Пожурите са чињењем добра
Рад сликара Владимира Панича
У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: „Пожурите са чињењем добра!“ Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило.
Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике да му оставе панталоне како би могао да помогне болеснику који је становао у близини. Разбојници тада у њему препознају уваженог доктора:
- Па то је доктор Гас!
А доктор, видевши да су разумни, стаде да их саветује да оставе тај пocao и да почну да чине људима само добро.
И они дадоше реч да се више неће бавити пљачком.
Старац Сава Псково – Печерски
Из књиге: „Господе, Ти си живот мој!“
Сила крста
Три девојке су ходале по железничким шинама кад се нађоше између два мимоилазећа воза али осташе живе. Ту у близини стајали су демони и жестоко се расправљали.
- Што ниси гурнуо прву девојку под воз? – викали су на једног. – Сад би њена душа припала нама.
– Нисам могао; на девојци је био крстић!
– А ти зашто си оклевао? На другој није било крстића! – викали су на другог.
– Она није имала крстић, али се осенила крсним знамењем.
– А зашто си ти зевао? Трећа је сасвим неверујућа!
– То јесте тачно, али њу је њена мајка закрстила пред полазак, рекавши: „Иди с Богом!“
У слободном преводу са руског за блог и причољупце причу је превела причалица.
Комуникација у браку
Разговарају два пријатеља:
- Моја жена је тако неуредна и аљкава! Ја јој то стално говорим, али са годинама стање постаје све горе.
На то му пријатељ одговори:
- А моја је тако паметна и дивна домаћица! И како године пролазе све је боља и боља! Ја јој то стално говорим.
За блог и причољупце у слободном преводу са руског превела причалица
Мом детету
Слика преузета са: Дела љубави
Једнога дана кад ми деца буду довољно велика да схвате логику која води родитеље, рећи ћу им:
- Волела сам те довољно да бих те питала куда идеш, с ким си и када ћеш се вратити.
- Волела сам те довољно да бих инсистирала да штедиш и сам, купиш бицикл,
иако смо имали довољно новца да бисмо ти то ми могли приуштити.
- Волела сам те довољно да ћутим и допустим да сам схватиш како те твој најбољи пријатељ искориштава.
- Волела сам те довољно да те натерам да у дућан однесеш напола поједену чоколаду и кажеш: „Ово сам јуче украо и сад сам донео новац.“
- Волела сам те довољно да ти два сата будем за вратом док не поспремиш своју собу - посао за који ти је требало 15 минута.
- Волела сам те довољно да ти допустим видети љутњу, разочарање и сузе у мојим очима (деца морају научити да им родитељи нису савршени).
- Волела сам те довољно да ти допустим искусити последице онога што радиш, чак и кад су оне толико болне да мени сламају срце.
Али највише од свега, волела сам те довољно да кажем НЕ и кад сам знала да ћеш ме мрзети због тога. Биле су то најтеже битке. Драго ми је што сам их извојевала јер, на крају, то су и твоје победе.
Родитељство је прекрасна и врло захтевна улога у животу човека. Не постоје прописани и испробани „рецепти“ васпитања младог човека - детета. Свако дете тражи свој индивидуални приступ и то нас чини истраживачима дететовог чаробног и непредвидљивог света како бисмо му помогли да се развије као потпуно, срећно и задовољно биће.
Једна мама
Ово је Црква
Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:
- Синко, обратите мало више пажње, чини ми се да ви то не радите баш како би требало!
Овај одговори, помало увређено:
- Па, знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!
Патријарх ће на то:
- Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква!
Поучна легенда
Била једна мајка са јединцем сином, па јој син отиде у далеку земљу и дуго остане. Једном напише син мајци писмо с молбом да му пошаље неку ствар на сећање. Мајка завије три ствари у платно, сваку посебно, па пошаље сину. Када син одвије први завијутак, он нађе једно огледало, испод кога је мајка написала:
- Сине, огледај се какав си!
Када одвије други завијутак он нађе слику мртвачке главе, а испод ње мајчином руком написано:
- Сине, погледај какав ћеш бити!
У трећем завијутку он нађе икону Светог Георгија како убија аждају, а на дну иконе речи мајчине:
- Погледај, сине, какав треба да будеш!
Над сваком ствари син се веома зачудио, док најзад, размишљајући, није схватио духовну поуку миле мајке, забринуте да јој син у далеком свету не изгуби душу.
Ове године се на Ђурђевдан пости!
