Опрости ми, Наташа
Одрастао сам с Марксом, Енгелсом и Лењином. Они су били моји богови. Три пута сам клечао пред беживотним Лењиновим тијелом у Москви и жарко се молио. Он је био мој бог и учитељ. Али сада, у последњим тренуцима, мој дух се окренуо Богу, којег никада нисам познавао. Скоро сам инстинктивно молио: „О Боже, никад нисам био сретан на овој земљи. И сад кад умирем, молим те узми моју душу у своје царство. О Боже, можда тамо имаш мало среће за мене. Не молим те да спасиш моје тијело, али кад се оно сада потопи, онда те молим да моју душу узмеш к себи у рај!“ Затворио сам очи и вјеровао да је сада дошао крај. „Сад сам готов“, рекох сам себи, „сад могу уснути“.
Опустио сам се и престао пливати. Моја је борба свршена.
Полако, посве полако, осјетио сам да се са мном догађа нешто необично. Премда је свака мрвица енергије била истрошена, осјећао сам да у моје уморне руке улази нова снага. Осјетио сам снажне и драге руке живог Бога које ме заштићују. Нисам био вјерник. Никада се прије нисам молио Богу. Али у овом тренутку сам јасно осјећао нову снагу у свом измученом и хладном тијелу.
Поново сам могао пливати! Руке које су ми прије неколико минута биле тешке као олово, сад су опет биле довољно јаке да ме доведу до обале! Био сам сада већ четири и по сата у мору.
* Што сам уопште ту радио тог хладног септембарског јутра 1971. године тако близу смрти, а тако далеко од домовине? Што ме уопште довело до тога да напустим живот морнаричког официра и комунистичког омладинског вође у Русији и довело ме овдје до камените обале Канаде и скоро до смрти?
Историја свега тога започела је давно, још с мојим дједом и баком у Русији.
* 1. марта 1958. славио сам свој седми рођендан. Био је то велики дан. Сад коначно могу ићи у школу. Кад сам био уписан, учитељица нам је рекла да сва дјеца од 1-3 разреда требају бити пионири (октобарци). Ту ријеч никад прије нисам чуо. Учитељица нам је објаснила да је то комунистичка организација за дјецу у прва три разреда. „Ви више не припадате родитељима него комунистичкој држави.“
Будући да више нисам имао родитеље, било ми је свеједно коме припадам. Учитељица нам је надаље рекла да су сви пионири (октобарци) Лењинови унуци.
* Мислио сам да је ово дом само за сирочад, као што сам био ја, но било је то и нешто друго. Једног сам дана разговарао с дјечаком који је кришом плакао и питао: „Зашто ја морам овдје бити? Имам и оца и мајку, зашто не могу бити код њих, у њиховој кући?“ То је било први пут да сам увидио да сва дјеца која су у овом дому нису сирочад. Тек сам касније схватио да су ови домови првенствено за дјецу коју су одузели њиховим родитељима - мајкама и очевима - који су на основу свог религиозног или политичког увјерења проглашени “неспособнима” да своју дјецу васпитавају у правом духу.
* Нико од тета и стричева није изабрао то звање зато што би радо радили с дјецом. Партија им је заповиједила да одгајају „мале комунисте“. Тај позив сматрали су тете и стричеви за најнижи задатак коју је партија могла додијелити својим члановима. Био је то позив без будућности за све оне чија је каријера била окончана. Тако је већина њих била огорчена и разочарана и то се на нама искаљивало.
Овдје у V-I, а касније и у другим дјечијим домовима васпитачи су дијелили најокрутније и најбруталније казне за и најмање прекршаје кућног реда. С друге стране су нас сасвим игнорисали кад би затребали њихову помоћ. Иако то разумом нисам могао схватити, осјећао сам напетост између дјеце, поготово старије, и тети и стричева.
