да упозори мештане села. Узалуд. Старост, страх и умор нису јој дозвољавали. Почела је хватати паника, а пред очима су јој се већ привиђали ужасни призори. Није било могуће да сиђе до села. А и да сиђе, не би стигла на време.
У једном тренутку, старица се окрену ка својој кући, која је стајала високо на брду и видела се из сваког дела села. Брзо узе метлу, упали је и баци на таван своје куће. Стара грађа букнула је великом брзином.
Наравно, сви су мештани потрчали да гасе пожар и тако су се спасли од скоро сигурне смрти.
Један од мештана упита баку:
- Па ви сте, да би нас спасли, жртвовали своју кућу?
Лена одговори:
- Човек је кућа, коју нико не може поново направити. Нисам вас ја спасла, већ ваша доброта и брига за једну старицу.
Монах и коњ
Решио младић да се замонаши, па отишао код старог игумана да поприча са њим.
- Шта желиш, дете? - упита седи старац.
- Желим да се замонашим.
- А јеси ли способан да прихватиш терет духовног живота?
- Наравно да јесам - одговори младић. - Имам све што ми је потребно! Цео дан могу да радим без престанка, једем само зелениш и не пијем ништа од пића, сем воде. Примам ударце без љутње, идем где ме упуте и могу дуго времена проводити у једној соби без изласка.
Стари игуман се само насмеја, па му руком показа на оближњу ливаду где је био завезан коњ.
- Видиш ти оног коња? И он једе зелениш, носи терет, ради цео дан, иде где га упуте, пије воду, не излази из стаје и подноси ударце без љутње. Али без самосвести и љубави према Богу, он је и даље само обичан коњ.
Девојчица и бајка
Како би објаснио да оно чему већина људи тежи није радост свесности и активности, већ утеха љубави и одобравања, отац је испричао како је његова најмлађа кћерка тражила да јој он свако вече чита из књиге бајки пре спавања.
Једног дана му је пало на памет да све те приче сними на једну аудио касету. И девојчица је научила да рукује касетофоном и ствари су ишле добро неколико дана, све док му једне вечери она није тутнула књигу прича у руке.
- Али, срећо, - рекао је отац - па ти већ знаш како да укључиш касетофон.
- Знам - био је њен одговор - али не могу да му седим у крилу!
Кад престаје ноћ
Слика са интернета
Неки стари духовник упита једном своје ученике по чему би се могао препознати тренутак када престаје ноћ и започиње дан.
- Да то није онај тренутак кад узмогнемо разликовати пса од овце? - рече неки ученик.
- Не - рече духовник.
- Када можемо да разликујемо стабло датуле од стабла смокве? - добаци други.
- Не - опет ће духовник.
- Па кад онда? - упитали су ученици.
А стари духовник им одговори:
- То је тренутак када, мотрећи лице било ког човека, у њему препознате свога брата или сестру. Све дотад у вашим срцима влада ноћ.