Злата и
сребра немам;
што имам, даћу му!
Полако се приближава време, кад морам поћи на пут, с кога се још нико није
вратио. Јер ја те не могу повести са собом и остављам те у свету где добар савет
није на одмет. Нико није мудар од рођења. Време и искуство уче нас. Ја сам
видео више света но што си ти. Није све злато, драги сине, што се сија. Ја сам
видео како се разбије понека звезда што с неба падне и како се пребије штап на
који се човек ослањао. Зато хоћу да ти дам неколико савета и да ти кажем, шта
сам закључио и шта ме је време научило.
Није велико оно што није добро, и није истинито оно што не постоји. Овде на
земљи човек није код своје куће и није то случајно што човеку овде иде рђаво. И
није за њега свеједно, хоће ли лево или десно поћи. Немој да се вараш да би се
он сам умео посаветовати и знати свој пут. Овај свет за њега је сувише мали, а
он не види и не познаје оно што је невидљиво. Уштеди себи узалудан труд и не
причињавај себи бол, већ се опомени себе.
Чувај се добро да не учиниш зло. Нека те не поведе срце за пролазним стварима.
Истина се не управља према нама, већ ми морамо знати да се управљамо према њој.
Што можеш видети, то гледај и употреби зато твоје очи, а што се тиче
невидљивога и вечитога, управљај се према Божјим речима. Остани веран вери
твојих отаца. Не плаши се никад толико много другог, колико себе самог. Унутра
у нама станује један други судија, који не лаже и на чији глас треба да
полажемо више него на одобравање целог света. Стави себи у задатак, сине мој,
да не чиниш против његовог гласа и што мислиш и намераваш, прво се куцни по
челу и запитај га за савет. Он говори испочетка врло полако и замуцкује, као
невино дете, али кад ти његову невиност поштујеш, полако он одвезује свој језик
и говориће ти разумљивије.
Често мисли о светим стварима, и знај поуздано да она не пролазе бескорисно по
тебе и да чине да ускисне квасац целога теста.
Чини добро, а не брини се шта ће од тога бити. Пожели само једно, али и то нека
од срца потече.
Брини се о своме телу, али не толико као да ти је то душа.
Буди честит према свакоме, али се тешко поверавај. Не мешај се у туђе послове,
али своје отправљај ревносно. Не ласкај никад никоме, а не дозвољавај да ти други
ласкају. Поштуј сваког према његовом положају, а пусти га нека се посрами ако
то заслужује.
Немој никад да будеш дужан, али увек буди предусретљив као да су ти сви
повериоци били. Не мораш увек бити великодушан, али правичан буди увек. Не
оптерећуј себе никад бригама, јер кад право радиш онда немаш шта да бринеш. Не
веруј никад лицемерним изгледима лица, а своме лицу увек дај изглед правог и
поштеног човека.
Помози и подај радо, кад имаш, и о томе се више не старај. А кад немаш ништа
при руци имаш гутљај хладне воде, и не мање старај се о томе. Не говори све што
знаш, али пази увек шта говориш. Не седи где подругљивци седе, јер од свих
створова они су највише за сажаљење. Не поштуј лицемерне, али поштуј поштене
људе и иди са њима. Човек, који у срцу има праву богобојажљивост, јесте као и
сунце које светли и греје, ако и не говори. Чини оно што је достојно награде, а
не пожели је. Нека ти је у мислима увек само добро. Када умрем, склопи ми очи и
не оплакуј ме. Помажи твоју мајку и поштуј је док год је жива и сахрани је
поред мене. Размишљај сваког дана веселог духа и не пођи са овога света а да
јавно не осведочиш ма чиме твоју љубав и страхопоштовање према оснивачима Хришћанства.
У време Великог рата многи мостови и железничке пруге били
су порушени или тешко оштећени. На поправци бомбардоване пруге радио је Први
вод.
Неколико војника, иако су се много трудили, нису никако
успевали да склоне тешку бандеру која се беше срушила преко пруге. Каплар,
гордељив човек, стајао је са стране и викао на војнике. Било је и тешких речи,
увреда и псовки.
Из кола која су ту стала, изађе постарији човек, пажљиво
осмотри шта се дешава и обрати се каплару:
- Зашто им и ви не помогнете?
- Ја сам каплар! Мој задатак је да надзирем и командујем!
- Када би и ти мало припомогао пре би се завршило. Мислиш ли
да виком и увредама војницима дајеш више снаге и рад унапређујеш?
- Шта? Зар каплар да ради? Ти не знаш шта је војска. У
војсци се зна: ко има чин командује, ко нема ради! Разумеш?!
На то старији човек, без речи, скиде капут, приђе војницима
и заједно са њима поче дизати греду.
