Слика са интернета

 

„Зато одбаците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим...“

(Еф 4,25)

Ловци су, с вечери, поседали око ватре, начевши разговор о свему помало. Један од ловаца поче приповедати:

- У мојој младости збио се необичан случај. Док сам пролазио клисуром, приметио сам једну рупу у стени довољну да ми глава прође кроз њу. Погледах унутра и приметих да пролаз води ка брду и ја, уз доста напора, успех да уђем у њега.

Ушавши, ја кренух даље. Након неког времена осетих прилив свежег ваздуха и приметих да могу ходати сагнут путем који сам осветљавао малом лампом. Потом се пут раширио у толикој мери да сам већ корачао усправно.

Не знам колико сам дуго ишао док не избих на обалу пећинског језера. Са врха пећине сливали су се зраци дневне светлости очигледно кроз пукотине у стени. На моје изненађење, угледах на језеру мали чамац са веслима. Ушавши у њега, ја стадох веслати како бих открио где је крај језеру. Не сећам се тачне дужине, али се наједном појавило острво прекривено густом шумом. Искрцавши се на обалу угледах пут који је водио у планину.

Пошавши њиме стигох до старе колибе. Покуцах – и чух глас који ме позва да уђем. Ушавши, угледах два монаха, који ме радосно дочекаше и понудише скромним послужењем. Рекли су да их је тројица, али је трећи одсутан послом.

Кад кренух да се поздрављам с њима...“

– Могу ли ја да довршим причу уместо тебе? – прекиде приповедача други ловац.

– Па, можеш... – изненађено прихвати овај.

– Дакле, један од монаха се ту подиже и из све снаге ти удари шамар!

– А због чега? – збуни се приповедач.

– За то да би престао лагати! – одговори му ловац.

 

Монах Симеон Атонски

За блог и причољупце, причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.