Ветар и цвет
(слика са нета)
Ветар је срео прекрасан цвет и заљубио се у њега. И док га је нежно миловао, цвет му је узвраћао са још више љубави изражавајући је бојом и мирисом.
Но ветру се то учини недовољним те он помисли:
- Ако дам цвету сву своју моћ и снагу, он ће ми узвратити са још више љубави.
И ветар задува ка цвету моћним дахом своје љубави. Но цвет није издржао ту бурну ветрову страст и сломи се.
Ветар кад то виде покуша свим силама да га подигне са земље и оживи, али му сви напори остадоше узалудни. Он онда одлучи да се смири и задува ка цвету нежним дахом своје љубави. Но, цвет је већ лагано венуо ту пред његовим очима.
Загалами тада ветар:
- Дао сам ти се свом снагом своје љубави, а ти се сломи! Очигледно је да у теби није ни било довољно снаге да ми узвратиш љубав. Значи, ти ме ниси ни волео!
Али цвет ништа не одговори, јер већ је било касно...
Био је мртав...
Љубав не мери снагом и страшћу, већ нежношћу и брижним односом према онима које волите.
Мајчинска љубав
Мајка је упитана:
- Од деце, које највише волиш?
Одговорила је:
- Болесно док не оздрави, одсутно док се не врати, најмање док не нарасте и све њих док не умрем.
Исток и Запад
Једног дана ходаше два филозофа, први с Истока а други са Запада, низ цесту која је пролазила преко зеленог пропланка у шуми. Да скрате време, дискутоваше они о многим стварима, кад наједном угледају посебно леп цвет како расте тик уз пут.
- Какав прекрасан цвет! - ускликнуше обојица, дивећи се лепоти његовог цвата.
- Каква ли је тајна те лепоте? Шта је то што чини тај цвет тако лепим? - помисле обојица и одмах почеше дискусију.
- Лепота нечега је у укупности - рече филозоф са Истока. - Зато лепоту можемо истински спознати тек кад спознамо све аспекте оног што је лепо.
Нато он пажљиво осмотри цвет са свих страна, спусти се на све четири да би удахнуо његов мирис, те рукама лагано пређе преко латица и напокон окуси полен који је заостао на његовим прстима.
- Сад спознајем овај цвет - рече он, задовољно се смешкајући.
- Не слажем се - одговори филозоф са Запада. - Спознао си тек површну истину цвета, али његова коначна истина ти још увек измиче.
Нато се сагне, убере цвет и однесе га својој кући.
Након пар дана, сретну се два филозофа опет, и Источњак упита Западњака:
- И? Јеси ли открио коначну истину цвета?
- Јесам! - одговори он задовољно. - Помно сам проучио цвет и схватио све његове мистерије. Отопивши његове латице, сазнао сам тајну његове боје! Отворивши његову стељку, сазнах тајну његовог раста! Распршивши његов полен, увидех тајну његовог мириса! Сад уистину могу рећи да сам спознао цвет.
- Који цвет? - рече Источњак.
Пешаков избор
Пешак је прешао сва поља, заобишавши коње и ловце, прошавши између топова и избегавши краљицу. Било је тешко, али је прошао. Стојећи на последњем пољу, обрисао је зној са чела. У том се зачу глас с висине:
- Честитамо! Сада коначно можеш постати краљицом!
- Не желим.
- Такво је правило. Можеш бирати. Или хоћеш да будеш ловац?
- Не, не желим.
- Коњ?
- Ни то.
- А шта би желео бити?
- Остати пешаком.
- Али зашто?
- Зато... што желим личити на себе.
- Али због чега је онда било потребно прећи сва поља и ризиковати?
- Јер сам желео проверити да ли би мени то било могуће. И могуће је.
Причу са руског у слободном преводу преводила причалица
Шта је брак?
Други дан је Платон упитао учитеља:
- Шта је брак? Како га могу пронаћи?
Учитељ му овако одговори:
- Испред тебе је бујна шума. Крени напред не окрећући се, и обори само једно дрво. Ако нађеш највише дрво, пронашао си брак.
Платон је кренуо напред и након краћег времена се вратио са дрветом. Дрво није било бујно нити је било високо. То је било само обично дрво.
Учитељ га упита:
- Зашто си оборио тако обично дрво?
Платон одговори:
- Због мог претходног искуства. Преходао сам до пола шуме. Овај пут сам видео дрво и осетио да није тако лоше, па сам га посекао и довукао га овде. Нисам хтео пропустити прилику.