* Дјечји дом у Барисеву налази се на земљишту некадашње православне цркве и школе чија су врата већ дуго била закључана. Сама црква била је преуређена у клуб гдје су се приказивали филмови, а дом је био смјештен у бившој школи. У свештеничкој кући била је смјештена праоница гдје се прала дјечја роба, постељина и столњаци. Уз то су биле надограђене још двије зграде тако да ту може стати 100 до 120 дјеце између 1 и 18 година. Иако у почетку тога нисам био свјестан, Барисево је постало прекретница у мом животу. Ту је требао бити мој дом до завршетка школе прије студија и прије мог одласка у војску. Дакле пуних седам година.
* Као члан младих пионира пуно сам интензивније пролазио свој школски програм него кад сам био октобарац. Лењин нас је гледао са сваког зида. Његове изреке и комунистичка идеологија толико су нас заокупљале да су остали важнији предмети као математика и правопис морали остати по страни. За октобарце је било најважније да за увод у комунизам упознају „дједа Лењина“. Сад у 4. разреду настава је била интензивнија. Једно се ипак задржало: скоро свако јутро учитељ је почињао наставу следећим ријечима: „Добро јутро, дјецо, мислите на то, Бога нема!“ Они се сигурно боје, мислио сам, да ми не бисмо штогод учили о Богу ко или шта год он био.
Одломци из књиге
Књига „Опрости ми, Наташа“ Сергеја Курдакова потресна је исповест младог руског агента КГБ-а чији је специјални задатак чуван у највећој тајности. За Сергеја, снажног, талентованог и жестоког момка, био је то прави животни изазов. Задатак узбудљив, изузетно добро плаћен, а изнад свега – патриотски. А онда, усред акције, појави се она која ће променити не само његова осећања, већ и његов поглед на свет. Шта је то било у ставу и погледу ове Рускиње због чега је све, па и властити живот, вредело ставити на коцку?
Књигу у пдф формату можете преузети овде. Са десне стране кликните на наранџасти правоугаоник у којем пише download now.
у.п.: Превод
је радила нека евангелистичка група па изгледа мало чудан, али Сергеј је од
КГБ-овца и атеисте постао православни верник. Његова исповест постала је
бестселер у Канади. Убијен је од стране плаћеног убице. Али његово сведочење је
остало и, ако нађете времена да прочитате, видећете како нисмо одмакли од тог времена
и, што је још горе, тзв. демократија нас свесно уводи у тоталитаризам безумља и
страховладе. Не праве они узалуд од наше полиције нинџа корњаче. Овако је то изгледало у Подгорици, где су се пендреци искључиво и демократски потезали на - Србе.
Ведро и бакља
Слика са интернета
Замолили су једну жену да им објасни због чега свуда са собом носи ведро воде и упаљену бакљу.
- Да бих угасила ватре ада и запалила рајски врт.
– Зашто?
– Да не би људи служили Богу због рајских обећања и награда, нити из страха од ада, већ због Њега Самог.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Пожурите са чињењем добра
Рад сликара Владимира Панича
У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: „Пожурите са чињењем добра!“ Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило.
Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора:
- Па то је доктор Гас!
А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.
И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.
Старац Сава Псково – Печерски
Из књиге: „Господе, Ти си живот мој!“
Сила крста
Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.
- Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.
– Нисам могао; на девојци је био крстић!
– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.
– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.
– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!
– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“
У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.
Комуникација у браку
Разговарају два пријатеља:
- Моја жена је тако неуредна и аљкава! Ја јој то стално говорим, али са годинама стање постаје све горе.
На то му пријатељ одговори:
- А моја је тако паметна и дивна домаћица! И како године пролазе све је боља и боља! Ја јој то стално говорим.
За блог и причољупце у слободном преводу са руског превела причалица
Мом детету
Слика преузета са: Дела љубави
Једнога дана кад ми деца буду довољно велика да схвате логику која води родитеље, рећи ћу им:
- Волела сам те довољно да бих те питала куда идеш, с ким си и када ћеш се вратити.
- Волела сам те довољно да бих инсистирала да штедиш и сам, купиш бицикл,
иако смо имали довољно новца да бисмо ти то ми могли приуштити.
- Волела сам те довољно да ћутим и допустим да сам схватиш како те твој најбољи пријатељ искориштава.
