Недеља, Јул 24, 2016
Прича о добру и злу
Слика са интернета
Гнев је имао сина. Звао се зло и оцу је било тешко са њим. Стога он реши да га ожени са било којом добродетељи.
Гледао је да га смекша, да би му у старости било лакше са њим. Ухвати радост и њоме ожени своје зло.
Не прође много и брак се распаде. Али иза њега остаде дете - злурадост.
Истина је, ничег заједничког нема у добру са злом. А кад се то и деси, ничег доброг од тога не очекуј!
Монах Варнава (Евгеније Санин)
За блог и причољупце је, причу са руског, у слободном преводу превела причалица.
Ничего общего. Притча о добре и зле.
Был у гнева сын. Звали его - зло. Такой, что ему самому было с ним трудно. И решил он его женить на какой-нибудь добродетели.
Глядишь, немного смягчится, и ему на старости легче с ним будет! Похитил он радость и женил на ней свое зло.
Только недолгим был тот брак поневоле. Но осталось от него дитя - злорадство.
Да и правда, не йожет быть ничего общего у добра со злом. А если вдруг и случится, то добра от него не жди!
Исто то се може рећи и за екуменизам
Исто то се види и на делу код екумениста-покушавају да помешају добро и зло тј праву веру и зловерје (јерес) и из тога се рађа дете-монструм: погибије милиона душа у жабокречини изопаченог веровања
Лепо!
Ја бих додао још једно име;"Он ухвати ћерку Среће која се звала Радост, и њоме ожени своје Зло!
Лаки
Не, не, Лаки. :)
Православље не зна за појам среће, већ радости. Монах је у праву. :)
Баш ми то чудно. Значи .... нема среће као појам? А, има гнева и зла!? :((( Баш ми непојмљиво. Увек учим. Зато и нема срећних православних прича?
Када осетиш радост у духу то је од онога света и тешко да се може рећи "срећа у духу". Срећа је појам некако неодређен. Отац Милош Весин то лепо објашњава на једном од својих предавања, само не знам да ли бих га могла пронаћи на јутјубу.
Једном си ти мени поводом нечега, дала линк са јутјуба са једним предавањем Оца Милоша Весина, па сам том приликом скинуо десетак његових предавања која сам одгледао и оставио у компјутеру. Могуће је да сам одгледао његово "казивање" о "срећи" али површно, како ја неки пут умем. Мада, кажем опет, није ми логично, и опет није. Јер, био сам срећан. Знам шта је то!
Хвала на одговору!
У Светом писму се не помиње срећа већ радост. Отуд је то тако, Лаки. :)
Јецо, можда је то, што ја називам срећом, у ствари та радост, коју ја другачије зовем.
Али, опет размишљам; можда је радост духовно стање а срећа, свакодневно овоземаљско осећање, које се рађа у човеку због нај обичнијих ситница а опет брзо нестане, због баналних разлога.
Ти ме увек натераш да мудрујем, па и када ненађем "мудролију", мени опет драго што сам се дао на размишље.
Zlo rađa gnev ali ne i obrnuto jer gnev,bes samo po sebi ne postoji
Лаки
Ту си негде. Како рече о. Милош Весин: наша срећа може да буде узрок или последица нечије несреће. Или нам је срећа кад једемо сладолед, или нешто слично. То није ни близу радости духа. За духовне духовни изрази, за телесне - земаљски. :)
Moguće, moguće, ali samo sam pratio sadržaj i tok teksta :)
Ali očigledno je to da u tekstu nigde nije pomenuta - zavist :)
nimbostratus Није ни морало. Речено је и "гневећи се не грешите", као и да је среброљубље корен свих зала. На пример...
Ali pričalice, baš zato sam i rekao da gnev ne postoji sam po sebi, i dodaću to da se gnev implicira zbog zlobe jedinke, i kao kranji produkt nastane još zla. Gnev može ima samo povratnu reakciju započetu uzrokom a to je - zlo. Inače, nekad ni gnev(bes) nije u opticaju, nego se zla čine vrlo smirenih tenzija, da kažem - proračunato.
nimbostratus
Зло не постоји само по себи. Зло није створено. Оно долази са слободном вољом. Ако је, узмимо за пример, среброљубље корен, онда зло долази последично. А зло бива од греха.
Кад је злоба у питању ту нема смирености. Дух је пун узнемирености; лице то може донекле да прикрије, али не и срце. :)
По томе се јасно распознаје непријатељ. :)
Onda je slobodna volja svojevrsno zlo u najavi.
---------------
Šta bog radi za to vreme dok ljude prepušta slobodnoj volji da čine grehe ?
Нека нам послужи пример Светог Владимира великог руског кнеза кога данас прослављамо:
Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.