Ова помоћ је била драгоцена. Војници склонише греду, која их
је толико успоравала и наставише с поправком која је даље текла лако. Искрено
се захвалише пролазнику, који им се насмеши и одмахну руком, узе капут и рече
каплару:
- Ако вам некад буде требала помоћ, зовите ме!
- Је л`?!... - рече подругљиво каплар. –А ко си сад па ти?
"Из приче о цару Авгару ми добијамо ванредна обавештења о лицу
Исусовом. Овај цар Авгар послао беше из своје престонице Едесе најбољег
сликара по имену Ананија у земљу Израиљеву, да му наслика Исусово лице
и донесе.
После дугог путовања Ананија стигне тамо камо је био
послат од свога господара. Једнога дана нађе он Исуса усред велике
гомиле народа. Стане издалека, разапне платно и почне да слика лице
Исусово. Но посао му није ишао нимало лако. Тек што би он почео да
слика, лице би се Исусово променило, и он је отпочињао изнова на другом
платну. Но и ту, чим је помислио, да ће сад ухватити црте и боје лица,
лице би се опет променило. Он је узео треће платно, но то му се опет
исто догодило. Платно за платном он је бацао, и увек на новом отпочињао
посао, али без успеха. Лице се непрестано мењало, а Исус је сваки час
личио на другог човека. Ананија почне падати у очајање. Догађало му се
нешто што му се никад у његовом сликарском послу није догодило ни с
једним човеком.
Видовити Господ прозре у намеру сликареву, па
га призове и по милости својој спасе га од очајања. Узме од њега
једну крпу платна, стави је себи на лице, и лик Његов чудесно покаже се
отиснут и насликан јасно на платну. Сликар Ананија прими платно из руку
Спаситељевих, поклони му се и заблагодари са трепетом и дивљењем, па
се врати дома. Кад су га у Едеси питали, какав изгледа Исус Христос, он
је причао, како Он личи на сваког човека, и како сваки човек може
видети себе гледајући у Њега.
Ово сведочанство истина није
записано у Јеванђељу али је сачувано у Предању православне цркве, у
житију великог апостола Тадије и у житију цара Авгара. Оно нам много
казује о карактеру Господа израженом на телесном лицу Његовом."
Један војник Александра Великог, који се и сам
звао Александар, подлегао је слабости и у битци се уплашио. Александар Велики
га позове и рече му: «Драги мој, на теби је да изабереш: или да промениш
понашање или име.»
Да ли сви млади достојно носе име хришћанско? На жалост, многима би погодовале
речи Александра Великог.
Да би вера имала вредност, она мора да утиче на живот. Међутим, уколико су наша
дела, наше мисли, наша очекивања, цео наш живот ометани везаношћу за
материјално, како је у том случају могуће рећи да верујемо у Христа?
И толико се та супротност проширила, да смо стигли до места где нас, Европљане,
описује индијански писац Тагра, као мање моралне од индијанаца, који су још
идолопоклоници.
Али Христос, дете моје, није дошао на земљу тек да нам каже неке истине, већ да
нас учини бољима. Твоје првостечене тренутке у вери не треба да изучаваш попут
других предмета, већ да их проживљаваш. То доноси вредност.
Али мало је оних који то испуњавају! Зато и видимо око нас несавршене и
осиромашене «хришћане», где, изузев њиховог звучног назива, не постоји ништа.
Нек поручује Господ: «... будите свети
јер сам Ја свет.» (1. Петру 1;16),«Будите ви дакле
савршени, као што је савршен Отац ваш небески.» ( Мт.
5;48 ). Нека виче апостол Павле: «Јер
који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.» (Гал. 3;27) Сав наш
труд је да наведено прекријемо прашином. Да не чујемо. Ко би све то испунио!?
Али ако то чине други, ти, дете моје, нећеш то учинити никад, зар не?
Никад ти нећеш осрамотити Христа, Спаситеља и Избавитеља твога. Никад нећеш осудити на увенуће твоју бесмртну душу. Никад нећеш одсећи себи
крила, да не можеш удисати чисти ветар с врха.
Ако други желе да круже као муве изнад цркотина, ти ћеш бити орао који ће
летети високо, тамо где се налази радост и где ти се осмехује слава.
Пре много година чуо сам причу једне учитељице. Звала се
госпођа Томпсон.
Првог дана школске године својим ђацима петог разреда је
испричала једну лаж.
Попут већине учитељица, рекла је деци да их све подједнако
воли. Али то је немогуће, јер је у првом реду погурен за клупом на свом месту
седео дечак по имену Теди Стодард.
Госпођа Томпсон је посматрала Тедија претходне године и
приметила да се слабо игра са осталом децом, одећа му је неуредна и да се не
купа редовно.