- Волела сам те довољно да те натерам да у дућан однесеш напола поједену чоколаду и кажеш: „Ово сам јуче украо и сад сам донео новац.“
- Волела сам те довољно да ти два сата будем за вратом док не поспремиш своју собу - посао за који ти је требало 15 минута.
- Волела сам те довољно да ти допустим видети љутњу, разочарање и сузе у мојим очима (деца морају научити да им родитељи нису савршени).
- Волела сам те довољно да ти допустим искусити последице онога што радиш, чак и кад су оне толико болне да мени сламају срце.
Али највише од свега, волела сам те довољно да кажем НЕ и кад сам знала да ћеш ме мрзети због тога. Биле су то најтеже битке. Драго ми је што сам их извојевала јер, на крају, то су и твоје победе.
Родитељство је прекрасна и врло захтевна улога у животу човека. Не постоје прописани и испробани „рецепти“ васпитања младог човека - детета. Свако дете тражи свој индивидуални приступ и то нас чини истраживачима дететовог чаробног и непредвидљивог света како бисмо му помогли да се развије као потпуно, срећно и задовољно биће.
Једна мама
Ово је Црква
Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:
- Синко, обратите мало више пажње, чини ми се да ви то не радите баш како би требало!
Овај одговори, помало увређено:
- Па, знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!
Патријарх ће на то:
- Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква!
Поучна легенда
Била једна мајка са јединцем сином, па јој син отиде у далеку земљу и дуго остане. Једном напише син мајци писмо с молбом да му пошаље неку ствар на сећање. Мајка завије три ствари у платно, сваку посебно, па пошаље сину. Када син одвије први завијутак, он нађе једно огледало, испод кога је мајка написала:
- Сине, огледај се какав си!
Када одвије други завијутак он нађе слику мртвачке главе, а испод ње мајчином руком написано:
- Сине, погледај какав ћеш бити!
У трећем завијутку он нађе икону Светог Георгија како убија аждају, а на дну иконе речи мајчине:
- Погледај, сине, какав треба да будеш!
Над сваком ствари син се веома зачудио, док најзад, размишљајући, није схватио духовну поуку миле мајке, забринуте да јој син у далеком свету не изгуби душу.
Ове године се на Ђурђевдан пости!
Ветар и цвет
(слика са нета)
Ветар је срео прекрасан цвет и заљубио се у њега. И док га је нежно миловао, цвет му је узвраћао са још више љубави изражавајући је бојом и мирисом.
Но ветру се то учини недовољним те он помисли:
- Ако дам цвету сву своју моћ и снагу, он ће ми узвратити са још више љубави.
И ветар задува ка цвету моћним дахом своје љубави. Но цвет није издржао ту бурну ветрову страст и сломи се.
Ветар кад то виде покуша свим силама да га подигне са земље и оживи, али му сви напори остадоше узалудни. Он онда одлучи да се смири и задува ка цвету нежним дахом своје љубави. Но, цвет је већ лагано венуо ту пред његовим очима.
Загалами тада ветар:
- Дао сам ти се свом снагом своје љубави, а ти се сломи! Очигледно је да у теби није ни било довољно снаге да ми узвратиш љубав. Значи, ти ме ниси ни волео!
Али цвет ништа не одговори, јер већ је било касно...
Био је мртав...
Љубав не мери снагом и страшћу, већ нежношћу и брижним односом према онима које волите.
Мајчинска љубав
Мајка је упитана:
- Од деце, које највише волиш?
Одговорила је:
- Болесно док не оздрави, одсутно док се не врати, најмање док не нарасте и све њих док не умрем.
Исток и Запад
Једног дана ходаше два филозофа, први с Истока а други са Запада, низ цесту која је пролазила преко зеленог пропланка у шуми. Да скрате време, дискутоваше они о многим стварима, кад наједном угледају посебно леп цвет како расте тик уз пут.
- Какав прекрасан цвет! - ускликнуше обојица, дивећи се лепоти његовог цвата.
- Каква ли је тајна те лепоте? Шта је то што чини тај цвет тако лепим? - помисле обојица и одмах почеше дискусију.