Након не много времена Владимир сабра велику војну силу, делом од Варјага, делом од других покрајина руских, па крену на Јарополка, погуби га и узе кнежевину кијевску, и братовљу жену пореклом Гркињу, и постаде самодржац целе земље Руске. Он постави идоле у Кијеву на узвишеним местима, приношаше им жртве, и сав народ привођаше к идолопоклоњењу. Оне пак који нису хтели да се клањају идолима, он нареди да се предају на смрт. Тада и би убијен блажени Теодор хришћанин са сином својим Јованом, јер не хте да се придружи идолопоклоницима, нити да сина свог да на жртву демонима. Остали хришћани, који од свете Олге беху просвећени, и ради којих она и цркву подиже на Асколдовој могили, неки се из страха кријаху и бежаху, неки се тајно држаху свете вере, а неки се опет вратише своме пређашњем незнабожју. И где беше хришћанских цркава, идолопоклоници их порушише. У Кијеву беху понамештани од Владимира ови одабрани идоли: врховни идол Перун, за кога вероваху да је бог грома, муња и кишних облака; други - Волос, бог стоке; трећи - Позвизд или Вихор, бог ваздуха; четврти - Ладо, бог весеља; пети - Купало, бог земаљских плодова; шести - Кољада, бог који се празновао зими; и многи други мањи богови. По наређењу овог великог кнеза, такви богови беху понамештани не само у Кијеву него и по свима осталим крајевима руске државе, и незнабошци им се клањаху и приношаху жртве. Такво исто идолослужење вршаше и у Великом Новгороду, јер Владимир посла тамо да управља ујака свог војводу Добрињу, брата матере своје. По угледу на Владимира, он исте идоле постави, наденувши им иста имена.
Поред идолопоклонства Владимир паћаше и од другога зла: неуздржљиво се ваљаше у телесним пожудама као у блату, јер беше као и древни Соломон веома женољубив, и ненасит у телесном сладострашћу, и имађаше много жена и врло много наложница, и живљаше погано налазећи се у идолопоклоничкој заблуди.
Но када преблаги Бог, који не жели смрти грешницима, по превеликом и неисказаном милосрђу Свом благоволе Руску земљу, помрачену тамом идолобесја, просветити светлошћу свете вере и на пут спасења упутити, Он им за руководиоца изабра овог великог кнеза Владимира, као некада Римљанима и Грцима цара Константина Великог, а пре тога свима народима светог апостола Павла. Јер Он који је наредио да из таме засија светлост, запали у Владимировом срцу зору тајанствене светлости, и разбуди у њему жељу за познањем истине и претвори га из незнабожног идолопоклоника у побожног хришћанина, и од гонитеља - у новог апостола и учитеља Русима; и он толики руски народ оте из чељусти ада и вечне смрти, и приведе поновном рођењу у живот вечни светим крштењем...
e neka si mi rekla...bravo :)
Odlična priča, kakva kombinacija!
Jedino im je zajednički intenzitet osećanja; onaj koji je u stanju puno da voli isto toliko može i biti zao.
Pozdrav svima. :)
Анета
Е то је оно што тера на размишљање озбиљно! Можда једино изражено у самосвомесебељубљу. :)
Поздрав и теби!
Поздрав за Анету.
Пре него ли почнем са
лупетањем да кажем
како се чак довде осећа мирис мора и соли. О препланулој кожи, нека пишу и причају они који су је видели.
Закључак дискусије би био, да љиди код којих је интезитет љубави велики, могу да покажу и сразмеран интезитет мржње, што опет треба да каже, да људи, који неволе или не умеју да воле (као ја), незнају и немогу да мрзе(знам да мрзим)!?
Чини ми се, да је извор љубави и мржње у нама исти. Ми одлучујемо шта ћемо на том извору пре и више напојити.
"У човеку постоје два вука: добар и лош. Победиће онај, којег највише хранимо"
Поздравља вас Лаки
Лаки
Видиш, брате Лаки, Анета је стварно, бар што се мене тиче, одиграла незгодно и сат на мојој страни људски удара а сваки потез који бих повукла - и сам је незгодан па се бојим да се не посечем на ивицу табле. :)
Јер, видиш, у сваком човеку има Бога, дакле има и покајања тако да зло није коначно сем у једном једином случају - оном крајњем...
@Laki
Hvala ti.
Jednostavno klikneš na ovo što piše "Aneta" i dođeš kod mene.
Ma volim ja sa tobom ćaskati i kod pričalice, ali ona ima dovoljno dobar rejting poseta ...
Zato ću se poslužiti malim lukavstvom pa ću preostali deo odgovora napisati kod sebe :-)
E da,
Hvala ti što si umesto mene dao lep odgovor pričalici.
Nemam sta više dodati pa je samo pozdravljam. ;)