Учитељ му тада рече:
- Е ово је брак!
Љубавна књижица
Јуче си отпутовала. Рекла си да не знаш кад ћеш се вратити... Да ли ћеш се уопште вратити? Зачудо, дала си ми своју фотографију и адресу. Да ли је то знак да не намераваш да се вратиш?
Ако ти будем писао, рекла си да то урадим руком, старински, обичном поштом. Волиш да писмо путује, не електронски. У путу и у времену писмо добија на вредности – рекла си.
Да ли ћу умети да ти напишем писмо? Никад нисам написао приватно писмо. Писмо је нешто коначно и несавршено. Кад га пошаљем, не могу га више ни поправити нити допунити, а већ сутрадан, додао бих нешто важно или лепо...
Купио сам ову књижицу с благим линијама. Има једна нова кафе-књижара у центру, у Змај-Јовиној. Ту се продају разне лепе свеске и оловке, из увоза. Ова је мала, џепна. У њој ћу да ти пишем, уместо писама. Кад је испишем, послаћу ти књижицу. Ако се пре тога вратиш, још боље – књижицу ћу ти поклонити.
Да ли да негде напишем твоје име? Или, пак, своје? Име се пише на стварима које не желимо да изгубимо – да би могле да нам се врате.
Ово ће бити дневник једне чежње.
Књижица самоће.
Овде ћу мислити о теби.
Драган Лакићевић
Први бадњак
Слика је преузета са сајта: http://www.vozd.in.rs/badnji-dan.html
Почело се смркавати.
На огњишту се давно распалила ватра. Злаћани пламен повија се изнад дрва, прашти и пуцкара, освјетљујући чак и онај кутић, гдје се стари мачак савио па спава. Из даљине почело да се разлијеже Рождество твоје. Кроз онај сумрак некако чудновато трепери и губи се, да се затим споји са другим, с друге стране, док најпошље не одјекне читавим селом. И тада све пропјева!... И небо са својим звијездама и шума са обијељеним дрвећем и куће са старим димњацима и све као да пјева и отпијева ову лијепу Божићњу пјесму...
А око огњишта сјели стари Марко и његова Јока. Загледали се у ватру и обоје ћуте. Замишљени су, суморни. И објема се, кад и када, отме тежак уздах из прсију. Тако слушају пјесму... Они пријатни звуци као да њима не годе. Они им као капље олова падају на срце и ту се смрзавају, тиште га... И срце мора да проплаче и стари морају обрисати сузе, макар и кријући једно од другога...
— Нама к’о да и није Божић — вели стари, тек да говором колико толико олакша муку. — Трећа је година, како га не славимо... Еј, пуста кућо моја!...
Старица не одговори ништа. И она, гледајући у ватру, сјећа се старих, срећних Божића и уздише за њима...
А стари настави:
— А прије, прије мој Божић био бољи, нег’ туђих хиљаду! Мој Станко, па мој Гојко били су уза ме, к’о два моја крила. И кад ја понесем први бадњак, а њих двојица два друга, није ми се чинило друкчије, него к’о да летим. И лијепо сам слуш’о онда, како ме анђели Божји милују крилом по образу и к’о да ме љубе... И тада ти запјевам Рождество да сва кућа звони!... Пјевају и Станко и Гојко уза ме, па ми се чини, да сам виши и од патрике, кад у цркви запјева са својим калуђерима... Све ми тад лијепо и драго па би свакога пољубио и са свакијем се мирбожио. И кад погледам у небо, чини ми се, к’о да видим лице Господа, како се смије на ме и на моју кућу... И тада па’нем на земљу, па се молим: Господе, подржи ме у ’вакој слави! А Станко и Гојко једнако пјевају и њихови ми се гласови разлијежу у души, к’о јек оних звона црквених... А сад...
Стаде. Није имао више снаге, да пусту садашњост сравњује са таком прошлошћу. Погледа у старицу. Она ћуташе као и прије. Он обухвати главу објема рукама и замисли се.
Сјети се Станка. Као да сад гледа, како га мртва донијеше из једне механе. Казаше, да је ашиковао са некаквом дјевојком, коју и други заволио, па — платио главом. Остаде му само Гојко. И он загледа дјевојку, ожени се и — умрије. Остаде му удовица, са дјететом у повоју. И ово је трећа година од његове смрти, а у овој се кући не прослави Божић. Нити се уносили бадњаци, нити се клала веселица, ни китио бршљан, ни ништа. Готово као да и није то српска, него латинска или, Боже сачувај, поганска кућа. Кад сва друга браћа веселе се и пјевају, ту се плаче и уздише. Баш као да је Господ, који се некада, како се старцу чинило, смијао на њу, сад окренуо своје лице, а они мали анђели далеко бјеже и облијећу око других, сретнијих кућа.