- Лепота нечега је у укупности - рече филозоф са Истока. - Зато лепоту можемо истински спознати тек кад спознамо све аспекте оног што је лепо.
Нато он пажљиво осмотри цвет са свих страна, спусти се на све четири да би удахнуо његов мирис, те рукама лагано пређе преко латица и напокон окуси полен који је заостао на његовим прстима.
- Сад спознајем овај цвет - рече он, задовољно се смешкајући.
- Не слажем се - одговори филозоф са Запада. - Спознао си тек површну истину цвета, али његова коначна истина ти још увек измиче.
Нато се сагне, убере цвет и однесе га својој кући.
Након пар дана, сретну се два филозофа опет, и Источњак упита Западњака:
- И? Јеси ли открио коначну истину цвета?
- Јесам! - одговори он задовољно. - Помно сам проучио цвет и схватио све његове мистерије. Отопивши његове латице, сазнао сам тајну његове боје! Отворивши његову стељку, сазнах тајну његовог раста! Распршивши његов полен, увидех тајну његовог мириса! Сад уистину могу рећи да сам спознао цвет.
- Који цвет? - рече Источњак.
Пешаков избор
Пешак је прешао сва поља, заобишавши коње и ловце, прошавши између топова и избегавши краљицу. Било је тешко, али је прошао. Стојећи на последњем пољу, обрисао је зној са чела. У том се зачу глас с висине:
- Честитамо! Сада коначно можеш постати краљицом!
- Не желим.
- Такво је правило. Можеш бирати. Или хоћеш да будеш ловац?
- Не, не желим.
- Коњ?
- Ни то.
- А шта би желео бити?
- Остати пешаком.
- Али зашто?
- Зато... што желим личити на себе.
- Али због чега је онда било потребно прећи сва поља и ризиковати?
- Јер сам желео проверити да ли би мени то било могуће. И могуће је.
Причу са руског у слободном преводу преводила причалица
Шта је брак?
Други дан је Платон упитао учитеља:
- Шта је брак? Како га могу пронаћи?
Учитељ му овако одговори:
- Испред тебе је бујна шума. Крени напред не окрећући се, и обори само једно дрво. Ако нађеш највише дрво, пронашао си брак.
Платон је кренуо напред и након краћег времена се вратио са дрветом. Дрво није било бујно нити је било високо. То је било само обично дрво.
Учитељ га упита:
- Зашто си оборио тако обично дрво?
Платон одговори:
- Због мог претходног искуства. Преходао сам до пола шуме. Овај пут сам видео дрво и осетио да није тако лоше, па сам га посекао и довукао га овде. Нисам хтео пропустити прилику.
Учитељ му тада рече:
- Е ово је брак!
Љубавна књижица
Јуче си отпутовала. Рекла си да не знаш кад ћеш се вратити... Да ли ћеш се уопште вратити? Зачудо, дала си ми своју фотографију и адресу. Да ли је то знак да не намераваш да се вратиш?
Ако ти будем писао, рекла си да то урадим руком, старински, обичном поштом. Волиш да писмо путује, не електронски. У путу и у времену писмо добија на вредности – рекла си.
Да ли ћу умети да ти напишем писмо? Никад нисам написао приватно писмо. Писмо је нешто коначно и несавршено. Кад га пошаљем, не могу га више ни поправити нити допунити, а већ сутрадан, додао бих нешто важно или лепо...
Купио сам ову књижицу с благим линијама. Има једна нова кафе-књижара у центру, у Змај-Јовиној. Ту се продају разне лепе свеске и оловке, из увоза. Ова је мала, џепна. У њој ћу да ти пишем, уместо писама. Кад је испишем, послаћу ти књижицу. Ако се пре тога вратиш, још боље – књижицу ћу ти поклонити.
Да ли да негде напишем твоје име? Или, пак, своје? Име се пише на стварима које не желимо да изгубимо – да би могле да нам се врате.
Ово ће бити дневник једне чежње.
Књижица самоће.
Овде ћу мислити о теби.
Драган Лакићевић