Одбрана породице
Да ли сте се запитали зашто је Барбика најлутка? Зашто су многи психолози и тзв. познате личности стале у њену одбрану и популарност? Са њом, нестаје лутка-беба, која је требало да помогне девојчицама да постану мајке и буду стуб здраве породице. Барбика је све супротно.
Питате ли се, можда, због чега се станови праве све мањи и мањи, да се у њима гурају и двоје, а камоли троје? Ако не - почните.
А ево и добре емисије да се још више обавестите о свему ономе што имате право да, по јавном сервису - не знате.
Кликни на слику
Уколико не ради, ево линк
https://www.youtube.com/watch?v=4KfxYIKJ8fY
Шешир мој (1)
Хтела сам, док сам на годишњем - а код мене су годишњи увек радни, само што тада радим углавном нешто за своју душу - да се опробам у изради капа и шешира. Нисам смела гласно то никоме да признам, док се не створи повољна клима за то. И, слава Богу, најпре направих капу.
А потом и шешир.
Али прича са шеширом је занимљива. Њега сам скинула с игала синоћ. Кад га је мој девојчурак видео, одмах га је ставио на главу без намере да га скида. Да бих је приволела, направих погодбу са њом. Наиме, питала ме је, нешто пре тога, да јој направим једну мајичицу за лето. Рекох јој да нисам заинтересована. То је, иначе, наша стандардна игра, која углавном заврши на њену воденицу. Али сад, да бих јој скинула шешир, рекох јој:
- Продај шешир по тој и тој цени и биће блуза.
- Је л` тако? - севну она окицама и скочи из фотеље, пружајући руку. - Значи, договорено?
- Договорено.
Данас око подне имала је две муштерије за шешир и, шта да кажем: идем да тражим мустру за блузу. Биће ово дуго лето.
О лакомим и превареним
Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.
Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лакомства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.
Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.
Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.
Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.
Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.
Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.
Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.
Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.
И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара“ али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.
Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.
Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква Православна са сељачким народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!“
Част нека је свештенству српском! Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.
Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили“ и „назадњаци“, а српски сељаци као „непросвећена маса“, као „глупи сељаци“. И то не толико од оних „немачкара“, од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе“, „просвећености“, „прогреса“. Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско, ни шта је турско, ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер“ западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.
Свети Владика Николај, "Изнад Истока и Запада"
Страдалник Христа ради
Грузијска православна црква канонизовала је архимандрита Гаврила, чувеног подвижника и исповедника ХХ вијека. Старац Гаврило остао је посебно запамћен по једном догађају који се средином прошлог века одиграо у главном граду Грузије.
Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију одржавао се скуп на коме су говорили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.
У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:
„Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...“
Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).
Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.
Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.
Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.
Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће:
„Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“
Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.
Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:
„Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.
Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“
Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000.
Пачворк авантура (3)
Богу хвала, стигло се и до краја ове заиста занимљиве (мени бар) авантуре. Ове слике, за које се посебно потрудих да буду што квалитетније - уз неизоставну асистенцију још једног пара руку, успеће, надам се, да вам дочарају крајњи резултат. На крају, кад се саберу сви утисци, могу рећи да није било тешко, али ја свакако узимам годишњи одмор.
Писмо српском војнику
Жао ми је што на Ваше лепо и духовито писмо одговарам овако озбиљно и тужно. Али не могу друкчије. Откако сте Ви отишли, ја се још нисам развеселила. Не мислим само на Вас лично, већ на све Србе. Верујте ми да Вам кажем истину, а нисам ја сама која тако мисли и каже. То веле све жене које живе на овом малом острву. Откако су Срби дошли на Крф, ја не волим своју расу. Крф је онакав какав је био и пре 1915. године. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља Вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне. Опет ћемо бити саме ипсилон друштву намрштених лица, усред разговора о новцу и опкољене до смрти овом страшном водом, јер даље не можемо - то кошта! Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.
(Непозната гркиња)
Пачворк авантура (2)
Стигосмо до краја другог дела пачворк авантуре. Џемпер је састављен, дугмад пришивена и девојка је вечерас дошла да га проба. Што би рекао наш народ: како смо се надали, добро смо се удали. Богу хвала, премда рађен "без памети", испао је - таман. Сликали смо и ову другу фазу. Но, немојте да се збуните: у питању је исти џемпер, исти мобилни телефон који је фотографисао, али је друго осветљење, па је боја другачија. Међутим, претходна боја није била и оригинална; ова већ јесте. Сада следи детаљисање. Надамо се да ће приликом следећег фотографисања бити лепше време, како би и завршне слике испале квалитетније.