Теди је такође умео да буде непријатан. Дошло је дотле да је
госпођа Томсон
заиста уживала да пише велике масне кечеве црвеном хемијском
на његовим задацима. У школи, где је госпођа Томсон предавала, наставник је на
крају године био дужан да, пре него што напише своје мишљење о сваком ђаку,
прочита мишљења осталих наставника од претходних година. Госпођа Томсон је оставила
Тедијев извештај за крај. Када га је прочитала доживела је велико изненађење.
У првом разреду, за Тедија је писало: "Теди је бистро
дете и увек се смеје. Уредан је и лепо васпитан. Право је задовољство познавати
га."
У другом разреду: "Теди је одличан ђак, сви га воле,
али има проблема код куће јер му је мајка неизлечиво болесна."
У трећем разреду: "Тешко је поднео смрт своје мајке.
Труди се колико може, али његов отац уопште не обраћа пажњу и ако се нешто не
промени, то ће лоше да се одрази по њега."
У четвртом разреду: "Теди се повукао у себе и не
показује интерес за школу. Нема много другова и понекад спава на часу."
Госпођа Томпсон је сада схватила у чему је проблем и
постидела се. Још јој је горе било када су јој ђаци донели Божићне поклоне
умотане у украсне папире, сви, осим Тедија, који је свој поклон донео неспретно
умотан у обичну браон папирнату кесу.
Госпођа Томпсон је уз велики напор отворила баш његов поклон
између свих осталих. Нека деца су почела да се смеју када је открила огрлицу од
пластичне имитације камења, где су неки видно недостајали, као и до пола
испуњену бочицу парфема. Утишала је дечији смех тако што је рекла да је огрлица
предивна и ставила је око врата, а парфем је канула себи на надланицу. Теди је
остао последњи после школе да би јој рекао: "Госпођо Томпсон, данас сте
мирисали као некада моја мајка."
Пошто су деца отишла, плакала је скоро сат. Од тог дана је
престала да предаје деци, граматику и математику. Уместо тога почела је да их
учи.
Госпођа Томпсон је обратила посебну пажњу на Тедија. Како је
радила са њим, тако је живнуо. Што га је више подстицала, брже је напредовао.
На крају године Теди је постао један од најбољих ђака у разреду. Поред тога што
је слагала да подједнако воли сву децу, Теди је постао њен омиљени ђак. Следеће
године је пронашла поруку испод врата од Тедија, да је она и даље најбоља
учитељица коју је имао у свом животу.
Шест година је прошло пре него што је добила нову поруку од
Тедија. Написао јој је да је завршио средњу школу, трећи у генерацији, али да
је она и даље најбоља учитељица у његовом животу. После четири године, добила
је још једно писмо да му је понекад било тешко, али је завршио факултет са
најбољим оценама. Уверавао је госпођу Томпсон да је она и даље најбоља
учитељица коју је имао у свом животу. После четири године стигло је још једно
писмо у коме је писао да је одлучио да и даље настави са студирањем. Писмо је
било потписано са Дипл. Инг. Теодор Ф. Стодард.
Али овде није крај причи. Стигло је још једно писмо тог
пролећа. Теди је рекао да је упознао једну девојку и да ће се венчати. Објаснио
јој је да му је отац умро пре неколко година и питао је госпођу Томпсон да ли
би пристала да на венчању узме место обично резервисано за младожењину мајку.
Наравно да је госпођа Томпсон пристала. И као што већ погађате, ставила је ону
огрлицу и онај парфем.
Загрлили су се и др. Стодард јој је шапнуо: "Хвала,
госпођо Томпсон, што сте веровали у мене. Хвала вам много што сте ми омогућили
да се осећам посебним и да могу да постигнем нешто у животу."
Госпођа Томпсон је, са сузама у очима, шапнула:
"Теди, грешиш, ти си тај који ми је омогућио да постигнем нешто у животу.
Пре тебе нисам умела да учим друге."
„Ми
смо увек мање или више склони да осудимо оне који много говоре, нарочито о
стварима које их се не тичу непосредно, чак и да са презиром говоримо о тим
људима ко о брбљивцима и досадним причалицама. А при томе не мислимо да та
људска, толико људска и тако честа мана има и своје добре стране. Јер, шта
бисмо ми знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о
себи, о другим срединама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо имати
прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају потребу да усмено или
писмено казују оно што су видели и чули, и што су с тим у вези доживели или
мислили? Мало, врло мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним
страстима и потребама, или чак нетачна, зато имамо разум и искуство и можемо да
их просуђујемо једне с другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у
целости. Тако нешто од људске истине остане увек за оне који их стрпљиво
слушају или читају.“
.jpg)