Старац тужно заврти главом. Старица отра бошчом сузе и подстакну ватру жарачем. Тиме као да хтједе и своје и старчеве мисли скренути на другу страну.
Тога часа отворише се врата, а на њима се јави Гојкова Стана, носећи у нарамку трогодишњега синчића. Њезино лице бијаше некако ведрије него обично, а и глас јој, кад је назвала Добар вече звонкији него обично.
— Ђе си била? — запита стари и погледа је пажљивије.
— У шуми.
Стари зину.
— У шуми?
— Јä... Отишла сам, да усијечем бадњаке.
Старац се заблену у њу као у какво чудо. Као да је погледом тражио, да протумачи своје ријечи. Она се благо осмјехну и понови исто.
— Ама што ће бадњаци? Коме ти бадњаке? — промуца стари.
— Нама — одговори она мирно. — Мој Раде хоће да превесели ђеди бадњаке...
И показа руком на дијете, које се анђелски осмјехиваше, пружајући обје руке према дједу.
Старца нешто стисну у грлу. Он скочи са свога мјеста, стаде пред невјесту и прошишта:
— Ама шта ти то мени кажеш?
— Мој Раде хоће вечерас да те обесели.
Она се опет благо осмјехну и дође слична самој Богородици, како је на иконама сликају, са Исусом у наручју. Староме се учини иста така! И он је за час разумједе.
— Сад знам... Сад све... Сад...
И узе јој малога и као вјетар истрча напоље. Стана хитно приступи једној ћаси, која је већ била напуњена пшеницом. Зграби пуну шаку и пружи старој.
— Мајко, поспи унука шеницом!
Тад се помоли стари на вратима. На глави нема капе, него му сиједа коса неуредно пала по раменима, а читаво му лице добило друкчији израз. Сав се некако разведрио и заруменио, а блажено се смјешка. И такав се наднио над златнокосим унучетом, па му придржава подужи бадњак, кога оно за крај држи...
— Слетна веце — протепа мали и запе.
— И сјутра Божић и сви дани по Божићу! — настави стари, некаквим надземаљским гласом.
Стара замахну, да их поспе пшеницом, али јој рука задрхта и пшеница се просу по ватри. Стана их засу обојицу. Унесоше два бадњака.
А кад трећи укрстише, Стана пружи староме чашу.
— Пјевај Рождество! — рече маломе.
— Лоздество... — поче мали и опет стаде. А старац прихвати и лагано настави.
Дршће му глас, дршће рука, дршће читаво тијело, а сузе се слијевају низ образе и падају на бадњаке. Тако заврши пјесму.
— Здрав си ми ти — рече затим, окренувши се маломе. — Здрав си, снаго моја!... Срећо моја!... Пуна кућо моја!...
Загрцну се и глас га изневјери, а сузе га наново облише. Он испусти чашу, стиште малога и поче љубити, притискујући га све то јаче на старачке груди...
Најпошље као да се освијести. Отра сузе.
— А шта ћу плакат’ данас? — рече. — Зар ми данас и опет није срећа у кући запјевала?... Ево ја опет чујем, како ме анђели милују и видим Господа, како се смије на ме!
Па се окрену старој.
— Бабо! Ходи и ти загрли унука!... Сад нам није кућа пуста... Нисмо више самохрани!... Има нам ко бадњаке превеселити.
И пружи малога старици.
Светозар Ћоровић
Ако будемо људи
Једном приликом, један представник муслиманске вере на Косову упутио ми је писмо у којем каже да је за муслимане неприхватљив принцип да „док једном не смркне, другом не може да сване“. Ја сам одговорио да је тај принцип поготово неприхватљив са становишта Еванђеља и православља, јер земља Божја је довољно широка и дугачка да има места за свакога, ако будемо људи. Још сам рекао да је тај принцип - принцип оних који траже етнички чисто Косово и Метохију, или који би тражили етнички чисту Србију или било коју другу земљу. Ми смо људи, народ Божји, који живи овде и ако будемо људи, неће нам бити тесно. Ако будемо нељуди, дабоме да ће нам увек бити тесно, па чак и да нас остане двоје на целој земљи.
Патријарх Павле