У славу песника Милана Ракића
У оним таласима одушевљења који су захватили Србију пред бој са Турцима само је
један песник био тужан – Милан Ракић. Војска га није хтела јер је имао неку
физичку фалинку. Зар он да пропусти бојеве на Косову? Никада! Нашао је Војина
Поповића – Војводу Вука и дословно рекао:
„Ако ме не примиш у твој
комитски одред, мени живот више не треба!“
Када је војска била на
Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: „Силни
оклопници, без мане и страха...“
Официр из комитског одреда трчи према
команданту и рапортира: „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове
говори овај млади официр налази се у одреду!“ Милан Ракић од силног узбуђења не
може ни да коракне. Зато се чује нова команда: „Одред три корака назад, осим
војника Милана Ракића!“ Затим, још једна команда: „Три пута ура за песника
Милана Ракића!“
Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе...
Ово су, Србине , били твоји преци. А где си ти?
Антоније Ђурић
КОСОВО III
Не може Агарен
и одступник
да брани твој род.
Нити ће паликућа од пожара да спасава.
Из ропства мисирског
неће те извести рука фараона.
Лажни избавитељ пречицом
води до новог ропства и Вавилона.
(1986)
Миодраг Павловић
Дечји осмех
Верни муж
Рећи ћу вам о још једној особини правог брачног друга, што је изузетно тешко наћи у данашње време. Али сусрео сам једну такву особу.
Он је у сваком погледу савршеног карактера, хришћанин и потпуно социјалан. Он се касно оженио, око тридесет година, не зато што је имао аверзију према браку, већ зато што је мислио да је тако требало да буде. Дакле, он је изговарао своје молитве са вером, и нашао је младу девојку и оженио се. Девојка је била десет година млађа од њега. Убрзо након женидбе, она је почела да прави несташлуке. Правио се да не примећује, он ју је сматрао својом ћерком и себе као њеног оца. Међутим, они су имали значајне пословне интересе у иностранству и морали су да отпутују тамо, чак иако је било само привремено. Дакле, отишли су у иностранство. Када су стигли, она је постала веома тврдоглава, мислила је у себи: „Он је то све намерно учинио, само да ме удаљи од мог окружења, напустићу га.“ Тако га је она напустила и оставила. Она се вратила у Грчку, и где мислиш да је отишла? У једно од оних „казино“ места, и почела да живи живот слободне жене - онај који се плаћа.
Муж, међутим, од дана када га је оставила, никада није престао да се моли са сузама и упорношћу, у ствари, говорећи Богу: „Сведобри, нећу се повући, нећу Ти дати мира, Ти си тај који ми је дао моју супругу. 'У Господу мушкарац и жена су усаглашени' (према Библији). Желим своју жену назад. Ако је млада девојка обманута, зар она мора бити изгубљена? Зашто си Ти дошао на земљу? Зар ниси дошао да пронађеш изгубљене, да оздравиш болесне, да васкрснеш мртве? Нећу се повући и нећу те пустити на миру. Желим своју жену назад... Доведи ми је.“ Он је плакао две целе године.
Његове молитве су на крају услишене и млада жена се уразумила. „О Боже!“, признала је, „Бог ће морати да створи још један пакао, јер овај је сувише мали за мене!“ Дакле, она је села и написала му писмо, говорећи: „Не усуђујем се написати своје име, ја немам такво право. Ако се вратим, да ли ћеш ме прихватити као свога слугу?“ Он је одговорио: „Моја љубави, зашто си написала те речи и повредила моја осећања? Зар нисам ја тај који те је послао на одмор и чезнуо за мојом љубави, да се врати у раширене руке?“
Дакле, он је отишао и чекао је на аеродрому, као што је договорено. Када је стигла, пала је пред њега и почела да себе туче и плаче. Он је узео у наручје. „Моја љубави, зашто то чиниш повређујући моја осећања, чезнуо сам да те видим опет. Идемо кући, никада се нисмо растали, увек сам био са тобом.“ Ова млада девојка се од тада показала верном женом. И то је став који треба да човек-муж заузме.